Александар Чотрић

ПРВО СРПСКО САТИРИЧНО ДЕЛО
О књизи Михаила Максимовића „Мали буквар за велику децу“

 Период просвећености на европском континету, осим што је на простору књижевности изабрао „моралну филозофију за свој центар“, у афоризмима је пронашао дискурс који је одговарао захтевима епохе. У том смислу афористички начин изражавања у српској литератури, управо се у периоду просвећености појављује и везује за име Михаила Максимовића, аутора прве српске књиге афоризама – „Мали буквар за велику децу“, која је штампана далеке 1792. године на славеносербском језику у Бечу, у штампарији Стефана Новаковића. Поређења ради, прва књига афоризама на руском језику појавила се 1815. године.

У првом издању „буквара“ истакнуто је да је „издат и сочињен Михаилем Максимовичем, при високославној дворној Илирическој канцеларији дејствителним дворним канцелистом“. Књига је написана у „просветитељско-дидактичном духу”, а њена књижевна вредност истакнута је „помоћу хумористичко-сатиричних афоризама и рефлексија“. У основи Максимовићевог афористичког поступка налазе се поређење, метафора, хипербола, елипса, вишезначност, каламбур, иронија, парадокс... Ефекти афоризама, утемељених на комичном поређењу, постигнути су и кроз друга различита уметничка средства: антитезу, градацију, алузију и сарказам.

О овом делу је писало више истраживача: Јован Скерлић, Ђуро Гавела, Мита Костић, Боривоје Маринковић, Димитрије Вученов, Вељко Купрешанин, Агњешка Ласек, Мирјана Д. Стефановић, Горан Максимовић и Марко Недић, али су и аутор и његова књига, нажалост, остали прилично непознати и на маргинама српске књижевности. А с овом књигом, ретко помињаном и недовољно истакнутом, почиње наша хумористичка књижевност. „У поучителну, полезну и конвенционално уозбиљену књижевност тога времена, овај мали ‘буквар’ уноси више духа, ироније, стилске вештине, књижевних одлика уопште, него многе књиге знатно познатијих савремених писаца“, уочио је др Ђуро Гавела још 1940. године. Слично размишља и др Марко Недић, који сматра да је „Михаило Максимовић зачетник новог жанра српске књижевности, сатире и у правом смислу претеча Стерије и Домановића. Иако је написао само ‘Мали буквар за велику децу’, он је сатиричном интонацијом о моралним манама грађанског друштва на крају 18. века проширио могућности тадашње српске књижевности“.

Цела књига је пуна оштрине, бриткости, живахности, досетљивости и, за тадашње време, веома свежих и духовитих алузија. Кроз хумор је дата критика црквених великодостојника, друштвене неправде, назадности, помодне литературе, примитивне читалачке публике, „среброљубаца“, „намолованих госпа“... Хроничари су забележили да је Максимовићева књига „убрзо разграбљена и до данас остала једна од најређих књига онога времена“. Дело је написано тако да се и данас, упркос архаичном језику, може са задовољством и разумевањем читати. А то није чест случај с књигама из тог времена.

Наши каснији хумористи и сатиричари, заиста, не би имали разлога да се постиде што низ њихових имена у књижевности почиње именом Михаила Максимовића. Током 19. века афоризам је, под разним називима („севчице“, „шаљиве мисли“, „ћушке“, „ташци“, „штипалице“...), цветао у новинама, којих је у Србији после ослобођења од Турака било на десетине, у неким градовима и по неколико. Први српски хумористички часопис „Шаљивац“ изашао је у Београду 1850. године, и, такође је објављивао најкраћу књижевну форму. Жарко Рошуљ је дошао до сазнања да је у српској шаљивој периодици, од 1830 до 1918, године афоризме штампало 69 листова и пет календара. „То су биле духовите пацке у стилу народних изрека о разним проблемима и несугласицама“, како примећује Витомир Теофиловић, „од комшијских и локалних, до државних и глобалних“. Српски афоризам, дакле, има дугу и богату традицију. Ову форму су, подсетимо, писали Јован Стерија Поповић, Евстахија Арсић, Наталија Обреновић, Љуба Ненадовић, Јован Јовановић Змај, Милован Глишић, Милорад Митровић, Алекса Шантић, Бранислав Нушић, Брана Цветковић, Јован Скерлић, Илија Огњановић Абуказем, Божидар Кнежевић...

