Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Јован Делић

НА ИВИЦИ ОВОСТРАНОГ И ОНОСТРАНОГ
(Ранко Крстајић: Господар среће, Српска књижевна задруга, Београд 2023)

Када се 1984. године појавио роман тада непознатог писца Ранка Крстајића Случај господина Асимова, било је јасно да је у српску књижевност закорачио нов, даровит и већ изграђен писац фантастичне прозе, који никога не опонаша; који има аутентичну изворност и исписану реченицу; стилски скрупулозан, одговоран. Препознао га је и подржао, пуним устима, један Милорад Павић. Крстајић се потврђивао сваком новом књигом, изграђивао и утврђивао читањем писаца свјетске фантастике, па је саставио и Антологију светске фантастике, објављену у два издања: прво – 1989, а друго, допуњено – 2000. Сад је негдје вријеме и за треће издање ове драгоцјене књиге, која може бити од помоћи и за разумијевање прозе самога Крстајића.
Крстајић је аутентична и изворна умјетничка природа; прави естета. Он је одличан сликар са око двадесет самосталних изложби. Његову слику „Пут у Добри до“ имам на срцу. Рекао ми је да ју је поклонио брату Славку, чијим је сјенима посвећена и ова награђена књига – Господар среће. Зато ту слику – „Пут у Добри до“ – спомињем вечерас. Нешто од ликовног искуства и од познавања филма има у Крстајићевој прози, посебно новијој.
Крстајић је писац који се мијења, и те његове мијене би морале бити предмет засебнога рада. Мијењају се и амбијент, простор, јунаци, вријеме. То је мало за пажено. Његова проза је у новијим књигама све више дијалошка, „проблемска“, блиска есеју и „расправи“ о филозофији умјетности. То раније није била.
У једном је, по мом осјећању, овај писац досљедан: живот, свијет и човјек су увијек бајковита непознаница. Сложенији су, тајновитији и необичнији него што изгледају. И то увијек на други и непредвидљив начин. Онострано је – а то онострано Крстајића највише занима – дубље, скривеније, истинитије него овострано. Стварност је и шира и дубља од своје појавности. Отуда смо с Крстајићем увијек у неком необичном свијету, варљивом, несигурном и непоузданом, језовитом, који се неодољиво намеће као демонски, загонетан и нејасан, никад доречен нити до краја одгонетнут. Зато при крају доброг броја приповиједака читалац осјети језу и страх, близину демонског и оностраног.
Крстајић описује простор веома увјерљиво, поступцима карактеристичним за тзв. „реалистичку“ прозу, да би га при крају сваке приче зачарао, учинивши га дијелом опасног и нејасног свијета. Тај простор су често кафане, улице старога града, оронуле зграде са одваљеним и непоузданим вратима, празни стан са катанцем на вратима, подземни пролаз испод Теразија, Манита греда куда се лове дивокозе и гдје гине најпознатији ловац Гаро Јаредић, језеро на којем се пеца риба, или какав застрашујући гротескни улов, салаш Козловских – „нечисто место“ – сликарски атеље, поткровље, пансион и станови за издавање, клупа на којој свира чаробна свирала, „бродска касина“, гробље. Али све то постаје страно, „нечисто“, опасно; све се застрашујуће обрће и угрожава човјека.
Крстајић веома добро зна да велики писци, који не слове као писци фантастике, умију да у својим великим романима, изненадно и крајње увјерљиво, упосле фантастику чак много увјерљивије и успјелије од писаца фантастичне прозе. Нарочито је ефектно њихово упошљавање сна, као код Фјодора Достојевског у Злочину и казни: исти симболички сан о претовареном кљусету које није издржало снивају и Раскољников и госпођа Мармеладова. Достојевски је временом постао све инспиративнији за Ранка Крстајића, иако се то на први поглед не види. Сан је за фантастичаре омиљен поступак, па и за Крстајића, који је доста научио од Достојевског.
Племенит траг Достојевског видим и у мотиву двојника, честом у овој књизи, који је истовремено и мотив и умјетнички поступак. Али свака приповијетка која овај мотив упошљава, упошљава га на други начин. У томе се огледа Крстајићев дар и занат, богата имагинација и вјештина. У краткој, стегнутој, тродјелној приповијеци „Последња соната“ наратор тражи музичара Марка Видана, а људи које сусреће мисле да му је брат – толико личе један на другога. Остаје загонетка ко је Марко Видан, а ко наратор; како се и због чега наратор пробудио из коме на четрдесети дан од Виданове смрти? Појавни, мирни живот преображава се у хорор.
