ДАРОВИ НЕМАЊИЋА СВЕТОМ НИКОЛИ У БАРИЈУ

Свети Никола Чудотворац (270–345), веома је поштован светитељ у српском народу и најчешћа породична слава. Био је епископ у граду Мира у античкој Ликији, један од црквених отаца на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године. Његов култ на Истоку је био успостављен већ у 6. вијеку, али од 1087. године постао је прихваћен и у Западном хришћанству. Византијски извори, за разлику од западних, не спомињу пренос моштију светог Николе из Мире Ликијске у италијански град Бари. Становници града Мире побегли су у брда бежећи од Селџука и то су искористили наоружани морепловци из Барија који су ушли у град, раскопали светитељев гроб, узели његове мошти и однели на своју лађу. Стигли су у Бари 9. маја (22. маја) 1087. године. Тај дан се слави као Пренос моштију Светог Николе, а у народу се зове Млади Свети Никола, Летњи Свети Никола, Николице. Освећењу новог гроба у Барију присуствовали су папа Урбан II, Боемунд Гвискард, апулијски војвода Рожер Борса, бројно свештенство и норманско племство, као и опат бенедиктинског самостана Илија, који је руководио изградњом крипте и био дан касније рукоположен за надбискупа Барија. Базилика је завршена 1197. године. Светилиште је од свог оснивања било независно од надбискупије у Барију, привилегије су му потврђивали и даривали га нормански краљеви, а затим немачки цареви и сви каснији господари Апулије.

У раном немањићком периоду били су веома развијени односи између Пуље (или Апулија) и Србије. Међу најстарије документе којима располажемо налазе се они који се односе на Бари и Котор. Которски бискуп био је подређен надбискупу у Барију и пре 1089. године. У Летопису попа Дукљанина описан је 1080–1118. године живот Јаквинте, кћери Арђирцове (вођа норманске странке у Барију), која се удала за Бодина, краља Зете, и њиховог сина Ђорђа, који је владао 1114–1118. године. Трговина између две јадранске обале била је увек интензивна, иако угрожавана гусарским акцијама. Међу градовима Пуље, Барлета је имала највећу размену, затим Бари и Манфредонија. Анжујска и локална документација, које нема много, сведочи о томе. Многи анжујски документи сведоче о путовањима чланова краљевских породица који су ишли у посету краљици Јелени која је владала у Зети.2 Италогрчки утицаји постоје у многим црквама и манастирима Србије. Виде сеиуманастиру Студеници, који је грађен половином 12. века. Фреске манастира Милешева одсликавају кретање византијског сликарства јужне Италије. Истом периоду припадају и минијатуре у Мирослављевом јеванђељу, које је настало највероватније у Котору. Утицаји јужне Италије нађени су и у изгубљеном Призренском јеванђељу из 13. века. Уметнички контакти од краја 13. до половине 14. века подударају се са даровима српских владара базилици Светог Николе. Утицаји нису били једносмерни, односно само из Пуље ка јужним Словенима. Сигурно су и Словени долазили у Пуљу, живели ту и укључили се у локалну уметност.

Важно питање била су права и статус дијецеза римокатоличке цркве у Приморју, које су припајањем Зете ушле у састав српске државе. Бискупија у Котору је била под јурисдикцијом надбискупије у Барију. Тако су Немањићи морали да се баве решавањем старог спора између дубровачке и барске надбискупије око јуридикције над територијама Зете и Приморја. На побољшање положаја Барске надбискупије утицала је западна политичка оријентација Стефана Немањића Првовенчаног, који је добио круну од папе. На Латеранском сабору 1215. године Барска надбискупија је добила предност. Ипак се борба Дубровника и Бара водила до средине 13. века.4 Везе Котора са италијанским Баријем су вероватно разлог што је чувена базилика Светог Николе у овом граду примала богате поклоне од стране Срба. Прво је то учинио Стефан Немања. У архиви базилике у Барију нема записа које поклоне је Стефан Немања послао, али се зна да су стигли пред крај довршења базилике (до 1197. године).

