Јован Делић
ПОЕЗИЈА И ИСТОРИЈА
Још је у Аристотелово доба била стара чегрст између историографије, поезије
и филозофије око тога која од њих трију нуди најпуније сазнање и потпунију истину
о свијету, а теоријски аспекти тога односа актуелни су и данас. Истакнути историчар
др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске, објавио је почетком ове године
треће, знатно прерађено, иновирано и допуњено издање своје пјеснике књиге Ракија
и ране, чије се прво издање појавило 2010, друго 2011, а треће ове, 2024. године. Ово
чак са 54 (педесет четири) нове пјесме и за цио један нов циклус пјесама о женама
добровољаца и колониста, под насловом „Баке наше“. Мицић је књигу посветио
своме дједу Јовану Мицићу, солунском добровољцу, „и његовим ратним друговима
и колонистима“, па ауторска књига поезије има необичан, али тачан поднаслов:
„Добровољачка, колонистичка читанка“. Мицић је досад објавио преко педесет, што
историографских, што прозних, што пјесничких књига, а то је цијела једна ауторска
библиотека. Познатији је као прозни писац него пјесник, а његова проза је
препознатљива по необичном и понекад ризичном споју фантастике са историјском
тематиком, па подсјећа на прозу Милорада Павића.
Као историчар, Мицић је усмјерен на 20. вијек, а главне историографске теме
су му: српски добровољачки покрет у Првом свјетском рату, колонизација Војводине
(1920–1941), историја Баната и историја Срба у Мађарској у 20. вијеку.
Управо ова тематика заокупља Милана Мицића и као прозног писца, и као
пјесника. То, очито, говори колико је Мицић изнутра прожет овом тематиком; колико
су историјски процеси којима се бави, и који га се лично и породично тичу, чак и
потресају, нешто чиме је његово цјелокупно биће опсједнуто. Нијесу бројни
историографски радови довољни да се то искаже – они могу да опишу и освијетле
историјске процесе, дјелимично њихове узроке и посљедице, али не могу да сагледају
положај и муку конкретног човјека – дједа, баке, сусједа, своју муку – њихов жал за
старим завичајем, ново укоријењивање без коријена, грађење куће од земље, стварање
новога гробља на подводној земљи, навикавање на нову, тешку, масну воду, на
равницу, на другачији начин живота, суочавање с новом болешћу – јектиком или
јефтиком – која је просто косила људе, ненавикле на нову климу, воду и ваздух.
Осјетљив човјек, с литерарним даром – а Милан Мицић је несумњиво осјетљив, чак преосјетљив, и несумњиво даровит – има неодољиву потребу да пјеснички
изрази свој доживљај свега онога што се догодило његовим прецима и завичајцима
у двадесетом вијеку у сеобама, ратовима, колонизацији. Историографија то не може
изразити; за то је потребна поезија. Поезија почиње тамо гдје историја стаје – то Милан Мицић осјећа цијелим својим бићем и цијелим својим искуством; цијелим
својим пјесничким и интелектуалним радом.
Осјетљив, а нарочито преосјетљив, човјек има често једну ману, или врлину:
по правилу је стидљив, скроман, повучен, интровертан, посебно када је ријеч о
његовом пјесничком дјелу. Тешко је своје доживљаје, свој интимни свијет, своје
ожиљке душе, отворити и представити јавности. Тако својом природом ради против
свога дјела. Милан Мицић тешко излази из себе.Мало ко зна шта је и колико написао.
Ове промоције не би било без наше иницијативе. Штета је да се за ову књигу мало
зна, штета је да људи не знају ко им је гост и са ким сарађују. А ријеч је о одличном
историчару истраживачу, даровитом пјеснику и прозном писцу, преданом и пожртвованом културном и националном раднику, који је, за кратко вријеме, изузетно
много допринио Матици српској и проширио њен утицај. Милан Мицић вишеструко
заслужује наше најдубље поштовање, и ово је један од најљепших начина да му то
изразимо, и то јавно, на једном, за обојицу, значајном и светом мјесту – на Сокоцу на
Романији.
