ГОДИШЊИЦЕ
Захарије Орфелин (1726−1785)
Исидора Бјелаковић
ЈЕДНА ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ЛИЧНОСТИ
СРПСКОГ XVIII ВЕКА
Када се Захарија Орфелин 1757. године појавио са својим текстом Мало –
важноје привјетствије Мојсеју Путнику, српском високом свештенству Карловачке
митрополије, као носиоцу општег културног, образовног и научног прогреса међу
Србима тог доба, било је потпуно јасно са каквим се раскошним талентом и интелектом срећу. То, сасвим је извесно, није било нимало случајно јер је овим рукописним првенцем панегиричног карактера, написаним у част устоличења бачког
епископаМојсеја Путника, Орфелин покушао да се прикаже српском клеру као добар
познавалац теологије и рускословенског језика (тадашњег званичног богослужбеног
језика Карловачке митрополије), али и теорије стиха, калиграфије, музике, уметности. Временом ће листа Орфелинових интересовања бити допуњена па ће Л. Чурчић,
један од најбољих познавалаца његовог живота и рада, написати следеће: „био је
учитељ, административац (канцелиста), калиграф, илустратор, графичар, бакрорезац,
педагошки писац, песник, преводилац, теолог, пројектант, издавач, филолог, уредник
календара и часописа, библиограф, историчар, рецензент, природњак, технолог и
коректор, а можда и још понешто, што ће се тек сазнати. Извесно је да је говорио и
руски, немачки, латински, нешто талијански и ваљда понешто француски, а писао је
на српском, руском и немачком. Насупрот стваралаштву, његов животни пут обавијен
је многим тајнама“.
И заиста, о Орфелину се, иако је био једна од најзначајнијих личности српског
XVIII века, и данас много тога не зна. На првом месту, дуго није било сигурно ни
како се презивао, али је пронађена потврда о његовом оцу Јовану, на основу чега је
аргументовано да му је презиме било Стефановић. Већа мистификација обавија
порекло и значење његовог уметничког презимена или псеудонима Орфелин. Неки
аутори сматрају да је у питању сложеница настала од имена митских певача Орфеја
и Лина. Други мисле да је Орфелин инспирацију за свој псеудоним нашао у француској речи orphelin (‛сироче’). Коначно, постоје и теорије да је узео име француског
медаљера Орфелина из XVII века. Било како било, потписивао се искључиво као
Захарија Орфелин, а ово презиме узели су и његови синовци − Јаков, српски академски сликар, и Александар, о којем се не зна много.
Захарија Орфелин рођен је у Вуковару 1726. године. О његовом школовању
нема много података. Док једни аутори сматрају да је био аутодидакт, како је наведено
и у предговору Житија Петра Великог, други сматрају да је у то време било немогуће
изградити такву интелектуалну громаду без завршене добре школе. Уосталом, тешко
да би без претходног систематског образовања двадесеттрогодишњи Захарија магистер, како се у то време потписивао, добио посао учитеља у новосадској основној
школи при гимназији Висариона Павловића (у којој је радио од 1749. до 1757). Исте
године када је саставио своје Маловажноје привјетствије или Свечани поздрав
Мојсеју Путнику (1757), наслов под којим је ово дело познатије у литератури, добио
је службу у Сремским Карловцима поставши канцелиста код митрополита Павла
Ненадовића. У то време он почиње да се бави и штампарством те у бакрорезној
техно логији издаје своју Калиграфију (1759), као и религиозне приказе за потребе
Карловачке митрополије – Богородицу бођанску (1758), Ваведење богородице (1761).
Издавањем бакрорезних приказа религиозне тематике бавио се током читавог живота
поставши један од плоднијих стваралаца и на овом пољу уметности у 18. веку. Његови познати бакрорезни радови јесу: Свети Лазар кнез српски (1773), Манастир
Крушедол (1775), Манастир Хиландар (1779) и др. Поред тога, за потребе цркве
израђивао је грамате и синђелије, а по поруџбини грађанства – мајсторска писма.
Године 1760. објављује у Бечу Оду на воспоминаније втораго Хр(и)стова пришествија. Након безуспешног покушаја да се у Карловцима отвори штампарија,
после неколико година Орфелин ступа у везу са Димитријем Теодосијем, венецијанским штампарем који је имао дозволу Млетачке републике да штампа ћириличке
књиге, и тамо 1761. године анонимно објављује Горестни плач, политичко-критичко
песничко дело на рускословенском језику, а веома брзо (такође анонимно) и посрбљени пандан ове песме − Плач Сербији. Због своје политичке интонираности тираж
Горестног плача је уништен, а једини познати сачувани примерак пронађен је и
откупљен тек пре неколико година. Током 1762. г. у Венецији је објавио и своју песму
Тренодија.