Најстарији извор који спомиње везе Немањића и базилике Светог Николе у Барију је дело великог жупана и севастократора Стефана и сина Стефана Немање Житије Светог Симеона. Стефан Првовенчани набраја у свом делу хришћанске цркве и манастире којима је његов отац слао дарове: црква Господња у Јерусалиму (црква Светог Гроба или Васкрсења Христовог), црква Светог Јована Претече у Јерусалиму, у Риму цркви Светих апостола Петра и Павла, црква Светог Теодосија у пустињи близу Витлејема, и цркви Светог архијереја и светитеља Николаја и чудотворца у Великом Бару (Бари у Италији), и манастир Свете и преславне Богородице у Евергетиди у Константинопољу (чији типик је користио Свети Сава када је састављао типик за Хиландар), црква Светога архистратига Михајла у Скопљу, црква Светог Димитрија у Солуну, црква Светог Пантелејмона у Нишу.5 Стефан Првовенчани пише и да је монах Симеон провео задње године свога живота исказујући захвалност Богу, Пресветој Богородици и Светом Николи.

Такође и у породици Вукана Немањића славио се култ Светог Николе. Прелепа је фреска у манастиру Морача на којој Вукановог сина Стефана, ктитора манастира, Свети Никола води за руку према Богородици. Свети Никола је најобожаванији светитељ, после Богородице. Међу великим црквама које је подигао Стефан Немања, две су у славу Богородице, две Светог Николе и једна Светом Ђорђу.

Икона коју је краљица Јелена Анжујска са синовима поклонила базилици данас више не постоји. О њеном изгледу, висини од скоро метар, ширини нешто више од пола метра, знамо из описа Антонија Беатила, ученог језуите, писца дела о животу, чудима и преносу моштију Светог Николе (Напуљ, 1620. године). На икони је било насликано монументално попрсје светитеља, а при дну иконе су биле три клечеће фигуре, краљица са синовима. Краљица Јелена је насликана двапут са својим синовима на две сличне иконе од којих је једна у цркви Светог Николе у Барију, а друга у цркви Светог Петра у Риму. Осим ове две иконе, постојао је и крст (крст од дрвета са крста Христовог украшен златом и драгим камењем), поклон манастиру Сопоћани, такозвани „сопотски крст“ који се налазио у Аустрији и коме се губи траг после 18. века.6 Натписи које је оставио А. Беатило омогућују да се одреди време настанка иконе коју је краљица Јелена послала у Бари. Ова икона је дарована између 1282. и 1299. године. Како се оба њена сина називају rex Urosius односно rex Stephanus, значи после сабора у Дежеву 1282. године на коме је краљ Драгутин оставио престо брату, тј. почетак владавине краља Милутина када је икона насликана. Познато је да је икона почетком 17. века чувана у крипти, десно од светитељевог гроба. И манастир Градац, Јеленина задужбина, поред велике Богородичине цркве у средишту имао је и цркву Светог Николе.

Област којом је владала краљица Јелена Анжујска имала је блиске везе са Римом. Седиште у Бару било је под директном управом Свете столице. Бискупија у Котору припадала је Барију, у Италији, а бискупије у Требињу и Захумљу биле су под дубровачком надбискупијом. Краљица Јелена је била у добрим породичним односима са владарима у Напуљу. Тежња српских владара ка стицању независности од Византинаца увек је имала подршку Анжујаца. Карло I Анжујски имао је добре односе са Урошем I, Јеленом и Драгутином. У документима напуљског архива налазе се подаци да је Јелена имала сестру Марију де Шор (de Chaur), удату за војсковођу напуљског краља Карла I у Албанији,8 чија се породица спомиње међу бискупима и баронима Напуља. У документима напуљски Анжујци називају Јелену „најдражом рођаком“, одобравају извоз жита и помажу при повраћају опљачкане луксузне робе из јужне Италије. Повезивање Јелениног порекла са француским Анжујцима су делом плод српске историографије с краја 19. и почетка 20. века. Архиепископ Данило II у свом делу Животи краљева и архиепископа српских пише само да је била „од племена фрушкога (францускога), кћи славних родитеља“.9 Оба њена сина, Драгутин и Милутин, били су ожењени угарским принцезама. Краљица Јелена је добила на управу Зету, а највише времена проводила је у Приморју, које је нераскидиво везано са италијанским градовима. Често је боравила у Бару, имала дворац у Улцињу, снабдевала зетске градове житом преко својих јужноиталијанских рођака. Била је у блиским везама са Дубровником, који је свакодневно оджавао трговачке везе са јужном Италијом.

