ДОНКИХОТОВСКА БОРБА ПРОТИВ СТВАРНИХ ВЕТРЕЊАЧА
 

Један од најпознатијих и најпризнатијих руских и светских афористичара Аркадиј Давидович (1930–2021), преминуо је 25. фебруара ове године у граду Вороњежу, у којем је рођен и провео највећи део живота. Срце деведесетогодишњег писца престало је да куца у градској болници. Две недеље раније објављено је да је оболео од вируса корона. Пре четири године Давидович је сазнао да је болестан од неколико онколошких болести истовремено. Да би прикупио новац за лечење, желео је да прода свој стан – једини музеј афористике на свету. Међутим, потенцијалне купце уплашила је неизбежна „хипотека“ – сам писац.

Попут каквог монаха, испосника или искушеника преданог вери, Давидович је деценијама аскетски био посвећен афористици и сваког месеца успевао да напише око 500 афоризама. Живео је у својој скромној минијатурној „келији“, на чијим зидовима су, уместо икона, афоризми. Страсно је волео сатиру и надао се вечном животу својих афоризама. Од свих божанстава веровао је једино у Музу књижевности. Давидович је, додуше, био у вези с многим женама, али никад у браку („Ожењен Музом остаје сам,“), описавши такво опредељење афоризмом: „Већина оставља потомство, а ја – потомству!“

Гувернер Вороњешке области Александар Гусев је с тугом примио вест о смрти чувеног афористичара:

„Давидович је био човек бриљантног ума, прави филозоф, ненадмашни уметник речи, који је умео да види јединствено у обичном, и у кратком облику формулише дубоку мудрост. Његови прецизни, сочни и оштри афоризми доспели су међу народ и постали су фолклор. Такав поклон се вероватно даје одозго само онима који то заслужују“.

Градоначелник Вороњежа Владимир Кстенин опростио се од чувеног суграђанина речима:

„Не тако давно прославили смо 90. годишњицу Аркадија Филиповича – признатог мајстора афоризма, човека изванредног, ироничног, пријемчивог, са мноштвом креативних идеја, великог заљубљеника у живот и оптимисту. За многе је Вороњеж био повезан с именом познатог аутора. Губитак је ненадокнадив, па ћемо се према његовом делу односити с посебном топлином“.

Кад сам у московском хотелу „Президент“, у улици Баљшаја Јакиманка, недалеко од храма Христа Спаса, у септембру 2014. године упознао Владимира Шојхера, приређивача најзначајнијих руских антологија афоризама, рекао ми је, готово у по верењу, да је на основу његовог увида у стваралаштво многих аутора најбољи руски афористичар – Аркадиј Давидович. Кад је Александар Баљак почетком 2017. године прочитао афоризме 190 руских аутора која сам превео на српски за Антологију савременог руског афоризма „Велико у малом“, закључио је након студиозних уметничко-статистичких анализа: „Највише квалитетних афоризама има – Аркадиј Давидович“.

Давидович је написао више од сто хиљада афоризама. Писао је до последњег дана живота. На болничкој постељи је, пред смрт, написао више од хиљаду и пет стотина афоризама. У себи је спајао две различите личности: уваженог афористичара и писца који је правио скандале и шокирао јавност. За једне је био „генијални мајстор кратке мисли“, „шампион света у афоризмима“ и „најбољи афористичар свих времена и народа“, а за друге „чудак“, „особењак“, „градска луда“, „човек с дијагнозом“... У разрешењу ове дилеме можда најбоље може да нам помогне сам Давидович, несумњиво аутобиографским афоризмом: „Диоген је толико дуго глумио будалу да је постао мудрац.“

Но, он је контроверзе о себи свесно подстицао необичним начином живота и изјавама на основу којих се могло закључити да је овај стваралац нешто између генија и лудака. Оно што је једино сигурно јесте да је генијално писао луде афоризме и да је цео свој дуги живот подредио краткој књижевној форми.

