ЧЕТВРТ ВЕКА ОД ПРОТЕРИВАЊА СРБА ИЗ САРАЈЕВА

Волим понекад да свратим у Сарајево, без обавезе, без циља...Тако заведен рецидивом прошлости годинама се враћам сарајевским улицама као некој давно испричаној причи. Причи која је превише наша да би је посве избацили из свих сјећања, али и сувише мрачна да је свесрдно прихватимо као истински дио свог живота. А ко се икад заиста саживио са Сарајевом зна да не постоји тако мала ријека да тако добро памти тужне успомене попут сарајевске Миљацке. Корачајући огорчен њеном обалом, бесконачно сам враћаo иста питања: Како то да је град солидаризма израстао у оазу фундаментализма, како то да смо без битке изгубили вијековну борбу и смијемо ли на суд Принципу, Чабриновићу и нашем дичном команданту Саву Дерикоњи.

На срећу или несрећу да баш историја постане мој животни позив, добио сам прилику да поменутим питањима приђем и са научне стране. Одговори до којих сам долазио постајали су све мање инстиктивни, а све дубље укорјењени у минуло вријеме. Зато као и сваки Србин ни овај пут не могу бесједити, а да се макар кратко не латим адута прошлости. Најприје, морамо истаћи да егзодус сарајевских Срба, ког данас братаски и заједнички оплакујемо, није плод неке несрећне игре случајности. Ово антихумано исељавање људи са њихових вјековних огњишта, резултат је организованог, геноцидног процеса истребљења српског народа из Босне и Херцеговине. Та гнусна замисао јавља се још половином 19. вијека, а свој крвави данак узимаће од рата до рата. 

Након што су се наши преци у Првом свјетском рату нашли на мети пријеких судова и шуцкорских похара, у другом свјетском рату доживјеће прогон неронских размјера. Наше комшије католици и муслимани замијенили су шуцкорске одоре усташким униформама и отпочели звјерски погром над сарајевским Србима. Тако је усташки повјереник Божидар Брало директни кривац за хапшење и мученичку смрт митрополита дабробосанског Петра Зимоћиња, тако усташке хорде упадају у сара - јевска села Раковицу и Рељево и брутално убијају чак и новорођену дјецу и тако дана 7. септембра 1941. исти ови монструми сабијају у једну кућу 200 Срба из Алипа - шиног Моста, кућу окружују, а жртве живе спаљују.

Оваква и гора страдања Срба у Сарајеву трајала су до краја рата, а колико год се чинио нељудским усташки геноцид није означио крај српске, сарајевске голготе 20. вијека. Циљ је био потпуно истребљење, а нови грађански рат указао се као савршена прилика. Данас толико слушамо о српској опсади Сарајева, о српској агресији, српској окупацији, али зашто нико не прича о паклу кроз који је прошло хиљаде недужних грађана Сарајева, само због своје вјерске и националне припадности. Oд крвавог пофалићког покоља 16. маја 1992., па до самог краја рата, преостали Срби на муслиманској територији представљали су жртвену јагњад за злочиначке формације непријатеља. Крвнички бандити попут Мушана Топаловића, Исмет Бајрамовића, Рамиза Делалића у садистичком нагоном лично су клали српске дјечаке, силовали до смрти дјевојчице од 10 или 12 година и вршили бестијалне тортуре над беспомоћним српским заточеницима. Ипак, и поред све крвожедности, поред јасне вишебројности и поред скривене помоћи, која је свакодневно стизала у Сарајево, армија БиХ остала је посве инфериорна на ратишту. Српске линије на узвишењима изнад града, за све четири ратне године, нису ни милиметар помјерене. Стајали смо непомично на бранику Требевића, Нишића, Илијаша, стајали смо херојски, стајали смо јер нисмо имали куд назад.

Међутим, баш ова груба истина истовремено представља наш највећи понос и нашу највећу кривицу. Дичимо се јер смо Сарајево сачували на бојном пољу, али се стидимо јер смо град наших будућих синова изгубили за преговарачким столом. Тај парадокс створио нам је у срцима болни ожиљак, није нам дао да продишемо, да кренемо, натјерао нас да је посумњамо у себе или макар на неке од нас. Ипак, да ли је Сарајево предато или продато, отето или издато ја сам премлад и не могу да судим, али да судимо о данашњем својевременом Сарајеву, то морамо сви заједно. Опака бољка колективног заборава подло нам се подвукла под кости, постали смо безлични, постали смо безсавјесни... Они што су им дједови денунцирали свештенике ‘52, што су им очеви трговали оружјем ‘92, данас углађени, уздигнути, опране прошлости и чиста образа стоје међу нама и уживају благодети новог времена. Такве унутрашње демоне треба да сузбијамо потпуно исто као стране. И морамо свом душом и свом снагом да се боримо за једини гарант опстанка нашег народа западно од Дрине за нашу свијетлу и пресвијетлу Републику Српску.

Своје обраћање завршићу помињањем видовданског хероја, славног Гаврила Принципа, који је у посљедњим данима свог живота, на страдалничким мукама, исписао бесмртне стихове:

Ал право је рекао пре
Жерајић соко сиви
Ко хоће да живи нек’ мре
Ко хоће да мре нек’ живи.

И ако је тако говорио највећи међу нама, ко смо онда ми недостојни и ситни, да се уопште питамо, хоћемо ли да живимо као пси, или ћемо за отаџбину, ако треба, и да умиремо, као људи!