Књига пјесама Ракија и ране дубоко је идентитетска књига. Она одговара на
вјечно актуелна питања: ко сам, шта сам и одакле сам; имам ли завичај, кућу и
коријене? О томе она пјева и по томе је ово судбинска књига; једна од оних књига коју
писац мора написати. Не враћа се он њој случајно по трећи пут, и то са великим
захватима и промјенама – са нове чак 54 пјесме. А то је довољно за једну засебну
пјесничку збирку.
Мицићева књига је необично велика за једну пјесничку књигу. Она није збирка
скупљених разнородних пјесама, већ пјесничка књига, цјелина, својеврстан строг
пјеснички систем, врло пажљиво и промишљено компонован. Књигу уоквирују
пролог – односно пролошки циклус – са девет пјесама, и епилог, циклус од седам
пјесама. Између њих смјештена су још четири циклуса: насловни „Ракија и ране“, са
чак шездесет шест пјесама, „Баке наше“, нови циклус са девет пјесама, „Људи“, са
тридесет пет пјесама, и „Мој ђед“, са дванаест пјесама. Мицићева пјесничка књига
има укупно сто тридесет седам пјесама, што је необично пуно за књигу лирске
поезије: већ тај број и циклуси књиге указују на пјесников готово епски замах да
оствари амбициозно замишљен лирски спјев, у којем се циклуси међусобно
„дозивају“ и допуњавају градећи цјелину, својеврсну „добровољачку, колонистичку
читанку“ од истога пјесника. На том замаху Мицић заслужује све похвале.
Ријечи у наслову – Ракија и ране – граде изразита звучна подударања: доми –
нира шест вокала наспрам пет сугласника, при чему су гласови р и ј мећу
сугласницима. Вокал а се понавља три пута у шест слогова, а и и глас р по два пута,
што је изразита учесталост која доприноси мелодичности наслова градећи асонанцу
и алитерацију. Ријечи из наслова – ракија и ране – постају учестали пјеснички мотиви
који се провлаче кроз књигу преображавајући се у пјесничке симболе. Мицићеви
ђедови носе собом ракију када путују влаковима и вапорима; ђед је понио из подрума
ракију када је кренуо у Америку; ракија Мицићеве јунаке чека и у Америци, на
излазку из рудника; на лађи, кад ракија испари, сјете се да можда „и више матера
имају“; једино што су унутра, у себи, имали биле су палента и ракија; сањају да се
литра ракије претвори у „океан“, па да у њему све своје зло, и себе саме, потопе; на пут крећу за мјесечином „са шкрињом и ракијом“; на њиви, у јулу, у Банату, шљи –
вовом граном чутуру наливају; не пију ракију што је воле „но што је вода лоша“, или
да глад ракијом залевају, а боца у Банату има „ђе год око бациш“; ракија печена у
Банату мирисала је на дрво шљивово, лелек и Банију; на лажну вијест о ђедовој
смрти, Васо Шуша донио у кућу боцу ракије, а ђед му вели: „Да начнемо“; „Неђо
Хркаловић капију добровољачку / у Александрову градио“ да добровољци и коло –
нисти „јопе њоме прођу“ и „да у њој ракијом наздраве“. Ракија је вјерни човјеков
пратилац, израз радости, туге, пријатељства, дио обичаја и обреда, утјеха и
саморазарање до потопа: мијења ситуације и значења све док се не претвори у визију
алкохолног потопа.
А ране почну у Америци, па се наставе у Рату, па се преселе у равницу, гдје се
добровољци населе рањени, избушени и закрпљени; „своје десне руке рањене“ ђедови
су свијетом носили и у недођијама их сахрањивали. Земља у Банату крвљу и ранама је
плаћена и ракијом поплављена; ране тиште и сврбе, пеку и боле, а ракија заварава,
варљиво кријепи, а цио вијек разара и потапа човјека. Ране и ракије су трагични печат на
овој књизи; црна ракија и цревне ране, као на наслову ове књиге. Отуда „пригушени јаук“
ове болне поезије, чак и када је весела. А умије да буде и хуморна. Такви су њени лирски
јунаци, попут ђеда Јована, чија је кошуља пуна смијеха.
