Мишо Кисић

КУЛТУРНА ДОГАЂАЊА У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ
(11. децембар 2021–10. јун 2022)

 

У галерији Културног центра у Требињу, 11. децембра 2021. године одржана је промоција књиге „Приче у којима ћеш пронаћи оно што ниси ни знао да си забо - равио“, аутора Милана Бована. Милан Бован рођен је 1982. године у Мостару. Средњу школу завршио је у Невесињу. За себе каже да се радије види у улози приповједача него писца. Бави се каменом, дрветом и ријечима као и сваки Херцеговац, живи и ради у Подгорици. О књизи су, поред аутора, говорили новинари Ратомир Мијановић и Вук Бачановић и писац Елис Бекташ. Аутор књиге посебно је нагласио да је покушао да причу изнесе користећи стари херцеговачки језик и архаизме, на које је његова генерација навикла. Промоцију књиге Милана Бована организовао је Кул - турни центар Требиње. Сав приход од продате књиге приложен је за обнову Храма Пресвете Тројице у Мостару.

Тринаестог децембра у галерији Културног центра у Требињу отворена је 14. клупска изложба Фото-кино клуба Требиње. Селектор овогодишње изложбе био је Драган Проле, а публика је имала прилику да види фотографије 15 аутора, чланова Фото-кино клуба Требиње. Предсједник Фото-кино клуба Требиње Славенко Вукасо - вић истакао је значај годишњих организовања оваквих изложби, те нагласио да је овога пута изложено 60 фотографија у црно-бијелој и колор техници. Додијељене су по три награде за најбоље фотографије у двије категорије – црно-бијелој и колор категорији, као и похвале. Миодраг Вујачић добитник је прве награде у категорији мо нохром фотографије, а настала је на једном од врхова Орјена. Похвалу за монохром фотографију добио је Јован Видаковић. Друга награда припала је Душа ну Вуковићу, а трећа Милошу Влатковићу. Радован Дангубић освојио је прво мјесто у категорији колор фотографије. Друга награда припала је Славенку Вукасовићу, а трећа награда Предрагу Муцовићу. Похвала за Колор фотографију припала је Радоју Елезу.

У оквиру реализације пројекта „Српско херојство у великом рату“, који је организовао Културни центар Билеће, 22. децембра у Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи одржано је вече посвећено Солунцима из Херцеговине. У програму су учествовали предсједник Удружења ратних добровољаца 1912–1918. потомака и поштовалаца Билеће Радослав Уљаревић, проф. др Александар Стаматовић и проф. др Будимир Станковић, затим гуслар из Удружења гуслара „Војвода Глигор Милићевић“ Бранко Милићевић, пјевачка група Удружења гуслара и епских пјесника „Војвода Влатко Вуковић“, затим Ивона Шакотић и предсједник Културног центра Билећа Небојша Роган. Наредног дана одржан је импресиван програм под насловом „Његујмо традицију да се не заборави“, у коме је узело учешћа око двије стотине чланова културно-умјетничких друштава и удружења Билеће, чувара народне традиције. Изражена је захвалност покровитељу пројкета предсједнику Владе РС Радовану Вишковићу.

Двадесет и другог децембра 2021. године у сали Дома културе у Гацку одржана је Свечана академија посвећена стогодишњици оснивања Гимназије у Гацку. Органи - затор програма био је СШЦ „Перо Слијепчевић“. Учеснике Академије поздравио је директор СШЦ Александар Пуровић и том приликом надахнуто говорио о историјату ове угледне образовне установе. О значају Гимназије у области образовања генера - ција младих ове херцеговачке општине и њеном доприносу укупном развоју ове средине говорио је и начелник општине Гацко Огњен Милинковић. О историјату гатачке гимназије говорили су и проф. Божо Тепавчевић, Радослав Мучибабић, Радојица Антуновић и проф. Милош Шуковић. У пригодном културно-умјетничком програму учествовали су Јелена Тепавчевић, Огњен Бошковић, Наташа Марковић и Тијана Бејат, те чланови Музичке школе и Црквеног хора „Света Јелена Анжујска“ и проф. виолине Божидар Мићић. Водитељ програма академије била је проф. Анђелина Никчевић. У холу Дома културе приређена је и изложба фотографија о раду и развоју Гимназије у Гацку из које су поникла бројна позната имена из свијета науке, умјет - ности, културе и свеколиког стваралаштва.

Крајем децембра Градско културно-умјетничко друштво „Алат – Свислајон“ приредило је за суграђане традиционални годишњи концерт – Вечери фолклора за памћење. Двије вечери позоришна сала Културног центра у Требињу била је испуњена до посљедњег мјеста, а своје умијеће у народним играма и пјесмама покa - зало је око 350 чланова друштва, од најмлађих полазника до фолклорних вете рана. Финалне вечери концерта наступили су први извођачки и ансамбл ветерана, а на репертоару су биле игре из Херцеговине, Пчиње, Крајишта, Гњилана, Шумадије, Македоније... Сплет народних пјесама извела је и вокална група ГКУД „Нагоркиње“, а посебна гошћа вечери била је црногорска пјевачица етно и духовне музике Даница Црногорчевић. Прва вече концерта била је резервисана за омладинске саставе „Алата“. Њих око 300 са својим учитељима Тамаром Шићић, Милицом Миленић, Милицом Укропином и Боком Ћорлуком извело је једночасовни програм, у коме су наступили и гуслар Петар Мркаић и воклани солиста Ања Ћурић. Концерт је био хуманитарног карактера, а цјелокупан приход од продатих улазница уплаћен је Фондацији Епархије ЗХиП „Свети Вукашин“. У поздравној ријечи предсједник „Алата“ Недељко Ламбета захвалио је Граду Требињу на подршци, као и члановима друштва и њиховим родитељима, који својим ангажовањем доприносе његовању тра - диције, обичаја и вјере. На пријему за представнике ГКУД „Алат – Свислајон“ градо - начелник Требиња Мирко Ћурић истакао је да ће и убудуће Град пружати подршку овом вриједном друштву и у скорије вријеме изнаћи адекватне просторије за рад.

Тридесетог децембра у просторијама Народне библиотеке Гацко пригодно је обиљежено 64 године постојања и рада ове установе, која је од великог значаја за ову источнохерцеговачку општину. О томе је говорио директор Библиотеке проф. Радомир Вучковић, нагласивши да је прва библиотека у овом мјесту основана 1957. године. Библиотека данас располаже са око 26.000 књига и стално обнавља књижни фонд углавном кроз донације појединаца и институција. Међу донаторима посебно се истичу Бранислав Арнаутовић, Зорана Милидраг, Ацо Божовић и Гордана Ковачевић. Њима су уручене захвалнице и скромни поклони. Међу највјерније читаоце, како је речено, спадају средњошколке Тијана Бајат, Бојана Радмиловић, Марија Вучић и Андреја Јањић. Директор Библиотеке проф. Радомир Вучковић истакао је и потребу изналажења могућности проширења простора за рад ове установе с обзиром на повећање књижног фонда и броја чланова.

Из штампе је изашао и 2. јануара 2022. године у Требињу представљен јавности „Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске“, прва књига планиране петотомне монографије о овој Епархији, која се објављује поводом 800 година од оснивања првобитне Епархије хумске. Уз управо објављени шематизам, преостала четири дијела монографије који су у припреми сачињаваће томови под називима: Историја, Лексикон, Прилози за историју и Библиографија Епархије. На писању Шематизма активно су учетвовала 52 аутора, главни уредник је протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, а издавачи су Епархија захумско-херцеговачка и приморска и „Видослов“. Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије је рекао да се иза овог необичног израза у наслову првог тома монографије крије „фактографски пресјек живог живота једне епархије“. Он је упутио захвалност свом претходнику владици Григорију, чија је идеја била да се изда петотомна монографија, историјски саборник Епархије поводом њеног великог јубилеја, као и свим учесницима у при - преми и издавању овог саборног дјела. Шематизам је штампан захваљујући финан - сиј ској подршци Републичког секретаријата за вјере РС, чији је директор Драган Давидовић, у тиражу од 1000 примјерака. Представљајући садржај Шематизма, рецензент издања историчар Драга Мастиловић истакао је да је ријеч о капиталном дјелу не само за Епархију захумско-херцеговачку и приморску него и за Српску православну цркву и за српску културу уопште. „Преко биографија потоњих епископа, кратког историјата Епархије, диптиха херцеговачких епископа – почев од првог Иларија све до данашњег Димитрија, читалац долази до централног и најобимнијег дије ла публикације – шематизма са основним подацима о административном уређењу Епархије. При томе посебну пажњу привлачи опис седам данас активних манастира у овој Епархији и њихових пет метоха, који свједоче о дубокој укорјењености хриш - ћанске цивилизације и православља на простору данашње Херцеговине“, напоменуо је, уз остало, Мастиловић. О значају „Шематизма Епархије захумско-херцеговачке и приморске“ говорили су и остали рецензенти: историчар др Милош Ивановић, истoричар Недељко Радосављевић, др Милан Гулић и проф. др Вукашин Милићевић. О цркви и народу Херцеговине у посљедњим деценијама њихове заједничке историје по свје дочио је и овом приликом епископ диселдорфски и њемачки Григорије, указујући на вријеме када је као монах са епископом Атанасијем тек дошао овдје, у тада ратом захваћену и духовно запуштену Херцеговину. Посвједочио је о снажним искорацима и цркве и народа у овом дијелу Републике Српске. Након Требиња промоција „Шематизма“ одржана је и у Билећи, Гацку, Невесињу...

Након Божићних, Богојављенских свечаности и свечаности поводом 9. јануара Дана Републике Српске у свим источнохерцеговачким општинама и граду Требињу одржане су бројне Светосавске свечаности, које се традиционално одржавају у славу највећег српског светитеља и просветитеља. Светосавске свечаности у Требињу почеле су свечаном академијом у позоришној сали Културног центра, уз богат културно-умјетнички програм, 26. јануара. Била је то прилика и да се ода признање онима који су свој радни вијек провели у области образовања и на пут извели велики број Требињаца. Награде су додијељене постхумно професору, директору и секретару Гимназије „Јован Дучић“ Душану Ковачевићу и васпитачу у Јавној установи за предшколско васпитање и образовање дјеце „Наша радост“ Даници Рикало, а преу - зели су их њихови синову Бојан Ковачевић и Небојша Рикало. Међу добитницима овогодишње Светосавске награде су и некадашњи наставник, помоћник директора и директор ОШ „Свети Василије Острошки и Тврдошки“ Милосава Илић, професор машинске групе предмета и директор Техничке школе Доброслав Грујичић и настав - ник и директор ОШ „Јован Јовановић Змај“ Драгослав Ђордан. Награде је уручио градоначелник Требиња Мирко Ћурић. У име добитника признања учесницима Академије обратила се Милосава Илић и указала на значај Светосавске награде. Пригодну бесједу о Светом Сави одржао је свештеник Александар Илић. У богатом културно-умјетничком програму наступили су: Весна Станковић и Бошко Пулетић, глумци Народног позоришта из Београда, Јована Зукановић и Љуба Манасијевић, извођачи традиционалне музике из Београда. Програм је обогаћен и наступом хора Средње музичке школе под диригентском палицом Милисава Сукоњице, те триа у саставу Соња Марковић (клавир), Соња Војводић (виолина) и Лидија Паулин (виолончело). Своје умијеће исказали су и рецитатори и вокални солисти из требињских основних и средњих школа. Светосавске свечаности настављене су 27. јануара Светом архијерејском литургијом у Саборном храму у Требињу као и у требињским школама које Светог Саву прослављају као своју крсну славу. Домаћин овогодишње прославе била је Техничка школа Требиње у којој је обављено ломљење славског колача и у част великог српског просветитеља приређен културно-умјетнички програм.

