ОЈ, ЖИВОТЕ, МОЈ ТЕШКИ ТЕРЕТУ

Жена не постоји.
Жак Лакан

Звала се Јелена, а то је већ био претежак терет за њена нејака плећа. Играла је улогу једне у низу Јелена које су минуле светом, којих више нема, а тешко да ће таквих икада и бити. Нема тог приповедача који би њен живот ставио под лупу своје амбиције, јер њена изузетност једва да је била довољна за сентенцу. Све је у њеном животу било погрешно и отпочетка је кренуло да тече укриво и утаман. Живот је више живео њу него она њега.

Тек с времена на време она ми долази у сећање и тера ме да верујем како још једино могу да причам неиспричиве приче; оне које се отимају језику и смислу, које не могу зауздати ниједно говорничко мајсторство ни оживети било чија списатељска чаролија. Јелена се растаче под прстима и вешто скрива у мравињаку речи.

Јелена о којој желим да приповедам лелујав је лик. Тек једна из легиона жена недостојних великих прича и помена, сведена на своје звонко име које мом причању више смета него што му користи. Скривена је у његов оклоп, једва дише под тим теретом, али кад га не би носила – и другом ногом би закорачила у непостојање.

Читалац зна по себи да нема тог имена које до краја може да се саживи са телом које му је додељено. Увек нечег претиче, стално нечег неодстаје. Једнима лан - дара попут превелике одеће, друге жуља као тесна обућа. Њено тело је било налик камичку у великој и звонкој конзерви од имена. Чак ни њено лупање није појачавало акустику огромне празнине у којој је заточена.

Јелена о којој покушавам да сведочим утрошила је читав живот како би се што ређе видела и била на мањој сметњи. Чинила је све да не буде од штете, ако већ није била од претеране користи. Ни себи ни свету. Била је од оних бића за које се чини да нису имала детињство, већ је остала заглављена у времену из којег је памтим. Увек иста, ни стара ни млада, као да јој је тело било заробљено у нечијем костиму, а лице скривено под туђом маском.

Трпела је живот. Носила га је на раменима ка сваки други терет, на исти начин као што је теглила држаље од виле, грабуље или мотике. Проживела га је у сиротињи, међу гомилом укућана, у породици у којој се у једноличном ритму рађало и умирало. А њу као да то све није дотицало.

Мало се ко може похвалити да је Јелену видео незабрађену. Носила је неу - гледну мараму на глави од кад се задевојчила, и тако све до смрти, скривајући своју женску природу управо иза тог парчета тканине својствене крајишким женама. Био је то део костима који би по устајању са два чвора подвезивала испод браде и носила је док се увече, после свих послова, не би повукла у свој буџак, у мркли мрак, када би је скидала без сведока и рашчешљавала косу пред спавање. Јутром би ту исту косу сплитала и поново покривала марамом, као да је реч о нечем срамотном.

Испод те мараме скривала је све своје телесне мêне, од белине и глаткоће девојачког врата па све до наборане коже, старачких пега и оседелих власи.

Но, ни марама јој није била довољна да је потпуно сакрије од света.

Удала се пред Други светски рат на начин како су се удавале жене њеног времена и порекла. Ње се мало шта питало. Отишла је из куће без своје воље, али и без опирања.

Одвели су је једног дана неколицина мушких прилика, попут каквог бесловесног бића, које не зна ни куд га гоне ни шта ће бити са њим.

Пре су је отели него одвели.

Једном од тих мушкараца запала је за око и то је био довољан разлог да је поведу његовој кући. Тако је било одвајкада. Удавало се као што се морало и умрети. С мишљу да је свет туђа воља долазило се на свет и одлазило са њега. Жена живи онако како други хоће.

Увече би легала са тим мушкарцем, такође без питања и отпора, све по реду и обичају, и ту отрпела оно што се отрпети мора, препуштајући се његовој ћуди и сили. И тако редом, без краја и конца.

И у тој кући је устајала раном зором, одлазила у поље, на њиву или у шуму, радила по кући и око куће, кад и где треба, коме треба, себи или у надницу у комшилику.

Није се усуђивала да свекра и свекрву погледа у очи. Бојала се да то не буде протумачено као дрскост. На примедбе свекрве морала се навићи као на сваку невољу. Поглед јој је увек био упрт ка земљи, као да се боји да неког не очепи или у нешто не угази. Свима је климоглавом одобравала сваку, макар и погану реч и намеру; то јој је било једино оружје којим је располагала.