Ова пјесничка књига носи трагове прозног искуства. У њој се, на необичан
начин, мијешају проза и поезија. Лирски субјект је сасвим близак прозном казивачу,
приповједачу. Пјевање је приповиједање, казивање. Вријеме о којем се пјева, односно
приповиједа, јесте цијело двадесето стољеће, а доминантно његова прва половина.
Зато су то веома важне фигуре дједа и унука. Некада пјесму казује колективни лирски
субјект – генерација дједова, лирско ми – а некад је то неки старац који казује и у
првом и у трећем лицу; некад, опет, то чини унук, који говори или о свом ђеду, или о
ђедовима. Тако је могућно бацити поглед на цио вијек; тако се свијет сагледава не
само из различитих углова, већ и из углова различитих генерација.
Ова књига има мноштво књижевних јунака – дједова и бака. Сваки од тих
бројних ликова носи неки сажет сиже, неку мини-причу, анегдоту. Највећи број тих
прича су својеврсне сјетне параболе. Ријетке су лирске, пјесничке књиге које имају
толико ликова, па и толико судбина. Зато ове пјесме јесу сажете баладе; зато је ово
„опора поезија колонистичких балада“, како је пјесник написао у једној посвети.
Језик је иманентан лирском субјекту, односно казивачу, има снажна дијале –
катска обиљежја – говор Баније, али је тај дијалект зачињен бројним англицизмима,
комичним и деформисаним, што је насљеђе америчког искуства. Јави се и понеки
германизам – биљег аустроугарске власти. Ствара се илузија усмености, казивања. То
опет гради илузију вишегласја, што књизи даје на драматичности. Лирски јунаци
казују своју муку говором старог и јединог завичаја – Баније – протканим њиховим
емигрантским искуством.
Ово је, ваљда, једина пјесничка књига у којој су пролог и епилог читави
циклуси од девет и седам пјесама; и то добри циклуси добрих пјесама. Обично по
једна пјесма у пјесничкој збирци има функцију пролога и епилога. У овој се четири
средишња циклуса темељно припремају и пажљиво затварају и поентирају, а за улаз
у књигу и за излаз из ње пјеснику је потребно шеснаест пјесама – цијела мала збирка.
За наслове пјесама узет је обично стих – најчешће први – или дио стиха
карактеристичан за сваку пјесму. Пјесник тежи згушњавању израза, што некад
постиже набрајањем и лирским паралелизмима, а много чешће сажимањем строфа на
стих. Много је стихова у овој књизи који стоје издвојено и добијају функцију строфе,
постајући изрека слична афоризму. То Мицић ради и функционално и ефектно.
Пролог – са својих девет пјесама – најављује доминантно књигу о ђедовима –
о генерацији ђедова – њихову одисеју у вртлозима историје 20. вијека и њихово
свођење рачуна. Прва („Ми смо ти вавје сјени бројке…“), шеста („Мићани смо, боме,
били“) и седма („Писма банијска“) испјеване су у првом лицу множине (лирскоМИ),
из перспективе колективног лирског субјекта – гласом ђедова. Осталих шест – у
трећем лицу, гласом унука, који је у присном односу са својим прецима и чији су
искази такође субјективно обојени.
Прва пјесма наговјештава тему лутања, странствовања, безавичајности,
осјећања туђине:
Не препознају нас брда из којих смо отишли.
Ни равница нас не препознаје
(…)
Залутали до Баната са женама и ђецом.
Знају их једино „влакови и вапори“, и то „по ракији и кавгама“. Њихова одисеја
не води повратку у завичај, већ коначном искоријењењу и неуспјелом новом
укоријењењу. Животни биланс је поразан:
Што направили – појело несјећање.
Што саградили – убило непамћење.
Пролутали су кроз живот „ка’ сјени и бројке“: сјени по бродовима и возовима,
који су их бацали на разне крајеве свијета; бројке – којима су обезличавани и
означавани при доласку у Америку, па при одласку на солунски фронт и, на крају, у
Банат. Већ је на самом почетку сажет поражавајући животни биланс „сјени и бројки“,
залуталих, обезличених туђинаца без укоријењења и завичаја.
