68 Mirko Magarašević

 

Мирко Магарашевић

РЕКА ВИРОВИМА ТЕРАНА

Река вировима терана, одазива се
само својим ћудима. Не обазире се на садашњи
тренутак што пориче се већ у следећем. Тако сад
и тако одувек река је међу нама, у нашим чулима
струји побуном духа, свуд око нас бурна
сред снóва дечијих сóба,
међу још неутврђеним намерама. Носи нас
под месечином наклоности ил ударима кошаве
сура бујица кроз најежене шумарке и дивље ливаде
пробија се древни смер бесповратне промене
од ћуди реке до плаветног неба и олујне тмуше
у кога Бога надама загледани минуше?
Шапати дивљења расту упркос неповољним
околностима које намећу закони превртљивог тржишта
мутни посредници кратких интереса и трошних идеја,
заступници папагаја, лисичара, оваца блеја.
Ал занемари све то! Окрени се! Ослушкуј речнога Бога
тајнозовну ноћ под плаштом праха звезданога...
Застани, реци: чија воља сад у срцу твом
ил теби незнаном, у бићу неком далеком
ко у славу заноса и части
безгласно распасује поноса опасач и мач,
ко задиже љубљено колено под облаке страсти?
Да ли је то смерни просац, заслужник или дрски освајач?

Сред усана ти расте шатор од сомота. Дивља реко,
безимена вољо увијаш се у хиљаде хитрих јесетри, кечига
плаз водени пробија међу песковитим обалама.
У другом неком времену гргољи шедрван, фонтана
у блаженој вртној тишини цвета жудња, скривена суза пада
док вазда буди се мирис девојачке зрелости да овлада.
Повија се кривином грозничав ток наврле реке
тобом откриће да нађе. Од обиља намах
обрве се дижу чуђењем на уздах.
Уткани ти изазови расту међу румен-образима.
Слузни сјај и модри зазив на усницама
чини ваздух као мед густим! На језику ти је
роморна штука водених струја. Расути бисери
на порфирном сомоту дрхте под уздасима
из дубине надимајућих груди. Крма и јарбол
даљином затежу једра и слутње незнан бол
у наум: пловидба на водама послушно полеглим
потера за руном и душама одбеглим
док звона јецају у славу похода ти реко протичеш
са молитвом нараслих обала и немих испраћаја.
И раскошна Калипсо кроз непрозир заборава
негда је прошла крај сличних обредних обала
у заносу као просуто бисерје се предала
њена бела стада сва дрхтава
чедних оваца дар набољем овну!
Истичеш укосо бело једро
пропетог врата, о варко
знак да славиш прву победу Иштарко
над морима пролазности које ова река,
премда широка, ћудљива и вировита,
тек један је богова благи знак. Повери се,
реци: у којој неухватној звери, где
скриваш златне сне?
Где запрто чуваш рачунаљку бесмртности?
Јунак-пловник мучи се слути,
Ал река Истер о тој тајни дуго и заклето ћути.
Ниоткуд знак судбину не слути.
Бог један још у дубоком сну
тихује, не помера обрву.
Сиња мора крцата обећањима пловним
свирепо су далеко свим жудњама зовним.
У искони дубокој губи се траг и пој
прорицању о судбини и Најбољој.
Међуход времена трошног ослушкује и вреба
самотни трагач-курјак косим погледом
прати сваки твој гибањ и крет; а кад клонеш
он миран ко слеђен ослушкује како над водом
превлачиш нѝт свиле преко гргора ти гласница
да ослободиш реч срцем заробљену.
Љубљеној души лепет трепавица чуј
кад миље премаши милине зу
док свил-вапаји даљином бриде
у тихој преданости чује се дозива бруј
а неми веслачи од искони греде.
На Истеру чедом бога воденога зачета
лебди краљица ових обала румен-телом пропета
модрим скиптром безимене силе сад простире
области сласти низ виногорје, лахор допире
међ бокове лозе што гроздовима покрета
стреме да стопе се у залутали пупак света.
Страст милоткана, нежно проткан дој
миљеника свог неситог. Усне јој бујне цветају
на обухват, срж света пој
финоћом руже у расцвату се састају.

Обзор над реком. Ништа ко природом не бива
свечано! Ритови се буде у магли снова
Усхитом пловидба вапно упија
небо над обалама чије превоје и косине
по први пут распознаје! Талас заносно тера свој пир
налива послушну крму пеном у вир.
Измахнутим ногама струкове свиле
низ воду уздах отискује.
Колеба се смер водене струје
тражи да успостави главни ток
небесима повесни дар тка уз бок.
У недокучивој дивљини воденог сјаја
слеже се уздах зачараног краља још без имена.
Целим током Истера из незнана призната
краљица немерљивим царством шевара влада
где јесетре се мресте и роморе шљуке-певке
слављем њој у част! Ооо куда трошне обале
Наједном узмичу? Куда се набујала река рачва?
Где у трену сила нестаје? На ком ушћу помама?
Сјај расте, ал међу којим сеновитим даљинама?
Здала се сва: залутала кошута брстом у детелини.
Срећи узимаш меру међу уздасима звезда!
Питома је ноћ окована царском тишином
протеже се замирућ крик барске чапље,
класјем промиче шушањ пољског миша, уплашене грлице.
Богат је расад зрневља стасалог за жетву
целим током вида месечином река снива
међу свиленим уснама које обарају дива
очас покоравају јунака без штита и тактике
мимо беса сурове битке.
Небо се изнова саставља са нараслом реком
међу бедрима магарица и заигралим прапорцима
салашких славља. Спајају се срећници, наједном
кроз шапат, ноздрве твоје са бридним облизом
порфирних усана узнете законом сласти
чијој се полетно предајеш власти
као и река руци искусних веслача
који прамцем је размичу да уплове у покорену луку
на чијим је доковима све за дочек
спремно руку под руку
Ал шта је сад на води тој? Клик дечака чедног
ил улов искусног аласа пред глађу варварских ратника
чији замаси први освојише реку шакама веслачким
одузеше дах царских следбеника налетом лудачким
корак напред, корак назад, очију вазда гладних,
духом никад устаљени...
Докле стигоше далеки им потомци што лутају
сад раскорењени?
Узроци невоље у корењу су натрулом. Кружење
ока соколовог ту мало помаже. Све је у јези
остало под тлом скривено
у дубинама реке нестало
Зло бедом растворено.
И бол и срам река пориче
Својим током вазда равнодушним
Истог трена преплави кад заборав из муља ниче.
Све губи вредност што је ни раније имало није;
над злом по ваздуху коб се вије...
Сад чујеш само уздах водене струје што се губи
док рибарски чун и понето срце даљину љуби
међу питомим обалама које су овде
и заувек трошном свету мењале лице,
сад, хитро, уздахом ту, тамо и другде,
ко знаком спремне девице
силини воденој већ се предале
оне које су смеле све што су хтеле
пољупцима обделане међу цветним ливадама снова
Кроз бескрај сенки Стражилова

(Из рукописа поеме „Дунавске елегије“)