68 Drago Kekanović

 

Драго Кекановић

ЗАГРЕБ, ЗАГРЕБ

Сваки пут, али баш сваки пут када би нас посао водио у Загреб, Кантакузина не би умјела сакрити радост. Добро, де, она више није знала за радост, али се сада кретала пуно одлучније и хитрије. Показивала је стотинама ситних поступака, приговорима што ово или оно још није спремљено за пут, или што је ово или оно заборавњено да се укрца и понесе, непотребним пожуривањем послушне и хитре послуге, слабије поткованим коњима. И тамо, у Загребу, није се другачије понашала, као да је једва чекала да се размаше по одајама палаче цељских грофова. Нисам је разумио. Како може бити тако мирна и опуштена, мислим да сам нашао праве ријечи, у једном таквом граду који се располутио на два непријатељски непомирљива дијела због једног потока, Медвешћака, с чије је лијеве стране полегао бискупски Каптол, а с друге се брда испео и утврдио Грич; око тог потока се вијековима препиру, па и ратују, мало-мало падају главе, без имало изгледа да нека страна попусти, увијек с (измишљеним или стварним, свеједно) изгледима да се сукоб настави до истребљења. Прошле године спор се водио око тога чије су свиње (бискупске или гричке) подровале зидине каптолског утврђења, или можда, гричког, не сјећам се, а није ми важно. И како да ми буде важно?! Када су нас, у њеној служби и пратњи, чекале стотине судских процеса, понеких старих цијело стољеће, и бесконачна колона изасланстава пургара и цеховских депутација, која су се увијек сводила на тражење своје правице, никаквих привилегија, само одштете на њихово прекршено и ускраћено право на ово или оно, печатима овјерено, наравно, на свим приложеним листинама, а које су стражари, оружници и војне посаде грофова Цељских грубо прекршиле, тада и тад, и тако и тако. Не могу тврдити да је Кантакузинина живост и трпељивост увећана добрим вијестима о Јекатерини у деспотовини (у ономе што је остало од деспотовине, ако ћемо право), или се она у Загребу, за разлику од Цеља, осјећала некако као међу својима, тако да ми се понекад чинило да она више пажње ношњама и говору овлаштених депутата, њиховим бркатим физиономијама, махању жуљевитим рукама и чешкањем из ушију у неприликама када не би имали одговора; макар они нису могли знати да она и не очекује њихове аргументе, јер је редовито, осим у случајевима тешких злочина и озлоглашених пријевара, пресуђивала у њихову корист како се већ пресуђује када је штета мизерно мала, а мир је на великом добитку.

И дуго сам вјеровао да сам на трагу правом одговору.

