ДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ
Радослав Братић (1947‒2016)
Јован Делић
РАДОСЛАВ БРАТИЋ НАД ДУЧИЋЕВИМ ПУТОПИСИМА
Поучен Андрићевим искуством – да одајући друге и сами се одајемо – често
посегнемо за оним што је писац, за чијом поетиком трагамо, написао о другима и
тако открио понешто из саме сржи своје поетике: не може се побјећи од себе ни своје
сјенке. А и што би човјек бјежао од онога што му је најближе, најдраже, па и
најстрашније; што му је највећи извор страхова и опсесија, болова, ужаса, смртних
опасности, и понеке радости. То је за Братића завичај, чудесна и страшна земља
Херцеговина са својим каменом и посном земљом, са сунчаним жаропеком, са
планинама чија имена, попут Бабе и Ђеда, звуче комично, или заносно, попут
Зеленгоре, па застрашујуће, попут Маглића и Волујака; са Коритима и Корићком
јамом, над којом је утврђивао новију историју; са понорницом Требишњицом, која
мијења имена чешће него што то чине жене са више бракова, која носи мудрост и
искуство надземног и подземног свијета; са градићима и топонимима који скривају
и откривају своје тајне; са дахом и духом Медитерана и са окусом морске соли у
ваздуху и мирисом који води до Трга соли; са вјечном чежњом за морем и свијетом,
за Андрићевим даљинама, сублимираним у чудесном стиху: „Даљино, мајко свих
жеља“, куда су се отискивали најхрабрији и најпродорнији, попут Дучићевог претка
и двојника Саве Владиславића, који је своју стару мајку извео пред руског цара Петра
Великога, са сигурношћу у њену мудрост и спремност да се срете с царем на дивану
и да ће Херцеговка бити, као што је и била, достојан царев сабесједник.
Тај Сава Владиславић је рођени Херцеговац и највећи дипломата кога је
Српкиња родила, истина – у руској служби; човјек који је разграничио два највећа
царства на планети – Русију и Кину – и чије су границе остале стољећима
непомјерене, и који је на тој граници подигао параклис Светога Саве Српскога;
Дучићев књижевни јунак, узор, предак и двојник, а Братићев историјски примјер како
се из Херцеговине може доспјети на врх свијета и како се из тога центра моћи може
бринути о своме народу и његовим светињама: Тврдошу, Савини, Пиви, Пећи и
Цетињу, и успоставити вјековима трајне везе између Руског царства и Црне Горе од
Петра Великог и Владике Данила па све до краја династије Романових и Петровића.
Херцеговина чезне за даљинама, за путовањима, за свијетом. Радослав Братић
је чезнуо за путовањима и стизао на Кинески зид, гледајући свијет својим
херцеговачким очима и Херцеговину са Кинеског зида, и са било које тачке на свијету,
гдје би се нашао. Он је Херцеговину носио у своме срцу – у њедрима – и у своме
ранцу – на леђима – у својој имагинацији – у језику – на било којој тачки на планети
се налазио.
Зато је Братић привржен Дучићу и Дучићевим путописима. Отуда и његов
избор Најлепши путописи Јована Дучића у Просветиној библиотеци „Нај“, и пред –
говор за тај избор: „Дучић – метафора једне епохе“, значајан за Братића барем колико
и за Дучића. Погледајмо овај пасус:
„Давно сам написао да је Дучић знао да се из завичаја најбоље може видети свет, а
из света завичај. Не треба заборавити да се Дучић родио на граници где се укрштају
планински имедитерански ветрови, где се мешају вучји гласови с крицима морских птица.“
Дакле, „Дучић је знао да се из завичаја најбоље може видети свет, а из света
завичај“. То је поетички став Радослава Братића. Није завичај изолован, ограђен тор, већ
мјесто у васељени, људима и погледима повезано са свијетом, из којега се види свијет,
из којега гледамо на свијет, а из свијета се, парадоксално, и то наше мјесто боље види;
његова судбина поготову. Боље смо видјели из Њемачке осамдесетих шта нам се спрема
деведесетих, него ли из Србије. Драгоцјено је видјети себе и свој завичај из свијета. А
свијет, нужно, морамо гледати из завичаја. Радослав Братић је то видио и преко Дучића,
из књижевности, и из свога животног и књижевног искуства.