Давидович је био изван свих постојећих стилских трендова и изван друштве - них и професионалних институција. Био је прави вук самотњак, попут Беле Хамваша, који није био ни у једном књижевном и филозофском еснафу. Давидович је, додуше, пет пута покушао да постане члан Савеза руских писаца, али је сваки пут одбијен. („У сваком систему, ја нисам у систему.“). То је, вероватно, додатно подстакло његов уметнички и сатирични ангажман, јер – сви прави ствараоци су самотњаци.

Аркадиј Давидович (право име Адолф Филипович Фрејдберг), рођен је 12. јуна 1930. године у Вороњежу, у тадашњем СССР-у, данашњој Русији. Један Јеврејин, какве ли ироније, понео је исто име као и највећи убица овог народа, а један анти - комуниста рођен је, игром судбине, у улици Фридриха Енгелса. Догодило се то три године пре него што ће вођа национал-социјалиста Адолф Хитлер доћи на власт у Немачкој, а и на почетку масовних Стаљинових чистки, које су резултирале милионима ухапшених и убијених грађана Совјетског Савеза. Будући афористичар рођен је у породици лекара јеврејског порекла: отац Филип Абрамович био је венеролог, а мајка Раиса Соломоновна – дечји лекар, због чега се касније шалио да га је најпре лечила мајка, а потом отац.

Кад је 1941. Немачки Рајх напао „прву земљу комунизма“, породица Фрејдберг избегла је у главни град Узбечке ССР – Ташкент. После Великог отаџбинског рата вратили су се у Вороњеж, али се испоставило да је њихов стан заузет и од 1945. до 1953. године Фрејдбергови су се потуцали по изнајмљеним становима. После им је Партија доделила један стан и поделила га на три дела – Аркадиј је добио 13,5 квадратних метара, у којима је живео до пред смрт.

Родитељи Фрејдберг желели су да њихов син постане пијаниста, али се он није одлучио за ноте и дирке већ за плугове и комбајне. Године 1953. дипломирао је на Пољопривредном институту. Радио је као механичар-инжењер (али не људских душа) у Совхозу, у Рјазанској области, а после и као предавач у школи за механичаре.

Први афоризам – „Преспавао сам епоху, али с каквим женама!“ – написао је на првој години факултета механизације: У совјетско време Давидович је објављивао у сатиричном листу „Крокодил“ под псеудонимима Јулије Цезар, Ернест Хемингвеј, Оноре де Балзак, А. Давид, француски писац, а његови текстови су као мисли великих људи објављивани у рубрици „Хумор с разних страна“. „Крокодил“ је у то време био велика зверка и достизао је тираж од преко шест милиона примерака. Давидовичеви афоризми тицали су се апсурдног начина живота у Совјетском Савезу, специфичног совјетског менталитета, културолошког шока који су изазивала путовања у иностранство и поређења са другим народима. Његов хумор будио је у људима различита осећања – понос, тугу, радост и захвалност. Увек искрен и отворен, Давидович је подстицао Совјете да се смеју сами себи и у томе је највећа вредност његових мисли. 

Сопственим средствима Давидович је последњих двадесетак година објавио исто толико књига (у тиражима од само 50, па до хиљаду примерака), које су, по гласинама, доживеле велики успех код плагијатора. „Победио сам велике умове, али сам изгубио од плагијатора и епигона“, записао је Давидович. Становници Вороњежа често су виђали свог ексцентричног суграђанина у његовој омиљеној улици у централном делу града – Баљшој Дворјанској (бившем Проспекту Револуције). Тамо је он шетао руку под руку с дугоногим лепотицама, или је продавао своје књиге, објављене као самиздат. Једном су хулигани у некој мрачној улици хтели да га опљачкају, али кад су приметили да је то „лично Давидович“, оставили су га на миру.

Давидовичеви афоризми уврштени су у многе антологије и зборнике афоризама. Последњих година „непризнати геније“ предњачио је по броју афоризама објављених у руским зборницима „Антологија мудрости“, „Антологија мисли у афоризмима“, „Мудрост Русије“, „Нова књига афоризама“, „Велика књига афоризама“, у којима је раме уз раме са великанима као што су Шопенхауер, Лав Толстој, Достојевски, Ниче, Станислав Јежи Лец...