Свакоме се смицала украј пута, немо повлађивала и увек извршавала оно што се од ње очекује. Гледајући је, неко са стране би мога помислити да се стидела што живи, дише, што хода и бојажљиво једе онај посни комад кукрузовнице, ако га има. И док га је узимала у уста, чинило јој се као да га је од неког отела. Знала би да поцрвени кад би свекар наздрављао, уз ракију, и изговарао оно своје:

– Дај боже много ручица, а мало гузица!

Мислила је да се то на њу односи и да све што стави у уста мора стоструко искичмити.

Говорила је само онда кад ћутњом и климоглавом није могла да се одбрани и разуме, кад би је неко нешто приупитао или јој наложио да уради. Изговарала је речи кратко и тихо, скрушено одобравајући или стидљиво одричући, а све пазећи да својом речју никог не повреди и доведе у сумњу. Било је срамотно пустити сузу кад је тешко, као и насмејти се од срца. А све због тога да неком не упадне у очи и да је неко погрешно разуме.

Потом је дошла и трудноћа, као нови терет и ново олакшање. Терет, јер се и то ваља крити што се дуже може. А крило се од урокљивих очију, као и од оптужбе да се извлачи од тешког рада. Олакшање, јер тиме потврђује своју женску сврху, доказује да није јалова и да неће бити од штете новој фамилији.

После тога је уследио порођај, мучан као и све ново и непознато. Ни тад није пустила гласа, а камоли сузу. Свекрва је била бабица. Додуше, омакао јој се уздах, застењала је у зноју и грчевима, стиснувши очне капке и прстима снажно стежући комад грубе постеље коју су прострли пода њу.

Дете је било женско, неугледно и кењкаво од првог дана. У кући није било ве - сеља. Рођене женског детета примљено је са равнодушношћу, као што се прима невреме. Чинило јој се да су се укућани више радовали новом телету у штали него ње ном детету. – Женско дете је туђе весеље – говорило се. Додуше, рачунало се да је тек прво дете у низу, па јој није превише замерено.

А онда је стигла нова невоља – рат. Мужа су јој мобилисали у војску, из које паде у заробљеништво. Депотровали су га у Немачку. Само то је знала.

Остала је да живи са свекром, свекрвом и мужевљевом млађом браћом. Живот јој се претворио у чекање мужа да се врати. И радила је за себе и за дете и за мужа, како у кући тако и у пољу. Кад би наишла каква војска, склањала би се са укућанима у оближњу шуму, а кад би опасност прошла, враћали би се кући и настављали да живе у страху и ишчекивању.

Оца су јој усташе одвеле у првим месецима рата. Он их је дочекао на капији дворишта, као што је дочекивао сваког госта, уверен да ником ништа нажао није учинио. Брат јој је био неповерљивији, па се, не могавши да побегне уз воћњак и домогне се шуме, успентрао на гранату јабуку и сакрио се уврх крошње.

Да несрећа буде већа, усташе су се улогориле баш у њиховом воћњаку и наложиле ватру у близини јабуке. Он је цвокотао у крошњи, гушећи се у диму и суспрежући се да се не накашље или не помери згрчено тело. Сишао је са стабла тек кад су сутрадан замакли у кривини иза општине, одводећи похватане сељаке.

После је до ње дошао глас да су јој оца заклали у глинској цркви, као и све друге које су то тог дана и ноћи похватали.

Кад се једном отворе уставе невоља, оне одасвуд почну да пропуштају, налик огрлици која пукне, па се ђинђуве распу на све стране. Дете јој стало побољевати. Покушавала је да што дуже буде уз њега. Носила га је замотаног куд год је ишла и ма шта да је радила. Оно јој је било све што има.

Није дуго прошло – девојчица је издахнуло на њеним прсима. Јелена није хтела да пристане на њену смрт. Хистерично је уверавала укућане да је дете живо, да је дубоким сном заспало, нудећи им да се увере како је још топло, да му се ручице и ногице помичу.

На крају су јој дете истргли из наручја. Отргли су га од ње и однели да га сахране. Тада је први и једини пут заридала колико је грло носи. Урлала је као да су јој срце чупали из груди. Све сузе које јој је творац наменио исплакала је за тим бићем. После тога је нико више није видео да плаче. Никада.

Никад није отишла да му потражи гроб. Сахранила га је у свом срцу. Постала је ходајући дететов гроб.

У тој тузи, безданом виру, завршио се и рат, а њен муж се није враћао. Дуго није било вести ни да је жив ни да је мртав. Она је једнако чекала његов повратак, осећајући на својим већ повијеним леђима све теже и мрскије погледе мужевљеве фамилије. Као да су њу кривили за његов недолазак. За све што би урадила имала је потребу да се извињава и додатно објашњава. Укућани су постајали све љући и осор - нији, а она је гутала сваку увреду и понижење. Само да их не гледа и да им није у близини.

