68 Dragan Lakićević

 

Драган Лакићевић

ХАУБА

Бавим се старим намештајем. Купујем-препродајем.

Пропало је издавачко предузеће у којем сам радио тридесет година – немам услов за пензију, нико ме неће.

За оним што ја знам више нема потреба. Многи занати и многе стручне спреме више ничему не служе. С педесет година да се изнова школујем, не бих могао.

Једном сам помислио да ни за мном више нема потребе. Онда се појавио намештај.

Можда се тај намештај и раније тражио – нисам знао, нисам био заинтересован. Тек, открио сам да се сада много тражи и добро плаћа стари намештај, поготово из западне Европе, 18. и 19. век, поготово из Аустроугарске.

Сазнао сам случајно. У кафани сам срео човека који се тим бави. Чашћава друштво јер је продао стару дедину стилску гарнитуру.

Каква гарнитура, пријатељу? – питаш се. Ево, погледај: креденац, кревет, комода, сто. Старудија, вреди злата!

Па ми покаже на дисплеју телефона.

Сетим се да моја комшиница има стилску стару кристаљеру, бидермајер, 19. век, и питам га је ли заинтересован. Идемо, одмах, ту су ми кола на паркингу. Ова му даде, повољно и њој и њему. Он ме части, нећете веровати, сто евра.

Нађи ми још, добићеш проценат.

Што да радим за проценат, кад могу за себе.

Још ми рече да се сада по Војводини граде угоститељски објекти, хотелисалаши, све са старим намештајем и ентеријером из историје.

Најпре сам нашао један дрвени резбарени ћуп – вазу. Народна радиност, а вуче на скулптуру. Продавац ми тражио сто, ја га продао за двеста евра... А вреди више. Вреди триста педесет!

Онда се појави апотекарска комода са фиокама. Очувана, има све ручице... Такве ствари плаћају се по фиокама. У фиокама фино, меко дрво.

Све иде, а најбоље иду столови и столице.

Схватим да је настала помама за старим намештајем. Људи воле да живе у туђем времену и простору, у туђем животу, да буду неко други – господа. Људи без стила, у стилском намештају.

Кад почнеш да тражиш, свашта нађеш.

Кренуло ми је. Шта све нисам набавио – купио и продао.

Изнајмио сам магацин, најпре мањи, онда већи. За две године купио велики комби.

Нашао мајстора рестауратора. Он стари намештај оживи, нахрани, офарба. Буде као нов... Учим занат од њега, мада се још нисам усудио да и то радим... Он црвоточно дрво пуни као шупаљ зуб – оздрави га.

Онда сам наишао на Васиљевиће.

Браћа, двојица: један адвокат, други стоматолог. (Добростојећи, имају лову: онај први моћну канцеларију, а зубар модерно опремљену ординацију, поликлинику...) Тако, по четрдесет година... Кажу да маторци њихови имају леп стари намештај. Не знају који је то стил, али је предратни, свакако. Наследила кева од родитеља – били у дипломатији, дотерали однекуд из северне Европе. После рата мазнули им слике – нека уља на платну, и ћилиме, а намештај нису ни приметили.

Маторци, међутим, нипошто неће да продају ту старудију. Мора се чекати да умру.

И још, Васиљевићи неће да кажу адресу родитеља.

(Није лепо кад се родитељи и деца не пазе. Кад оговарају једни друге. Нарочито снајке – оне знају да мрзе! Како да не мрзе, кад маторци никако не умиру, стално одлажу!)

Једном сам се јавио млађем Васиљевићу, зубару, и он се излаја:

– Код мојих маторих, у Хилaндарској, квар на водоводу...

Није ни приметио шта је рекао.

Онда сам их нашао.

*

У овој су кући наше успомене. Станују у овим орманима, фиокама, полицама – причала је госпођа Кристина.

Кад би ова фотеља умела да прича!

Госин Ђорђе није волео да прича. На синове је био много љут, али је ћутао.

Почео сам да их редовно обилазим. Питао сам их треба ли им нешто – да купим, поправим по кући. Имао сам једног мајстора универзалца – знао је све око струје и воде. Браве, кућни апарати... А у старим становима старе инсталације – све труло! Ту сам задобио њихово поверење. Увек им донесем рачун и кусур. Волели су што сам у динар тачан.

Молио сам да ми причају о себи, о својој младости. Питао могу ли да забележим. То их је одушевило – што неког занима њихов живот.

Госпа Кристина причала ми је о својим родитељима. Дипломатски су службовали у неколико градова. У Прагу им се родила ћерка-јединица – она, Кристина. Живели су у великој вили на Сењаку, иза високих зидова, у приватном парку. Давали узорке за расађивање дворској економији.

Кад су дошли Немци, прешли су у овај стан. Немци су се уселили у вилу, а после рата комунисти – неки међеди који су се звали Перо и Блажо и Мишо. Родитељи то нису поднели – умрли су, једно за другим, у шест месеци.