Савиндан се у Билећи обиљежава као крсна слава и Дан општине, те крсна слава овдашњег Саборног храма, СПКД „Просвјета“ и других установа из области образовања и културе. У храму Светог Саве 27. јануара епископ захумско-херцего - вачки и приморски Димитрије уз саслужење свештенства и монаштва Епархије и у присуству многобројних вјерника служио је Свету архијерејску литургију, након чега је улицама Билеће прошла свечана литија. Честитке Билећанима поводом великог празника упутили су владика Димитрије, начелник општине Билећа Веселин Вујовић и многи гости из сусједних херцеговачких општина, Републике Српске, Црне Горе и Србије. На платоу пред Парохијским домом изведен је богат културно-умјетнички програм уз учешће чланова културно-умјетничких друштава ове општине. На приједлог комисије за награде и признања, а одлуком Скупштине општине Билећа највеће признање у категорији заслужних појединаца – Повеља општине Билећа за 2021. годину додијељена је великом хуманисти и вишегодишњем добровољном даваоцу крви Драгољубу Драгу Шаренцу, који је и актуелни предсједник ОО Црвеног крста Билећа. Повеља општине Билећа за заслужни колектив припала је дјечијем вртићу „Будућност“. За најбољег спортисту града проглашена је атлетичарка Глорија Куреш. На другој позицији нашао се фудбалер Никола Ђорђић, а на трећој каратисткиња Ивана Самарџић. Признања је на Светосавској академији, која је одржана у Дому културе „Јевто Дедијер“, уручио начелник општине Билећа Веселин Вујовић.

У програму академије учествовали су Хор „Трибуниа“ из Требиња, солисткиња Анђела Сворцан, матуранти СШЦ „Голуб Куреш“ – Андреј Вукоје, Данијела Делић и Јована Роган и проф. Јелена Михић. Уочи Савиндана у Галерији СПКД „Просвјета“ у Билећи отворена је изложба академске сликарке Даре Радмиловић под називом „Три собе“. Она се представила са око 30 радова рађених техником акрил на платну. Изложбу је отворио професор српског језика и књижевности Лазар Гњато, а о изложеним сликама младе умјетнице говорио је академски сликар Марко Бурлица.

Свечаном академијом Основна школа „Свети Сава“ у Билећи обиљежила је крсну славу и 40 година постојања ове образовне установе. Овим поводом ученици су приредили и извели богат културно-умјетнички програм. У свом излагању директорица школе Људмила Милошевић подсјетила је на развојни пут ове установе и успјехе које постижу њени ученици и наставници. Свечаној академији присуствовао је и начелник општине Билећа Веселин Вујовић, те представници Републичког педагошког завода РС. Уручене су захвалнице и пригодни поклони онима који су помагали и помажу рад ове васпитно-образовне установе.

Традиционална Светосавска академија у Гацку због епидемиолошке ситуације замијењена је пригодним програмом у читаоници Народне библиотеке, гдје су уручене награде и захвалнице ученицима и професорима који су током 2021. године постигли најбоље резултате на регионалним и републичким такмичењима. Награђено је 9 ученика, једно одјељење и 9 професора општинским наградама поводом школске славе – Светог Саве. Награде су уручене и побједницима конкурса који је расписала СПКД „Просвјета“ Гацко – „Моја Република Српска“ и „Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли“. На оба конкурса најбоље радове написали су ученици СШЦ „Перо Слијепчевић“. Прву награду је добио Огњен Бошковић, другу Маја Матковић, а трећу Јана Антељ. Пригодне Светосавске свечаности одржане су и у другим источнохерцеговачким општинама Невесињу, Берковићима, Љубињу, те Мостару.

У просторијама Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ у Билећи 9. фебруара 2022. године одржан је традиционални програм под називом „Ми волимо књигу“. Овом приликом колектив Библиотеке наградио је највредније читаоце у 2021. години у различитим узрасним категоријама (предшколци, основци, средњошколци, студенти и одрасли). Диплому симболичног наслова „Ми волимо књигу“ и пригодне награде добили су Славко Тркља, Марија Самарџић, Горица Вукоје, Крсман Зуровац и Добривоје Телебак. Признања и награде уручила је директорица Народне библиотеке Ирена Дунђер и истакла значај ове традиционалне акције за популаризацију књиге и укупно дјеловање ове установе, која спада у ред најстаријих институција ове врсте у региону, јер обиљежава 87 година постојања. Библиотека у Билећи располаже са преко 26.000 наслова, а у 2021. години имала је 1200 чланова.

СПКД „Просвјета“ и Народна библиотека Гацко 16. фебруара 2022. године орга низовали су промоцију књиге „Ничији војници“ аутора Жељка Пантелића. У ширем смислу то је књига о почетку рата у БиХ, уз детаљан опис злочина почињених у Добровољачкој улици у Сарајеву и посебан осврт на одговорност тадашњег по - литичког руководства СФРЈ, а у ужем смислу то је аутобиографска прича о јединици у којој се аутор налазио, односно о 65. заштитном моторизованом пуку. Пантелић је био један од очевидаца као старјешина 2. војне области. Рањен је 2. маја 1992. године, био заробљен и остао је у животу. О формирању Заштитног моторизованог ратног пука на промоцији је говорио Максим Мркаић, бивши официр 65. заштитног моторизованог ратног пука, а сада члан Управног одбора удружења који баштини традицију те јединице и предсједник је одбора ратних војних инвалида града Требиња. Програм промоције водио је проф. Радомир Вучковић. Промоције књиге „Ничији војници“ одржане су и у БилећииуТребињу.

У организацији Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ 1. марта 2022. године у просторијама Парохијског дома у Билећи одржана је промоција збирке пјесама „Нијеми говорници“ аутора Радинка Крулановића из Никшића, једног од најуспјешнијих ововремених пјесника у Црној Гори. Збирку чини око шездесет пјесама подијељених у четири циклуса у којима се аутор обраћа мајци, камену, Космету и нијемим говорницима. „Данас се свијет окренуо ка одредници да са знањем човјек може постати срећан. Међутим, једино кроз љубав човјек расте, јер је она једино извориште и уточиште“, поручује аутор. Говорећи о аутору и његовом дјелу, директорица Народне бибиотеке „Владимир Гаћиновић“ Ирена Дунђер нагла - сила је да је сва Крулановићева поезија у духу православља, човјекољубља и по - зивања да не заборавимо своје корјене и свој идентитет и сачувамо оно људско у себи и у овим смутним временима. У програму промоције вриједног Крулановићевог поет - ског остварења узели су учешћа и новинар РТЦГ Милан Јовановић, новинар и пу - блициста Раденко Лацмановић, глумац Никшићког позоришта Велизар Касалица, те пјесник из Гацка Сретен Видаковић, а одабране текстове читала је и Славица Перу - ћица. Учесници промоције подсјетили су се да је Радинко Крулановић до сада објавио четири вриједне збирке поезије: „Тишином ти говорим“, „Ријечи које не дајем олако“, „Ад фонтес“ и „Нијеми говорници“. Професор је филозофије и логике, те директор Народног позоришта у Никшићу. Члан је Удружења књижевника Србије. Он је један од 26 професора у Никшићу који су одбацили школске дневнике када је српски језик у ЦГ преименован у матерњи. Након Билеће промоције књиге „Нијеми говорници“ одржане су и у Гацку и Требињу у присуству многобројне читалачке публике.

У позоришној сали Културног центра Требиње 3. марта премијерно је изведена представа „Јефимија“, рађена по тексту Звонимира Костића, у адаптацији Александра Васиљевића, а у режији Жељка Милошевића. Јелену, жену деспота Угљеше Мрњавчевића, касније монахињу Јефимију и прву жену писца старе српске књижевности, на сцени је оживјела београдска глумица Тијана Јовановић. Након премијере Јовано - вић је рекла да је Јефимија захтјеван лик и да је било компликовано радити на представи јер је глумачки и технички веома тешка. „Било је 27 трансформација у 55 минута. Не знам да ли људи уопште проживе у свом животу колико је она проживјела. Све су то тешке животне ситуације које сам покушала, на неки начин, да изнесем достојанствено, како приличи једној великој жени тог времена“, рекла је врсна глумица Тијана Јовановић. Монодрама „Јефимија“ урађена је у продукцији Градског позоришта Требиње, под покровитељством Града Требиња, а уз подршку Министарства просвјете и културе РС.

Четвртог марта у Музеју Херцеговине у Требињу организована је премијера филма „Стубови“, у знак сјећања на блаженопочившег епископа Атанасија. Филм пред ставља заједничко дјело ученика свих средњих школа из Требиња, под ментор ством професора православне вјеронауке. „Филм садржи нове фотографије и видео материјал о мати Теодори, оцу Симеону и владици Атанасију. Филм је само подсјећање на три поменуте личности из Епархије захумско-херцеговачке и приморске, показује да се њихово постојање урезало у сјећања послије њих“, истакла је вјероучитељица Неда Гудељ. Премијерни програм отворио је Андреј Вукоје, ученик Средње музичке школе, који је рекао да је филм сниман на четири локације: у манастирима Тврдош, Орах и Добрићево, као и Средњошколском центру Требиње. О настанку овог филма надахнуто је казивала и гимназијалка Романа Рогановић. Пројекцију филма организовала је Епархија захумско-херцеговачка и приморска у сарадњи са Музејом Херцеговине.

У читаоници Народне библиотеке Гацко 21. марта 2022. године, у организа цији СПКД „Просвјета“ и КСЦ Гацко, одржано је вече љубавне и родољубиве поезије. Вече је посвећено првом дану прољећа и Свјетском дану поезије. Предви ђено је да на овој манифестацији учествују већ афирмисане и наравно у највећем броју новонастале поете. Овогодишњи учесници били су Ђорђе Дабарчић (његове стихове казивала је ученица гимназије Марија Вучић), затим Сретен Видаковић, Драгица Ивановић и Јован Л. Делић. Гост вечери био је пјесник Огњен Кандић, а учеснике вечери поздравио је проф. др Саша Кнежевић са Филозофског факултета у Источном Сарајеву. У име организатора учеснике програма поздравио је нови предсједник Одбора СПКД „Просвјета“ Гацко ДрагутинДраго Паповић и том приликом казивао једну од својих пјесама. Музичким акордима програм је уљепшао гитариста Јован Стојановић, ученик Музичке школе „Св. Роман Мелод“. Програм је водила Бојана Петковић.

Двадесет и првог марта Народна библиотека у Требињу у сарадњи са Гим - назијом „Јован Дучић“ поводом Свјетског дана поезије организовала је поетско вече под називом „На крилима поезије“. Ово је, како је изјавила директорица библиотеке Милосава Супић Вуковић, наставак плодоносне сарадње Народне библиотеке и требињске Гимназије, а публика је уживала и у слушању стихова омиљених познатих пјесника. У програму вечери учествовале су ученице Милица Макитан, Марија Кундачина, Маја Тасовац, Ведрана Бокун, Анђела Јоксимовић и Нина Бранковић, а као музичка пратња наступиле су Ирена Капор – виолина и Теодора Буквић – гитара. У знак пажње свим учесницима поетске вечери „На крилима поезије“ Народна библиотека поклонила је бесплатне чланске карте до краја средњошколског образовања.