А били су „мићани“ – „љепи, високи, јакије мишака / ка’ да нас је тишљер
градио“, па се у својим лутањима измијенили и разорили: „руњави постали“, „и
сјетни за матером“.
Мицић успјело користи поступак набрајања већ у прологу, нарочито у двјема
пјесмама: „Чудни ђедови, ђедови – летачи“ и „Посљедња вожња чамцем“. У првој се
ђедови очуђују, постајући „ђедови-летачи“, а набраја се девет имена и занимања –
девет лирских јунака у једној пјесми од једанаест стихова; девет људских судбина. У
другој се набрајају мјеста куда су путовали и за путовања свијеће палили: Кали –
форнија, Мендоза, Сибир, Синсинати, Аљаска, Авр, Бизерта, Цејлон, Хонгконг,
Мурманск, Пјава, Одеса, Кордоба, Кијев. Одисеја је тематизована већ у овом
набрајању. Колективни лирски субјект се пита у пјесми „Писма банијска“:
‘Есмо ли Америку сву прошли,
и има ли се још ђе ићи?
Има, наравно – у Велики рат, на солунски фронт, па у Банат.
Набрајањем се поентира и пјесма „Дуван су жвакали негда“ – истичу се све
вриједности на које су пљуцкали ђедови у руднику жваћући дуван:
На свијет. На тмину, на срећу.
На ђав’ла што те у јаму донио.
На вајтиња будућа и прошла.
На кратак живот. На болест рударску,
На ракију што те вани чека.
Сва ова набрајања већ у прологу сугеришу трагично осјећање живота, које
доминира овом књигом, а појачано је већ пјесмом „Лојдова лађа носила је у Америку
мог ђеда…“, другом у прологу. На Лојдовој лађи ђед је имао „окрачале хлаче и седам-
најст година“, а „коса му је унапред била бјела / за дане који долазе“. Комично се –
дамнаестогодишњак у окраченим хлачама
Отиша’је из земље Баније
– које више нема.
Отиша’је из куће Мицића
– које више нема.
Понављањем стиха које више нема појачава се осјећање пролазности, трагично
осјећање живота и историје, и нестанак драгоцјених вриједности – куће и завичаја.
Већ у прологу се види Мицићев дар за комично. Комично на броду изгледа
његов седамнаестогодишњи јунак, бијеле косе и окрачалих хлача, с таблом око врата
и кривотвореним пасошем, с туђим именом и сумњивим идентитетом, увијек „у класи
трећој“, с флашом ракије, која га повезује с будућим унуком, који и данас, у Банату,
пије ђедову ракију. Комични су ти банијски рудари-Американци и као Донжуани,
који су парчад свога срца по Русији поклањали, а половину кући носили.
Насловни циклус „Ракија и ране“ је најобимнији – шездесет шест пјесама – и
изразито је антиратни. То антиратно усмјерење исказано је гласом дједова,
парадоксално – гласом ратних добровољаца, пристиглих из Америке. Писали су се у
добровољце кад је Србија била окупирана, занесени, увјерени у побједу, пристигли
на Крф преко два континента, без икаквог другог интереса и циља осим побједе и
слободе народа и државе. Земљу у Банату обећали су им накнадно политичари, на
Крфу, без њиховога тражења и жеље. Псовке су израз њиховог антиратног протеста:
Јебем ти рат. И крв. И ордење.
И пјеснике ђе о нашој крви пјевају.
У другом таквом рату – веле – не би били добровољци, већ би га под шљивом
преспавали. Ипак је било другачије.
Протест против рата је и протест против ратне поезије. То је програмски став
и ове књиге, и њених лирских јунака, и њеног пјесника.
Ријетке су пјесме о Првом свјетском рату које опјевају бој, битку. Мицић има
једну, веома добру, о бици Срба и Бугара: „У тишини смрт боље чујемо…“. Ту се не
пјева о побједи, о побједнику, већ о међусобном клању и сакаћењу у тишини – да сви
смрт боље чују:
Кад ми ударимо, и Бугари ударе.