Никада ми се, наиме, прије није пружила прилика је пратим на пијаци неког града. Често сам помишљао на тако нешто, а што би за одтале могло значити само двоје: или да смо муж и жена, (што никада нећемо бити), или да сам вјерни витез у пратњи вјечне љубави. А тако ми се и чинило да ходамо по тргу Светог Марка, а и кад се спуштамо низ скалине до бутига и дућана; тада бих редовито закључивао да је она Загреб замијенила за Смедерево јер га уздигнутог и изграђеног никад није видјела, и да сада замишља како је ушла у други, прости свијет крамара и занатлија у коме може с неким згрбљеним гумбаром размјењивати на језику његове Венеције тајне опшивања дугмади од мједи, као што би са чешљаром дуго расправљала о томе да ли постојанији чешљеви од боровине, јеловине или јеленског рога, као што би са сапунарима размјењивала рецепте за сапун од лаванде, да сад не набрајам како је са бачварима расправљала о томе да ли су за ракију и вино боље дужице од дудовине или храстовине, (да полудиш с њом, неко би с правом рекао, а нисам ни ја био далеко од такве помисли), кад би свратили неком крзнару, кројачу или златару, тада бих се нашао на правим мукама, јер су се ти скромни мајстори само погледавали у чуду колика је упућеност њихове племените у праве материјале и темељит урадак, иако она никад није излазила из њихових полумрачних избица, а да се не би цјењкала до границе која би ми тјерала крв у образе, и нагонила ме да искочим из коже од стида. Брзао сам испред ње и оружника у пратњи, сретан још што јој није пало на памет да свратимо још код тесара и дрводјеља, коситара и ковача, чистача мачева, клесара и лукара. За моје добро, такође, због смртног је случаја у обитељи била затворена радња чувеног кројача Фердинанда Кафке; само су ми још недостајале њихове дугочасне расправе о предностима или недостацима, манама, како хоћете, посљедњих понуда огртача, хаљина, стезника, подсукњи, наушница, наруквица и свих оних шарених и стаклених прстенова, било из будимске, било из бечке, било из венецијанске шивачке школе. Никада се нисам могао отети дојму да се елегантни и благоглагољиви кројач Кафка, на свој начин, наравно, отворено удавара мојој господарци, с једином намјером (а која је била моја намјера?!) да што дуже остане у друштву тако наочите и лијепе жене. Моју је љубомору, морам то признати, гасила је трговчева одлучност да се не цјењка, тврдећи да је цјеновник за њега Свето Писмо, и да нико код њега, да му сам цар бане у дућан, нема попуста, што је моју Кантакузину доводило да очаја, па се неријетко пријетила да ће наћи начина да му затвори дућан, а онда би се осмјехнула да сви знамо како се само шалила на свој рачун, а почесто је знала и уздахнути:

„Слаба сам вам ја Гркиња!“

Умјесто витеза из провансалских балада, јесте, Димитрије, као да сам заиста постао спиа и ухода, до мене су, без икаквог мог запиткивања и залагања, чим би се прочуло да путујемо у Загреб, са свих страна допирале строго повјерљиве обавијести (равно из Ватикана!) о Гричу као леглу вјештица. Поуздани су се извори заклињали, такође, да су оне заузеле град, и да већ годинама саборују на оближњем Тушканцу и, доље, у Рибњаку, уз сам Каптол, али да их градска стража не успијева уловити, што не чуди јер Град има на плаћи премао стражара, људи су уморни од потрага, понеко и заспи, а оне то одмах искористе, и одлете. Након својих оргија, јасно. Срамотно или не, будући ме спорови са пургарима уопће нису занимали, и сам сам се упустио у потрагу за гласинама, признајем, а жене на које бих наилазио уз поток, обично у сутону и магли, испод неких балкона и на ћошковима, биле су толико примамљиве и замамне, спремне да те одмах обгрле и увуку у полумрак, да нимало нису личиле на вјештице. О каквим сам све псовкама и погрдама, гвалама пљувачке био испраћан што одбијам њихове услуге! А с пуним правом, ако ћемо поштено. Који ме је ђавао тјерао да се уопће смуцам блатњавим и уским улицама?!