У организацији Центра за информисање и образовање Требиње, 30. марта 2022. године, у Музеју Херцеговине промовисано је капитално дјело „Рјечник источно - херцеговачких матичних говора“ аутора Недјељка Марића истакнутог новинара, публицисте и дугогодишњег уредника „Гласа Требиња“. Четири деценије посвећеног рада на сакупљању и тумачењу завичајне лексичке грађе из говорне праксе и литературе – у корице овог монументалног лексикографског здања на око 1000 страница сабрале су преко 97.000 описаних и примјером илустрованих лексичких јединица источнохерцеговачких матичних говора. На промоцији у Музеју Херцеговине о Марићевом најважнијем, а капиталном дјелу за нашу језичку баштину говорили су угледни научни радници и професори са србистичких катедри универзитета у Београду и Црној Гори – др Милош Ковачевић, др Јелица Стојановић и др Михаило Шћепановић, а у име издавача – директор ЈУ Центар за информисање и образовање Манојло Ћук.

Проф. др Милош Ковачевић са Филолошког факултета у Београду напоменуо је да је Марићев подухват Херцеговини донио њен први рјечник, након два Вукова – из 1818. и 1852. године. „У првом Вуковом рјечнику је било мало више од 27.000 ри - јечи, а у другом рјечнику мало мање од 50.000 ријечи – а ако садашњи рјечник погледате, рјечник Неђа Марића, видјећете да он има близу 100.000 ријечи. Онда ћете се чудом начудити – колико Срби нису знали шта је Херцеговина, односно шта Херцеговци приносе – не књижевном језику, него српској језичкој култури“, истакао је Ковачевић. Проф. Ковачевић је напоменуо да Марићев рјечник није само рјечник Требиња, Билеће, Невесиња – већ и рјечник Дубровника, Конавала, Никшића... Он показује и потврђује шта јесте Херцеговина данас у књижевном језику и шта је била кроз историју у књижевном језику. Марићев рјечник је најбоља потврда како се језик, мимо свих лингвистичких законитости, заправо надограђује у самом народу.

За проф. др Јелицу Стојановић са Филолошког факултета у Никшићу – рјечник Недјељка Марића представља један велики труд, подвиг вриједан дивљења – с обзиром на број ријечи, тако и на рад на опису ријечи и прецизирања лепезе њихових вишезначности. Говор овог краја, подсјетила је она, дао је највећи потенцијал српском књижевном језику, те га је Вук Караџић узео за основицу српског језика. „Херцеговина је била расадник и српског народа и српског језика“, нагласила је Стојановићева.

Проф. др Михаило Шћепановић са Филолошког факултета у Београду казао је да је Недељко Марић оставио нашој науци о језику значајно лексикографско оства рење из обиља српске дијалектолошке лексикографије. Оно што је Марић урадио – то би требао да ради један институт дуго година. За овакав подухват требало је воље ти и ријечи и људе. У име издавача Центра за информисање и образовање Тре биња Манојло Ћук рекао је да је импозантна „лексикографска грађевина Недјељка Марића, његов својеврсни споменик предачком језику свога краја“, који је упркос тешкој болести, успио завршити прије него нас је напустио. Ћук је посебно нагласио да је Недјељко Марић био човјек мјере и најпрофињенијег такта, човјек дивне нарави и непоновљиве доброте. „Књига коју нам је оставио Марић подвиг је љубави према језику и завичају“.

Петог априла у Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи одржана је промоција књиге „Путовање кроз Босну и Херцеговину“ аутора Зорана Матића. Он је страствени љубитељ путовања и до сада је обишао више од 40 земаља свијета, а овом књигом указује на љепоте Босне и Херцеговине. Матић је истакао да су пријатељи највеће човјеково богатство, те захвалио онима који су му помогли да припреми овај јединствени путописни водич. Поздрављајући учеснике промоције, в.д. директора Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ Сања Бошковић истакла је да Билећу одликују људи великог срца, богата историја, али и бројни локалитети који љубитеље природе „остављају без даха“. „Посебно нам је драго што су на промоцији присутни и чланови друштава и удружења који познају љепоте наше општине и надам се да ће и овај водич и њима послужити као идеја како да промовишу нашу Билећу. Драго ми је да аутор књиге „Путовање кроз БиХ“ препоручује туристима и љубитељима природе и наш бисер – Билећко језеро.“ Промоција је одржана у организацији Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“, а модератор је била Милијана Бојић, библиотекар у Народној универзитетској библиотеци Републике Српске.

Традиционална културна манифестација „Дучићев дан“, посвећена великом српском пјеснику Јовану Дучићу, одржана је у Требињу 6. и 7. априла 2022. године. Манифестација се традиционално одржава на празник Благовијести, када је Дучић преминуо. У сарадњи са Институтом за књижевност и уметност из Београда прире ђен је још један у низу научних скупова у оквиру истраживачког пројекта „Смена поетич - ких парадигми у српској књижевности 20. века – национални и европски контекст“. Научни скуп под називом „Мит, традиција и симбол у поезији Милоша Црњанског“ отворио је градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Скуп је окупио 25 реномираних проучавалаца српске поезије. Светлана Шеатовић, уредник скупа, рекла је да „Дучићев дан“ представља посебан значај у оквиру специјалних веза Србије и Републике Српске. О значају овогодишњег научног скупа говорио је и Бојан Јовић, директор Института за књижевност и уметност у Београду. Проф. др Јован Делић, дописни члан Српске ака - демије наука и уметности, градоначелнику Требиња, Музеју Херцеговине и Народној библиотеци Требиње уручио је поклоне ̶најновија издања САНУ о Јовану Дучићу. Првог дана манифестације у Музеју Херцеговине и Народној библоиотеци одржана је промоција Зборника „Поезија и поетика Мирослава Максимовића“, а након тога отворена изложба „Отисци градитеља“ посвећена архитекти Бранку Пешићу (1926– 2006) аутора Марије Андријевић, Ане Петровић и Марије Павловић. У Културном центру одржано је „Вече лауреата“ – Ранка Јововића, под називом „Моли се владико, подвикни господару“. О поезији Ранка Јововића, добитника „Дучићеве награде“ за 2017. годину бесједио је Желидраг Никчевић. У програму вечери лауреата учествовали су Хор „Трибуниа“ Требиње, глумци Народног позоришта Београда Лепомир Ивковић и Јасминка Стоиљковић, солисти Опере Позоришта на Теразијама Душан Свилар и Мина Глигорић, вокални квартет Гимназије „Јован Дучић“ Требиње уз клавирску пратњу Невене Живковић. Градоначелник Тре биња Мирко Ћурић обавијестио је учеснике манифестације да је жири за додјелу „Дучићеве награде“ одлучио да се она додијели ове године пјесникињи Злати Коцић, награда ће бити уручена у оквиру „Дучићевих вечери поезије“ крајем године, а иначе се ова награда додјељује сваке треће године. У оквиру „Дучићевог дана“ одржана је и промоција Антологије савремене српске лирике у источној Херцеговини „Херцего вачки вијенац“ аутора Гедеона Стајића. Антологију су издали СПКД „Просвјета“ Гацко и „Филип Вишњић“ из Београда. Радомир Вучковић, предсједник СПКД „Просвјета“ Гацко, истакао је на промоцији у Позоришној сали Културног центра да је ријеч о другом допуњеном издању антологије. Ово издање доноси 374 пјесме 17 аутора. На Благовијести у Херцеговачкој Грачаници служена је архијерејска литургија и помен Јовану Дучићу и положено цвијеће на споменик у центру града.

У Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи 9. априла одржана је промоција књиге „Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ 1941–1945. година“ аутора Сретена Јаковљевића из Београда. Књига је резултат ауторових више годишњих истраживања докумената у архивама као и непосредних разговора са бројним учесницима Другог свјетског рата. Издавачи књиге су ЦИП „Локал прес“ Београд и Удружење Коњичана Републике Српске. Књига има 800 страница, а илустрована је бројним фотографијама. Рецензенти су проф. др Мирјана Зорић и проф. Рајко Сарић. Књига садржи и краће импресије на ово вриједно историјско-књижевно дјело академика Матије Бећковића и мр Радмиле Поповић. Организатор промоције у Билећи било је СПКД „Просвјета“. Промоцију је водио потпредсједник СПКД „Просвјета“ у Билећи Никола Баћовић. О аутору и његовом дјелу казивали су овом приликом и Зоран Пологош, предсједник Удружења Коњичана РС и историчар Рајко Сарић. Пјесме „Корићка јама“ и „Придворица“ извео је гуслар Никола Бошковић из Гацка. Прије Билеће књига „Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ од 1941–1945. године“ одржана је у Требињу.

У Билећи је 24. априла, у Дому културе „Јевто Дедијер“ одржана промоција романа „Тамна страна мјесеца“ ауторке Милице Новокмет. Ова млада књижевница ученица је трећег разреда Политехничке школе у Крушевцу. Вриједно дјело ауторке публика је имала прилике да упозна кроз разговор који су са њом водиле ученице Средњошколског центра „Голуб Куреш“. Љепоти ове вечери допринио је и кантаутор Андреј Вукоје, матурант Гимназије у Билећи и ученик Средње музичке школе у Требињу. На почетку промоције у име организатора учеснике је поздравио в.д. дирек тора Дома културе „Јевто Дедијер“ проф. Лазар Гњато некријући одушевљење за испољено књижевно стваралаштво младе књижевнице којој је, како је рекао, и музика велика љубав.

На шестом Интернационалном фестивалу музике „Примавера“ у Бијељини, средином априла, ученици Основне музичке школе „Свети Роман Мелод“ из Невеси ња остварили су одличне резултате. Кроз музику и универзални музички израз у ли јепом амбијенту Етно-села „Станишићи“ одмјерили су знање и размијенили искуства са својим вршњацима из регије и освојили четири прве награде. Освајачи награда за невесињску музичку школу су ученици припремног разреда клавира Петра Настић из класе проф. Марије Мастило, ученик другог разрека одсјека храмоника Ђорђе Мањак – класа проф. Николе Вуковића, ученица другог разреда – класа соло пјевање, Ивана Ђерић из класе исте професорице. Жири је био састављен од еминентних међународ них и домаћих музичких педагога. Такмичење у Бијељини окупило је око 550 учес ника из шест држава. Организатор такмичења било је Удружење „Музички умјетници Семберије“.

У просторијама Народне библиотке у Требињу 27. априла отворена је изложба „011 – Момо Капор“ аутора Бојана Кундачине. Изложба је организована у оквиру Дана библиотекара, дводневне манифестације која је у граду на обалама Требишњице окупила око 350 библиотекара. „Тема изложбе је, на неки начин, Београд. Користећи и спајајући двије умјетности којима се бавио Момо Капор, књижевност и цртање, покушао сам да испричам једну причу о Београду“, рекао је аутор. Изложбу чини 11 паноа који представљају 11 квадрата школице која води посматрача до овалног лука, тј. Београда. „Ово је једна врло лијепа изложба, јер кроз њу видимо Мома Капора на један сасвим другачији начин, да нам је кроз цртеж и слику дочарао оно што јесте – његову величину, величину једне громаде, Херцеговца који је из ових крајева“, истакла је на отварању изложбе Милица Котур, начелник Одјељења за заштиту културног насљеђа Министарства просвјете и културе РС, наглашавајући да је говорити о Мому Капору и његовом дјелу велика част. Ова изложба представљена је на Данима Београда у Београду, а након Требиња и у Галерији СПКД „Просвјета“ у Билећи.

У Галерији Дома културе „Јевто Дедијер“ у Билећи, 28. априла отворена је изложба слика Драгане Делић, матуранткиње билећке Гимназије. Ово је њена прва самостална изложба, којом како је рекао поздрављајући учеснике церемоније отварања в.д. директора Дома културе „Јевто Дедијер“ проф. Лазар Гњато, млада умјетница исказује свој врсни таленат. „Драганина љубав према цртању, сликању и писању је неизмјерна, нема границу. Ту њену љубав тешко ћемо сагледати и ухватити, али је можемо осјетити у умјетничким дјелима која ствара. Из сваке слике излази живот. Само поглед на њих и већ нас обузму топлина и љубав која зрачи“, истакла је отварајући изложбу професорица Јелена Михић. Организатор изложбе је ЈУ Дом културе „Јевто Дедијер“ Билећа, а изложбу је припремио Драган Батинић, академски сликар.

