Јерођакон Анастасије Гогић
ДРЕЗДЕН
Посвећено српској дјеци пострадалој у НДХ
Скровиште
Шта да ради дијете са толико слободног времена? Не може га потрошити
онако како жели. До јуче се играла луткама. Сад већ неколико година те лутке стоје
у мрачном ћошку њеног скровишта. Чак их не примјећује. Кроз мали отвор, који је
направила на зиду, гледала је напољу шта се дешава. Та рупа у трулом дијелу старе
даске, постајала је годинама све већа и већа, и ако је ризиковала да је ко споља
примијети, увијек би помало отклањала љуспице дрвета са обода рупе и тако је
ширила. Њена жеља да може што више да види шта се напољу дешава чинила је да
заборави на опасност. Свјетлост у њено скровиште је долазила кроз шупљине између
дрвених дасака које су чиниле другу страну зида њеног скровишта. Та страна је била
покривена много тањим даскама које су се временом помало извитопериле и на неким
мјестима раздвојиле у дужини. Свјетлост, на спрату, из нечије напуштене дјечје собе,
је само откривала тугу простора у ком је живјела. Прашњави узани пролаз по чијем
поду су се налазиле давно заборављене дјечје играчке, које то дијете више нису
интересовале, стари цртежи, бојице… Понекад би сатима само сједјела и мислила,
слушала звуке споља, пипала себи упале образе и додиривала дугу неуредну косу.
Имала је тек дванаест година, а чинило јој се да је у праву, свијет је окрутан и
у њему нема мјеста за њу.
Она је Јеврејка. Већ четири године Европа је у пламену, пуна логора, пуна
мржње и злочина. Њемачка је готова да порази Русију и тиме оствари све оно што је
наумила.
Прогони Јевреја почели су неколико година прије рата. Њени родитељи су
одведени и стријељани, а њу су некако успјели да сакрију код неког пријатеља, који
је убрзо предао другом човјеку, овај трећем… На крају је остала код једног старијег
човјека, Њемца, живећи у дијелу зида двоспратне дрвене, старе куће, која се налазила
у центру града. Те дрвене куће, са двије мале собе на спрату а доље кухињом и
дневним боравком, су прављене тако да је постојала изолација између дрвених
зидова. Ширина тог простора између дасака била је мало шира од ње саме, а у
дужини, неких три и по метра, је сва изолација уклоњена да би се ту направила
скривена просторија.
Тај старији човјек, Шварц, био је композитор и често су му били посјетиоци
у кући, тако да је много времена проводила у зиду. Око градске чесме, ту мало у
даљини играли су се њени вршњаци. Кроз отвор који је направила на зиду, посматрала их је, била јој је то велика разонода, на неки начин и утјеха. Временом је свима
њима запамтила имена. Знала је сваком од њих ко су им отац, мајка, ђед, баба… ко је
какав, шта воли, њихове навике, шале, симпатије, свађе… Била је њихов пријатељ
иако се никад нису упознали. Питала се често како то да они све ове године живе као
да се ништа не дешава, а цијели свијет око њих гори, свугдје друго дјеца плачу, крију
се, а овдје као да се ништа не дешава. Како то да она има овакав живот, а они такав.
Понекад би осјетила бијес и обично послије тога би плакала. Молила се да све ово
прође. А опет, није знала шта би радила кад све прође, гдје би пошла, коме. Мислила
се, било гдје и било шта, само да више изађе одавде. Један период све што је хтјела
јесте да напусти Њемачку. Овакав начин живота много је мучио. Тражила је често
Шварцу да је некако пребаци ван, тамо гдје је рат. Мир који то није, ужасавао је. Мир
у земљи која је свугдје око себе отпочела рат често јој је доносио тјескобу. Шварц
није хтио ни да чује. Говорио јој је да ова лудост једном мора проћи. Али шта ако
Њемачка добије рат, а хоће. Она неће моћи никада живјети нормално. А сад колико
се чини, остала је још само Русија, све друге земље су освојили прилично лако.
Зграде у граду биле су ниске. Највише два спрата. Ишле су тик уз уске улице.
Било је и старих кућа као Шварцова. Одмах ту до куће био је мали трг. Дјеца су до
чесме направила фудбалски терен. Један дан дјечаци су наслоњени на зид причали
једни другима какву су Јевреји:
‒ Јевреји воле све што сија. То их привлачи.
‒ Ја сам чуо да сви имају рогове него их крију.
‒ Моја мајка каже да могу да читају мисли и да те хипнотишу.
‒ Да би ти узели новац?