Јурнемо једни на друге
и тргамо се ка’ вуци.
Па кидамо једну другијема
уши, гркљане, носеве…
Све у тишини да
смрт боље чујемо.
Мицићеве лирске јунаке – „ђедове“ – њихове мајке нијесу препознавале кад су
се враћали из ратова и печалби: од куће су отишли као дјечаци у свијет, преко океана,
а враћали су се као одрасли, рањави људи, враћали су се леворуки: лијевом су коње
тјерали и жене грлили; десна им је на фронту усахла; своје деснице су по недођијама
сахрањивали. Одлазећи у печалбу и рат, остављали су дјецу у колијевкама, сањали их
у туђини и у рату, па их, по своме обичају, касније препознавали. Ипак су то били
њежни печалбари и ратници. Животи и судбине су им у знаку ратова и сеоба:
Од ратова и сеоба не мореш данут.
(…)
Гања нас од рата до рата, од сеобе до сеобе, па назад.
Мицићеви печалбари и ратници нијесу „луђаци“, већ „само бене“ које су
добровољно ушле у ратну кланицу и крвопролића, а бене су по природи својој
комичне: „тврдије лубања“, крвавих глава, врло рељефних – „прави земљопис“ –
нешто попут рељефног глобуса на чему дјеца географију уче. Живот им се своди на
набрајање зала и горких искустава, послије којих се не може бити „мек“, чак и када
би човјек то желио:
Рудник, рат, вронта, ране,
сеобе, јектика, гробови,
кошуља што се од зноја циједи.
Мерем и ја бити мек, ал ми се не да.
Мицићеви „ђедови“ су се „четири пута у вијеку своме (…) рађали“: први пут
у завичају – на Банији – други пут „у Америки далекој“, трећи „на вронту солунској“,
„а четврти пут у Банату, ђе је рођење земља“:
Четири рођења, а једна кожа,
једни прста, кости и лубања.
Четири рођења, а исти пра’.
У Банату коси „јектика“ жене и дјецу, па чак и њих саме „што Добруџу и Солун
су прошли“. Куће се праве од земље:
Од земље куће су правили
и земља их је зобала.
Кад начиниш кућу од земље,
ка да си себи гроб ископа’.
Све је другачије него на Банији: вода, ваздух, земља, небо, бескрајна равница,
ноћ и мрак:
Воликог неба ниђе не виђесмо.
(…)
Кад се смркне, ка да си у гроб уша’.
(…)
Ђе троножац забодеш, вода избија.
Када је дошао Други свјетски рат, добровољачке породице постале су мете, а
ордење се у земљу закопавало, па је
Земља банатска, црна
највишим ордењем одликована.
По рату и револуцији потомци су издавали снове предака добровољаца: смију
им се, имена погрдна надијевају, зову их солунаши и реакција, поносно пјевајући:
„Ми градимо пругу, пруга гради нас“. Синови, опијени новом идеологијом, мрзе очеве
„ка’ што се ћаћа мрзи“.
Они су сами себи ћаћа.
Мицићеви печалбари „добровољци и колонисти“ принуђени су да под старост
бране свој идентитет од своје државе, па и од своје дјеце, од револуције и нове
идеологије – да одбране вјеру, крсну славу, велике празнике црквене и нацију, како не
би постали бесловесне животиње. Том борбом за идентитет овај циклус се, помало
иронично, завршава и поентира.
Девет пјесама циклуса „Баке наше“ граде колективни анонимни портрет жена
у девет слика, топао и тужан. Све пјесме овога циклуса испјеване су у трећем лицу.
Лирске јунакиње су увијек у плуралу. Оне рађају сваке године, иако им смрт узима
дјецу већ у колијевци. Сједе на кућном прагу и плачу без суза, молећи се за пород и
потомство, и за душе покојника. Цио вијек су „испод марама црније (…) на свијет
гледале“ и „’аљине црне вазда у животу носиле“, идући „пресамићене, ка’ да траву
против несреће траже“ и „са земљом зборе“ о рођеним који су у земљу отишли. Плету
да би сви имали џемпер, шал и чарапе, уплићући у плетиво своје неизговорене ријечи.