Није познато када је и где рођен први српски сатиричар Михаило Максимовић. Познато је да је у периоду од 1784–86. године био писар Инспектората у Земуну, те да је 1784. године у Бечу објавио превод са немачког језика полемичке књиге Валентина Ајбла „Што јест папа?“ (Was ist der Pabst?). У септембру 1786. године постао је управник полиције и економије у Земуну, а од јула 1788, до фебруара 1789. године, био је управник полиције и економије у Петроварадину. Познато је да је током 1789. године краће време боравио у Београду, као и то да је крајем исте године постао директор обновљеног Контумаца (карантина) у Земуну. Следеће, 1790. године, учествовао је на Сабору у Темишвару, скупу српских посланика из Хабзбуршке монархије, на којем је тражена српска аутономија Баната, и то као представник града Земуна. Доступни извори потврђују и то да је током 1791. и 1792. године радио као конципист (службеник) Илирске дворске канцеларије у Бечу. Исте 1792. године објавио је и два значајна књижевна дела: поменути „Мали буквар за велику децу“ и „Илирически народ в памјат Леополда II Миротворца“. Михаило Максимовић умро је 31. маја 1819. године у Будиму.

„Мали буквар за велику децу“ настао је у једном свом делу као слободан превод и адаптација за српског читаоца тада познате сатиричне књиге Јозефа Рихтера „ABC Buch für grosse Kinder“ (Буквар за велику децу), која је била објављена у Бечу 1782. године, а у другом делу се ради о изворном тексту Михаила Максимовића и његовим оригиналним хумористичко-сатиричним погледима на друштвене аномалије свога времена. Имајући за узор истоимено дело из аустријске књижевности, аутор је био, с правом, убеђен да је смех, често и резак, начин да се једна култура уозбиљи и врати правим темама. Очигледне су и аналогије са Рабенеровим „Покушајем немач ког буквара“, у којем су биле дате сатиричне етимологије појединих речи. Највише кри тичких одредница у Максимовићевом делу усмерено је на критику калуђера и жена.

„Отуда је овај скрајнути писац српске књижевности, по критичком изобличавању монаштва, био следбеник Доситеја Обрадовића, а по разобличавању мало грађанског менталитета, националног одрођавања, женског помодарства, поводљивости и лажног сјаја, био је аутентични претходник Јована Стерије Поповића“, констатује Горан Максимовић. „Афоризми, понекад и врло кратке приче, сложени су према словима тадашње азбуке, најчешће грађене градацијским низом и представљају оштру критику српског младог грађанства, покондирености жене и неморала и необразованости калуђера“, истиче проф. др Мирјана Стефановић, с Новосадског универзитета.

„Мали буквар за велику децу“ има свега тридесетак страна. Прва сатира у српској књижевности, књижица од 116 азбучно поређаних афоризама и анегдота, критикује све нивое српског малограђанског друштва (свештенство, племство, службенике, трговце, занатлије...) 18. века и све његове негативне особине: сујеверје, каћиперство, притворност, егоизам, необразованост као темељ заосталости, лажни пост, лицемерје... Као у правим букварима, речи овде иду азбучним редом; оне су одштампане крупним словима на средини страница, а испод њих су „објашњења“. Та објашњења су, у ствари, јозефинистичке сатире на тадашње друштво; сатире које су, и по изразу и по садржини, далеко изнад наше тадашње књижевне просечности. Оне одају писца финијег духа, образованог и напредног. „Писане добрим српским језиком, а штампане грађанском азбуком, оне су, очигледно, и формом и садржином биле револуционарне“, уочава Ђуро Гавела.