‒ Да, да би узели новац.
‒ И сат ако имаш. Мој тата каже да мали Јевреји краду сатове.
‒ Они могу да живе под водом.
‒ Једу малу дјецу…пи!
‒ Одвратно.
‒ Баш одвратно.
Мој стриц их је видио како им сијају очи у мраку. Каже да спавају са змијама.
Они нису људи него прерушени демони.
Кал
Једне ноћи кодШварца је дошао његов стари пријатељ. Обично су гости увијек
били муштерије за које је компоновао. Овај човјек је био близак са њим. Звао га је по
надимку – Кал.1 Тек тад је схватила да у ствари Шварцов стално озбиљан и помало
намрштен лик није оно што он јесте већ само одраз муке коју је носио због ситуације
у земљи са којом се није мирио. Те ноћи Шварц је био радостан. Некако и млађи
ликом и тијелом. Све на њему је било другачије. Као да је изронио неки човјек који
се дуго давио. Како је ноћ одмицала почели су нешто тихо говорити, готово шаптајем.
Међутим, иако у спрату ниже, некако се звук кроз зид преносио и она је могла чути.
Слушала је о Европи. О возовима смрти, гасним коморама, дјечјем логору, клањима,
о гладнима, босима, о инвалидима, о безнадежним, уморним, напуштеним, заборављеним… а напољу се чуло како мајка довикује свом сину да већ једном уђе у кућу.
Звала га је неколико пута. Почела је да пријети да ће закључати врата. Напољу су
дјеца играла жмурке и ником није било до растанка.
‒ У јаме их бацају ?! – упита зачуђено Шварц.
‒ Да, живе у јаме. Свуда су такве јаме. Читава села су убацили у јаме. Муче
малу дјецу. Вежу их па онда запале.
И настаде тишина. Тишина дубља од најдубље бездани. Тишина од које се и
мрак уплаши. Она тишина у којој се крик ка небу утопио.
‒ Ето, са њима смо ми заједно. То су наши савезници. Гори су и од нас. Боже,
што се ово са нама дешава. Шта смо постали. Монструми. Напољу је опет мајка звала
онога дјечака. Каже му да буде добар и да је послуша ако мисли да му купи ново
одијело за школу. Ирис је туга обузела, како тамо некоме може бити горе него њој.
Како може то да буде. Је ли боље да те одмах растргну или овако затворен да будеш.
Сјетила се мајкине пјесме о малом зецу који по први пут скаче сам по шуми и види
лептира. Јури за њим и све га пита – ко си ти, кажи ми ко си ти. А лептир не одговара.
Бити зец у шуми. Бити било шта друго само не човјек ‒ помислила је Ирис.
Отац јој је давно причао о њеном народу. Народу ког је Бог изабрао. Једном
слабом народу међу силницима. Кад су у читавом свијету вјеровали у глупости, у
бо га ватре, воде, вјетра … приносили дјецу на жртву тим боговима, тад су Јевреји
вјеровали да постоји један Бог. И ето, кроз њих Бог је спасао читаво човјечанство. И
сад неко прича да су они нека већа раса од свих, а Јевреји да нису ни људи. Па прије
ће бити да је обратно.
Чудила се свему. Мржњи толикој према њеном народу у њеној земљи. Чудила
се како у свијету може бити неко затворен као она, како то да њу неко тражи. Чудила
се себи и свом вјеровању у то да ако успије да побјегне из Њемачке да ће наћи слободу. Изгледа да је свуда около још горе. Слушала је она о рату дјечаке како причају.
Али све је то некако другачије схватала и доживљавала. Никад није могла да помисли
да неко може радити такве ствари.
Чудила се и Шварцу. Тек га је ноћас оваквог упознала. Он је на неки начин
радио против овакве своје државе. Погледала је на оне своје заборављене лутке у
ћошку и заплакала. Плакала за својим родитељима. Да је њој да је мајка зове, да уђе
у кућу. Да јој је да је неко загрли. Да је ту било ко њен. Погледала је давно
заборављену лутку у ћошку. Мајка јој је сашила ту лутку. Крпила је неколико пута.
Загрлила је лутку и заспала.
Клавир
Зид је постајао све нижи. Брзо је расла. Њено интересовање за музику се претворило у љубав. Слушала је увијек пажљиво Шварца, сваки његов разговор са муштеријама, научила је сваку ноту, сваку боју тона. Шварц се много радовао тој њеној љубави. Учио ју је колико је она то дозвољавала. Дешавало се да занесени по цио
дан проведу вјежбајући. Шварц јој је на дасци исцртао дирке и она је тако могла
вјежбати и у скровишту. Кад би год додирнула прстом даску чула је у глави тон. И
тако је знала да свира по цијели дан. Заједно су компоновали неколико последњих
нумера. Шварц је видио да ће та љубав спасити малу дјевојчицу. Маштао је да кад све
ово прође наступају заједно. Да свијету објелодани њен таленат.