Не осврћући се на личну промоцију и радећи на „општу ползу“ свог народа,
многа каснија његова дела биће такође анонимна. Орфелинове заслуге на пољу
развоја типографије међу Србима (а тиме и промоције просветитељства) заслужују
посебну пажњу. Постоји података, који износи Н. И. Толстој, да је од нешто више од
100 књига које су се појавиле међу Србима у периоду од 1760. до 1780. г., њих 27
написао, гравирао или на неки други начин учествовао у њиховој реализацији сам З.
Орфелин, што је скоро једна четвртина укупне тадашње штампане продукције.
Након Сремских Карловаца, Орфелин је током 1762. прешао у Темишварску
епархију у службу код епископа Викентија Јовановића Видака. Године 1763. у Теми –
ш вару је написао рукописни катихизис за сина Петра – Апостолскоје млеко, у којем
је исписао Молитву родитеља и хронологију дечаковог живота. Ово дело није сачувано и о њему се зна само на основу сачуваних индиректних података из 19. века.
Исте године отишао је у Венецију и почео да ради као редактор и коректор, могуће
и као издавач у Теодосијевој штампарији. Те 1764. објавио је песму Сјетованије
наученаго младаго человјека, на којој је први пут оставио податак о ауторству ‒ своје
иницијале З. О. Исте или наредне године издао је песму Мелодија к пролећу, а 1765.
Пјесн историческују. Годину дана касније објавио је први српски календар – Славено-
српски восточнија цркве календар на љето 1766, у којем је приказао новоизашле
књиге и публиковао приповетке, од којих су три, према речима Вука Караџића, биле
праве народне. Исте године почео је писање Житија Петра Великог, историографског дела посвећеног Орфелиновом омиљеном просветитељском владару. С тим
у вези М. Костић пише: „Православље спојено с рационалистичким западњаштвом
било је културни идеал Орфелинов. Тај идеал нашао је он оличен у Петру Великом.
Стога је цар Петар Орфелину узор владара“. С обзиром на то да Петар Велики није
имао биографију на свом језику, Орфелин је одлучио да учини крај овој неправди и
сам опише живот и дела Петра Великог на руском језику.
Године 1766. објавио је Латински буквар. Годину дана касније постао је члан
бакрорезачке академије бечког мајстора Јакоба Матијаса Шмуцера, а у Венецији је
објавио приручник за учење латинског језика Первије начатки латинскаго јазика и
буквар Первоје ученије хотјашчим учитисја књиг писмени славенскими, називајемоје
буквар. Иако је професионално био везан за Митрополију, сматрао је да деца треба да
познају оба ћириличка типа – и црквену и грађанску ћирилицу – како би се оспо собила
да читају сву литературу која је у то време у великом броју доношена из Русије, а била
штампана на оба типа писма. Грађанска слова Орфелин је први пут навео још 1759.
године у својој Калиграфији, чиме је поставио темеље оном ћириличком типу којим се
ми и данас служимо у српском језику. Као ревизор при Теодисијевој штампарији у
Венецији он је 1768. г. издао прву и једину свеску Славеносерпског магазина, првог
српског часописа, чији предговор не представља само манифест просветитељства међу
Србима него и поставку о новом типу књижевног језика – славеносрпског. О његовом
значају Б. Чалић у својој књизи Орфелин (1995) пише следеће:
„Орфелинов предговор није само програм књижевног рада у једном часопису,
већ цео проглас историјског значења, план најпречих делатности у различитим
областима од природних наука до историје уметности и књижевности, дугорочна
културна орјентација, текст у коме ће први пут на српском језику бити изнесене идеје
рационализма, мисао световне културе, ‛рад на обшчу ползу’ ради ‛шчастија человјеческог рода’, просвете за све сталеже, писања на народном језику − све оно што ће
недуго затим почети да проповеда Доситеј Обрадовић.“
Почетком осме деценије 18. века Орфелин је поново у Темишвару, у служби
епископа Викентија Јовановића Видака. У то време он саставља и теолошки спис
Књигу против папства римскаго, који због радикалнијих поставки није прошао
цензуру те је остао у рукопису (недавно пронађеном у Патријаршијској библиотеци
у Београду). Године 1772. из штампе је изашло неилустровано Житије Петра Великог, опет анонимно јер га је овог пута на своју руку штампао Д. Теодосије, не желећи
више да чека на Орфелинове илустрације. Иако је ово Орфелиново дело исте године
било објављено и у илустрованој, потписаној форми, а потом доживело и руско
издање (из Санкт Петербурга), оно је дуго, нарочито у руској науци, сматрано аноним ним или је приписивано Димитрију Теодосију.