Она се упознала са госин Ђорђем, такође ослободиоцем, кад је молила да јој врате кућу. Удала се за њега, мислећи да ће тако, заједно с њим, добити кућу, али ту кућу ни њему нису дали. Него су њој дали њега.

Ђорђе је постао одличан муж. Никад је није изневерио. Радио је и учио, напредовао. Изродили два сина и школовали их. Помогли им у свему.

Ово је такорећи мој штафирунг, господине – понављала је Кристина. Мој мали музеј. Знате, овакав намештај је вечна ствар, нешто најквалитетније што сам видела у животу. Такве ствари су биле и у оној отетој кући. Можда су их изгорели у фуруни они дивљаци... Ораховину у пећ...

Погледајте то дрво, ту кожу, тај рад. То је све ручни рад. Видите ову интарзију. У дрвету слоновача, као врата старих манастира. Видите те спојеве, свуда иста линија, иста прецизност. Тако се некад радило. То нису радиле машине, него руке... Знам да је отац дуго причао како га је коштао превоз од Прага до Београда. Требало је посебно обезбеђење намештаја, да се не оштети, и осигурање за превоз да се плати.

На овом кревету провели смо прву брачну ноћ. То јесте света тајна брака, али пошто је тако ретка и тако племенита, може да се исприча, сада кад је све прошло... Дрхтао је целе ноћи... И мени је он био први. И једини. Били смо једини једно другом... (Кажу да је то сада јако ретко у браку, и да то нико не хвали. Знате, некад је било друкчије...) Нисмо се о томе договарали – тако се десило. И то је наше највеће богатство. Наравно, после деце, после синова.

Овај намештај сведок је свега тога.

Биле су тешке године после рата. Била је глад. Мени, ћерки предратних буржуја, нису хтели да дају ни службу, ни претплату на огрев, ни бонове за храну, а Ђорђе их је био „издао“, чим се оженио и демобилисао... Помишљали смо да продамо намештај – макар комад, можда овај дамски салон од пуног дрвета, или онај зидни сат, али нисмо. Ко би то тада платио! Било нас је страх да то учинимо, да не скренемо пажњу на себе. А било нам је и жао: као да бисмо се предали и изгубили поново своје родитеље. И ону прву брачну ноћ...

У тим гладним годинама набавила сам и ову хаубу, фризерску. Приметили сте да одудара од осталог: ипак је ово бидермајер, знате... Као лустер из Пеште наспрам голе сијалице у подруму!

Моја коса одређивала је мој статус. Не у друштву! Друштво се променило и нестало! Постојао је само лични статус: или га имате, или га немате, господине!

Морала сам да дотерујем косу, а фризера нисам могла да платим. Били су то све нови фризери, мало је остало предратних, који су слагали фризуре уз салонске хаљине и тоалете.... Е, једна познаница, ту са Палилуле, имала је ову хаубу, и продала ми је. Нису то биле велике паре, али су тада сваке паре биле велике.

И ова хауба је антика, али друкчија.

Могла сам да трпим глад, али косу сам неговала и фризуру сам морала да имам дотерану.

Много времена била је моја глава у овој хауби. Док сам под њом, друкчије размишљам. Сетим се како да преживим...

И кад су биле хладноће, без грејања, ја укључим хаубу – згреје ми се мозак.

Фризуру сам морала да имам. Без фризуре, нисам могла ни до бакалнице, верујте ми.

Ђорђу то није било лако да поднесе, али је ћутао. Знао је колико ми значи фризура.

Никад из куће нисам изишла без дотеране фризуре. Понекад данима нисам излазила.

Хаубу одавно не користим, али је поштујем. Говорили су ми синови да је избацим – то је јевтиноћа, не иде са стилским намештајем... Али ми нешто не да... Значи ми што сам је имала оних година... Била ми је као нека другарица, у невољи.

Није ни за музеј – говорили су синови. Нико је не би примио.

Кад ја умрем, ви је, децо, избаците – рекла сам.

И хаубу и намештај – рекли су синови.

Неке књиге су однели, али су многе остале. И књиге говоре неке своје приче. И хауба говори неку своју причу. У њој је била моја глава, често, кад ми је било тешко.

Она одудара од овог намештаја. Не што је хауба јевтина, а намештај скуп – ружино дрво, ораховина, неко јужноафричко дрво... То дрво је чисто заувек – не стари. Човек стари, књиге старе, али дрво не стари...

Што је племенито, то не стари.

Тако је причала госпа Кристина.

Ви сте, господине, једини човек који нас није преварио.

Радовала се кад јој донесем цвеће – оно мало, јесењих боја, са пијаце... Као да јој га неко, важан и мио, шаље.

Онда ме, једног јутра, позвао старији син Васиљевић, и рекао да су родитељи умрли – једно пре три, друго пре два дана. Сахрана ће бити истог дана, сутра, на Новом гробљу.