Нестанак
Шварц се није појављивао већ пет дана, а Ирис је већ давно испразнила и
онако сиромашне залихе хране из оставе. Остало је још само мало парче хлеба које
ће појести ноћас и шта онда. Добро, доћи ће Шварц сјутра и све ће бити у реду. Сигурно је опет отишао са оним његовим пријатељем у неку акцију против нациста.
Откад је онај његов пријатељ дошао, прије једно четири мјесеца, Шварц као да се
подмладио. Стално су ишли у неке акције и сваки пут се радостан враћао јер су успјели у својим намјерама. А шта ако суШварца ухватили? Или ако је погинуо?
Шта стварно радити онда? Не, није погинуо. Није могла тако мислити. Међутим, Шварц се није појављивао ни сјутра а ни следећи дан, као ни дан послије
њега. Тада је Ирис већ знала, да су га ухватили. Њене мисли су се стално смјењивале
између брига за Шварцом и потребе за храном.
Гледала је кроз отвор на улицу тих дана да види да ли ће нешто од хране неко
случајно оставити. Често би дјеца од жеље за игром заборављала да поједу свој
сендвич који су на брзину узели из куће по наговору родитеља. Остављали би их
обично на зиду код чесме напола поједене. У том крају је увијек било хране на претек.
Свако јутро људи би доносили са пјаце и из малих радњи, торбе пуне хране. Увијек
се питала како то да Шварц толико зарађује а да тако на неки начин оскудијевају у
храни. Али све јој је јасно постало оне ноћи кад је дошао тај његов пријатељ.
Схватила је да Шварц вјероватно нема само њу. Ко зна колико људи још помаже.
Међутим, ни дјечака више није било онолико на улици… Понекад, неколицина
њих, као некад играли би фудбала дању а ноћу жмурке, али све их је мање било и све
су мање излазили. Ни на улицама током дана није било оне уобичајене гужве. Из
неког разлога сви су више времена проводили у кућама.
Човјек доље низ улицу држао је пса. Никад она није успјела да види нити тога
човјека, нити пса, али сваки дан, два пута у готово исто вријеме он би га хранио. То
је била кућа слична Шварцовој, преко пута, доље мало низ улицу. Видио се мали дио
ње кроз рупу на зиду. Често се ноћу чуо лавеж и звекети ланца као и дању газдино
дозивање док му доноси храну. По том дозивању она је знала колико је сати и кад ће
дјеца да се врате из школе.
Мислила је да је то можда њена једина шанса. Увече, јако касно, кад сви заспу,
изаћи ће тихо, пришуњати се псу и узети то што му је остало од хране. Имала је страх
од пса, а још већи да је неко не види, пас ће сигурно залајати, још горе ако је ухвате…
али највећи страх је био да неће моћи више да издржи без хране јер већ је била много
малаксала.
Улица је одавно мирна. Осим уличне расвјете сва свијетла су погашена. Сад је
прави тренутак. Спуштајући се доље ка вратима, са лијеве стране спазила је Шварцов
капут и некако га скинула са чивилука и сва се њиме прекрила, откључала врата и
таман кад је кренула да их отвори начула разговор који се примиче. Застала је за
секунд, понадала се да није Шварц, међутим кроз коју секунду схватила је да је у
ствари најбоље да се што прије сакрије. Тежак капут је спао са ње, готово да се за
секунд створила у својем склоништу.
Врата су се отворила и чула је старији груби глас:
– Па ово је откључано.
Њих троје је ушло у кућу, а одмах затим су дошла и кола из којих је изашло још
неколико људи. Почео је претрес куће. Она је и даље била јако задихана, а чули су се
кораци по степеницама који воде и до њене собе. Све се некако десило у двадесет
секунди. Страх је додатно погоршавао њене покушаје да стиша дисање. Имала је
осјећај да толико гласно дише да ће је одмах чути и пронаћи. Сјетила се и конзерве
коју је извадила из смећа. Та конзерва је била затрпана смећем, извадила је да би
појела што је остало по ивицама али је са свим тим нередом оставила и квасну крпу
којом је очистила руке. Та крпа је и даље мокра. Види се да је данас коришћена. Ако
то виде знаће да је неко ту.
