68 Razgovor

 

Младен Марков (1934–2015)

ЖИВИМО У ПЕЋИНИ СА АЛИБАБОМ И ЧЕТРДЕСЕТ ХАЈДУКА

Сви ме питају само о политици. Нико више не зна о другом да говори. Ни да пита, ни да мисли. Бар да ме пита како здравље! Зашто сам ућутао, што не пишем, или бар што ништа ново не објављујем? Да му кажем да сам болан и преболан, болно тело, а још болнија душа. Отрована

Преко сто километара од Новог Сада, а целих 66 од центра Београда станује и самује у банатском селу Самошу (ето, nomen est omen!) Младен Марков, један од најзначајнијих добитника Нинове награде и живи класик српске књижевности. Кажемо „најзначајнијих“ јер се код додељивања наше награде обично вага годишња продукција романа, а сва даља поређења су можда и помало дрска, али се не сећамо да су, бар у овом веку, иком другом стигле похвале какве су пре 12 година изрекли и потписали тројица критичара из три скроз различите генерације: Зоран Глушчевић, Милисав-Буца Мирковић и Васа Павковић, председник прошлог жирија Нинове награде. А срочили су, написали и потписали да је Укоп оца једна од десет најбоље написаних књига у последњих 50 година у нас!

Мада је по мени још већи комплимент Младену Маркову за један од његових најбољих романа исписао његов Банаћанин Јован Ћирилов, нашавши му три француска корена у дебелом и усправном романескном стаблу.

„Марков је до сада био нека врста „банатског Балзака“, писца Људске комедије претежно из периода Сељака и Сеоског лекара. Са романом Укоп оца јасно је да поштује светску традицију, и Пруста и Камија. Приступ романескној грађи је прустијански, а тема камијевска из велике новеле или малог романа Странац.“

Тако је говорио Ћирилов, а на помен његовог покојног земљака, чика Младен се одмах некако испрси: „То смо ми Банаћани!“ На тако мало простора толико даровитог света. Па ја одавде из Самоша пешке могу да идем у Црњанскову Иланчу и Пупинов Идвор, могу и до Орловата Уроша Предића, а и Васко Попа ми је био ту на пушкомет. Ова земља је рађала такве људе. И Ћирилов је могао из Кикинде да добаци до Јакшићеве Црње. Да вам не причам сад о Доситеју и Тоши Манојловићу, или о Воји Деспотову којег сам 30 година надживео... Али нисте ви по ту причу потезали чак овамо...

Па шта мислите, зашто сам вам дошао?

По политичку причу, наравно. Нико више не зна о другом да говори. Ни да пита, ни да мисли. Бар да ме пита како здравље! Зашто сам ућутао, што не пишем, или бар што ништа ново не објављујем? Да му кажем да сам болан и преболан, болно тело, а још болнија душа. Отрована.

А како да вас и питамо за здравље, кад ви из болнице очас побегнете у Самош на пецање. Добро, то је бивало раније, после операције срца, али сад је зима, и опет сте на силу изашли из болнице.

Да, опет сам напустио болницу. Побегао. Не могу тамо да издржим. Гасе ми светло у пола десет, стално ми упадају у собу, галаме, шаљу ме на сва могућа снимања и испитивања. А овде у кући са мојом Вером, живимо како ми хоћемо. И како морамо. Не могу да спавам и ноћас сам опет гледао снимак из Скупштине. Она седница о усвајању буџета. И коначно сам, после дугог и пажљивог посматрања и уочавања многих потеза и поступака ових што данас владају готово поверовао да живим у пећини са Алибабом и четрдесет хајдука.

То додворавање Александру Вучићу од стране свих ситних, а сад скоро уједињених партија – то ја нисам у свом досадашњем животу видео. Оценио сам да се сви они њега страховито боје, а када бих као психолог оцењивао њега, мислим да њему нешто јако недостаје.

Али још нисам открио шта. Онај ко је то све гледао некако са стране, објективно, мирно, могао је то да закључи по томе што је он често, пречесто понављао само једну реченицу: „Ја се вас не бојим!“ Па нико није дошао у Скупштину Србије да се неког боји или не боји. Ваљда их покрива неки скупштински имунитет, или нешто друго... нека партија, неко самопоуздање да нису баш овејани преступници, криви пред свим законима ове земље. То би у ствари била кратка оцена мог виђења човека кога су они назвали вођом!

Па и ви сте се бавили политиком?

И ја сам се и сам, својевремено, на моју несрећу, али кратко време, бавио политиком, од које сам се једва излечио. Кад кажем „политиком“ – мислим на актуелну, дневну политику. Јер политика је и куповина зелениша на пијаци, сваки трен живота човековог је политика. Али нисам ја хтео ту тему. Моја тема и моја садашња преокупација је нешто сасвим друго.

Био сам понукан изградњом тог чувеног моста који су градили Кинези, а спаја десну са левом обалом. И то је део политике. Кинези су нама продали тај мост, кажу да су га нешто јефтиније дали да би добили градњу железничке пруге БеоградБудимпешта. Па сам се питао: зашто ти Кинези све то улажу код нас, где је Кина, а где је Србија. И тек доцније сам сазнао да су они купили и луку Пиреј – да би што лакше са својом робом стигли у средњу Европу и покрили скоро све европске земље мање-више бившег источног блока.