Братић ће, вођен Дучићем, бацити на Херцеговину поглед с Леотара, и ево шта
је видио:
„Дучић није заборављао онај мали требињски брег Леотар, који је сматрао
значајним видокругом људи свога краја. Није заборављао да тај видокруг, поред
Требиња, обухвата и Гацко, родно место његовог јунака и претка Владиславића, али
и место са злогласном кулом Смаил-аге Ченгића. А то је завичај оног Андрићевог
јунака који се, као какав станац камен, држи постојано пред силником, пребегом
Латасом. У тај видокруг спада и Шантићево пусто Невесиње равно, одакле су увек започињале буне и устанци против свакојаког ропства и тираније. Ту је смештено
каменитоЉубиње, те Столац, са дворовима вековних харачлија, херцеговачких паша
и везира. И напокон Билећа, с бројним доловима и злогласним јамама. У Херцеговини
се Дучић, јамачно, накупио страха од оне своје сени; овде је ушао у доживотну
самоћу, која ће се само појачати у раскошним светским палатама и дворцима.Можда
Дучић, који је први наш велики путописац оптерећен сликама свог детињства неће
„умети да се диви ономе што је страшно, ни разумети љепоту у којој нема горчине“.
Били смо на врху Леотара. Поглед је заиста чаробан, али прије свега на Требиње са околином. Братићу је потребна шира слика Херцеговине са историјским и
књижевним реминисценцијама. Тако га Гацко асоцира на Саву Владиславића, али и
на Смаил-агу Ченгића, па на Андрићевог јунака, кога не именује, а који се „као какав
станац камен, држи постојано пред силником, пребегом Латасом“. Братић је сигуран
да читалац зна да је ријеч о Богдану Зимоњићу. Водио је учеснике Ћоровићевих
сусрета у Зимоњићев завичај; били смо на литургији у његовој цркви. Отац свеца
мученика, Петра Зимоњића, велики јунак Херцеговачког устанка, заштитник сиротиње, више је Братићева него Дучићева књижевна љубав и фасцинација. Билећа није
баш фасцинирала Дучића, али је једно од најважнијих мјеста Братићеве биографије.
Злогласне јаме око Билеће су тековина Другог свјетског рата. Страх који се око њих
шири Братићев је доживљај. А на том страху Братић инсистира и код Дучића. Истина,
наћи ће за то потврду у Дучићевој поезији. У пјесми „Јабланови“ ова висока стабла
„дрхћу у своду“, а лирски субјект се боји себе и „своје сени“:
Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.
Дучић се, према Братићу, у Херцеговини накупио страха од те „своје сени“.
Братић је један од ријетких који је у Дучићу препознао и пронашао страх и у њему
видио писца који неће разумјети љепоту без горчине. Братић у Дучићу види првога
нашег великог путописца оптерећеног сликама свога дјетињства. Ми то нијесмо
видје ли, али је Братић имао посебно осјећање за таква оптерећења сликама и до’живљајима из дјетињства. Ваљда се сирочад боље разумију; сирочад која су се, као
змијуљци, излегла из херцеговачког камења. Обојица су гледала, као дјеца, како им
од различних рана умиру очеви.
О коме то говори Братић? Више о себи него о Дучићу. Његова проза о дјечаку и
дјетињству препуна је страха, ужаса и горчине. Дјечака једва ваде и спасавају из воде
чатрње; носи га набујали поток и у посљедњи час се спасава хватајући се за грану
дрвета; прате га вуци док усамљени ђачић иде у школу; сироче је, сваком на путу и на
сметњи; у посљедњи час искаче из родне куће у пламену, који му је сагорио тајанствену
очеву кутију; од робијашке ћелије билећког затвора ствара себи станиште…
Братић препознаје у Дучићу „рођеног Херцеговца“ и када се велики пјесник
пе ње на Алпе „путем којим је пролазио и Гете“, за кога Дучић вели да је „био више
природњак него песник“ и да је имао „жедне, гладне и крилате очи“. „То исто може
се рећи и за нашег песника и путописца“, закључује Братић.