Утолико ме је, кад бих се вратио у Двор, још више збуњавала Кантакузинина сјетна опуштеност и спремност домаћице да свима угоди, и јелом и пићем, и капетану Медведграда и великашима из Туропоља и оближњих двораца и каптолским свећеницама, наравно, који су, с изговором да да је вријеме за вечерње мисе, први напуштали Двор, што се све завршавало у првом сутону, а након чега би Кантакузина задовољно утонула у први наслоњач, као неко ко је испунио велику обавезу и обавио посао. Био сам љубоморан, признајем, по сто пута признајем, на сваки њен поглед упућен било коме, углађеном племићу или његовом глупавом слуги, свеједно. Наравно да нисам одобравао њено понашање и поступке, ужасавао сам се од помисли да она уопће не глуми, већ да јој годи та опуштеност у разговорима, доскочицама и ироничним жаокама у којој јој није било премца, на што осталима не би преостало ништа друго него да се поклоне господарици, гризао сам уснице, тим више што сам одавно дознао (спиа, кажем вам, коме се сви повјеравају) да је Олрих, одмах послије заузимања Грича, без икакве правне основе, и сасвим незаконито, (ваљда му је упала у око), избацио законитог власника палате, некаквог несретног племића дословце на улицу и преградио у раскошни двор своје супружнице, њен двор на Гричу, али му ни то није било довољно што племића истјерао с његовог посједа, већ је договорио, или наредио, свеједно, доминиканцима да му изнајме празну пољану испред зграде, а онда је још довео зидаре и мјесецима рушио и зидао, све док ту зиданицу, како су је звали крамари, није претворио у прави каштел до ког се могло доћи само посебним мостом, никако другачије. Колико је Кантакузина знала за такво насиље и неправду, нисам дознао, не знам ни да је икада чула муке тог обесправљеног племића који је писао самом цару, али ми је било тешко повјеровати да је потпуно неупућена и да сада тако ужива у отетој туђој имовини. А и сам тај Кантакузинин двор на Гричу заправо није био ништа посебно, и ничим се његове одаје нису разликовале од оних у Вараждину и Цељу, па ми, у почетку, није било јасно зашто се она њему стално враћа, и због чега некако увијек живне, убрза и корак и кретње, а тим сам мање разумијевао њену промјену у понашању, јер су је Загребу чекали само проблеми и невоље, добро, де, какве има свака владарица, поготово она која вјерно стоји уз свог мужа, али овдје баш свакодневне и умножене. Искрено речено, пратио сам Кантакузину, био сам увијек уз њу, али сам брзо закључио да никад нећу проникнути у те замршене односе између Олрика Цељског и загребачких крамара, однекуд сам био сигуран да се прави разлози њене љубави (ако је то љубав) према Загребу крију негдје другђе и само њој знаној потреби да остане у Загребу што дуже, и кад је дозивају послови око других спорења, не само у Вараждину и Цељу, већ у свих тих тридесетак двораца и имања од Штајерске до Загорја, која су јој припадала. Не, никако то није било због тога што је Гричани, у сваком свом допису називали својом кнегињом, баницом и својом драгом господарицом, illustrem principissam et dominam Katherinam Dei gratia Cilie, Ortenburge, Zagorieque, etc. Comitissam nec non negni Sclavonie banissam, et cetera, etc., тако су јој се свугдје обраћали, нити што је имала право на своје титуле, на свој грб и печат: Katherina dei gra(tia) Cilie Ortenburgi et... comitissa, не, и никако не, могао сам се заклети, да њу нису понијеле све те титуле, а и коначно, што је имала од њих, јер је морала знати да су све то кићене ријечи додворања и снубљења крамара који само гледају свој интерес у томе, већ их је морала носити без сјенке сујете. О, напротив, напротив, биле су јој терет, и то није скривала, а мени се никад не би усудила слагати да се претвара када за тренутак одахне од терета владарице који носи, и када се поново преображава у Кантакузину из далеке Жиче. Разлог је био дубљи, пуно дубљи, само га ја нисам видио.

Послије сам, признајем, глупав какав јесам, онај који не види (иако гледа) шта се дешава иза циркуске завјесе, разабрао да је баш на Гричу, подијелила све мајчинске њежности са својим синовима, и да је баш на тој тратини испод Двора провела своје најсретније године које може проживјети само мајка са својим првим и другим потомком. Био је то неки врућ дан, спарно љето, Кантакузина је отишла на свој уобичајени поподневни одмор, а ја сам се искрао из двора, зашао у његову тешку сјенку и раздрљио се до појаса, не би ли дошао до даха. Умало да и сам задријемам умивен свјежином сјенки. Али онда сам разабрао да сам се разбашакарио насред ливаде која је која просирала у облику ронделе, у брижљиво одржаваном цвјетњаку, заправо, пажљиво окопаном и нетом освјеженом и заливеном: и сад је ми се разјаснило камо сваког јутра Кантакузина, у пратњи брзоноге Стојне, одлази прије зоре, и зашто нас послије дочекује мокрог лица као да је умивена росом.

(Одломак из романа у рукопису Приврженост – (Успомене соколара Кантакузине Катараине Бранковић грофице Цељске)