Јован Делић
ПРЕД ГОРАНОВИМ ЗБОРНИКОМ
Имам изузетну част, и осјећам не мању тугу, што сам у прилици да у својству
приређивача у уредника кажем неколико реченица о управо објављеном зборнику
радова о Горану Петровићу, писцу планетарнога значаја, добитнику књижевне
награде „Светозар Ћоровић“. Да је Господ, који је Горана Петровића богато обдарио
ријетким приповједачким даром, био мало милостивији према српској књижевности,
Горан Петровић би, што се година тиче, присуствовао овој промоцији, као што је
прошле године пажљиво и са захвалношћу пратио рад округлог стола критике о својој
прози.
Прошле, 2023. године, на завршној књижевној вечери књижевних сусрета
„Светозар Ћоровић“ у Билећи, изговорио сам ову реченицу, најављујући наступ Горана Петровића, чијим читањем су Ћоровићеви сусрети 2023. завршени:
„Част да заврши ово књижевно вече и Ћоровићеве сусрете Српска проза данас
има Горан Петровић, међународно најпознатији живи српски прозни писац, коме је
посвећен овогодишњи округли сто критике.“
Смрћу Горана Петровића је на губитку и Горан, и његова породица, али
највише српска проза, иако јој је Горан Петровић много дао. Наиме, он је остварен и
планетарно познат човјек. Али недовршени роман-делта, замишљен као мега цилус
у десетак смисаоно повезаних романа, јесте нешто што би српску књижевност
истурило у први план у европском и планетарном контексту; што би, руком српског
писца, обогатило форму романа уопште. Зато Горана Петровића не могу прежалити:
ни као пријатељ, ни као тумач књижевности, ни као члан САНУ, у којој је Горан
Петровић зрачио својом добротом и тихим сјајем, урођеном господственошћу и
одмјереношћу.
Какав је то човјек био, илустроваћу двјема епизодама из књижевног живота и
Горановог односа према Рајку Петрову Ногу – да и његово име овдје данас спо –
менемо. Заједно су добили награду „Светозар Ћоровић“ – подијелили је. Горан
Петровић је значајнији прозни писац, Рајко Ного – пјесничка громада. Али те године
Рајко је објавио врхунску прозну књигу Јечам и калопер, коју зовем лирским
романом. Да смо ту прилику пропустили, тешко бисмо имали Рајка као добитника
Ћоровићеве награде. А Јечам и калопер је заслужује. С друге стране, неприродно је
да два тако велика писца дијеле награду. Обојици сам, одвојено, рекао да ми је жао
што награду дијеле, а понајвећи су. Рајко је одмах, одсјекао: „Чини ми част да дијелим
награду с писцем врхунског романа Опсада Цркве Светога Спаса“. Рајко је много
волио ту књигу – више и од мене. Горан ми је, мирним тоном, захвалио и додао:
„Верујем и теби, и жирију, а најважније је да је Рајко написао сјајну књигу лирске
прозе. Обојица смо на добитку.“
Други пут сам био предсједник жирија Велике награде „Иво Андрић“. Опет су
заједно добили награде Рајко и Горан; Горан за четвртину новца већу. Прво што ми
је Горан незванично рекао, било је: „Требало је да већи износ дате Рајку“. То је могао
само Горан.
Ми немамо међу савременим писцима човјека који је остварио такву планетарну рецепцију. Горан Петровић је, по објективним критеријумима – библиографији
и рецепцији – свјетски писац, а не само по томе што овај или онај тако мисли.
Мало је људи којима је књижевност толико значила и који су јој толико давали,
одвајајући од живота, а показало се – и од здравља.
Вреди због таквог човјека бити у „Виталовом“ жирију, у Ћоровићевом жирију
и у жирију Велике награде „Иво Андрић“ из Андрићграда.
Све што сам учинио за прозу Горана Петровића – мало је, рачунајући и овај
зборник радова, који сам приредио и уредио.