Чула је кораке, неко је ушао у собу и почео да претура по стварима. Срце је
почело јако да јој лупа. Ходник скровишта као да је појачавао звук њеног дисања. И
даље није могла доћи до даха, све се брзо одиграло. Помислила је да ће саму себе
угушити.
Ушла је још једна особа у собу… Доље се чуо лом од превртања ствари. Нашли
су нешто. Папире које су тражили. Да је она само знала за те папире… сакрила би их.
Овако ће бити доказ против Шварца. Јадан Шварц.
Наставили су са претресом стана, опет су се чули кораци пењања степеницама.
Неко је одоздо довикнуо – провјерите зидове. Можда ту крије некога. Кроз прорез
између дасака, који је гледао на полицу код кревета, угледала је старијег човјека како
журно баца све око себе тражећи да ли има још нешто за њих.
А онда се зауставио код цртежа који је Ирис давно нацртала. Дјечји цртеж ње
иШварца, који је Шварцу био јако драг. Гледао је цртеж а онда узвикнуо
‒ Да ли је он има ћерку.
Да имао је ‒ чуо се глас одоздо.
‒ Ћерка и супруга су му давно погинуле.
Велика несрећа још прије десет година.
‒ Како му се звала ћерка?
‒ Не знам.
Човјек је изашао са цртежом из собе до степеница и поново повикао:
‒ Да није Ирис. Зар није то јеврејско име?
‒ Ето то, много шта објашњава. Можда му је и жена Јеврејка.
Тад се зачу и трећа особа.
‒ Не, жена му је Хелга из чувене Пруске породице. Феликс Лукнер је њен
стриц. Чувени капетан царске морнарице у првом свјетском рату.
‒ Па ко је онда Ирис?
‒ Не знам!
Окрену се нагло, извади неки штап и поче ударати по зидовима ходника, а онда
уђе и у собу ударајући. Зидови су били јако стари. Даске су између себе на многим
мјестима имале процјеп. Та унутрашња страна и није била толико битна јер је зид
унутра био испуњен изолацијом. По звуку се лако може одредити да ли негдје у зиду
има неко склониште. Почели су да се чују и ударци по зиду у другим собама. Сва
кућа је почела да одзвања. Звук се брзо примицао ка скровишту у ком је била Ирис,
и она је од муке спуштала главу на скупљена кољена и покрила је рукама. Дрхтала је.
Готово је. Пострадаће и она иШварц. Узалудан труд и њему и њој све те године. Само
мука без икакве потребе.
Одједном се са улазних врата чуо звук пиштаљке за полазак. И ударци престаше. Чуше се само кораци ужурбани који су одлазили из куће. Двоје њих се већ
спуштало са спрата, а овај њен војник је остао као укопан. У једном тренутку се
окренуо ка њој и накривио главу као да покушава да је види кроз отвор на даскама.
Направио је корак ка њој, али опет се зачуо исти звук пиштаљке одоздо са гласном
командом. Само се нагло окренуо и отишао. Приликом изласка онај исти глас је
некоме рекао:
‒ Штета за овакву кућу да више нема власника. Он није имао никога.
Вјероватно можемо средити да се Хансу препише кућа, он и његова породица живе
у малом стану са родитељима.
И затворише се врата.
Ирис је почела плакати. Њен Шварц је мртав.
И тај дан је прошао, Ирис се није усудила ни да изађе из зида, а камоли из
куће да изађе да пронађе неку храну. Читав тај дана је прошао као минут, а напољу
се цијели дан нису појављивала дјеца. Сјутрадан војници са тешким војним машинама, пролазили су њеном улицом. Мијењали су положај. Ријечи које није могуће да
су истините чуле су се свако мало, савезници добијају рат. То је значило само једно.
Крај њеним мукама. Коначно ће бити слободна.
Гдје ће да иде, шта да ради… није толико ни битно, само да потрчи, да скочи,
да урликне, да запљеска рукама, да гласно каже да је Јеврејка… Ирис је заборавила
на глад опијена жељом за слободом која је коначно постала могућа. Као неки сан,
нешто за шта је мислила да се не може десити. Колико је само слушала разговора о
напредовању њемачке војске. Готово цијела Европа је пала. Пред њима је била свијетла будућност. Трећи рајх, како су га они називали. И сад одједном крај. Крај лудилу
које је било чврсто као стијена. Пад нечега што не може пасти.