Онда је дошла вест да јој муж жив, и да је из Источне Немачке, где је био у заробљеништву, отишао за Русију, да се тамо оженио и да са том непознатом женом има децу.

Сирота Јелена само је слегнула раменима. На њих је пао још један камен који ваља понети.

А кад се предубока чаша трпљења препунила, покупила је неколико својих крпа у невелик завежљај и искрала се. Вратила се родној кући, к брату, који се већ био оженио и почео ширити породицу.

– Уби ме, ради од мене шта хоћеш, али ја се тамо више не враћам.

То је било једино што је имала да му каже.

Брат је све то примио ћутке. А његовој жени није било право; она је гунђала.

После неколико недеља брат је отишао да обиђе фамилију сестриног мужа. Запретио им је да ће их тужити, јер је сестри, кад се удавала, дао пристојан мираз, а они су му је вратили са завежљајем.

Јеленин свекар је пристао да, као надокнаду, њеном брату да пар волова. Тако су „пребили дугове“. Јелена је исплаћена. Вредела је два вочића. За бившу фамилију – превише, за брата и његову жену – премало.

Тиме је бар за неко време престало гунђање на заову. Јелена је наставила да ради што и до тад, волови су одрађивали такође свој теглећи посао.

Чувала је стоку, радила све пољске послове, по братовом налогу ишла у најам, зарађивала копаче и жетеоце, чувала децу, која су се у међувремену намножила. Живела је свој тегобни живот и даље.

Дрвена кућа у којој су живели састојала се од две подрумске, а на горњем нивоу од три просторије. Преко дана су у великој соби боравили сви, а ноћу би у њој легао брат са женом и децом. Средња просторија је била уска и пролазна, док је трећа, мања собица, припадала Јелени. У њој се, на земљаном поду, налазио кревет и неугледан ормар, склепан од грубе тесане грађе, у којем је држала оно мало своје одеће. Собица је имала мали прозорчић окренут западу, са погледом на воћњак и брдо које се већ од темеља куће нагло успињало све до шуме. И то је све што је Јелена поседовала – собу у засенку и прозор са погледом на брдо којем се врх не види.

Своју казну робијала је без пресуде и без рока. Зором је одлазила на посао, с мраком се враћала. На исти начин је радила и код брата и код комшија. Није предњачила, а није ни заостајала. На њен рад нико се никад није жалио. До краја је остала једнако закопчана у свом ћутању и свој тузи. Речи су јој чупали из уста, а и оне су биле кратке, никад одсечне и преке.

Спочетка су сеоске жене избегавале да пред њом говоре о порођајима и деци. Умислиле су биле да би је тиме вређале. Но, с временом су погубиле обзире, па су се понашале као да она и није међу њима. За њих је Јелена престајала да буде људско би ће, све више су је сводили на кичму са две руке које црнче од јутра до сутра.

Братовљева деца су расла и одрасла, и све одреда женска. Тетка Јелена је за њих одувек била ту, као и делови оскудног намештаја у њеној собици. Ако се ичему радовала, радовала се њима. А и то немо, без осмеха. Она им је била и забава и заштита. Није им причала више него што је морала. Била је ослонац и помоћ. У свакој од њих као да је гледала и делиће своје судбине. И све их је испратила кад су се удавале и дочакала њихову децу.

А у пољу и на ливадама све исто и једнолично. Мотика или срп криве кичму и тежачка лица окрећу све више ка тврдој и посној земљи. Сунце их огреје кад о ручком добу у дну њиве угледају домаћицу која на глави носи велику корбу са јелом, претходно подглавивши округли свитак да јој терет не жуља теме. Чим домаћица простре столњак у хлад у дну њиве, тежаци се натискају око њега и почну халапљиво да кусају из исте посуде. Јелена ни тад прва не захавата кашиком. Води рачуна да последња не заврши са јелом. Понашала се једнако као и у послу; нит је предњачила, нит заостајала. Истицала се само својим неистицањем.

Била је налик на ковчежић за који нико није знао да ли је у њему похрањена нека драгоценост или реликвија. Таква се родила, таква је проживела свој живот и умрла, а да се никад није сазнало којим садржајем је била испуњена, шта је у себи крила. Сваки њен покрет одисао је смислом, готово мудрошћу, а да се из њеног понашања или изговорене речи ништа мудро није видело ни чуло.

Свачију би невољу примала са задршком, упоређујући је са својом, па би се тек онда удубљивала у појединости. Из њених груди би каткад истиснула оно своје – ха! – и истовремено подужући обрве, одизимајући тиме изузетност свему што је чула. Радије је другима препуштала да описују своје муке, само да би предупредила да они не би њу шта упитали.