Двојник је резултат и поцијепане, подвојене личности, а та латентна подвојеност може се обзнанити у сну. Улица добија име јунака, пројектованог у име филозофа и социолога Макса Вебера, а наратор на одређеном мјесту увијек оклијева у свом сну:
„Не иде ми се даље. Знам да ме тамо, на крају улице, у сутерену једне троспратнице, чека младић који има двадесет пет година и који се зове исто као и ја. Он сада седи за писаћим столом изнад хрпе несређених рукописа, испод пожутеле слике мога оца и моје мајке. Држи цев откоченог револвера на слепоочници и чека ме. И увек, чим отворим врата, пре него што кажем: ‘Стани!’ – он опали. Али ја више нећу да идем том улицом. Нећу више да се виђам са Етном и нећу да јој купујем цвеће; нити ћу оном несрећнику пружити прилику да пуца. Једноставно, сачекаћу да сване, и да све то избледи.“
Човјеков психички свијет, човјеков сан, драматично је позорје. У том свијету се одиграва права драма личности и идентитета; проговарају калемци на човјековој личности – разни Макси Вебери – и драматично се, са револвером на сљепоочници, јавља Танатос – нагон за смрћу и самоуништењем.
У приповијеци „Херман“ мотив двојништва је преплетен са мотивом нечистог мјеста – имање Козловских – и са игром временом: сликар Данило Херман је, и ликом, и судбином свога атељеа, неодвојиво повезан са својим двојником, њемачким сликарем Херманом Милером из 18. вијека. Портрет Хермана Милера Данило доживљава као свој, а атељеа обојице сликара завршавају у пламену.
Крстајић је 2012. године објавио роман Илузија. Јунак и наратор његове приповијетке „Поткровље“ тако је насловио свој први роман, а роман под истим насловом пише и његов фиктивни двојник – његова илузија – млади студент кога је нашао у свом бившем стану у поткровљу. Када је поново дошао, са својим романом Илузија у руци, да посјети младог писца, студента, и да му покаже своју књигу, домар Нуно га је допратио до стана на мансарди како би му показао да тамо већ одавно не живи нико. Тако се на необичан начин наслов Илузија потврђује као истина о двојнику који пише роман истога наслова.
Четири Крстајићеве приповијетке, дакле, варирају мотив двојника сасвим различито и увјерљиво. Двојник је, очито, Крстајићева литерарна опсесија, али је такође очевидно да су све те приповијетке изразито различите, што говори у прилог Крстајићевог дара.
Није лако писцу носити се са толиким двојницима.
У роману На Дрини ћуприја Андрићев јунак губи у игри карата с Ђаволом све, чак и душу, и то је маестрално Андрићево упошљавање фантастике. Крстајић има изврсну приповијетку „Последња партија покера“, у којој је на петак тринаести, око поноћа, у кафану ушао необичан странац да би три ноћи играо покер с Милом Роја – лом, Ацом Пубом и Киром Лишом. Мало је храмао при ходу, како храмље Нечастиви, одлазио прије зоре, говорио тананим и храпавим, незаборавним гласом, и пратиле су га три шестице – све обиљежја Нечастивога.
Тајна успјеле фантастичне приче је у томе да се одиграва „на ивици“, између овостраног и оностраног, и да се онострано показује као доминантно и застрашујуће. Не заборавимо да је и Достојевски имао краће романе Двојник и Коцкар.
Преображај људског бића у змију познат је још из народних прича, а поступак метаморфоза је и у 20. вијеку модернизован и упошљавао га је маестрално и један Франц Кафка. Крстајићева приповијетка „Шарка“ написана је тим поступком. У години најезде змија отровница у варошицу је дошла и нова наставница латинског језика, Јана Љутица, витка, висока, мршава, необично танког гласа, којим би „про – сиктала“ и своје име. Како је пролазило љето и наступали свјежији дани, Јана је била све тужнија: руке су јој бивале ледене и увијала се у топло ћебе, па је чак и безразложно плакала. Преселила се код колеге наратора приповијетке. Када је Зору Шаровић ујела змија, посред чела, Јане није било међу окупљеним свијетом. Њен колега, наратор, отрчао је у свој стан, наишао на изнутра закључана врата, обио их, али Јане није било; стан је био празан, а прозори затворени. Тек када је кроз неколико дана наратор ријешио да отпутује, подигао је душек да би узео свој сакривен новац и пасош и угледао како се „на светлости сунца пресијавала прекрасна змијска кошу – љица“. Завршна слика поентира приповијетку, сугерише праву природу Јане Љутице и разрешење тајне како је и куда могла отићи змијолика наставница латинског из изнутра закључанога стана: змија се може свугдје провући, а змијска кошуљица је материјални, овострани доказ Јанине оностране природе. Само је Јана могла онако високо међу обрве, печити Зору Шаровић.