Зборник има први, краћи, документарни дио, из времена додјеле награде, и
други, актуелни, углавном резултат рада округлог стола критике, с понеким накнадно
порученим радом.
У документарном дијелу се налази кратка биографија Горана Петровића,
Саопштење жирија Ћоровићеве награде за прозу за 2006. годину, које су потписали
академик Светозар Кољевић, проф. др Љубиша Јеремић, проф. др Ранко Поповић и
проф. др Јован Делић, кратка бесједа Горана Петровића под насловом „Сметња и
грехота“ и са поднасловом: „О само две речи из Ћоровићевих приповедака“.
Данас ми се та бесједа чини још значајнијом него када је изговорена, а
изговорена је о Малој Госпојини, 21. 9. 2006. године.
Зато ћу бити слободан да је данас прочитам:
„СМЕТЊА И ГРЕХОТА“
О само две речи из Ћоровићевих приповедака.
У оквиру библиотеке „Српска књижевност у сто књига“, у оној четрдесет
петој, изабраних дела Светозара Ћоровића, у свега осам издвојених, по мишљењу
приређивача најуспешнијих краћих прозних целина, није тешко уочити један исти
мотив који писац користи у две приповетке. Реч је о повестима „Ибрахимбегов
ћошак“ и оној која носи назив „На Васкрс“. И реч је о мотиву који сведено можемо
описати као потребу да се пред новим, наступајућим, уклони старо. Још одређеније,
у обе приповетке говори се о томе како је због новог трасирања улице неопходно
уклонити раније грађевине. У причи „Ибрахимбегов ћошак“ то је део куће, онај који
је „доста стар, а није лијеп, а смета, док је у причи „На Васкрс“ то чак укупан дом једне породице, „јер, казаше, да се кућа мора рушити због проширивања улице“. И у
обе приповетке то чини неименована власт: у првој оваплоћена кроз лик „инџилира“,
моћног и страшног, „првог иза цара“; у другој кроз тек овлашно споменуте жандаре
што су већ дошли да из куће избаце оца, заједно са децом. Иако су јунаци прича, они
који сметају новом поретку ствари, различитих вероисповести, иако њихова реакција
није иста (Ибрахимбег гине, обузет неким помешаним осећањем између помирености
са судбином и пуког ината, не желећи да се склони док радници руше ћошак, онај
остатак остатка његове имовине; а отац у другој причи се противи сили, никако не
жели да се повинује, да би се напослетку прихватио цекире, те га свежу и одводе у
тамницу, где умире) – обе прозне целине у основи говоре о истом.
Споменуте приче Светозар Ћоровић је писао почетком века. Прошло је стотинак година. Ипак, мало тога се променило. Истина, захтеви времена су другачији,
„инџилири” или савременије речено инжењери новог простора имају нова мерила,
нове справе и нова средства принуде, али је суштина иста, све што је појединачно
мора бити усаглашено, ништа не сме да се издваја, свако противљење је тврдоглавост
равна лудости. Тренутно важећа лепота и ширина су императиви, оно што је зацртано
на папиру, мора се, пошто-пото, спровести свуда, није важно да ли та катастарска
линија, извучена уз помоћ нивелира, прелази преко нечије земље, преко нечијег прага,
преко нечијег гроба, преко нечијег осећања љубави или поноса, није важно да ли она
прелази преко грудне кости човека или преко дојучерашњег дечијег узглавља. Линија
нове градње је међа, све остало је старо, није лепо, а смета…
Та реч, да нешто смета, да је нешто сметња, да увиђавности није било, нити
је сада има, некако преовладава док читам Ћоровићеве приповетке. Та реч и реч
грехота. Баш као у причи „Пријатељи“, када газда, зашто дваред не подвући сународ –
ник, доводи другог закупца земље, јер је претходни умро, а покојникова деца и жене
не могу људски да раде. „А ја нећу“, говори он „да ми земља лежи џаба, јер хоћу да
ми баца интерез… Трговац ваља да рачуна на интерез, јакако! Стога ћу дигнут’ ђецу
и из куће и са земље, па нек’ траже селамета на другој страни… (…) Нема ту грехоте
(…) јер ће се побринут’ неко и за њих, к’о за тичице божије што нит’ ору, нит’ сију…
А ја нећу да сам штетан, ја хоћи интерез…“
Овај пут нисмо сметња неком другом, некоме ко долази са друге стране света,
„првоме иза цара“, овај пут смо сметња своме, својти, рака умрлог још није честито
затрпана, а он већ рачуна да се реши деце и жене покојника, јер не жели да буде на
штети, јер хоће интерес. Да ли је потребно да поновим, и ова приповетка је писана
пре стотинак година, али се мало тога променило. Ни данас много тога није грехота.
