|
Бити Србија. Она што, као јесен, долази преко њива.
Она која памти.
Бити киша и ветар, и змија, и сунце што опија.
Бити Србија. Бити мати.
Бити Србија где су гробови постојанији од камена,
дух од егзамена.
Градови празнији од егзодуса, сан од Хоруса.
Бити интервал – божји размак. Мит – изглачан звездани басамак
по коме силазе Аргонаути.
О крсту, висити попут оклембешеног урлика.
Бити слика:
дах, којим душа излази из покојника –
анђела рика.
Бити живот, и када живот протиче без смисла,
и јесен, кад је јесен пребачена преко рамена.
Бити зрно, и када не клија,
нож, и кад не убија –
бити Србија.
Узети шаку земље и насути је у амбар жита,
у бескрај, у рафове свемирских симфонија.
Бити наћве,
хлебни покров, исфлекан од сунца и од вина,
после даће.
Бити дрво, јасеново дрво, на истоку.
Даљина, од кобалт-длаке, ултрамарин-сјај
у оку.
Бити небо, и звезде, пришивени звончићи,
Златним концем из којег вире тракасти
кончићи.
Бити вода: оджуборити у мокру пукотину
испод древних вресишта –
бити ништа.
Бити суштина.
Чардак пун пшенице, меда и масла,
бардак вина.
Бити зло.
Кад те посеку, не пасти на тло.
Бити кестен, распукнут у ватри.
Бити клаун, у циркуској шатри.
Бити мати.
Бити пепео, прстохват пепела између палца и кажипрста,
Бити црква, и молитва, и крст, бити виши од крста.
Бити шака мекиња.
Набрекла од чворова и жила, дрвена као брекиња.
Бити светиња.
Бити поље, са покошеним рукама, као пшеница.
Бити страшило, надевено дроњцима и сламом, место лица.
Бити убица.
Размакнути видике, као стативе разбоја.
Бити Србија, златокрила: од свих достојнија.
Моја.
Бити лађа, врх пене, и кад су све лађе потонуле,
бити спас, на таласу, за децу и за жене, (и за мене),
и цркве оронуле.
Бити Србија. Она што, као јесен, долази преко њива.
Она која памти.
Бити киша и ветар, и змија, и сунце што опија.
Бити Србија. Бити мати.
Крушевац, 13. 9. 2020.
|