Крстајић својом фантастиком оплемењује риболовачке и ловачке приче, уносећи и елементе гротеске. Риболовац казује у првом лицу, а свих седамнаест кратких приповиједака испричано је у првом лицу, ваљда да би се дочарала аутен – тичност и истинитост доживљаја и догађаја – како су по језеру ловили он и његов друг Марко, и уловили неко велико гротексно чудовиште што помало личи на рибу, мало више на деформисано и унакажено људско биће. Ослободивши га удице, то гротескно биће је склизнуло из чамца и бућнуло у језеро. А у то језеро – прича се – бацана су жива, од губе обољела људска бића, из санаторијума за огубане, који је некад постојао на другој страни језера.
Причу о најбољем ловцу Гару Јаредићу прича један од свједока. Гаро се посебно истакао у лову на дивокозе, а једном је донио најљепшу од њих. Око Гарове куће би се повремено чуо необичан тутањ, иза кога је остајала угажена трава и трагови козјих папака. Наратор не зна шта се све тамо догађало. Гаров живот је остао обавијен тајанством. Погинуо је тајанствено и неразјашњено, а на његовом тијелу су остала два биљега која потврђују његову оностраност и необичну везу са козама: једна тетоважа, на којој се виде три загрљене људске фигуре с козјим роговима, и два трага на глави у висини зализака, као да су остала од некада уклоњених козјих рогова. Све то упућује на Гарову онострану демонску природу.
Фантастика помјера границе између горњег и доњег свијета, између живих и мртвих. Мртви долазе међу живе, остављајући о томе конкретне трагове, обично неке драгоцјене предмете. Ту границу између живих и мртвих учинио је проходном Момчило Настасијевић, али и Бора Станковић у Божјим људима. Код Станковића су важне Задушнице – тада је комуникација између живих и мртвих најинтензивнија.
Наратор Крстајићеве приповијетке „Стара виолина“ прича како је купио уочи Задушница стару виолину, марке Stradivari, од неке ситне, старе жене топлих очију. Виолина је показивала свој иманентни немир у стану купца, а уочи Задушница би долазила из даљине нека необична музика. Нови власник је дао виолину на продају и сазнао име и адресу купца: Вера Маринети, Вртларска 58. Показало се да је госпођа Вера одавно умрла. А виолина са њом сахрањена, тако да је њена постхумна продаја и препродаја фантастично чудо.
Слично је и са приповијетком „Последња свирала“. Сваке године на исти дан из витрине упокојеног музичара Еда М. – према свједочењу Едове мајке – нестане по једна свирала. Едов стари пријатељ, наратор приповијетке, видио је како Едо чаробно свира на клупи у своју посљедњу свиралу, „неприродно“, „као у трансу“, саму „мело- дију људске душе“, а потом се срушио. Када га је пријатељ прихватио, био је сасвим хладан, као и његова свирала. На тој свирали је његов пријатељ одсвирао с великим успјехом неколико концерата, а када ју је изгубио, осјетио је болове који су наго – вјештавали одлазак на онај свијет.
На поремећају односа између горњег и доњег свијета изграђен је и сиже приповијетке „Зингарела“. То је име љепотице која није од овога свијета, чија је права адреса парцела 19 на гробљу. Изгледа да је и пишчево увјерење да највећа љепота није од овога свијета.
Увјерљивост приповиједања фанстастичне приче почива на неком оностраном, провјерљивом детаљу, који свједочи о присуству оностраног: то може бити цедуљица, свирала, виолина, мобилни телефон или нека друга „ситница“, која, као у судском процесу, постаје необорив доказ о постојању неког фантастичног догађаја.
Награђена књига Ранка Крстајића Господар среће завршава се трима кратким прозним фрагментима, обједињеним заједничким насловом „Скице за портрет Новице Тадића“. То је истински и искрен омаж једног писца фантастике једном од наших најоригиналнијих, најимагинативнијих, најаутентичнијих пјесника. Та три фрагмента – „Ноктурно“, „Алегро“ и „Елегија“ – и насловима сугеришу да су то три Крстајићеве пјесме у прози, у којима су згуснуте и уткане слике из Тадићеве поезије, или њима сасвим сродне, а тако присно блиске и драге Крстајићу, као неко заједничко имагинативно поље. То су слике које – према Крстајићу – у Тадићевој поезији измиле „из подсвести и града“, као што из људске подсвијести, из подсвијести Крстајићевих јунака, измиле чудеса и чудовишта, двојнички располућене личности и самоубилачки нагони. Те слике су својеврсна лирска поента Крстајићеве књиге. Оне потврђују згуснутост Крстајићевих прича и њихову поетску, лирску природу; пишчеву тежњу за густим ткањем и лирским сажимањем, збијањем текста, изразито карактеристичну за ову веома богату књигу, са барем дванаест веома добрих приповиједака. А то је цијело богатство.