Највећи и највреднији српски поклон базилици Светог Николе у Барију је сребрни олтар или трапеза који је поклонио краљ Милутин. Часна трапеза је тешка 600 килограма српског сребра из Новог Брда. Најстарији опис олтара сачуван је у инвентару ризнице из 1362. године. Мермерни олтар био је са свих страна обложен сребрним плочама које су биле украшене фигурама светитеља и наткривен циборијумом11 од сребра на коме се, по средини звезданог неба, налазио лик Бога Оца, а око њега представе четворице јеванђелиста (или њихових символа). Иза циборијума била је олтарска пала која се хоризонтално простирала између његових колонета и била опточена сребрном оплатом на којој је био лик Светог Николе и других светитеља. Описану целину осветљавало је 18 сребрних кандила која су висила изнад олтара и око њега, од којих је 12 већих било украшено позлатом и емаљем, а 6 мањих двоглавим орловима. Инвентар не спомиње име дародавца овог богатог поклона, али о њему сведочи подужи натпис на сребрној плочи са задње стране олтара. У делу натписа спомињу се и два велика сребрна свећњака, висине нешто веће од једног метра. Овој целини је припадала и велика кадионица од белог сребра украшена представама Распећа, Светог Николе и Благовести изведеним у емаљу азурно плаве боје. Сребрни олтар описао је А. Беатило. Краљ Милутин је послао из Србије сребро којим су италијански мајстори-златари Руђеро де Инвидиа и његов помоћник Роберто из Барлете за девет месеци направили овај олтар. Сребро је донео у Бари грађанин Котора, Обрад, син Десиславе, који је у име српског краља надгледао израду олтара. Милутинов поклон је настао 1319. или 1320. године и има стилска обележја готике, попут сребрног олтара у цркви Светог Марка у Венецији. Краљ Милутин никада није видео свој поклон базилици Светог Николе, а не знамо ни да ли је уз сребро послао и повељу или икону. Икона какву је краљ Милутин поклонио и коју је око 1600. године гледао А. Беатило, више не постоји.12 На постојање повеље указује такође А. Беатило, речима да је српски владар даривао базилику и са 1200 шкуда годишњег доходка за одржавање олтара, свакодневне молитве и једну годишњу свечану процесију за спас своје душе, као и помен Урошеве повеље из 1319. године која се чува у црквеној архиви у Барију. Крајем 17. века Бари се нашао у процвату барокне уметности која је имала своје средиште у Напуљу. Сребна часна трапеза и сребрна икона почели су да се сматрају застарелим, односно да нису у складу са уметничким схватањима тога доба. Сребрна трапеза је 1684. године потпуно претопљена и поново направљена у напуљско-бароконом стилу. Њена функција престола моштију светитеља настављена је све до радова на рестаурацији 1953–1957. године, када је одлучено да се она склони одатле и да се пренесе у десну попречну лађу цркве, где се и данас налази.13 Коалиција угарског краља Карла Роберта, Филипа Тарентског из Јужне Италије, хрватског бана Младена II Брибирског и папе, против Милутина, спречиле су га да посети Бари.