Брину да се живот роди и одржи; да се гладни и жедни напоје и нахране; беру јабуке
и дарују их туђој дјеци; ријетко и тихо говоре опомињућим шапатом: „Немој да ти
дијете некрст буде“, и потврђују се као чувари традиције и идентитета. Оне, као
сенке иду у храм Божји, кад нико други у њ улазио није, и саме личе на „храм који
хода“. Оне воде „живот – никад гласно“ и полушапатом упозоравају: „Немој грије –
шити душу“. Управо је та пјесма – „Живот – никад гласно“ – примјер како Мицић
остварује своју „поетику минимализма“ – набрајањем, понављањем и лирским пара –
лелизмом, па је, ради илустрације, наводимо у цјелини:
Живот – никад гласно…
Туга – никад гласно.
Радост – никад гласно.
Јаук – никад гласан.
Живот – никад гласно.
Само понекад полушапат:
Немој гријешити душу.
Прва четири стиха грађена су по истом моделу: сваки је пресјечен цртом. Са
лијеве стране су набрајане именице, а на десној се понавља три пута прилошка
одредба за начин (никад гласно), а једном њој сродан придјев, односно епитет (никад
гласан). Поента је у дистиху, односно у завршном стиху, изречена гласом јунакиња.
Поетички минимализам прати етички максимализам.
Неименоване и неконкретизоване, жене су сведене на чист архетип: чуваркуће
и спаситељице живота и идентитета, вјечно тужне, брижне, у страху и црнини,
окренуте овом и оном свијету, кући, земљи, гробу и храму.
У својој ауторској ријечи на почетку књиге, Мицић нас упућује да његова
књига тематизује „три велика животна искуства српских добровољаца и колониста“:
Велики рат, колонизацију у војвођанским областима и живот и комунистичкој
Југославији. Треба додати и странствовање, односно рударење по Америци и одисеју
од Америке до солунског фронта. Живот у комунистичкој Југославији тематизован је
највећма у циклусу „Људи“.
То је циклус од тридесет пет пјесама, са толико јунака и сижеа – тридесет пет
пјесничких портрета и сажетих судбина. И овај циклус, као и цијела књига, обухвата
огроман простор: четири континента – Европу, Сјеверну и Јужну Америку, Африку,
па све српске просторе, посебно завичајну Банију. Грчку, Галицију, Сибир, Русију,
Француску, Алжир, Добрџу, велика „дебела мора“, „дванајест америчких држава“ и
– Банат у своме средишту. Сви јунаци су одреда комични у својим несрећама, изра –
зито онеобичени, богати бјелосвјетског и ратног искуства, са родољубивим заносима
и илузијама. Раде – Реј Рајмунда Кнежевић из Бунића код Коренице са четрнаест
година је дошао у Америку, а са осамнаест се писао као добровољац, увјерен да ће
га, када умре, „на лафет метнути“. Не би ни заставе, ни лафета, већ само „груда земље
банатске“. Љубан Кокотовић, „гангстер американски“, са ознаком на мишици „екстра
опасан“, дошао је у Америку „прије времена“, јер тек по његовом одласку у добро –
вољце дошли су Ал Капоне, Дилингер, прохибиција…“ Кад је славни гуслар Перун
уз гусле запјевао у Сан Франциску, срце је затреперило печалбару Стевану Видовићу:
Нисам ‘тио да останем
таман да на злату лежим.
Станко Булат је пјешке из Баније у Банат ишао, а Миле Медаревић је, за
опкладу, „џак од сто кила шећера / на леђима од Бечкерека до Душановца носио“.
Лазар Круљ „из ‘Ерцеговине ништа понио није / до ‘едан камен ‘ерцеговачки“. Ђуро
Пекар је све дужнике „у малој теки“ прецртао, јер „на свијету оном другим се аршином мјери“. Није било лако српском добровољцу Петру Краљу са својим именом
у Титовој Југославији. У Велебиту је, у кући Басарића, „ручак на столу оста“, а
дјевојчици Илинки ципелица у блату, кад су ‘ортијевци гонили Србе из Танкосићева,
док је њен отац, на коњској запрези, „брашно и постељину натоварио“: трагично и
комично здружени су у апсурдима историје.