У то време Захарија Орфелин бива примљен у новоосновану бечку Академију
ликовних уметности, а током терезијанско-јозефинских реформи у Хабзбуршкој монархији био је ангажован као аутор два уџбеника. Добио је, наиме, прилику да учествује у изради појединих уџбеника те је 1776. објавио Новјејшија славенскија
прописи, а потом (1777) и Славенскају и валахијскају калиграфију, за коју је од Марије
Терезије добио награду од сто дуката. Године 1778. саставио је Представку Марији
Терезији, критички осврт на прилике у цркви, просвети и јавном животу српског
народа уМонархији, и тако оставио драгоцену грађу за проучавање српског друштва
у XVIII веку.
Иако веома плодан стваралац, често је западао у новчане невоље и 1780. г.,
како би вратио дуг, Орфелин је морао да прода кућу у Сремским Карловцима, а своју
богату библиотеку, од преко двеста књига, једну од највећих приватних библиотека
тог времена, био је принуђен да похрани у торњу Саборне цркве. Уточиште је по тражио код калуђера, те је најпре боравио у манастиру Беочин, потом у Гргетегу и на
крају у Великој Ремети.
Године 1783, на препоруку митрополита Мојсеја Путника, иако оболео од
туберкулозе, отишао је у Беч како би радио као коректор у штампарији Јозефа Курц –
бека, човека који је 1770. г. добио привилегију да штампа ћириличке књиге у Монархији. Према сачуваним сведочанствима, Курцбек је толико био задовољан
његовим радом и енергијом да је жалио што сарадњу нису започели раније. Орфелин
је у Бечу успео да објави још две своје књиге: Вечни календар и Искусни подрумар,
док је Словеснки словар, речник рускословенског језика и прво познато лексикографско дело у српској култури, остао у рукопису, необјављен. Вечни календар представља својеврсну енциклопедију, дело у којем су први пут у српској средини
похрањена и обједињена тадашња научна знања о природи, васељени, астрономији,
метеорологији, клими, геологији и физици, медицини и др. Орфелиново последње
дело − Искусни подрумар јесте прва српска књига о виноградарству, важности,
историји и типологији вина, његовом справљању, чувању и сл.
Бавио се и ботаником, а његов хербаријум Велики српски травник, мада недовршен, и данас представља важан део заоставштине овог полихистора.
Након Беча, видно болестан, Орфелин је кратко боравио у Пакрацу, а потом у
Новом Саду, сместивши се на епископском имању на Сајлову. У септембру 1784. пао
је у кревет, а овај свет напустио је 19. јануара (по старом календару) 1785. године.
Сахрањен је на Јовановском гробљу у Новом Саду. Почетком XX века ова је некро –
пола затворена, а остаци сахрањених пренесени су у заједничке гробнице на Успенском и Алмашком гробљу. Данас није познато тачно место где почива наш Орфелин.
*
У српској култури Захарија Орфелин заузима изузетно важно место. Био је
истини полихистор и пионир на бројним научним и уметничким пољима, о чему
сведочи и његова приватна библиотека, која се данас чува у Патријаршијској библиотеци у Београду и броји 140 наслова. Читајући наслове ових књига, писаних на немачком, латинском, руском, рускословенском, италијанском и француском језику лако
можемо да изградимо интелектуални профил З. Орфелина и пратимо путеве његових
интересовања: од теологије, историје, лингвистике, преко уметности, књижевности,
педагогије и нумизматике, до медицине, ботанике, астрономије, географије, физике.
Истражујући његово стваралаштво, М. Бошков је о њему написала следеће:
„У нашој новијој писмености и књижевности први буквар и прва калиграфија,
први часопис и прва историографска монографија, и то још о руском цару, прва
штампана приповетка (просветитељског жанра источњачке приче), први сонет и први
епиграми, први биобиблиографски приказ једног списатеља и текуће приказивање
издавачке делатности која се у години коју Орфелин прати и састоји од свега неколико
издања те их он сва бележи, први научнопопуларни прилози из области физике, биологије… то све чини круг садржаја у коме се Орфелин креће. Ако се овоме још дода
прелазак од црквене ка световној идеологији, прелазак од црквене на грађанску
азбуку, обраћање читаоцу из демократских слојева, критика злоупотребе власти, црквене хијерархије уопште, критика незнања, сујеверја, лоших обичаја… указаће нам се
контуре Орфелиновог просветитељског програма“.
Данас, триста година након његовог рођења у знак захвалности за све оно што
је даривао српској култури најмање што можемо да учинимо јесте да негујемо сећање
на овог даровитог човека и великог визионара, без чије би интелектуалне и уметничке
заоставштине српска култура била далеко сиромашнија.