Празник Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца Епархија захумско-херцеговачка и приморска и Град Требиње ове године обиљежавали су новоустановљеном манифестацијом „Дани светог Василија“. Шестодневни програм, који је одржан од 7. до 12. маја, био је у знаку 350 година од представљања једног од најпоштованијих светитеља наше цркве, а светковину је увеличала прва канонска посјета Требињу Његове светости патријарха српског г. Порфирија. Импресиван дочек патријарху приредило је на хиљаде Требињаца и вјерујућег народа из других херцеговачких општина. По његовом доласки у Саборном храму служена је доксо - логија. Бесједу добродошлице одржао је Епископ захумско-херцеговачки и примор - ски Димитрије. Иначе, први „Дани Светог Василија“ били су у знаку програма који су припремили дјеца и млади Требиња. Уз пјесму и игру и рецитације са сцене Културног центра чуле су се поруке владике Димитрија и градоначелника Мирка Ћурића, који је подсјетио да Град Требиње заједно са владама Србије и РС гради духовни центар у Мркоњићима, са жељом да ово мјесто буде награђено милошћу и благословом светитеља. У току „Дана Светог Василија“ у биоскопу Културног центра приказан је филм „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења“ аутора Бранислава Илића из Новог Сада. У Музеју Херцеговине приређена је изложба „Распета и васкрсла Завала“ аутора тврдошког јеромонаха Теофила Петровића. Драмски умјетник Небојша Дугалић извео је монодраму „Речи о свечовеку“. У оквиру „Дана Светог Василија“ у Саборном храму Светог Преображења Господњег одржана је трибина поводом стогодишњице од уједињења покрајинских цркава српске патријаршије, на којој су говорили историчари др Вељко Ћурић, др Милан Гулић и презвитер др Вукашин Милићевић. Реализацијом низа програма обиљежено је и 130 година постојања требињског црквеног хора „Свети Василије Острошки“.

У Касарни „Билећки борци“ у Билећи 19. маја одржана је свечаност поводом обиљежавања 30 година од формирања Херцеговачког корпуса војске Републике Српске. На ратни пут Корпуса подсјетио је пуковник у пензији Никола Шегрт, помоћник команданта Корпуса у ратним данима. “Деветнаести мај за Херцеговину представља велики историјски датум јер је то дан када је формирана херцеговачка, српска војска, с циљем да брани и одбрани народ и земљу”, нагласио је Шегрт. Веселин Вујовић, предсједник борачке организације Билеће, подсјетио је да је Корпус током опште мобилизације бројао 22.000 војника. „У тим годинама кључно је било јединство српског народа за одбрану и опстанак на овим просторима. Са поносом након 30 година можемо рећи да је војнике херцеговачког корпуса красило витештво, јунаштво и човјештво“, рекао је Вујовић. За вријеме ратних дејстава из редова корпуса живот је изгубило 2.211 најбољих бораца бранећи линију фронта дугу више од 500 километара. На подвиге бораца поносне Херцеговине подсјетио је и Слободан Илић, предсједник борачке организације источне Херцеговине. У биоскопској сали касарне „Билећки борци“ поводом значајног јубилеја Корпуса одржана је свечана академија, на којој су се путем видео-бима обратио и ратни командант Корпуса генерал Радован Грубач, нагласивши да су Херцеговци дали немјерљив допринос у одбрани и стварању Републике Српске. У културно-умјетничком дијелу програма наступили су глумци Народног позоришта из Београда Љиљана Благојевић, Лепомир Ивковић и Бошко Пулетић, оперски пјевачи Јована Зукановић и Љубодраг Беговић, Етно-група „Нагоркиње“, КУД „Алат“ и хор „Трибуниа“ Требиње. У спомен-храму Светог Василија Острошког служен је помен погинулим и умрлим борцима војске РС. На споменик палим борцима Одбрамбеноотаџбинског рата у Билећи положени су вијенци и цвијеће бројних делегација 

Изложбом слика и цртежа академског сликара Славка Крунића из Београда, под називом „Аскете – атлете“, 30. маја у Галерији Културног центра у Требињу отворена је Међународна ликовна колонија „Коло“ на којој се представило 18 умјетника из региона. Изложбу је отворио замјеник градоначелника Требиња Дражен Бошковић. Ликовна колонија „Коло“ одржана је по седми пут. У питању је, како је рекао селектор Колоније академски сликар Дражен Милић, Колонија која већ има традицију и за коју је сваке године заинтересовано преко стотину умјетника из цијелог свијета. Колонија је трајала седам дана. Ликовна умјетница из Београда Љиљана Ривић проглашена је за побједницу овогодишње колоније „Коло“. На хуманитарној аукцији умјетничких дјела насталих на овогодишњој Ликовној колонији „Коло“ прикупљено је 5.600 КМ, а цјелокупни приход намијењен је дјеци из социјално угрожених породица за куповину школског прибора. Аукција је одржана у башти хотела „Централ парк“ у Требињу, а у понуди је било више од 40 слика, од исто толико умјетника из земаља региона. У оквиру програма Колоније промовисана је и књига Сање Домазет под насловом „На кафи код Шекспира“. У Галерији Културног центра Требиње одржана је заједничка изложба свих учесника. Част да отвори заједничку изложбу слика припала је Момиру Мишу Вемићу, академском сликару из Никшића. Покровитељ Колоније „Коло“ је Град Требиње. Умјетнички жири Колоније одлучио је да „Коло 2023“ отвори изложба мозаика Љиљане Ривић, ликовне умјетнице из Београда.

Двадесет и седмог маја у Дому културе у Гацку отпочела је манифестација „Гатачко културно-спортско љето“, која ће трајати до краја јула. Овим поводом отворена је изложба фотографија „Русија, најљепша земља“. Публика је имала прилику да види фотографије фасцинантне природе Русије као и шестоминутни филм у којем је представљено Руско географско друштво и његов рад у протеклих 170 година. О Руском географском друштву и самој идеји да се поставка представи публици на овим просторима говорио је др Мирољуб Миличић, представник РГД у Србији. Публици се обратио и први секретар амбасаде Руске федерације у БиХ Едуард Серип, а у име организатора програма предсједник СПКД „Просвјета“ Гацко Драгутин Паповић. Изложбу је отворио начелник општине Гацко Огњен Милин - ковић. Пригодан програм саткан од пјесама и игара извели су чланови КУД „Сава Владиславић“ Гацко. Иначе програм „Гатачког културно-спортског љета“ предвиђа више значајних манифестација као што су: „Дани Саве Владиславића“, Дан општине Гацко, крсне славе општине Гацко, обиљежавање 120 година СПКД „Просвјета“ и 30 година од обнављања „Просвјете“ у Гацку... Најављено је одржавање бројних културних и спортских активности.

Другог јуна, поводом Спасовдана – крсне славе Општине Невесиње и цркве Вазнесења Господњег, Свету архијерејску литургију у саборном храму служио је владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Након богослужења градским улицама прошла је свечана литија. Обављено је и ломљење славског колача. Свечаности су настављене отварањем објеката за културу и образовање који су реконструисани донаторским средствима Владе Србије. За другу фазу обнове објекта Дома културе, у којем су смјештене важне институције – Музичка школа, Народна библиотека, Градска галерија и Спомен соба – Влада Србије уложила је око 300.000 евра и за проширење капацитета Дјечијег вртића још 150.000 евра. Славским свеча - ностима у Невесињу присуствовао је предсједник Владе РС Радован Вишковић и савјетник предсједника Србије Милорад Вељовић. Они су, као и владика Димитрије и начелник Општине Миленко Авдаловић, Невесињцима честитали велики празник. Свечано је било и код језера Алаговац, гдје је пуштен у погон пречистач питке воде. Уочи Спасовдана у новом простору Градске галерије у Невесињу отворена је изложба фотографија о блаженопочившем владици захумско-херцеговачком и приморском Атанасију Јевтићу под називом „Твоје од твојих“. Аутор изложбе је јеромонах Теофил Тврдошки. Нови простор Галерије освештао је владика Димитрије. Изложбу и отварање новог галеријског простора увеличале су чланице Етно-групе „Свети Димитрије“.

У оквиру реализације програма „Гатачко културно-спортско љето“, 5. јуна у читаоници Народне библиотеке, одржано је предавање и разговор на тему „Прилике и услови пред јунски устанак 1941. године“. Говорио је проф. др Будимир Алексић, директор Центра за српску културу Црне Горе и посланик у Скупштини Црне Горе. Кроз предавање и разговор са присутном публиком Алексић је на основу историјских чињеница објаснио многа питања која су се односила на прилике и услове пред јунски устанак 1941. године у овом крају. Програм ове вечери својим наступом употпунио је и народни гуслар Никола Бошковић. Програм вечери водио је проф. Радомир Вучковић, директор Народне библиотеке у Гацку.

У љетној башти Народне библиотеке у Требињу 9. јуна одржано је књижевно вече Јелене Бачић Алимпић, књижевнице из Новог Сада. Ауторка је по први пут требињској публици представила својих 12 романа. Књижевну каријеру почела је 2010.

године романом „Рингишпил“, који је и данас један од њених најпродаванијих романа. Услиједили су бестселери „Писмо госпође Вилме“, „Последње пролеће у Паризу“, тротомна „Казна за грех“, затим романи „Нигде нема те“, „Кофер из Бер лина“, „Његове беле рукавице“, „Неки други живот“ и „Нисам крива“. У својој новој дванаестој књизи „Клетва“ популарна ауторка узбудљиво и надахнуто исписује емотивну и снажну причу о неизмјерној љубави, храбрости и оданости. Изражавајући радост доласка у Требиње, бисер Херцеговине, Бачић Алимпић је рекла да ће можда Требиње бити инспирација за њен 13 роман. Дуго година је радила као новинар и аутор документарних ТВ емисија, а добитница је многобројних награда за теле визијско стваралаштво у земљи и региону. „Романи Јелене Бачић су најчитанији и најтраженији у нашој библиотеци, па је жеља читалаца била да угостимо популарну књижевницу“, рекла је Милосава Супић Вуковић, директор Народне библиотеке Требиње, наглашавајући да ће и убудуће ова установа удовољавати жељама љубитеља писане ријечи. Ово књижевно вече било је дио манифестације „Требињско културно љето“. Наредног дана промоција књиге „Клетва“ одржана је и у дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи у организацији Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ Билећа.

Народна библиотека Требиње добитник је награде „Ђорђе Пејановић“ као најбоља библиотека у Републици Српској у 2021. години. Одлуку о награди донијела је Управа Друштва библиотекара РС, а уручена је 10. јуна 2022. године на свечаној сједници Скупштине библиотекара РС у Вишеграду. Директор Народне библиотеке у Требињу Милосава Супић Вуковић исказала је захвалност онима који су препознали рад, ентузијазам и креативност запослених у овој културној установи. Она је истакла да је лани учлањен рекордан број корисника, набављено више хиљада књига, успостављена одлична сарадња са установама културе РС и Србији, те да су перманентно имали веома посјећене књижевне вечери и посебно допринијели ширењу популарности књиге међу младима града на обалама Требишњице. Набавком савремене опреме за дигитализацију књижевне грађе ова установа направиће нове искораке у свом укупном ангажману.

Билећа – Гацко, 6. август 2022.

Аутор Културне хронике захваљује колегама из штампаних и електронских медија источне Херцеговине на сарадњи и припреми овог прилога, а посебно професору Лазару Гњату, члану Редакције „Нова Зора“.