Прави медаљони су неколике згоде послије Другог свјетског рата. Раши
Бубалу је удбаш пријетио прогоном из земље, а Раша му је одговорио:
У Америку, у Америку.
(…)
У младост ме моју оћерај.
Напредна омладина је писала пароле на кући Марка Раичковића у Руском Селу
у славу Тита и Стаљина, нераскидивога јединства Југославије и СССР-а, па су удбаши
гонили домаћина да те напредне пароле 1948. године брише:
Нит сам их писа‘, нит ћу их брисат‘.
(…)
Да сам се ја пита‘, ниједна ође стајала не би.
Истога Марка, српскога добровољца са Брајића, нагонили су да се пише као
Црногорац и добили одговор:
Титешко да ми збори да сам Црногорац
само да нас је мање.
Ја сам из Америке доша‘ да се за Српство борим.
Добар број пјесама–портрета рађен је према архетипу примјера „чојства и
јунаштва“, као анегдоте и параболе, са драгоцјеним хумором као видом социјалног
отпора и непристајања. Мицић је остварио разноврстан и богат циклус индивиду –
ализованих портрета, што тај циклус разликује од циклуса „Баке наше“.
Ђедова кошуља ће заувијек остати пуна ђедова смијеха. Као млад, ђед је крај
цесте жандаре плашио; свом оцу је украо коње да би лакше побјегао у Америку. У
Америку је, ипак, отишао с фалсификованим пасошем, под туђим именом, и тамо
десет година провео и по „дванајст држава американских“ је „кости своје трошио и
око зелено“. Глава му је тамо постала крвава од „вајтања американских“. Са ђедом
Милом је у Банату пекао ракију, која је „на дрво шљивово, лелек и Банију мирисала“,
пјевајући „на американском остарјелом“ пјесму „о језеру Мичиген, о брду Бери, о
младости у снијегу вијека просутој“, сјетно поентирајући своје лутање питањем као
изразом чуђења:
Ђе смо пошли, а ђе смо стигли, мој Миле.
Ђед, ћопићевски, начиње своју „укопну“ ракију; чита новине јашући коња, са
завијеном цигаром на усни и прашином на срцу. Онемоћао и оболио, у постељи црта
„Америку, вронтове, оцеане. / Ђе је све био. Шта је све проша“. У сну путује, мрмља,
мртве дозива, „живи живот прошли“. Циклус о ђеду се поентира шкртим сјећањем
на ђеда на Банији, у свега шест стихова: имао је највише земље на Мицића брду;
пропао је у трговини; продао је земљу рођацима; отишао је са женом и троје дјеце „неђе у Војводину, у непознато“. Ето, на то се сведе један богат живот, у завичају
човјека који је прошао више од пола свијета. И на кошуљу пуну ђедовога смијеха у
пјесниковим очима.
Од седам завршних пјесама у епилогу пет је испјевано у првом лицу множине,
а од тих пет само је једна испјевана гласом потомака, генерације унука; гласом који
обухвата стогодишње искуство. Четири су испјеване гласом дједова. У епилогу је, на
релативно малом узорку – свега седам пјесама – најлакше уочити и распознати
вишегласје ове књиге.
Трећим лицем једнине испјеване су пјесме „Сириг – мученик“ и „Неђо
Хркаловић капију добровољачку правио…“ Сириг је мјесто великог злочина и стра –
дања, гдје су хортијевци у масовном злочину побили невин народ – доминантно
породице колонизараних добровољаца. Пјесму не сматрам нарочито успјелом: о
таквом злочину није лако пјевати. Трећим лицем се депатетизују емоције и успос –
тавља „објективан тон“, али се о злочину пјева стидљиво и неубједљиво. Неко ко је
о злочину у Сиригу неинформисан, мало шта може осјетити. А то је знак ограниченог
домета пјесме. Пјесма о „задужбини“ Неђа Хркаловића је хуморнија, помало и апсур-
д на, испјевана са мање амбиција, али успјелија.