Један други поклон који је сачуван је велика икона Светог Николе, димензија 187x113 цм, коју је у Бари послао краљ Стефан Дечански. Поклон је чинила и златна тканина дужине око 5 м, украшена златним везом у облику крстова и медаљона унутар којих су биле представе животиња и други мотиви. На икони постоје два слоја. Насликана је цела фигура Светог Николе у одећи архијереја, коју чине стихар14, епитрахиљ15, сакос16 и омофор17. Десном руком благосиља, а у левој руци држи јеванђеље. У горњем делу иконе, са десне и леве стране, представљени су Христ који му пружа јеванђеље, и Богородица која светитељу враћа омофор. Уз горњу ивицу, на засебним плочицама тамноплаве и црвене боје, исписане су сигнатуре Свети Николај. У доњем делу иконе, поред светитељевих ногу, насликане су на старијем слоју клечеће фигуре донатора које су пратили натписи, делимично читљиви, исписани на квадратним пољима црвене боје изнад њихових глава. Убрзо по свом настанку икона је пресликана, тј. глава је цела пресликана, а руке које су прво биле испред груди, касније су насликане одручене од тела. Подигнута десна рука прекрила је део Христове фигуре, па су мања попрсја Христа и Богородице на другом слоју насликана ближе горњој ивици иконе. На доњем делу, преко клечећих фигура насликане су стојеће фигуре донатора, тако да су њихове главе са крунама прекриле првобитне натписе. Икона је украшена позлаћеним сребром. Најбогатије је украшен ореол светитеља, на врху са фигурама два анђела. На окову је био натпис ктитора. На доњој ивици окова стоји кружна плочица са натписом трећи, тј. краљ Стефан Урош III. По пракси српских и византијских златара оков је покривао позадину и оквир иконе, нимбове18 и круне владара, а фугуре и лица су били видљиви. Оков одговара другом сликарском слоју. Златарима приликом израде оплате није био познат првобитни изглед иконе, већ само њене димензије и ликови. То оправдава неке недостатке у пропорцијама измењене светитељеве фигуре. Да би се визуелно издужила фигура Светог Николе, накнадно је урађен оков са истим, мало крупнијим мотивом лозице с крстовима који је покривао омофор, а урађен је и оков јеванђеља. Сликари нису исте боје користили за светитеље и за ктиторе. За Христа, Богородицу и Светог Николу користили тамније нијансе, од окерних и смеђих боја са маслинастозеленим сенкама, а за српске ктиторе ружичасте нијансе. Свети Никола је приказан у сакосу, који су носили само одабрани архијереји. То је значило изузетно поштовање према овом светитељу. Свети оци 4. века ретко су сликани у сакосу, осим Јована Златоустог и Григорија Богослова који су били архиепископи Цариграда.

Ова икона је била вековима веома поштована, јер се лик светитеља сматрао његовим аутентичним портретом. Ношена је у литијама Барија. Једна је од најдрагоценијих икона на свету. Занимљиво је и то што је урађено много рестаурација ове иконе кроз векове. Никада није брисано оно претходно насликано. Обично онај ко ради рестаурацију избрише претходну слику, а овде имамо слику на слици. Временом је њен ктитор заборављен, ћирилични натпис на окову неразумљив италијанској средини, а ктитором се сматрао донатор сребрног олтара са дугим латинским натписом. Како је млади петнаестогодишњи Душан приказан као голобрад, сматрали су да је то српска краљица приказана са краљем. Међутим, знамо да су српски краљеви и цареви носили затворене круне20, а краљице и царице отворене круне. То је најстарији портрет цара Душана.

Биограф краља Стефана Дечанског, Григорије Цамблак је записао да се Свети Никола јавио у сну тек ослепљеном Стефану на Овче Пољу, где је био храм истог светитеља. Светитељ је држао у десној руци оба ока и рекао: „Не скрби, Стефане. Ево на длану моме су твоје очи“. Стефан га је питао ко је он, а он је одговорио: “Ја сам Никола, мирликијски епископ”. Након што се пробудио Стефан је осетио олакшање болова.21 Краљ Милутин је послао у заточеништво сина Стефана са породицом у Константинопољ код цара Андроника II. Тамо је провео пет година у манастиру Пантократора, молећи се, и оставио је позитиван утисак на монахе и самог цара који га је посећивао. На Никољдан, када је Дечански задремао након литургије, чудотворни светац се по други пут јавио Стефану. Свети Никола га је питао: „Сећаш ли се што сам ти пре рекао јавивши се“. Стефан рече да се не сећа. А светитељ рече: „Рекох ти да не скрбиш, јер у мојој су руци твоје зенице и ове показах теби. Оно што ти тада рекох, сада сам послан да испуним“. Подигао га је и учинио крсни знак на лицу, дотакавши благо прстима његове очи, и рекао: „Господ наш Исус Христос, који је слепоме од рођења дао вид, дарива и твојим очима првашњи знак“. Стефан се повукао у ћелију и скинуо завој. Гледао је као раније. Бацио се на земљу и захвалио Господу са сузама у очима.22 Ипак је одлучио да никоме о томе не каже. Две године касније цар Андроник II је послао једну делегацију, међу којима је био игуман манастира Пантократора, краљу Милутину. Краљ је питао за свога сина и када је чуо да се светачки понаша, тражио је да се врати кући у Србију. Стефан је добио на управу Зету. Завоје је скинуо тек када му је отац умро. Према писању Данила II, монаси из Хиландара, архиепископ Никодим и Данило II су наговорили Милутина да позове сина из заточеништва.