Садржина „буквара“ је разноврсна. Највећи део уперен је против калуђера и представника цркве уопште. Код речи чоја, на пример, каже се: „Од десет рифа црне чоје, цели калуђер изиђе“. За „апостоле“ се каже: „У том су се променили што перви пешке хождаху, а садашњи на шест коња се возу.“ Код речи зејтин: „Калуђери не једу јела кроме (осим, нап. аут) са зејтином. Ја мислим, најбоље би они учинили кад би се тамо преселили гди зејтин расте.“ Поводом речи штака, писац има овакву асоцијацију: „Говори се да штака сваког васеленског патријарха дугачка јест. Благодареније Богу што до нас не допире.“ У књизи има и других предмета сатире. Аутор критикује, и у то време, изражени материјализам и пристајање људи да се, зарад богаћења, одрекну и сопствене слободе: „Говори се да чловек мрзи на ланац. Но, мени се види да само на гвоздени мрзи, а са златним можеш га везати како хоћеш“. Да је имање и тада било важније него знање, белодано илуструје опора констатација: „Цесар Август с ученим људ’ма при једној трапези седаше. А сад учени код велике господе на доксату (трему, нап. аут) једу“. А зашто је материјално постало примарно над духовним, добијамо одговор из наредног афоризма, који критикује оне који би требало да на прави начин промовишу узвишене идеале, али то, очигледно, не чине: „Проповедници све вичу, да ми само за земаљске радости прилепљујемо се. Њина је то кривица. Јер не умеду к небесним да нам бољи апетит направу“.

Аутор је посебно киван на те „проповеднике“ који су потпуно занемарили своју мисију да уче о скромности, уздржавању, аскетизму и монаштву, и да дају лични пример, већ су се предали чулним, опипљивим и телесним задовољствима, а то заогрћу проповедима о служењу Богу и цркви: „Најсмешније јест’ кад се за којег свеца милостиња иште. Та, то барем знамо, да свеци свашта на небу имају и од нас ништа не потребују“. У историји је позната реченица, приписана француској краљици Марији Антоанети, упућена гладнима да „ако немају хлеб, једу колаче“. На трагу ове циничне поруке је Максимовићева иронично формулисана мисао у облику питања: „Заљубљени живу од љубови. Зашто не би могла и сиротиња од воздуха живити?“ Да су и крајем осамнаестог века патријархалне вредности биле у кризи, и да се све теже проналазила предбрачна женска чедност, уверава нас афоризам: „Ако девство, како људи говору, бисер јест’, то чудити се није што се тако ретко находи; јербо бисер од неког времена из моде је изишао“. „Услов за срећан живот је златна средина, ни превише, ни премало“, говорио је Аристотел. На сличан начин размишља наш афористичар, који даје и практичан савет: „Који умерено живи, не треба му куповати умереност у апотеки“. За цеизоре, на пример, Максимовић каже: „Цензори су бабице сваког писменог сочиненија (дела, нап. аут). Али много пути дете сакато кроз њих остане.“ Реч магарац подсећа писца на анегдоту у којој се прича како је Хенрих Други отпустио свога астронома, а на његово место поставио магарца, зато што је овај други тачније предсказао кишу од онога првог. Максимовић ту додаје своју рефлексију: он мисли да Хенрих „Втори“ (Други, нап. аут) у томе није добро поступио, јер је то „и друге магарце тако возгордило, што они и у проче службе утурати се тражу“. Примера сличног сатиричног хумора у овој књижици има много.

Ђорђе М. Ђурђевић сматра да је „Мали буквар за велику децу“ „једна од оних књига које рачунају на апсолутност свог језика (отуда форма буквара), апсолутност свог казивања о свету, с тиме што је однос према томе свету у овој књизи једна весела наука, што афористика на крају и јесте“.

Горак и отрежњујући у закључцима, а весео у свом језику, „Мали буквар за велику децу“ јесте Велики буквар српске афористике.