Па нећемо сад, ваљда, бити и против мостова, ако их гради ова власт. Ионако их само довршава, као и све друго што је почела претходна власт?

Наравно да ја немам ништа против изградње мостова, да не цитирам сад и нобеловца Иву Андрића. Напротив, ја волим и кад се брвном пређе са једне на другу страну потока. Па тако ваљда мисле и сви други, зар не? Али шта смо ми, питам се, добили, а шта изгубили? Ја мислим да смо више изгубили него добили: више од половине Баната је већ пресељено или тек гради куће у Крњачи. Пропутовали сте цео Банат и видели сва та опустошена села... Ја мислим да је државна политика морала да од Србије ствара пољопривредну земљу, а не мегалополис за смештај стотина хиљада службеника и чиновника државне управе. Гледајући тај мост и те силне куће које се журно граде на левој обали Дунава видео сам опустошени Банат.

И ту сад долазимо до једне занимљиве приче: као у некој комедији мост је назван именом Михајла Пупина, ваљда зато што из Београда води ка Банату. Узгред буди речено, ни дан-данас ми није јасно зашто је избила нека свађа око те плоче на мосту, ко то није био задовољан, да ли Кинези или ми... ни данас ми није јасно, а није ми ни важно. Али ту сад долазимо до једне фантастичне приче – мост ће носити име Михајла Пупина, али ће га сви, наравно, звати Кинески мост, како га већ и иначе увелико зову. А ти који су измислили то име као да су нам се ругали – изграђен је мост, уз све уважавање приступних путева и остале градње коју данас „инфраструктуром“ зову, мост који води Идвору. А зар је тај Михајло Пупин, који је за неке већи чак и од Тесле, заслужио такву „комендију“ да у Банат пређе мост тек кад тог Баната више као и да нема? По мом схватању, Србија је требало да буде пољопривредна земља, али ми увек више хоћемо него што можемо. Замислите једну земљу која се одриче једног свог дела, а у овом случају конкретно Баната, јер Банат је већ пуст, изађите на сокаке и питајте сваког колико би добио за кућу. Ви данас у Банату за 3.000 евра можете у сваком селу и на сваком месту да купите кућу и добар комад земље. Неће се у великој Америци никад десити, уз сав технолошки напредак, да се одустане од целе једне Аризоне. Или неке друге провинције. А богата Србија се одриче Баната, а то је комад земље толико простран малтене као Бачка и Срем заједно. Или пола Шумадије.

Па неће баш бити да је тек овај мост упропастио банатског сељака?

Банат је већ опустошен. Овде је свака друга кућа на продају, млади беже из њега и сви би у мегалополис. Помало ми све то личи на неко враћање у средњовековље, кад су се робови, или у бољем случају кметови, скупљали око градских зидина и живели у чатмарама. Ту слику сам већ видео и испричао је у књизи Смутное време у два тома.

А не треба заборавити да је још деспот Стефан Лазаревић Банат насељавао Србима, оближње село Бока је подигнуто још у XIII веку, пре Косовске битке. И шта је данас? Није остао ни замишљени Пупин да се, залудан и чемеран, пита: куда то идемо? Ја бих му, да могу, рекао само: овај мост ће помоћи само богатим људима да се брже докопају Будимпеште, али је висока, превисока цена коју за то плаћамо. А ова земља банатска је, кажу сви стручњаци, после украјинске најбоља на свету. Ви сад у повратку до Новог Сада нећете видети ниједно дрво, јер оно засењује комад обрадиве земље. Знају банатски паори на каквом су тлу, али их је немогуће разуверити да им неко са државног врха не пркоси намерно – па свако писмен види да треба очистити све ове километре дивних канала који су ту већ трећи век, још од Марије Терезије, да ова земља једину шансу има у пољопривреди, па што им онда одвлаче децу да им служе у мегалополисима? И виде, и чују, да тамо преко Дунава у Смедереву, радници у Железари годинама примају 70,000 месечно, а да ништа не раде и питају зашто се неко стално спрда са њима, са свима нама, па на крају и са самим собом. Или им је и то свеједно – какву ће државу водити, само нек је воде – они.

А кад чика Младен седне за машину....?

Не седа, док не оздрави. И последњи роман сам завршио у тескоби, па сам га тако Тескоба и назвао. Имам крупну причу, само да сам здравији. То сам остао дужан и језику и народу, и самом себи. О 70.000 војвођанских сељака који су крајем четрдесетих година прошлог века робијали по нашим рудницима од Трепче до Бора и Мајданпека. Реч је наравно о оним „непријатељским елементима“ који нису успели да набаве и испоруче, често и купе за последњу уштеђевину, онолико жита колико су партијски чиновници израчунали да на њиховој њиви мора да роди. Та прича остала је у сенци Голог отока, а била је од њега много трагичнија. Ако стигнем и узмогнем да је напишем, биће то круна свег мог приповедачког рада.

Разговор водио: Ђорђе Рандељ

(НИН, број 3341, 8. јануар 2015.)