Захвалан због тога, краљ је подигао Високе Дечане, једну од најлепших грађевина српске и византијске уметности. Храм је посвећен Христу Сведржитељу (Пантократору). Црква има и два параклиса24 – на јужној страни је параклис посвећен Светом Николи, а на северној Светом Димитрију. У грађењу и украшавању спојени су ромејски, романички и готички елементи. Поред манастира било је прихватилиште за болесне и сиромашне, као и црква Светог Николе које више нема.25 У животу Стефана Дечанског Свети Никола је имао посебан значај и највећи број храмова је њему сазидао или обновио. Сачуване су даровнице манастирима на Врањини, у Мраки и из обнове храма у Дабру (цркву Светог Николе Дабарског или манастир Бања, у близини Прибоја).26 У манастиру Драча, код Крагујевца, међу фрескама олтарског простора насликани су Свети Никола и Стефан Дечански. И у Празничном минеју Божидара Вуковића 1536–1538. године, насликан је Свети Никола како води Дечанског ка Христу.

Трећи и последњи пут када се јавио Свети Никола краљу Дечанском, било је пред његову смрт. Дошавши к њему рече: „Спреми се од сада, Стефане, за смрт, јер ћеш убрзо изићи пред Господа.“

Цар Душан подсећајући на побожност оца и деде Светом Николају, издао је 20. августа. 1346. године у Скопљу повељу Дубровачкој општини о исплати 200 перпера годишње цркви Светог Николе у Барију. Душан обавезује дубровачку општину да убудуће од годишњег трибута који плаћа њему издваја 200 перпера и даје их каноницима базилике у Барију ради куповине воска за богослужење и помен ранијих ктитора базилике, Душановог деде и оца, и читање молитве за спас њега, његовог сина и жене. Међутим, Дубровчани нису поштовали цареву одлуку, оспоравали су аутентичност Душанове повеље, чак ни када ју је потврдио његов син, цар Урош 1363. године. Спор је стигао на напуљски двор, али без резултата. Ипак, царев потпис и златни печат указују на аутентичност повеље. Душан се потписао на повељи: „Милошћу Божјом, Стефан, у Христа Бога верни цар Србљем и Поморју и Грком и Западном страном“29. Код њега су отишла два свештеника из Барија и добили су повељу, у години кад се он крунисао за цара. То је доказ да је постојао стални контакт између базилике и српског двора. Иначе, у инвентару, на пергаменту из 1361. године, велики документ од преко 5 метара, налазе се пописани сви дарови српских царева базилици у Барију.

По узору на владаре ктиторску делатност неговала је и властела. Као дародавац базилике у Барију забележен је кесар Гргур Голубић, који је поклонио кадионицу од позлаћеног сребра и делове богослужбене одеће. Његовим даровима завршава се низ ктитора из средњовековне Србије који су били добротвори базилике Светог Николе.

Поклони које су владари из династије Немањића слали базилици у Бари познати су само на основу писаних извора. До данас су остале сачуване једна икона краља Стефана Дечанског и једна повеља цара Душана.

Један од највећих хришћанских светитеља и најчешћа слава међу православним Србима је епископ мирликијски Свети Никола. Сматра се заштитником деце, болесних, учених људи, трговаца, морепловаца, путника уопште. У мојој породици у свакој генерацији био је по један Никола – мој дјед, ујак и ја. Свети Никола је познат као свети чудотворац и брзи помоћник у невољи. Тако је и мени једном помогао, и ја сам му вечно захвална.