|
Била би свуда промаја,
почели би вјетрови да харају
када би баш тако било,
и да је било,
или да ће бити,
да медна уста
гвоздена врата отварају.
Не би били свуда знаци,
свуда гдје год заџарају
када би баш тако било,
и да је било,
или да ће бити,
пошто се ини о нама, умјесто нас,
тако здушно старају.
НАШ ПУТ
Пут наш без почивала
мноштво сузних ђердана
према истоку и сунцу
под кришком мјесеца.
Поплочан облуцима излизаним,
погубљеним, из проглодане обуће.
Наш пут малих стопа отиснутих у снијегу,
окамењених мрвица хљеба
просуте на сувомразици.
Пут ко ријека, са хиљаду рукаваца,
са мокром погачом и натруњеним сиром
празним чутурицама заглушен од дозивања.
Ноћу и дању проходан, прокрчен,
пропраћен, прогажен, утрвен...
крваво обиљежен наш пут,
патњом и муком прекрштен,
записан у безброј очију,
вјером и надом обасјан.
ДРВЕНИ КОФЕР
Ко зна колико пута префарбан,
разним бојама, у проскитаном времену,
лежи црвоточан, отучен дрвени путник,
затурена успомена, изгубљених година,
у мемљивом ћошку поткровља.
Чува приче што бјеже из породице
и чиле из наслијеђеног сјећања,
овјерене печатима возова, вапора,
разним језицима на свежњу жутих писама
и сликама сличних младића,
са ватром у очима
које се ливада својих прежељеше.
У КАЊОНУ
Када у ријечном сјају
посљедња звијезда згасне
потече свечани концерт
у пробуђеном кањону и љету
а изнад воде промине
још један, потрaгиви свитац,
и у очима пастрмке
жижне у прелету.
Док мрморне гласове пуштају
причалице из бука и брзака,
о несрећној невјести
из тамних њедара вира,
утопљенички ћути камен
и дрхти страшиво трска.
У води на дну мрака
ријеком причешћен рибар
срећу лицитира.
|