 

 

 

 

Милка Николић

ИЗАБРАНА ДЕЛА МИЛОША КОВАЧЕВИЋА:
КАНОН ТРИДЕСЕТОГОДИШЊЕГ СТВАРАЛАШТВА

 

Као што је познато ‒ не само ужестручној србистичкој него и широј научној, културној и просветној јавности ‒ професор Милош Ковачевић је аутор импозантне „библиотеке“ која обухвата 37 књига објављених у периоду од око 35 година (од 1988. до 2022. године) Његова научна делатност „званично“ је почела 10 година раније (1978. године), када је објавио прве научне текстове, приказе тада актуелних линг вистичких књига. Библиографија професора Ковачевића обухвата преко 900 библио графских јединица, које припадају различитим жанровима академског, уџбеничког, популар но - лингвистичког и публицистичког дискурса. Његова лингвистичка делат ност увек су освајала пажњу, како у нашим друштвеним и интелектуалним про сторима, тако и у светским оквирима. „Интернационални биографски центар“ на Кембриџу изабрао професора Ковачевића је 2001. и 2002. године за светског инте лектуалца из области друштвених наука и уврстио га међу интелектуалце 21. века. „Амерички биографски институт“ у Северној Каролини номиновао га је 2003. године за „Дом славних“.

Научно стваралаштво професора Ковачевића (у целини или унутар појединих тематских праваца) било је предмет интересовања филолога и публициста. О изу - зетно опсежној рецепцији књига професора Ковачевића сведочи скоро 200 рецеп - цијских текстова, у које спадају: прикази његових лингвистичких остварења, осврти на промоције његових публикација, чланци о његовим истраживачким резултатима. Поменути текстови настајали од 1989. године (када су објављени први прикази његове прве књиге) до данас.

Сасвим је очекивано што је с великом медијском пажњом и високом посеће - ношћу пропраћена промоција Изабраних дела професора Ковачевића, коју је орга - низовала Катедра за српски језик Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, поводом прославе Дана Факултета. Промоција је одржана 1. јуна 2022. године у Крагујевцу (у новоотвореној Кући Ђуре Јакшића).

Изабрана дела су публикована 2019. године захваљујући издавачкој кући „Јасен” из Београда, а уредник је професор Михаило Шћепановић. Обухватају осам публикација објављених у десет томова: (1) Граматичка питања српског језика; (2) Узрочно семантичко поље (3) Стилистика и граматика стилских фигура, том I‒II; (4) Кроз синтагме и реченице; (5) О реченици и њеним члановима; (6) Битне срби - стичке напомене; (7) Српски језик и српски језици; (8) Синтакса сложене реченице у српскоме језику, том I‒II.

У промоцији су учестовали: наставници Катедре за српски језик ФИЛУМ-а (Јелена Петковић и Милка Николић), затим, студенти студијског програма Српски језик и књижевност на ФИЛУМ-у (Тамара Тубић и Ирена Планинчић), а у завршном делу је говорио професор Ковачевић. Изабрана дела су представљена као својеврсни „канон” научних остварења професора Ковачевића.

На промоцији је указано да прегалаштво професора Ковачевића припада специфичном друштвеном и интелектуалном контексту. Настајући на прелазу двају миленијума, у вишеструко сложеном културолошком, социолошком и геополитичком амбијенту, његова дела истовремено и апсорбују и одражавају своје окружење. Може се рећи да је свукупна филолошка делатност овог научника произашала из одређене научне, образовне и друштвене стварности, али и да је истовремено увек била чинилац њеног обликовања.

Још у првим његовим научним остварењима јасно су означени кључни или основни тематски правци његових научних интересовања ‒ (1) граматика, (2) стилистика и (3) језички идентитет. Из сваке од тих области написао је по десетак књига. Поред лингвистичких остварења која припадају појединим од претходно поменутих подручја, написао је и полидисциплинарна дела (има их пет за сада). Она се појављују у његовим каснијим стваралачким фазама, а значајна су по томе што установљују модел полидисциплинарне србистичке анализе. Много пута до сада примећено је да научност представља „опсесивну ковачевићевску тему“, која је „уграђена“ у свако дело овог ствараоца.

Јелена Петковић и Милка Николић укратко су представиле три кључне области научних интересовања професора Ковачевића ‒ (1) граматика, (2) стилистика и (3) језички идентитет.

Граматика. ‒ У области граматике професор Ковачевић се бави првенстврно синтаксом, и то синтагматиком, затим, синтаксом реченичних чланова и синтаксом сложене реченице, као и међуодносима реченице и текста, што у фокус његових инте - ресовања уводи и проблеме комуникативне синтаксе, а затим и подручје репрезенто - логије (синтаксостилистичка поддисциплина која се бави моделима преношења туђег говора). Изабрана дела садрже највише синтаксичких публикација: (1) Граматичка питања српског језика; (2) Узрочно семантичко поље (3) Кроз синтагме и реченице; (4) О реченици и њеним члановима; (5) Синтакса сложене реченице у српскоме језику.

Прво његово синтаксичко остварење јесте монографија Узрочно семантичко поље (1988, 2012, 2019), која излази из оквира синтаксе и усмерава се према се - мантици, али, опет излази и из оквира семантике и окреће се интердисциплинарном сагледавању каузалности. Лингвистичка анализа категорије узрока базирана је на јединству фоме и садржине, тј. подразумева међузависност анализе семантичких типова узрока и анализе морфосинтаксичких јединица којима се оне изражавају. Аналитичко-синтетички метод и интердисциплинарни (лингвистичко-гносеолошлологичко-психолошки) приступ ‒ које је професор Ковачевић применио у овој студији ‒ представљју методолошку основу и у његовим каснијим истраживањима језичких категорија (нпр. координација, субординација, негација, компарација).

Све њего ве граматичке студије и монографије карактерише: конкретно постављање про блема, веома исцрпна „историја питања“, са детаљним прегледом релевантне литературе и критичким сагледавањем резултата претходних истраживања, као и анализа спроведена на великом броју примера из стилски разноврсног корпуса, уз издвајање типова и подтипова анализираних категорија, а у закључку се доносе нови научни налази.

Критички испитујући стање у досадашњој синтаксичкој, морфолошкој, нормативистичкој и лексикографској литератури ‒ професор Ковачавић предочава да се општеприхваћене истине и законитости морају подвргавати преиспитивању, сходно актуелним научним достигнућима.

Граматичке публикације професора Ковачевића показују да савремена србистичка истраживања треба успоставити према следећим принципима: (1) критички приступ претходно постигнутим резултатима; (2) лингвистичка анализа заснована на јединству функционалног, формалног и семантичког критеријума; (3) полифункционалан корпус савременог језика.

Стилистика. ‒ Књига Граматика и стилистика стилских фигура (1991), која је у касијим издањима имала наслов Стилистика и граматика стилских фигура (1995, 2000, 2015, 2019) обележила је стилистичку делатност професора Ковачевића. Његов стилистички опус поникао је на теорији према којој стилске фигуре представљају општи језички механизм, а не „власништво“ књижевности. Силске фигуре представљају саставни део језичког система стилематичних јединица, а тај систем обухвата и друге језичке феномене.

Рана стилистичка истраживања професора Ковачевића унела су револуцију у лингвистичко сагледавање књижевних текстова, показујући проучаваоцима да у идиолектима писаца влада одређени логос, тј. да у оригиналности уметничких текстова постоји одређени регуларитет. Тиме је омогућено да се на егзактним основама трага за „тајнама“ индивидуалности књижевних дела.

Поред стилских фигура, професор Ковачевић се бави поетизмима и про - заизмима (језичко-стилским доминантама) у поетским и прозним текстовима. Његовим стилистичким истраживањима обухваћена су дела око 70 српских писаца, као и велики број поетских, прозних и драмских текстова.

Како се предочава у новијим стилистичким истраживањима професора Ко ваче - вића, укључивањем поетских, прозних и драмских текстова у стилематично-стилогену анализу може се доћи до одлика по којима се дати текстови је зич ко-стилски подударају односно разликују. Другим речима, може се одредити који су критеријуми анализе општестилистички, а који су специфичност само поезије, само прозе или само драме. На тај начин долази се и до стилистичких универзалности и до стилистичких осо бености поетске функције реализоване у тим трима врстама књижевноуметничких дела.

Језички идентитет. ‒ Изабрана дела садрже две идентитетске публикације ‒ (1) Битне србистичке напомене и (2) Српски језик и српски језици. Прошло је четврт века откако је професор Ковачевић објавио своју прву србистичку идентитетску књигу У одбрану језика српскога (1997, 1999), чији наслов одсликава суштину његовог научног прегалаштва у тој области. Поменуто дело представља својеврсни позив на научно заснивање српског филолошког програма, на усавршавање стандард - но језичке норме, на стварање квалитетних уџбеника српског језика, на побољшавање језичке културе (посебно у медијима), као и позив на заштиту ћирилице. По његовим речима, српски језик не сме да буде „језик с именом без садржаја“, а посебно се не сме допустити „да иза имена стоје садржаји који србистици не могу служити на част“.

Идентитетске књиге у Изабраним делима доносе бројне научне увиде: (1) објашњавају се начела Вукове реформе, као и касније модификације књижевног језика вршене према потребама функционалностилистичке диференцијације (што ја карактеристика стандардног језика); (2) појмовно се разграничава књижевни језик и језик књижевности; (3) разматрају се критеријуми за одређивање идентитета језика (порекло, структура и разумљивост језика његовим корисницима); (4) на конкретним примерима из политичке стварности показује се да је неопходно да државне институције поштују научне критеријуме у спровођењу језичке политике; (5) посебна пажња посвећује се проблемима везаним за службену употребу језика и писма; (6) предочава се како је у српској језичкој политици дошло до „погрешног читања” Европске повеље о регионалним и мањинским језицима, чиме је српски језик у сопственој држави постао мањински, што је опет довело до бројних штетних појава на образовном и административном плану; (7) на крају, износе се последице до којих је довело преименовање српског језика на данашњем српском говорном подручју.

Идентитетске књиге професора Ковачевића намењене су свим читаоцима заинтерсованом за историјску и филолошку истину. Засноване су на научним аргументима и критеријалној анализи, а написане су стилом пријемчивим и корисницима који нису филолози.

У крагујевачкој промоцији Изабраних дела учествовали су и представници младих филолога. Тамара Тубић и Ирена Планинчић, студенткиње Српског језика и књижевности, прочитале су: (1) одломак из монографије Узрочно семантичко поље (део у коме се објашњава феномен језичких категорија); (2) одломак из песме Зимска молитва за Улог и за свих седамнаест његових становника Ђорђа Сладоја (професор Ковачевић и песник Ђорђо Сладоје потичу из истог завичаја); (3) одломак из књиге Српски језик и српски језици (део у коме се наводе кључни принципи идентитета српског језика).

У закључном осврту треба поменути да су промоцију Изабраних дела про фесора Ковачевића, одржану у Крагујевцу 1. јуна 2022. године под називом „Иза брана дела Милоша Ковачевића: канон тридесетогодишњег стваралаштва”, уве ли чали бројни посетиоци. Професори, сарадници, студенти и други поштоваоци његовог научног прегалаштва, као и представници медија, допринели су својим присуством значају и дигнитету овог догађаја.

