68 Boško Suvajdžić

 

Бошко Сувајџић

БИТИ СРБИЈА

Бити Србија. Она што, као јесен, долази преко њива.
Она која памти.
Бити киша и ветар, и змија, и сунце што опија.
Бити Србија. Бити мати.

Бити Србија где су гробови постојанији од камена,
дух од егзамена.
Градови празнији од егзодуса, сан од Хоруса.
Бити интервал – божји размак. Мит – изглачан звездани басамак
по коме силазе Аргонаути.
О крсту, висити попут оклембешеног урлика.
Бити слика:
дах, којим душа излази из покојника –
анђела рика.

Бити живот, и када живот протиче без смисла,
и јесен, кад је јесен пребачена преко рамена.

Бити зрно, и када не клија,
нож, и кад не убија –
бити Србија.

Узети шаку земље и насути је у амбар жита,
у бескрај, у рафове свемирских симфонија.
Бити наћве,

хлебни покров, исфлекан од сунца и од вина,
после даће.

Бити дрво, јасеново дрво, на истоку.
Даљина, од кобалт-длаке, ултрамарин-сјај
у оку.

Бити небо, и звезде, пришивени звончићи,
Златним концем из којег вире тракасти
кончићи.

Бити вода: оджуборити у мокру пукотину
испод древних вресишта –
бити ништа.

Бити суштина.
Чардак пун пшенице, меда и масла,
бардак вина.

Бити зло.
Кад те посеку, не пасти на тло.

Бити кестен, распукнут у ватри.
Бити клаун, у циркуској шатри.
Бити мати.

Бити пепео, прстохват пепела између палца и кажипрста,
Бити црква, и молитва, и крст, бити виши од крста.
Бити шака мекиња.

Набрекла од чворова и жила, дрвена као брекиња.
Бити светиња.

Бити поље, са покошеним рукама, као пшеница.
Бити страшило, надевено дроњцима и сламом, место лица.
Бити убица.

Размакнути видике, као стативе разбоја.
Бити Србија, златокрила: од свих достојнија.
Моја.

Бити лађа, врх пене, и кад су све лађе потонуле,
бити спас, на таласу, за децу и за жене, (и за мене),
и цркве оронуле.

Бити Србија. Она што, као јесен, долази преко њива.
Она која памти.
Бити киша и ветар, и змија, и сунце што опија.
Бити Србија. Бити мати.

Крушевац, 13. 9. 2020.