Првим лицем множине – гласом потомака – испјевана је друга пјесма циклуса:
„Ракију и псовке у се устављамо…“ Први стих те пјесме открива да је глас генерације
потомака заправо глас пјесников:
Ђе нас оставише у Банату, ђедови моји.
Ђедови моји, а не ђедови наши. А потомци су остављени да утуле – да се угасе
као лампа или свијећа – да зарђају, да изгубе снагу, свјежину, оштрину, праву
природу, и да забораве, односно да памте „ка‘ лањски снег“. Покушај бјекства никуда
не води. Остало им је да се прилагођено, „цивилизовано, тужно контролишу и „да
ракију и псовке у се“ устављају. Стогодишње искуство показује да укоријењивање
добровољаца и колониста није ни срећно ни успјело: осјећају се сто година
остављеним и заборављеним – да равницом „аветају“.
Убједљиво најбоље пјесме у епилогу су прва („Ми смо људи-вјетрови“),
четврта („И праунуци ће нам се правдати“) и седма, завршна и изванредна („Како
жрак стољећем прођосмо“), једна од најбољих у књизи. Ове три пјесме доиста
изврсно затварају књигу, а нарочито завршна.
Мицић је опјевао, и пјесмама испричао, једну модерну српску одисеју без
Итаке. Његови јунаци, попут ђеда Јована, одлазе голобради вапором за Америку да
копају злато и доларе; да испливају из своје сиротиње. Тамо, туђи и неприлагођени,
воде тежак рударски живот, крстарећи десетак година континентом, упадајући у туче,
пића и затворе.
А онда долази Велики рат и окупација Србије. У Америци се пописују
добровољци за рат за Србију и Српство; копачи злата и угља крећу маршрутом у нову
одисеју – према Грчкој. Боре се за земљу које до тада није било – за Југославију –
стичући ране и ордење. Као награду добијају земљу у Банату, коју нијесу тражили гдје
не могу да се укоријене. Од америчких копача злата и добровољаца постају банатски
паори, невични новој клими, земљи, води, звијездама и мраку. Копају гробове у
влажној банатској земљи. А када дође Други свјетски рат, закопавају и скривају под земљу своје јуначко ордење и постају жртве хортијеваца. Народ своди своје тужне
билансе, долазећи до открића да су били људи-вјетрови који пушу свијетом; да ће
им се и праунуци правдати што су дошли на туђу земљу; да им пријете нови ратови
и покољи; да их генерација синова доживљава као „реакцију“; да су прошли кроз
двадесето стољеће као зрак, паучина, повјетарац, мјесечина, али да су, ипак,
Вако опјевани, вако нацртани
Ка уписани.
За дику.
Поезија једино то може: да их запамти, овјековјечи, опјева и њих, и њихову
тужну одисеју, без Итаке. Природно је што је и тематски, и доживљајно, ова поезија
блиска Лирици Итаке Милоша Црњанског и његовом доживљају да зрак смо само.
Поезија може оно што не може историографија: да васкрсне, да опјева, да сачува, да
изрази емоције, да успостави визију. Један даровит и осјетљив историчар, који је
историју на својој кожи осјетио, не може без поезије да изрази оно што му је на души:
што је на души његових јунака и јунакиња, његових предака. Само се пјесмом може
подићи споменик ђеду Јовану и „бакама нашим“; само се у пјесми може сачувати
дједова кошуља пуна смијеха.
Милану Мицићу се посрећила добра, судбинска књига: топла, болна,
идентитетска; то је одисеја без Итаке, о генерацији ђедова који су за хљебом отишли
у Америку, па из Америке, преко Русије, за Грчку – у Велики рат за Српство, а из
рата, рањави и избушени, не на своју завичајну Банију, већ у Банат. Ипак, тешко да
може одговорити на питање: Гдје ти је Итака, Милане Мицићу?
(Ријеч на промоцији пјесничке књиге Милана Мицића Ракија и ране, на Сокоцу,
9. августа 2024)