Јер, теже зарастају ране која се не помињу.

А онда, након неколико деценија таквог ритма и рада, једног касног пролећа, Јелена је код неког сесоког домаћина сушила сено. Кад су тежаци саденули сено на кола, попели су се на воз и коњи су кренули. На једној кривини коњи су се нечега преплашиши и саденута кола са сеном се преврнуше на бок, у шанац поред цесте. Чељад је попадала, а они млађи се дочекаше на ноге.

Нажалост, Јелена је прошла најгоре. У варошокој амбуланти су констатовали да је поломила кључну кост.

Како је дуго радила, тако је дуго и боловала. Стара кост је споро зарастала, а не ко жутило се подвлачило под њену кожу, па се месецима вукла са подвезаном руком око врата, попут пребијеног псета. Међутим, испоставило се да је у њој поломљено и још нешто, што лекари нису могли да виде. Нешто што не зараста.

Више је проводила у кревету него на ногама. Тело је почело да је издаје и копни. Био је то једини одмор који је имала у животу. Али и тај одмор није прошао без братовљевих и јетрвиних гунђања. Нико на селу није срећан кад у кући има болесника. То су две руке мање у послу, а једна уста више за столом.

Кад би се и насмешила – то је заборављено, када је неким чудом нешто из говорила – прећутано је. Нису могле да појме да из ње може изаћи било шта друго осим ћутања и трпљења. Нису је примећивали док је теглила „плуг“, али јесу кад је изашла из „бразде“.

Већи део њеног живота најбоље знају она четири зида њене собице. Зидови чују и виде, али, нажалост, не говоре. Месеце је провела међу брвнима своје собице. Њени снови су били невешто исликани по годовима таванских дасака. На њима су биле влагом осликане чудесне мрље. Они су били сведоци њеног немог плача и дубоких уздисаја.

Из свог кревета гледала је и ослушкивала свет око себе, боље речено – гледала је свет како се креће и живи мимо ње.

Кад би неко од укућана без куцања и најаве отшкринуо врата њеног собичка, затекао би је у кревету, затворених очију и осмехнуту, попут неког ко је одвано нашао коридор којим се одлази и где су сви одреда залутали и заборавили да се врате.

Кад би приметила да је неко ушао, осмејак на њеном лицу би се нагло гасио, јер би оно дете са унутрашње стране капака нестајало, као и ка њој испружене ручице.

Само би прошапутала: – Зове ме, зове...

Додуше, знала се осмехнути на свакога ко би је посетио у њеном сеновитом кутку. На њеном лицу појавиле би се једва видљиве црте чуђења, као да придошлицу први пут види, ценећи да се благим осмехом свако може одобровољити.

Као да се сваком извињавала што још увек живи.

Кад би неко из комшилука дошао и питао је шта ради, она би одговарала:

– Ето, легла да се одморим. Чекам смрт, а она не долази – говорила је.

– Одморићеш горе, у гробљу, на Окиру. Иловак извуче из човјека сваку болест и муку – тешили би је сурово, као сваког самртника.

А она се благо смешила, као да је реч о шали.

Венула је у свом кревету тихо и ненаметљиво као што је и живела. Без гласа и јаука. Без утехе и исповести. Само би понекад дубоко уздахнула и истинсула оно своје – е, јој, јој – па би затворила очне капке и дуго тако остајала, све док их поново не би отворила, ни у шта не гледајући.

Смањивала се, док је кревет на којем је лежала постајао све већи и пространији.

Смањивала се од стида што је укућанима постала терет, што је одједном била у центру пажње, што су повремено око ње пословали и водили тихе разговоре, настојећи да је не буде. А можда се стидела и одсуства Створитељевог стида приликом стварања жена налик њој.

Лежала је у белој одори, гологлава и оседела. Болест јој је скинула црну мараму, већ посивелу од дугог ношења и честог прања. Прошла је вечност откад је у жалости за дететом, човеком, за својим животом.

Угасила се као догорела свећа. Без сведока. Као да је вребала тренутак у којем ће укућанима пажња попустити. При том гашењу није испустила ни гласан издах, но оно своје о, јој, јој. Пламичак на већ упаљеној свећи није се ни повио. Само се према таваници пропињао танки кончић дима, као одапета стрела.

Неколико њих се салетело око њене постеље, згледајући се једно у друго, затечени и канда преварени.

Неко ју је, као у неверици, зазвао:

– Јеко! О, Јелена!

Међутим, њени очни капци се нису мицали. Отишла је као да никад и није дошла на овај свет.

(Одломак из нове рукописне збирке)