Мајстор речи назвао је сам себе генијем и вешто је конструисао сопствени мит, измишљајући непостојеће детаље живота. Писац из Вороњежа сматрао је себе следбеником пољског писца разних жанрова, најпознатијег као врхунског афористичара – Станислава Јежија Леца. „Заправо, Јежи Лец је мој отац кога сам ја усвојио“ – понављао је. „Тако сам од 1966. године постао фактички шампион света у афоризмима. А из ових неколико квадратних метара који су променили свет (мислио је иронично на стан у којем је живео), настала је комплетна савремена афористика“, поручивао је нескромни Фрејдберг.

Нема сумње да је руски писац створио импозантан број филозофски интонираних, значењски вишеслојних и раскошним хумором прожетих афоризама. „Тематска разуђеност афоризама Аркадија Давидовича је фасцинантна“, примећује Витомир Теофиловић – „нема теме којој није посветио пажњу“. „Но, само време призива – и интерне друштвене прилике и светска криза донели су превагу сатиричног афоризма“. Давидовича су привлачиле теме у распону од најситнијих проблема свакодневице до оних везаних за пропаст света, нуклеарно наоружавање, смисао живота, по стојање Бога... Његови афоризми су језичке и маштовите акробације и истинито претеривање. Многи личе на телеграме у којима аутор настоји да са што мање речи каже што више. Давидовичев афоризам потпуно је заокружена, лаконска и оригинална мисао, која није убедљива због своје аргументације, већ због мудрости, кон цизности, асоцијативности и неочекиваног резоновања. „Давидович зна нешто о животу што ви и ја, читаоче, не знамо са сигурношћу“, рекао је о њему Андреј Билџо.

Аркадиј Давидович је водио донкихотску борбу против стварних ветрењача, покушавајући да одгонетне метафизичко – истину, љубав, живот, смрт, добро... Трагајући за недоумицама писац је сагледавао живот. То је, заправо, била борба Давидовича против Голијата, у којој он представљао глас бунта и разума. У писању је успешно спајао етику и естетику. Није крио забринутост за будућност света због најезде нових варвара, демографског одумирања Русије, кинеског насељавања Сибира, сукобљавања Русије и Запада, угрожености Европе, хришћанства и беле расе, постојања оружја за масовно уништавање, атомског оружја, климатских промена, исламског тероризма... Можда нису сви његови афоризми „политички коректни“, али то и не треба очекивати од једног сатиричара. Габријел Лауб је рекао: „Неполитичне афоризме не могу ни да замислим.“ Давидович није био злонамеран већ је говорио истину која је умела да засмета и заболи. Афоризам је најличнија изјава – обавезује писца да заузме став спрам многих проблема, откривајући тиме његов однос према јавности, дакле лични став.

У Давидовичевом делу прожимају се скептички револт и стоички хумор, а карактеришу га жестоке осуде друштвених и породичних порока, националних предрасуда, комплекса и проблема. По свему томе он је био отворен и искрен писац. „Волети отаџбину значи мрзети њене мане“, упозоравао је. Његов исказ је опор и пун тешких речи, сходно времену у коме је живео, времену цензуре, гушења слободе, једноумља, стаљинистичких чистки, култа личности, Другог светског рата, опште стагнације, духовне и материјалне беде, Перестројке, краха комунизма, распада државе и Источног блока, међунационалних сукоба, тајкунизације, социјалног раслојавања, бујања криминала и корупције, међународног тероризма...