(Извештај с промоције одржане 1. јуна 2022. године, у организацији Катедре за српски језик Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу)

 

 

 

 

ДЕКЛАРАЦИЈА О ГРАНИЦАМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА

 

Учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције – коју чине пред - ставници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељ - ским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књи - жевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Друштва за српски језик и књижевност Србије и Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду − једногласно су усвојили:

Декларацију о границама српског језика

Језичка идентификација композитног је карактера и почива на неколико па - раметара – (1) пореклу, (2) особинама и (3) припадању. Ови параметри могу се међусобно разилазити, чак и супротстављати. У том смислу, сваки језички систем треба посматрати дијахронијски и синхронијски. Иако се у стварности показује као најважнији последњи параметар, социолингвистички, за науку су једнако важна, ако не и важнија, прва два, лингвистичка. Исти принципи важе за народне говоре и књи - жевне језике. Зато неки идиоми који данас нису српски – могу бити од значаја за србистику због свога порекла или особина, и не могу се искључити из историјских и дијалектолошких истраживања. За најранију прошлост народнога језика, као и за књижевне идиоме, који су везани за јасно одређену народну или националну зајед - ницу – нема много недоумица. Проблеми наступају када треба утврдити однос између језичке и етничке или националне припадности за мноштво говора који су потекли из једног народнога језика, односно повезани су с њиме. На пример, Срби досељени у Жумберак преведени су преко Марчанске уније у гркокатолике, данас Хрвате који говоре источнохерцеговачким дијалектом; Шокци у Срему, досељени у сеоби па - тријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте као арбанашки Клименти, преко ка - толичке цркве интегрисани су у хрватску нацију, прихвативши у међувремену шумадијско-војвођански дијалекат од оближњих Срба.

1. Српски језик у историји. Консолидација српскога државно-политичког простора у периоду VII–X века у источном пределу некадашње римске провинције Далмације, делимично и Доње Паноније и Горње Мезије дала је географски основ за формирање посебног српскога говорног типа, који ће се у периоду X–XI века дифе - ренцирати из познопрасловенског језика као старосрпски језик. На заокруженом 

простору настаће штокавски језички тип, управо српски – примарно везан за српски народ и његове земље. До средине XIII века српски ће у основним елементима бити јединствен. Етничким померањима или ојачаним контактима са суседима изазваним ширењем Србије и Босне у XIII–XIV веку прошириће се његова база. На великој и географско-политички рашчлањеној територији зачеће се елементи дијалекатских подела, који ће у сеобама XV–XIX века задобити изразитији карактер. Метанаста - зичка кретања, започета турским продором на Балканско полуострво дубински ће променити састав становништва од Вардара до Загребачке горе, Жумберка и Беле крајине. Штокавски говори су се стабилизовали на простору знатног дела садашње Хрватске, читаве Босне и Херцеговине (с Републиком Српском), готово целе Србије (с покрајинама) и пограничних зона у Бугарској и Северној Македонији. Постоје прекинути континуум штокавских говора и изолати (Италија, Словенија, Хрватска, Мађарска, Румунија, Бугарска, Северна Македонија, Албанија). Снопове српских изоглоса, односно дијалекте српскога језика једино је оправдано приказивати према стању из 1991. године, пре крупних етничких поремећаја на простору бивше СФРЈ. Видљиви су и утицаји српскога језика у XIII–XVIII веку на суседне словенске идиоме (западна и средишња Северна Македонија, западна Бугарска). Миграције и разно - врсни етнолингвистички процеси довели су до тога да је значајан део становништва који се служи српским народним језиком иступио из српскога националног корпуса или је прихватио штокавски никада се и не налазећи у овоме корпусу. Уз пуно уважавање савремених националних идентитета, српски језик као лингвистичка целина не може се доводити у питање. Треба имати на уму да у немалом броју случајева национално-језичко (дијалекатско) разграничење није ни могуће.

2. Књижевни и писани језици српске културе. У дефинисању књижевних језика мора се поћи од хомогене диглосије као вишевековног обележја српске писмености, односа у којем је књижевни језик схватан као виши стил, док је народни језик био нижи стил писане комуникације, што је доводило и до стварања средњег стила као својеврсног прилагођавања књижевног језика говорним моделима. На основу свих лингвистичких, етничких/националних, културолошких, политичких и социолошких параметара, приликом утврђивања историјских граница српских књижевних језика, односно књижевних језика код Срба (од времена постојања посебног српскога народног језика), морају се у обзир узети све њихове манифе - стације од XI до средине XIX века – од српскословенског (XI–XVIII век), руско - словенског и руског (XVIII век), до славеносрпског и доситејевског типа језика (XVIII–XIX век). Исто важи и за писане језике наше културе, дубровачки и тзв. илирски или словински (XV–XVIII век).

3. Српски историјски извори. Извори за проучавање српскога народног језика и књижевних језика код Срба у хиљадугодишњој историји после прасловен - ске/старословенске епохе су различити, од несловенских до словенских: непосредни књижевни споменици сачувани су од XI века, а народни од XII века. Изворном домаћем корпусу припадају они споменици у којима је јасно истакнуто да су писани језицима српске културе, да се тичу Срба, затим споменици чији језик системски одговара овима, упркос локалним, регионалним или конфесионално-верским идентитетима или у одсуству било какве идентификације. Ови споменици су писани ћирилицом и другим писмима, на различитим теренима, писали су их аутори и писари разних вероисповести и бивали су намењени различитим заједницама.

4. Савремени српски књижевни (стандардни) језик. Када је о границама српскога језика реч, посебно место има књижевни или стандардни језик српски. Општепознато је да је почетак стандардизације и кодификације српскога књижевног језика везан за рад Вука Стефановића Караџића. Вук је у свом педесетогодишњем раду (1814–1864) извршио прву и стандардизацију и кодификацију српскога књи - жевног језика. Тај Вуков српски књижевни језик и правопис усвојен је у свим тадашњим државама и провинцијама где је живео језиком обједињен народ српски: Србији, Војводини, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини. На свим тим просторима прихваћена су готово сва Вукова стандардизацијска и кодификацијска решења. Осим у једном случају: у случају Вукова назива језика. Тако се Вуков књи - жевни језик, који је за Вукова живота био именом само српски, после тога јавља и код Срба под именом српскохрватског/хрватскосрпског језика, а по његовом укидању распадом СФРЈ, још под четири имена: као хрватски, као бошњачки/босански, као црногорски, и као буњевачки језик.

Према свим научним лингвистичким критеријумима идентитета стандaрдног језика – (1) генетичком, (2) структурном и (3) комуникативном – та именом четири различита језика јесу исти заједнички лингвистички језик. То су, строго лингвистички гледано, само различите варијанте једнога истога лингвистичког Вукова и вуковског српскога језика, са статусом политичких језика. Као једини с примарним статусом лингвистичког језика, а суштински непромењен у односу на привремену српско - хрватску језичку фазу, он има пет варијаната именованих језицима као хипонимским терминима: српску, хрватску, бошњачку/босанску, црногорску и буњевачку – тако да се његове лингвистичке границе подударају с границама његових варијаната.

(Учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције, у Тршићу, 18−19. јун 2022)

 

 

 

 

Мило Ломпар

КУСТУРИЧИНО ПРИПОВЕДАЊЕ О ХАНДКЕУ
(Емир Кустурица: Видиш ли да не видим, Српска књижевна задруга,
јубиларно Коло, Београд, 2022)

 

Проза Емира Кустурице Видиш ли да не видим, објављена у јубиларном колу СКЗ-а 2022. године, представља оригинални спој неколико различитих врста припо - ведања. У њој је препознатљив документарни слој, који почива на аутобиографској подлози: у њему можемо без недоумица препознати приповедача и јунака ове прозе као истакнуте уметничке личности нашег времена. Процес приповедне фикциона - лизације почиње, дакле, од очевидних животних ситуација. У приповедању је видљив и есејистички слој, који подразумева директна именовања духовне ситуације времена: кроз разуђену критику глобализацијских садржаја живота и глобалистичког стања свести које они стварају. У тим деловима приповедања постаје видно да духовни моменат надилази и перспективизује оно што се чинило да је пуки отисак животне стварности. Но, приповедни регистар се уметнички очуђује потпуно фик ционалним поступцима: стања свести, како јунака тако и приповедача, преплићу се до нераспо - знатљивости, фантастичка симболика призора у којима се јунаци одвајају од сваке реалистичке могућности, усмеравају читаочево очекивање у правцу који подразумева имагинацију, а не репродукцију стварности. Ова вишеслојност обликује ову прозу као хибридно приповедање, које вијуга између есејистичког и романескног дискурса.

Сама прича има два јунака. То су Петер Хандке и Емир Кустурица: Кустурица приповеда о Хандкеу, премда нам често – у том приповедању – Хандке казује нешто о Кустурици. Они су, међутим, приповедно удвојени у свом идентитету: Хандке добија симболичко преименовање у Петра Апостола Спелеолога, док се презиме Кустурице појављује у различитим – хумористички мотивисаним – погрешним обли цима. Као да је унутрашњи садржај њихових идентитета обликован кроз игру при поведних огледала, па се смењују перспективе удубљености и испупчености, конкавног и конвексног, у оцртавању самих ликова. Извесна несигурност постаје пратилац њихових егзистенција.

Обликујући Хандкеа као играча на сајли разапетој између две растављене обале, или зграде, као плесача над понором, у кореспонденцији са Ничеовом предста - вом о Заратустри, приповедач нам је предочио игру његове свести, најскривенији покрет његовог духа, танан као лист који се једва помера: он нам је открио удуб - љеност ове егзистенције у најскривенији ритам покрета, у трептање над сенком, у замишљање нечег што је језички непредстављиво. И обрнуто: оцртавши покрете свог јунака у стварности, у ситуацијама избора, друштвеним и политичким, приповедач је предочио његову испупченост, увећаност његових црта до одлучних и неодступних гестова упркос сили јавног мишљења. Тако је настала сугестија да је лирска тананост облик егзистенцијалне експлозивности.

Слично је и са приповедачем: грубост његових потеза, као облик перспективне испупчености, има свој одјек у истанчаној опажљивости чудног сателита који лебди над његовом главом, који одређује његове поступке, сателита у којем одјекује траг савести. Ову перспективну умноженост прати промена приповедног тона: драматичну ситуацију, као што је ратна, као подлогу егзистенцијалне патетичности, надсвођује хуморни одјек, попут представе о поклопцу који зафрљачен у небо, као део дечије игре, прати приповедача на необјашњив начин читавог живота.

Одакле све то долази? У наслову ове прозе скривена су два значења: реченица „Видиш ли да не видим”, изговорена у тами биоскопске дворане, у часу када је приповедачева глава засметала гледаоцу иза њега да осмотри биоскопско платно, постаје – својом ситуационом апсурдношћу – подстицај да се у разумевање живота унесе Плотиново разликовање унутрашњег и спољашњег вида. Спољашњи вид – то је оно што видимо док гледамо око себе; унутрашњи вид – то је оно што видимо у себи, у часу када затворимо очи. Ова разлика је стални приповедни лајтмотив. Она открива метафизички позив који је упућен човеку као нека врста наговора на самопосматрање. Унутрашња путања свести, самоћа њеног усредсређивања, сусрет са странцем у себи, представљају пресудну нит која спаја јунака и приповедача.

Само приповедање се развија секвенцијално, у смени различитих ситуација, испремештаних у времену, па оно што је било пре приповедно се појављује као нешто што долази после, у смени јунака и приповедача, као и позадинских и споредних актера. Особене напоредности приповедних токова, разрешења неодређености до којих долази у удаљеним поглављима, филмска техника која обележава резове приповедних слика, обезбеђују занимљивост и темпо приповедног одвијања. Упркос овој модерној фрагментарности, кохеренцију саме приче, целовитост читаочевог доживљаја, пак, обезбеђује основна ситуација о уручивању Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу у Стокхолму. Она се постепено примиче приповедном завршетку, као климаксу чије значење почива на свести о вредности и богатству унутрашњег виђења. Оно, као срце уметности, обезбеђује сагласност и садејство свих приповедних слојева. У његовом спајању јунака и приповедача као да настаје завршна сугестија ове прозе: лик-симбол који отеловљује скрајнуту, али непомућену представу о чудесном свету уметничког виђења света.