Тако довршавам слово поводом уручења награде Светозар Ћоровић, заокупљен овим двема речима из његових приповедака, заокупљен речима сметња и грехота, речима којима као да смо занавек од других отписани и између себе подељени.
То нису, међутим, кључне речи, то су речи којима смо од других закључани и којима
смо се закључали.
А шта је писање друго – него шапутање у ту тврдо забрављену кључаоницу?
Тихо шапутање, уз слабашну наду, да ће можда, једног дана, облик гласова, зупци
слова, да ће једна једина реч из тог свежња речи које садржи песма, прича или роман,
најзад наћи своје место, своје лежиште, да ће брава шкљоцнути и да ће се врата одшкринути. Врата неког другог, бољег света, где једни другима нећемо бити на
сметњи и где ће се знати шта је грехота. А шта је писање друго – него тихи, упорни
говор у кључаоницу бољег света?“
Имао сам част да то вече говорим и награђеној Горановој књизи приповиједака
Разлике (2006), па је та бесједа, сада као документ, нашла мјесто у овом Зборнику
радова, под насловом „’Невјероватни доживљаји’ и матафизички квалитети“.
Слиједи одломак из награђене књиге Разлике, односно из Горанове приче
„Богородица и друга виђења“.
Ја сам увијек незадовољан, и по томе сам близак писцима. Дали смо колико
смо у овом часу могли. Настојали смо да се не понављамо; да не правимо „рециклиране“ текстове. Усудио бих се да вреднујем: овај Зборник се може мјерити – по броју
прилога, по новим именима и читањима, по усмјерености на најновија дјела – са
најбољим зборницима што су о Горану, или њему у част, приређени, иако су, природно, прилози различите вредности различитога домета. Не стидим се свога потписа, па ни својих прилога.
Овај зборник има 280 страна, што није мало, садржи петнаест нових радова,
писаних намјенски за ову прилику. Све су то радови који праве искорак у односу на
досадашња тумачења Петровићеве прозе; сви ти радови писани су с оданошћу иљубављу
према писцу. Већина их је изговорена 21. септембра 2023. године, на округлом столу
критике, у Билећи. Критичари који нијесу могли тамо бити, благовремено су послали
своје радове, а неке смо циљано поручили. Хвала свима, и Габриели Братић, која је водила
преписку са сарадницима и без које овога зборника о Горану не би било.
Навешћемо све ауторе и радове, и што је могуће краће их прокоментарисати.
Марко Недић је дао неколико критичких опсервација о књижевном дјелу Горана
Петровића, оставивши текст онаквим каквим га је пред писцем изговорио на
округлом столу, с увјерењем да је то дјело и данас, а биће и у будућности, активно и
актуелно, да и даље постоји и живи у трајном настајању. Недић истиче поетичку
самосвијест и аутопоетичке коментаре Петровићеве прозе, њену интертекстуланост,
преплитање јаве и сна, жанровске слободе, дистанцирање од радикалне постмодер –
нистичке поетике, поступак сижејног умноважавања, тематизацију историје, језик и
стил достојан Иве Андрића. Недић истиче да фантастика Петровићеве прозе одговара
на питање и показује: Како је могуће оно што је готово немогуће?