За добар афоризам неопходни су еластичан дух и чврста кичма, а Давидовича су одликовали и једно и друго и зато је био тако немилосрдан према манама народа и државе. У свом горком патриотизму („Волети отаџбину значи мрзети њене недостатке“) узвраћао је цинизмом на цинизам управљача: „Бољшевичко безакоње заменило је бандитско.“ Посебно му је сметала хипокризија оних који владају и који другима само обећавају оно што су себи већ обезбедили: „Пљачкаши обећавају да ће обогатити опљачкане.“ Исказивао је презир према колективизму и гомили,: „Не постоји ништа неразумније од гомиле разумних бића.“; „Славећи разум народа, не заборави да је народ спреман на сваку глупост.“

Скоро свака Давидовичева мисао звучи као почетак романа или приче, чак и као поента или порука читавог дела. Неки афоризми су у знаку дубоких филозофских увида. Иако његове мисли досежу филозофски ниво умовања, Давидович то није признавао. Штавише у својим афоризмима исмевао је филозофију и филозофе: „Историја човечанства је гробље великих људи; историја филозофије је гробље великих идеја.“; „Филозофија је религија која негира саму себе.“; „Брод Филозофа тоне, Брод Лудака је вечан!“

Давидовича, су од многих других аутора, издвајали независна грађанска позиција и ироничан однос, и према савременицима, и према будућим поколењима. Био је жестоки противник милитаризма, шовинизма и тоталитаризма свих врста. Био је елитиста духа, агностик, скептик, умерени оптимиста и доследан у размишљању. Реским порукама, у краткој форми изражавао је свој непристрасни поглед на филозофска, религиозна и политичка питања, као и на разне социјалне проблеме: сексизам, феминизам и друге теме о мушко-женским односима: „Жена је вечна несрећа без које нема среће у животу.“

Руски књижевни ауторитети запазили су да је Давидович „аутор кратких фраза које садрже вербалну формулу које, кад се с разумевањем ишчитају, поправљају особу, делујући на њену подсвест и доприносећи побољшању њених психоемотивних карактеристика и подстреку позитивних промена у животу“. Горки хумор који сеже до сарказма, ироничан тон, луцидне опаске и провокативне алузије основне су одлике Давидовичеве поетике. Све то ефектно потврђују његови афоризми:

Сви људи су браћа. На пример, Каин и Авељ.
Крај света добро ће се завршити.
Проливати туђу крв – то нам је у крви.
У борби против народа народ је на нашој страни.
Они који живе за народ не дају народу да живи.
Реци шта ти је на уму и назваће те безумним!
Сви смо ми средство за оне који имају средства.

У стваралаштву Давидовича очигледан је утицај јеврејског духовног и културног наслеђа („Једни мрзе Јевреје зато што су родили Христа, а други што су га распели.“), грчког („Прометеј је измислио, Херострат применио.“) и латинског („Демонстрације Старих Римљана под слоганом „даље руке од вандала“!), што је уочљиво и у неким аспектима интерпретације библијске традиције: „Рани хришћани су били Јевреји, а они касније – антисемити.“; „Христово учење било би идеално за Земљу, кад би она била небо.“; „Историју чине факти, а Библију митови.“

Године 2012. круг људи који су поштовали стваралаштво овог афористичара основали су клуб обожавалаца. Овај клуб, уз интелектуалну и материјалну подршку, као и покровитељство „Фонда Ховански“, започео је образовно-просветни пројекат „Афоризам као реч с Великим словом“.

Године 2017. Давидович је добио награду Удружења књижевника Србије „Екселенција сатире“, као најбољи страни сатиричар. Исте године у Србији је објављена Антологија савременог руског афоризма „Велико у малом“, у којој је, међу 190 заступљених афористичара Давидович заступљен с највећим бројем афоризама. Давидовичу је у нашој земљи додељена награда „Сатира феста 2017“ „Златни круг“, за афирмацију сатире у свету, а 2018. и признање „Драгиша Кашиковић“ Издавачке куће „Српска реч“ за „врхунски уметнички домет и ширење слободе стваралаштва у области афористике“. Књига Давидовичевих изабраних афоризама објављена је на српском језику 2018. године под насловом „Аркаде духа“.

Давидович је био наш савременик који је још за живота постао класик. Треба признати да Давидович, наравно, није препознатљив у свету као што су Достојевски, Гогољ, Чехов или Пушкин, али је у руској афористици оно што су поменути писци у роману, драми, приповеци и поезији.

  „Не треба ми некролог – боље је да на том месту штампате моје афоризме“, поручио је руски писац. Доиста, шта ће некролог писцу који је својим делом обезбедио вечни живот!