Звјездано небо
Све што треба да уради јесте да прибави нешто хране и да чека да дођу
ослободиоци. И ето док је о томе мислила, улицом је пролазио камион помоћи са
конзервама хране… војницу су дијелили храну. Народ је изашао на улицу. Људи које
је свакодневно гледала, сад очито гладни, сукобљавали су се са војском да би узели
што више залиха. Ирис се ражалостила гледајући тај призор. Војници су оружјем одвраћали поједине људе. Према некима су били приморани да буду груби. Свака
кућа је добила своје следовање. Војска је имала списак. Давало се по броју чланова
и то само за два дана. Убрзо покуцали су и на њена врата, она се трже и несвјесно
појури ка доље, журно силазећи степеницама, сва срећна, али некако је успјела да се
тргне из тог лудила и застане. Чуло се куцање опет, млади војник је узвикнуо:
– Помоћ у храни отварајте, и покуца опет.
Други војник му је говорио да иду даље… нема ту никога…
Ирис је стајала као укопана и замишљала како њена храна одлази.
‒ Неће нико примијетити да сам Јеврејка. Отворићу врата, они ће ми само дати
конзерве и отићи, помислила је Ирис.
‒ Нико од комшија неће обратити пажњу, сви су заузети својом муком.
Уосталом ово борбено возило које је ишло напријед, оно ће ме заклонити…. морам
пробати, морам покушати…
Војник се већ удаљио неколико корака од врата, Ирис је кренула ка вратима,
направила корак и застала. Није могла, колико год да је глад ломила, није могла сад
кад је слобода тако близу да ризикује да буде ухваћена. Војник је отишао, а онда се
вратио и провукао кроз отвор за пошту неколико конзерви.
Јадна мала Ирис. Јадно мало дијете измучено. Њен осјећај побједе, да је свему
дошао крај читаву је обузео. Одмах је са храном отишла у скровиште и све испланирала
и подијелила. По њој имала је хране за 15 дана. И те мале конзерве је рас подијелила.
Први дан ће појести највише, трећину од једне, а остатак се зна. Међутим, појела је
више од пола, а онда још мало, па мало више, а онда још мало и одлучи први дан ће
појести једну цијелу. А онда ће јести по новом плану који је направила.
Пала је ноћ. Војници су напуштали град, или су одлазили ка неком другом
мјесту. Била је велика тишина, ништа се није чуло, ни струје није било то вече. Мркли
мрак, а небо звјездано као никад до тада. Не сјећа се да је икада видјела такво небо.
Посматрала је звијезде и радовала се. Све је на крају добро. Све је опроштено. Већ
ће све да заборави. Пролазили су сати лагано, ноћ је била дуга, мрачна, лијепа. Ноћ
у којој су бајке оживјеле. Ноћ која одише новим даном. Послије овакве ноћи само
мо же да сване дан другачији од сваког претходног. Размишљала је шта може да
постане. Болничарка. Да помаже људима. Или можда учитељица. Пијанисткиња. То
је лијепо. И онако воли и зна да свира. И тако се може помоћи људима. Да буду
радосни. То ће бити. Да, то ће бити. Имаће посебне хаљине док свира.Можда постоје
и клавири у другој боји. Може да има и мачку и са њом да иде на концерт. Да лежи
поред ње док свира. Учиће и она друге да свирају. Отвориће малу школу. Назваће је
по њеномШварцу. Његова слика ће стајати у ходнику.
У даљини су се одједном појавили, на секунду, неки одбљесци свјетлосни. Као
да грми негдје, али није то, нема нигдје облака. Обљесци свјетлости су постајали све
чешћи, а касније се појавио и звук експлозије. Нешто се дешава у даљини. Мора да
савезници напредују. Зар је могуће да су тако близу? Да ли онда да поједем још једну
конзерву, мислила је Ирис. Ако је то тако… па ето колико сјутра, прекосјутра и они
су ту. Коначно! Узела је и другу конзерву и брзо је појела.
Зачули су се и звуци авиона, одбљесци свјетлости су били све ближи и готово
да тамо мрак није ни постојао колико су експлозије биле учестале. То је у ствари бомбардовање. И чим то помисли једна бомба паде негдје у близини. Све се затресло,
нека стакла су пукла. Експлозија је била толико јака да је помислила да је пала ту на
њеном тргу. Ништа јој није било јасно. Експлозије су се примицале. Кућа се
непрестано тресла. Народ је почео да излази на улице. Са собом су носили неке
ствари. Појавили су се и камиони. Људи су ужурбано покушавали да напусте град.
Јутро је било баш онакво какво је Ирис мислила да мора бити послије оне
ноћи. Само више није било њеног трга, није било ни улице ни кућа. Није било ни ње.
104