 

 

 

 

Драго Кекановић

ПОГЛЕД С ГРИЧА
(фрагменти спасоносне осаме)

Увод или Незахвално је писати о себи

 

Приповиједач си, па приповиједај онда, пиши, ако си заборавио како се то ради, поново прочитај репортажу аустро-угарског војника Егона Ервина („Запиши то, Киш“) у Бијељини, на примјер, не познајем ни једног младог писца који није прочитао E. E. Киша, (нашег да не спомињемо), гледај да уочиш што други не виде, завири увијек иза позорнице и не обазири се на друге, све што је требало прочитати у шегртовању већ си прочитао, неко ко је написао приче као што су Ледена шума и Вечера на веранди, положио је испит, нисам рекао мајсторски, намјерно, да се прерано не уобразиш, учи ти и даље, и мајстори уче, али никада не сметни с ума да се само short story у прози може успоредити са сонетом, и мада многи пишу кратке приче и муку муче са сонетима, мало је оних којима то полази за руком, па ни теби неће, ни онај извор на мајуру твојих предака на бријегу испод воћњака што се слијева у ливаде, тамо, у твојим Братуљима испод Папука, не навире свакога јутра истом јасноћом, снагом и бистрином, али је од свега што те још чека да одмах заборавиш оно што си написао и објавио, а не дао ти бог да повјерујеш у објаве књижевне критике, и оне похвалне, а ни у оне које те куде, макар ће у твом случају ових бити пуно мање, бићеш ти и пажен и мажен, па се више него гонореје и, не дај боже, сифилиса, пази и чувај да се не заљубиш у своју слику у јавности, да те понесе значај књижевних награда које ће сустићи, упамти да је све то само празна јека, примамљива и потребна (можда? можда?) друштвена галама, али ти бјежи што даље од позивара у чланство разних друштвено-корисних комисија, не мијешај се ни с цензорима нити идеолозима, јер су то увијек иста лица у служби Партије, ти ниси у Партији, одбио си да се учланиш у Савез комуниста, али се не бој никакових санкција, ти си за њих само обичан писац, корисна будала, и кад се о нама пише, не обазири се на то, јер свака прича, не заборави, ако је памтљива и дотакла другог, читаоца, има своју тајну, а ни ти је не знаш, зато се не оглашавај непотребно и улудо. Сјети се Андрића и његове мудре опомене да никада у јавности и пред другима не посумњаш у себе, нити да кажеш лабаву ријеч (на коју можеш помислити, али је не смијеш изговорити и написати) јер увијек има више оних који о теби мисле горе него што ти можеш и помислити, не потписуј никакве петиције и прогласе, не гурај се гдје ти није мјесто, заобилази самопроглашене геније и ангажиране интелектуалце као шибицаре на пијаци... Тако ме је, или некако тако, тим, или сличним ријечима, тих седамдесетих година прошлог вијека, у раној младости мог књижевног одрастања више необавезно него строго, окружен духовитим пријатељима и лијепим женама, како то већ иде, савјетовао мој неплаћени Учитељ, најпопуларнији писац у региону, како би се данас рекло, који је баш тих година (када се то могло) више боравио у Загребу него у Београду. Момо Капор.

„Нисам борхесовац“ 

Послије болног и мучног растанка са заносном музом Ератом, кад ме она, као многе прије мене обљубила, па оставила с танком књижицом стихова под насловом Свјетлост шума, Осијек, (1965) једва сам смогао снаге да из ломаче угарака и пепела наше страсне љубави повадим несагорјеле жижке и жеравице, да их потпирим и разбуктам (кад сам се већ завјетовао да ћу литератури служити до краја живота, и да се, макар у фрагментима – ресетирам, што би данас рекли и из сонета и верса из тог потопа ускочим на широко и спасоносно, али несагледиво прозно поље, које сам до тада готово с презиром заобилазио. Не без помоћи још заносније Мелпомене, промискуитетан, признајем. Тако је настала, из тих угарака и жеравица, дакле, Меха - ника ноћи, списи, објављена у загребачком Разлогу, 1971. Убрзо ме је тада врло ажур - на (и дежурна) књижевна критика, с доста разлога, признајем, такође, сврстала у генерацијски чопор хрватских борхесоваца. Како сам до тада самог себе више доживљавао као Поету, („Знаш ли пјесниче свој дуг“, често сам чуо да се довикује за мном, и слично), Профета, дакле, а не као убогог Прозаика, томе нисам придавао велику пажњу. Године 1975. међутим, подијелио сам с пјесником Рашом Ливадом књижевну награду листа Младост, званичног гласила Социјалистичког савеза омла - дине за најбоља књижевна остварења младих аутора. Не знам чиме се руководио оцјењивачки суд, односно жири, ни какво му је било образложење да награди баш моју Вечеру на веранди у издању Наприједа, не памтим његов састав, а ни плакету нисам сачувао; све је, и пуно више од тога, разнио вихор каснијих збивања. Нека, кажем увијек у сличним приликама, и налазим стотину оправдања да превладам осје - ћај губитка, а сада не знам зашто ми је позив уреднице темата Јулијане Матановић о педесетогодишњици сврставања у тор хрватских борхесоваца, вратио у сјећање више трагокомичну него трауматичну заправо ситуацију.

О чему се ради? 

Ради вам се, поштовани читаоче, о чину издаје и одрицања, оном чину који је изненадио и самог по/чиниоца; прекасно, наравно. Дошавши, наиме, из успаваног и интелектуално (чинило се) незаинтересираног града под Сљеменом, упао сам у медијски лављу пећину једне метрополе. Бука, граја, честитке и познатих и сасвим непознатих, ројеви новинара, блицеви сијевају са свих страна, шкљоцају Зенити и Никони у повеликој сали Централног комитета омладине, (да ли се тако звао?!), а ја не знам гдје да се ђенем, ни камо да кренем, и осјећам се изгубљеним као онај дјечак који се изгубио на кирбају у Тренкову. Само су недостајали тамбураши, па да зацви лим од јада. Тамбураши су, додуше, уступили мјесто новинарима. Раша Ливада је знао како ваља с њима, а и њих је, уосталом, више занимао гост из Загреба. Не сјећам се свих питања, али се добро сјећам да сам прекасно схватио да нико од њих није прочитао ни образложење жирија за Вечеру на веранди, а камоли да је књигу имао у рукама. Да, добро претпостављате, каква рурална и тврда проза на фону црног таласа, каква тамна слика Славоније на пријелому старог и новог, какви бакрачи, дошао си нам као наручен, причај ти нама, брале, о хрватским борхесовцима, ко су они, и шта они (па и ја с њима, дакако!) хоће, у какве би ми то мутне воде да скренемо и тијек и ток, не само хрватске, већ и југословенске прозе, ако су ту опће ради о прози, о томе нам збори?! Умјесто да се угледам на београдског боема, земунског мангупа, који је свему повлађивао кроз свемоћно иронични смијешак, ја сам се некако крајишки испрсио, као да браним границу Војне крајине која је пролазила нетом изнад мог потпапучког родног села. И запетљао се, наравно, ко пиле у кучине. Све док ме, коначно, није стигло ђуле, одаслано с Грича, испод Медведграда и Сљемена, с потписом четиристо и нешто километара удаљеног ковача. У обличју директног питања младе новинарке којој нисам запамтио лице: „Јесте ли хрватски борхесовац или нисте?!“ Остао сам без одговора. И све би било добро да сам шутио. Али, враг ме је (ко други?!) наговорио да спомињем и Кафку и Рилкеа, и Едгара Алана и Хофманове приче, Нервала и кога све нисам споменуо, Милована Глишића и Ксавера Шандора Ђалског, Момчила Настасијевића и Ђуру Судету, Миодрага Булатовића, Борхеса, наравно, па сам, барем према мојим узорима, могао бити надјенут и прозван по било којем од њих, не сјећам се више шта сам све изговорио, али сам сигуран да сам бранио право писца да остане аутентичан и свој, без обзира на то да ли га књижевна критика адорира или занемарује, јер да нема ничега горега него да вас угурају у неки преградак и ладицу, из које вам нема излаза. Било како било, потписао сам пресуду самоме себи, јер никога више није занимало што сам потврдио да је Хорхе Луис Борхес свакако мој писац, али да на самог себе не гледам као на борхесовца. Ох! И јао! То је било довољно да у сутрашњем високо - тиражном НИН-у, на трећој страни у „Акценту седмице“ или „Акценту недеље“ угледам своју повелику фотографију, с крупним насловом: „Нисам борхесовац!“ А онда су ту вијест пренијеле и друге тисковине (баш волим ту ријеч) да Д.К. добитник награде Младости и млади хрватски писац из Загреба није борхесовац, као да се ради о бог зна каквој важној информацији.

Да ствар буде гора, НИН се у то вријеме читао у Загребу, па сам се ја још брецао кад би неко у мојој близини, било којим поводом, споменуо хрватске борхесовце. Требало је, да, проћи времена и написати понеку књигу, да се на то само подсмијех - нем. Као што би, вјерујем, и он то учинио: Хорхе Франциско Исидоро Луис. Борхес.

Слијепац који плете плетенице 

А propos Борхес: Има тако прича (ако је ово прича) које се саме довршавају, без посредовања њихових протагониста. Прије неколико година (2017) добио сам позив да судјелујем на Прозафесту, на 11. Међународном фестивалу прозе у Новом Саду. Учесници: Милорад Павић, Ђерђ Конрад, Драгослав Михаиловић, Клаудио Магрис, Давид Гросман, Светлана Велмар Јанковић, Давид Албахари, Олга Токарчук, Милисав Савић, Марио Варгас Љоса, Орхан Памук, Слободан Шнајдер, Петер Хандке, ко се све ту није појавио; нека опросте изостављени у овом набрајању. До тада сам редовито одбијао сличне позиве, нерадо се, ионако, дружим с другим писцима, поготово с оним тобоже бјелосвјетским трговцима свог заната, а овај сам позив, и не погледавши попис учесника, прихватио без премишљања.

Брзо сам се, међутим, изгубио (поново, да!) у тој фестивалској гунгули лица и језика, савршене организације која те програмски усмјерава, обавезује али и спута ва, па сам пропустио прилику да се с више пажње посветим аргентинској књижев ници Луиси Валензуела (Буенос Ајрес,1938), и не слутећи да ми се кроз њу враћа сва она моја младе - нач ка и окрепљујућа знатижеља, и да ми је пред очима најпоузданија свједокиња која је нашем (стварном или наметнутом, свеједно, злонамјерно или олако подметнутом књи - жев ном узору који је обиљежио наш овдашњи улазак у једну књи жев ност) сједила у крилу. Њему, да Борхесу. Стигао сам на њен завршни наступ, а она се (прелијепа у својој крепкој старости латиноамеричке особности) са жаром и сјетом присјећала свога дјетињства, када су се у салону њеног оца, чувеног лијечника, и њене мајке, књижевнице, такође, сакупљали највиђенији буеносајрски свештеници од књиге и пера, да у пријатељ - ском разговору претресу и подијеле своја размишљања и надања у једном времену у ком се, на другом крају свијета, тамо, у Еуропи, већ разбуктавао један рат несхватљивих размјера. Прозаик Емилио Сабато и (библио текар тада, без иједне објав љене књиге) Хорхе Луис Борхес редовито су свраћали на вечерњу чашицу разговора. И не само да су свраћали, већ су, уз радосну дозволу до маћице, дочекивали свитања Буенос Ајреса.