Знали су да сам се с њима зближио. Нису се питали како, али су знали – због намештаја.

На сахрани су била два сина и ја. Свештеник и помоћник. Чини ми се да је опело било скраћено.

Хтео сам да прође четрдесет дана, па да синовима поменем намештај. Они су се јавили знатно раније.

Хитно нам је да продамо стан. Ако сте заинтересовани за намештај, узмите га, повољно. Пет хиљада евра, за све... Ако га изнесете у току сутрашњег дана, четири и по хиљаде... И још нешто: износите све!

(Све, значи цео живот! То нисам рекао.)

Али ту има њихових ствари. Ту су књиге, посуђе, радио и телевизија, одела...

Све носите! А што не узмете, изнесите код контејнера. Цигани ће то покупити за мање од пола сата.... Ми смо узели накит и документа. Новца нема... Можете доћи по кључ... Сутра увече треба нам празан стан. Потпуно празан!

Имао сам неки магацински простор, ту код Батајнице, контејнер, око триста квадрата, суво, изоловано... И пренео сам тамо намештај, књиге и хаубу. Једну лампу и један стари радио. Остало сам дао Циганима, на поклон, само да изнесу.

Шта ће ти ова хауба, не вреди ништа, није ни за бувљак – питао ме један радник који је износио и товарио на камион. Цига, хоће да му је поклоним.

Нек стоји, леба не једе. Значила је госпа Кристини. Лако је бацити и вреднију ствар.

Кад је било четрдесет дана, одем на гробље, понесем цвеће за госпа Кристину, запалим свеће. И, право с гробља, у Батајницу. Да разгледам онај намештај.

Најпре сам га прегледао сам. Уочио једно оштећење трпезаријског стола, настало приликом транспорта. Заболело ме је што сам то видео. Пребрисао сам све сувом крпом и покрио великим платнима.

Другог дана прегледао сам књиге: предратне „Каријатиде“, Српска књижевна задруга, „Златна књига“... Сваку сам прелистао... Из неке испаде рачун из продавнице ципела, из друге признаница за струју... Имале су мирис дугог стајања у затвореном простору.

У једној књизи нађем хартију. Читко, школски, ћирилицом:

Заклињем се, у све на свету, својој жени Кристини да никад нисам био шпијун...

Потписали се обоје. Ставили датум – пре педесет и две године.

*

Знао сам да ћу намештај добро продати једном антиквару из Сомбора. Тај је највише волео клавире, али се одушевљавао гарнитурама за ручавање и уопште трпезаријама... За књиге нећу добити ништа, али нисам могао да их оставим крај контејнера. Ипак сам тридесет година радио у издавачком предузећу, живео од књига, радовао се новим издањима. По туђим орманима и библиотекама препознавао корице књига на којима сам радио...

Једног дана приђох хауби. Шта да радим с њом?

Није ми се исплатило да је носим на бувљак, због госпа Кристине и њене успомене нисам могао да је оставим код контејнера. Ипак је она пола века ондулирала косу у тој хауби. Да бар фризуру има лепу и уредну, кад друго ништа није лепо и уредно.

У тој хауби боравила је, толико пута и толико сати, њена глава – мисли, бриге, љубав и нада.

Док је под хаубом, она затвори очи и преиспитује се: да ли да тако уради, када се вечерас буде срела са кумовима... Зашто кумови инсистирају да дође без мужа? Зашто се људи тако мењају, како их таласају дани?

Нисам у близини имао утичницу за струју, да видим да ли хауба ради. Прегледао сам је – била је изванредно очувана. Ни једне огреботине. Само је њен спољни сјај био мало згаснуо. Помислио сам да га освежим: понећу је код мајстора Радета, да је исполира... Растављена, стаће у гепек, у ауто, да не потежем велики комби...

Угледао сам састав за одвајање главе хаубе од стуба који је био сталак, који се при дну рачвао у три ноге. То је онај спој, са механизмом за спуштање и подизање хаубе. Покушао да је раздвојим на доњи и горњи део – због превоза...

Била је ту једна опруга: притиснеш дугменце и горњи део извучеш из доњег.

Стуб на којем стоји хауба изнутра је шупаљ, алуминијум. Погледам у краћи горњи део – ништа. Погледам у дужи, доњи – тамно. Протресем – ништа... Узмем једну дужу жицу, па је гурнем унутра: нешто има... Савијем жицу при крају, направим куку, гурнем – извучем једну, две, четири ролне пара, разних новчаница. Лепо умотано, увезано гумицама, па угурано... Старе марке, стари долари – амерички... Швајцарци, круне... Има и валута за које нисам чуо.

Узмем по једну од сваке, одем у банку, покажем и питам. Пошаљу ме на спрат, у дирекцију.

Те новчанице јесу застареле, али имају своју вредност. То је новац који не пропада...

Има вредности које не пропадају.

Ово је осма година од тада. Ништа нисам потрошио. Размишљам шта да радим.

Ти си први коме о томе причам.