Слађана Илић пише о одломку из романа Палата, исказујући велико поштовање писцу новим текстом о новом дјелу у настајању. Она у Мелији – јунакињи
романа Палата – види, и увјерава нас да је то и пишчево виђење, „само средиште
магије“. Дакле – прилог нов и о новоме.
Најамбициознији и најобимнији прилог је рад Владана Бајчете – око
седамдесет страна – у којем је сагледан цјелокупан опус Горана Петровића у
хоризонту његове досадашње рецепције. Овај рад је, очевидно, писан за неку већу
синтезу о савременој српској прози с краја 20. и са почетка 21. вијека.
Јана Алексић има у средишту пажње нове Петровићеве романе Папир и
Иконостас, а у њима пишчеву поетичку аксиологију. Она, заједно с писцем, вјерује
у искупљујућу моћ књижевности и у одговорност умјетника пред вриједностима и
историјом.
Марија Воштић је усмјерила своје истраживање на демонолошко у роману
Папир и нуди занимљиве и оригиналне увиде у овај роман.
Нови Петровићеви романи Папир и Иконостас, изазов су Слободанки Шаренац да се позабави формирањем њихове поетичке основе. Оба романа покрећу
бројна поетичка питања: улогу приповједача, проблем стварања, природу и улогу
умјетника, однос приче и историје и слично.
Александар Милановић анализира лексичко богатство Петровићевог романа
Иконостас. Лексика се сагледава из угла њене употребе (архаизам, историзми,
дијалектизми, индивидуални неологизми), њенога поријекла (црквенословенизми,
турцизми, грецизми) и из угла међусобних односа (поступак увођења дублета и
синонима).
Роман Иконостас и мотив чуда и чудесног предмет су истраживања Ксеније
Миловановић, која је увјерена да књижевном тексту треба приступити као палимпсесту, чијим ишчитавањем можемо открити танане спојеве структуре и значења. Она
налази да се средњовјековни семиотички систем као подтекст, контекст, инспирација
и интелектуална нит улива у роман делту. Поуздано свједочим да је овај рад био драг
Горану Петровићу.
Јована Дишић поставља себи питање у свом наслову: „Путовођа – још једна
недовршена књига?“ и на основу објављених шест прича у „Недељнику“ током 2023.
године, износи претпоставку да је Путовођа могао постати књига путописних прича.
Истакнути језикословац и стилистичар Милош Ковачевић бави се функцијом
и значењем графостилема тротачка и наводници као доминантом у роману Папир.
Ова два графостилема утичу на план садржаја романа, а анализа је показала њихову
семантичку и структурну разнообразност.
Срђан Милићевић повјерава своја читалачка искуства Петровићеве прозе, али
нам свједочи и о изјави Рајка Петрова Нога, за кога је Петровићев роман Опсада
Цркве Светога Спаса најбољи српски роман послије Селимовићевог романа Дервиш
и смрт (1966).
Момчило Голијанин отвара тему проблема времена, анализирајући Петровићеву књигу приповиједака Ближњи, и нарочито роман Ситничарница „Код Срећне
руке“. Аћим Тодоровић пише о Горану Петровићу као владаоцу ријечима, а Здравка
Бабић се бави романом Папир, видећи га као љубавну револуцију.
Сваки аутор је писао из осјећања дубоке оданости писцу и са жељом да
допринесе богатијем читању Петровићевог дјела. Зато се може рећи да је овај
зборник књига дубоке оданости писцу Горану Петровићу, ауторске и уредничке.
Сваки аутор је писао из осјећања дубоке оданости писцу и са жељом да
допринесе богатијем читању Петровићевог дјела. Зато се може рећи да је овај
зборник књига дубоке оданости писцу Горану Петровићу, ауторске и уредничке.
(21. септембра 2024)