То исто се може рећи и за Радослава Братића.
Мада франкофил по образовању и по ослонцу на писце и пјеснике, Дучић је
Гетеа више цијенио него што се слути из претходног пасуса. Братић истиче Дучићеву
жељу да од родног Требиња направи херцеговачку Атину. Биће да му је у том смислу
већи узор и подстицај био Гетеов Вајмар. Нико од Срба није толико урадио за свој
родни град колико Дучић за Требиње. И у том погледу Дучић је био Братићев узор;
Братић није жалио труда ни енергије да издигне Билећу, па и Гацко. Ћоровићеви
сусрети писаца и историчара су његово дјело. Часопис Нова Зора – такође. Није ли
и тај часопис једна од најплеменитијих Братићевих веза са Дучићем, Шантићем,
Шолом, Ћоровићима? Имао је Братић уза се Николу Асановића. Није лијепо што
Хер цеговина допушта да Ћоровићеви сусрети посрћу, а Нова Зора живи у неиз вјес –
ности. Билећа и Гацко су били, барем три дана годишње, престоница српске прозе и
српске историографије. Тешко је нешто што је добро подићи и основати, а лако брзо
урушити.
Братић тачно суди да је Дучић „историју (…) видео на даљину и писао о истини
од које су (…) скоро сви бежали. (…) Осетио је што се тада није видело или се није
хтело видети“. Он је као амбасадор у Румунији слутио шта ће се догодити Србима у
Другом свјетском рату.
Братић је потпуно усвојио реченицу младога Дучића, којом је казао „свевремену и поучну мисао да је, немогуће одрећи се отаџбине и родног краја, а да се човек
не одрекне самог себе“. Били смо свједоком како се држао у тешким временима по Србе и Херцеговину и колико се често позивао на ову реченицу Дучићеву и на Иву
Андрића – да писац мора у тешким временима бити са својим народом.
Братић подвргава беспоштедној критици идеолошке дисквалификације Дучића послије Другог свјетског рата, одајући високо признањеМеши Селимовићу и Живораду Стојковићу на Дучићевим Сабраним делима. Цијелог живота се тога става
принципијелно држао.
Братић завиди Дучићу што се оспособио да „на изворним језицима“ чита
„највеће свјетске писце“ и прати свјетску књижевност. Утолико је прије могао да
схвати, осјети и доживи све богатство и могућности српског језика. Нијесмо сигурни
да се Дучић у „светским палатама и дворцима“ осјећао као странац, иако је вјероватно
тачно да је био „прави домаћин једино у свом језику“. Дучић је уживао у својој
амбасадорској униформи и имао велики углед међу свјетским сувременим му писцима. Осјећао се „у светским палатама и дворцима“ као свој на своме.
Тачно је да се идеја странца у српској књижевности јавила са Дучићем и Вељком Милићевићем, изворно и аутентично. И то треба истицати. Не заборавља се
Дучићев стих:
Странац у своме телу и у свету.
То је Братић, по свој прилици, наслутио.
Дучић је направио велики заокрет у српској поезији. Братић је допринио заокрету и замаху српске прозе од седамдесетих година па до краја XX вијека. И Братић
је желио да буде модеран, па и постмодеран, а свој.
Понекад Братићеве ријечи о Дучићу звуче дјечачки наивно и искрено, постајући у потпуности самооткривалачке:
„А зато што је рођен у суром херцеговачком камењару, одмах је имао ону
неопходну патњу која је, изгледа, толико потребна поезији. Заокрет који је извео
Дучић у песништву тако постаје разумљивији и природнији, а његов завичај остаје
универзална метафора књижевности коју је створио“ (подвукао Ј.Д.) Подвучени
дио овога исказа јесте својеврстан поетички идеал Радослава Братића.