Послије наступа у Културном центру Новог Сада, као обично, водитељ је отво - рио простор за разговор с публиком. Већина питања упућена Луиси Валензуела односио се, на моје изненађење, на њен ангажман у међународним организацијама које се боре за права жена, на ангажман у свјетском феминистичком покрету, на подршку коју има од Хулиа Коразара, Карлоса Фуентеса до Сузан Сонтаг, него на њего књижевно дјело (и мени непознато) а које би ваљало упознати већ због оне најаве у Esquireu: Валенсуела нам је показала душу ужаса.

На Буенос Ајрес, на љепоту вечерњих састанака, на Сабата и Борхеса, нико није обратио пажњу. Зато сам Луиси поставио питање у чијем је крилу најрадије сједила тих вечери. Па, наравно, у крилу tia, (чике) Хорхеа. „А зашто, због чега?“, упитао сам. Зато што ми је, одавно слијеп, уплитао најбоље плетенице у граду, на којима су ми завидјеле све школске пријатељице.

Посљедњи сам пасус, признајем, измаштао. Нити сам поставио то питање. Нисам ни провјеравао да ли је Борхес већ доживио саобраћајни удес послије ког је ослијепио, а нисам стигао ни поставити питање да ли је седмогодишња Луиса баш због плетеница трчала у његово крило. Однекуд ми је искрсла та маштарија, а ко ће машти стати на крај. Дописао сам ту слику, нисам одолио. А више сам него сигуран да ће она то разумјети. Луиса Валензуела.

Спавач у крошњи 

И површном је зналцу завичајне прошлости позната чињеница да су Славонци некада живјели на дрвећу. У крошњама оријашких стабала. А и гдје би стали а да не угазе у блато до појаса, у кишна прољећа, нарочито. Завежи се кајишем, налегни на дебелу грану, гледај звијезде и заспи уз крекет жаба, чекај да земља упије поводањ. У дугим љетним вечерима, под великим орахом насред дворишта, под којим су се послије аргатлука послије косидбе отаве или жетве јечма, свеједно, трешње и купљења презрелих шљива, брања јабука, бербе грожђа, брања кукуруза, такође свеједно, одмарали и надничари и домаћини, наслушао сам се приповијести, анегдота и згода из тог (не тако давног) живота Славонаца у крошњама. Не знајући шта ме још чека, гутао сам те приче, признајем. А и како не бих?! Не знам шта ми је било занимљивије? Да ли препади (из крошања, наравно) на жандарске патроле у пратњи царских чиновника, на благајнике ускотрачне жељезничке пруге, да ли на власнике пилана, млинаре или велетрговце брашном, на недужне ходочанике, такође, у вријеме кад се није питало јеси ли дужан или недужан, већ се пељешило и пљачкало под окриљем мрака и нестајало у лавиринту густо испреплетених грана храстова и кестенова. Баш као у вестерну у градском кину, на који те је јуче одвезао први рођак на свом новом бициклу, на чијој си рами нажуљао стражњицу као никада до тада; али је вриједило.

Послије, двадесетак година касније, док сам се још с Ледном шумом и Вечером на веранди, као наш млади Козарац, одазивао сам се на све позиве и промоције Градских библиотека, Народних свеучилишта, Трибина младих и каквих све не књижевних вечери, јер сам то држао својом локалпатриотском обавезом и друштвено-корисним задатком („Пјесниче, знаш ли свог дуг?!“). И тамо су ме (да не набрајам) стизала наравно питања из публике о хрватским борхесовцима, али се пажња ипак задржавала на мојим причама и књигама, на Славонији, дакле. И био сам задовољан, идеално, чинило се, ништа више нисам ни прижељкивао од знатижеље публике и читаоца који су те заиста – читали. Што бих више? Да си признат и познат славонски писац? Што?!

Враг, међутим, не спава. У међувремену, (на рачун наруџбе телевизијске серије о Мртвим капиталима), слутећи да од реализације исте неће ништа бити, кад сам већ јавно проглашен за његовог насљедника – посветио сам се несретном Козарцу, као ни једном писцу до тада. Ни нелагодни присјет да ми је послије наступа којим су домаћини, барем, били задовољни, нека госпођа пријетворно умилног лица, професорица глазбе у овдашњој гимназији, како су ми касније рекли, срдачно, најприје, честитала на дивним причама, а онда ми, поцрвенивши сагнуте главе дошапнула: Штета што нисте наш!, па се нагло измакла према вратима, не очекујући моје преобраћење, нити какву моју реакцију, ни та чињеница, кажем, није ме могла одвратити од посвећености Јосипу Козарцу. Шта да вам кажем? Јесте, мјерник и књижевник Ј. К. становао је и радио у крошњама великих храстова, мјесецима не силазећи на земљу. Под звијездама, у крошњама писао је послије радног времена. Идеалан лик за телевизијску серију. Несхваћени писац, несхваћени чиновник неког Земаљског геометарског катастра, несхваћени љубавник, ишчашен из свог времена. Од телевизијске серије се, као што сам претпостављао, одустало због тобоже превеликих трошкова снимања. Мртви капитали су остали мртви капитали. Моја Славонија.

И данас, сваки пут заправо кад ме обавезе и прилике врате у завичај и када ступим у оно што је још преостало од славонске шуме, махинално ми се поглед подигне према крошњи машинама недоступног храста, као да се надам да ћу га горе угледати. Њега. Јосипа Козарца.

Књиге на киши 

Отужна је то слика. Када књиге кисну. И кад се вода разлијева преко штампаних редака у које је неко утиснуо сав свој животни напор, сву своју креацију, и сва своја одрицања од тзв. нормалног живота (колико разорених бракова, колико несретних потомака и нефункционалних обитељи проистеклих баш усљед таквих амбиционих подухвата?). Да се постане неко и нешто. И да се све жртвује некој својој опсјесији научника да задиви свијет својим открићима или да напишу своје животно дјело пред којим ће свијет остати без даха. А то су и они други, у великој су већини, који су, без великих амбиција, свој живот посветили својој професији и звању, обични (боже ме прости!) инжињери и професори, економисти и правници у некој великој фирми, који су гледали како да само одраде свој посао (а увијек су га одрађивали у пуној мјери) и да се послије врате својим укућанима, обавезама око окућнице, супругама и дјеци, недозрелим јабукама у врту и вазда приговорљивим рођацима који таквоме никада нису опраштали што је остао досљедан и није се дао барем мало покварити, па на рачун свог положаја и звања, припомоћи и њиховим апетитима. Такви су, у већој и мањој мјери, куповали сва издања тадашње књижевне продукције. Ћирилична издања, такође. Јер су знали ћирилицу, и никада нису правили разлику. Отуда и оне бројне одбачене књиге на камарама књига. Књига које кисну. И које неспорно указују да пред тим кућним бројем, у том улазу, у том хаустору (баците само поглед на портафон) па ћете открити ко је из тог стана на трећем спрату једном заувијек исељен на мирогојско гробље, и да је у тај стан, припао по заслугама (а све ово се догађа у загребачкој опћини Центар) неком ратном мешетару или легитимном бојовнику, свеједно, осамостаљене и признате нове државе.

Нашао сам се, да, у парадоксалној ситуацији. Док је мој Павле Стојак, у моје име, дакако, у намјери да испуни посљедњу очеву жељу, невољко трагао (како би допунио очев попис) за српским кућама у граду Загребу, аутор је његов, у вечерњим шетњама оним што се називље ужим градским центром, све чешће наилазио на веће или мање камаре кућних библиотека избачених испред хаустора, на улицу, на којој је свако могао да посегне за неким вриједним издањем, раритетним примјерком, прије него што пристигну добро организирани „сакупљачи секундарних сировина“ и камиони са радницима „Градске чистоће“. Сваки пут у истом сценосљеду: ружна камара безобзирно набацаних књига (уља, акварела, графика, писама, разгледница, докумената, грамофон - ских плоча, сребрних табакера, порцуланских јелена и срна из Шварцвалда, или сувенира са свих страна свијета), али на крају увијек пристиже неозначени камионет покривен церадом или црна WV комби возила и онда одлазили накрцани плијен. Не уплићеш се, наравно, у пљачкашку расподјелу нечије имовине. Стојиш и гледаш. Многе српске књиге, које би пожелио у својој библиотеци, тако су заувијек нестале. А ако још базаш пустим загребачким улицама, па још пратиш траг оне златне жиле своје приповијести, не преостаје ти ништа него да дефетистички помислиш, а онда и видиш, како кисне наслов с твојим именом и презименом, ког још ниси ни објавио. Да, ускоро ће навршити и педесет шеста година како је писац ових редака приспио на каптолски колодвор.

Али вратимо се причи: пролазећи покрај камара одбачених књига (више-мање ћириличних издања) мени се догодило да и то видим: свој Амерички сладолед, у српском издању, у истуреном кошу у који се одбачени наслови (они који су бачени у бунар) нуде посјетиоцима, по беспризорно сниженим цијенама, од динара, два, не сјећам се више. Напољу је, додуше, ромињала киша. У једном тренутку, али не дуже од њега, пожелио сам да покупујем из тог коша, све примјерке Америчког сладоледа. Био сам солвентан, и ништа ме није пријечило да то учиним. Онда сам, ни данас не знам зашто, одустао. Или знам. А то ни сада, у овако исповиједном тону фрагмената, нећу признати. Нити желим. Мислим да је у том часу прорадио онај исти крајишки пркос: трпајте ме у кошеве за отпатке и распродају, пишите и мислите о мени шта год хоћете, прешућујте ме, славите своје ефемерне јунаке, распредајте браћо Срби, дозивајте и поклањате пуну пажњу онима који вас не воле, улагујте се хрватским књижевницима који од вас праве корисне будале, па их јавно промовирајте, а правите се, у име које политичке коректности, да вас они мрзе из дна душе, а заборавите на чињеницу да су у Загребу живјели Срби, и да их још увијек има. Има их. Мало, Али има. Тек толико да знате. Какви су – такви су. Срби су. Загребачки.

О Погледу с Грича (1) 

Интроспекција, дакле. Самосагледавање? Дијалог са самим собом? А зашто не? Није ли то легитиман приповједачки поступак? Јесте. Онда почни од наслова. Зашто Грич, а не Градец? Није ли то по једној од исправа Бела IV наређено да се сагради утврда на брду Градец крај Загреба. По њемачки: од славенског назива Градец развио се облик Gretch или Grez. Девербатив (изведен од глагола) загреб је опкопати. Било како било, не подсјећа ли те то на прекрађу наслова Владимира Велмар Јанко - вића: Поглед с Калемегдана? Подсјећа, итекако. Па зашто онда узимаш туђи наслов? Не узимам га, не може се тако моћан наслов узети. Уосталом, и мени је познато да је Поглед с Калемегдана усмјерен на град Београд, и да се ради о бриљантној психо - лошкој студији београдског „прелазничког менталитета“, а ја на исту страну гледам с дистанце од четиристо километара (Момчило Бајагић Бајага: 442 до Београда), ваљда имам право да гледам и оно што не могу видјети. Имаш, наравно. Зар се понекад ствари из даљине не сагледавају боље и јасније него кад су ти пред очима? Сад ме или засмијаваш или наводиш на гријех. Добро, признајем да постоји портал с којим сам повезан са Београдом и Србијом, али су они за мене (осим за оне окто - барске дане на Сајму књига) само фатаморгана, илузија, игра сјенки. А то је и накана ових записака, да задржим у реченици понеку сјенку. Фрагмент. Ништа више. На ње - га, наравно, нећу заборавити. О њему ће још бити ријечи. Он је један од бројних срп - ских књижевника рођених овдје. Владимир Велмар Јанковић