|
Ваше Величанство,
Праунуче бесмртнога владике Његоша!
Ево нас на крову наше државе!
Црна Гора, уистини, представља кров наше државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама, него и моралном.
Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до неба, рукама својим грлио цело племе југословенско и срцем својим caoceћao бол и јад васцелог рода човечијег.
Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство пећских патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва.
– Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока?
Ко има очи да види, може да види, да се овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички него морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе.
Прави јунаци никад не умиру ни на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо (Сирак. 18, 6).
Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборави имена и врлине својих великана, не преда се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих, развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих, има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом.
Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овоме праху што је пред нама. Под свесним или несвесним изговором, да смо се сабрали данас око овога праха, ми смо се у самој ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах, него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место.Ми хоћемо да пренесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са привидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом.
Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали, преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда кад неправду бране а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање према Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом, Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику.
Но ми ћемо се вратити дому празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине:
Кад ме жена пита, ђе сам био.
Казаћу јој да сам со сијао!
Нека зато свак уздигне данас свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези, којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи.
Његош је наследио веру у Бога и бесмртност душе као што човек здравље наследи, али као што човек мора здравље да чува и одржава, тако се муком и трудом мора одржавати у животу. Зато Владика и каже: „удар нађе искру у камену“. Вера је та искра, која пламти само под ударом. У свој историји ове Цркве није било ни једног човека, који је свесно одрицао Бога и бесмртност душе. Зашто? Зато, што није било ниједног периода времена, у коме је Црна Гора без удара. Ја мислим да би било смешно, ако бисмо прославили Владику Његоша, а да немамо силну веру у бесмртност душе. Ја мислим, да га ми величамо зато, што хоћемо да увеличамо оно, што је велико у духу његовом: „удар нађе искру у камену“. Сви смо ми сведоци, да је наш народ за време овог рата имао силну веру, како онај на граници, тако и они, који су остали заробљени у својим домовима. Но, ево већ шест година, како је рат завршен и како смо се ослободили, и та је вера знатно попустила. Какве су последице тога, сви знамо и видимо. Нека би Бог дао, да се вратимо оној вери, коју је имао Његош, да не би дошла погибељ.
Друго јело са Његошеве трпезе, јесте његово родољубље. Имало би се много говорити о томе. Мора се свако од нас сећати, како је као ђак, читајући књиге Његошеве, надимао своје груди родољубљем, које је у Његоша изнад свега. Његово родољубље било је безгранично велико, а оно је везано и са његовим страдањем. Као што вели један његов биограф, оно му је стварало муке и оно га је испијало стално. Те муке су га и отерале у гроб пре времена, на половини људског века. Па могао би неко да нас запита: Па зашто Његош код толиких мука није оставио ову земљу и отишао у другу, где би удобније живео? Но, то би било за њега, исто, што и потурчити се. Да се могао потурчити и да је могао оставити земљу, у којој се родио, не би био Његош, не би му се име знало, нити прославило. Добро је што су дошли данас људи из разних крајева наше земље: из Поморавља, Подунавља, Посавине, Метохије. Добро је да виде ове гудуре, у којима се родио и живео Велика Његош, највећи песник наше расе, да се запоје родољубљем они, који га до сада нису имали, а удвоструче га они, који су га и до данас имали.
Tpeћe јело са Његошеве трпезе јесте његово витештво, његово признање карактера, као главног циља на земљи. И данас, кад се говори о циљевима прошлога рата, питају се многи код нас: Шта је циљ ове државе и овог народа? Они који знају – ћуте, а они који не знају намећу своје знање другима, и говоре, да је циљ ове наше велике државе: стварање спољне културе.
Међутим, цела наша историја од Краља Владимира, па до Владике Рада, говори другачије. Наша народна мудрост говори другачије. Његош говори другачије. Није спољна култура циљ једне државе, него карактер. Може један народ да буде сиромашан, али ако има у њему карактера, тај народ није мали. Може једна држава да буде богата, да има и најнапреднију културу, али ако нема карактера и витештва, биће као једна јазбина, у којој живе лисице под образима људи, као што је била Венеција, кад ју је посетио Војвода Драшко. У то време, Венеција је била у највећем јеку културе, па кад је Војвода Драшко почео да мери својим мерилом правде и истине, чојства и јунаштва, онда се на његовом она показала другачија:
... од бруке се гледат не могаху;
Богатијех бјеше поголемо;
од богатства бјеху полуђели
ђетињаху исто као бебе
Мандушић га пита:
А бјеху ли јунаци, војвода?
Сердар Иван пита:
А судови, бјехи ли им прави?
Бјеху, брате, да те Бог сачува!
Мало бољи него у Турчина.
Неко пита, да л’ страха имаху?
Нема тога ко с’ не боји чега,
да ничега анo свога хлада.
Они страха другога немаху
до од жбирах и до од шпијунах.
Кад га кнез Јанко пита, да ли је дочекан лепо, војвода Драшко одговара:
Не лијепо, него прелијепо! о
Обећа ми и што му не исках!
...
Кад послијед све оно излиња,
кâ да ништа ни зборено није.
И посад му не бих вјеровао
млијеко је да рече бијело.
И то нико други није зборио него главом кнез венецијански.
Ја мислим, да на нашем језику нити је написан, нити ће бити написан, страшнији утицај једне бескарактерне културе, као што је била венецијанска, него што га је написао Владика Раде у овоме кратком разговору између његових војвода и војводе Драшка. Не дао Бог да променимо она основна мерила и циљеве, које је овај народ имао од кад је примио веру Христову! Не дао Бог да мислимо да има ма шта вредније од карактера људског и од витештва, аЊегош је под витештвом разумео карактер, а под чојством све остале врлине људске, Благостање и мир могу често да упропасте државе и народе као и рат. Содом није пропао у рату, него у миру и није пропао од сиромаштва, него од разврата и благостања. Мања је срамота ако један народ пропадне у рату, ако се деморалише ратом, него миром.
Црна Гора чини изузетак у историји свих народа европских. Њена осамљеност, ваљда је допринела, да је народ у Црној Гори вековима гајио јунаштво и витештво. Из века у век, примери витештва слагали су се у историји ове земље, као што се злато слаже у каменом рудокопу. Из века у век, биће људи, који ћe тражити у овим горама злата. Да ли ће га наћи, или неће, ко то зна? Али Црна Гора представља златан мајдан витештва, о томе нема сумње, то је очигледна јава. Тај златни мајдан морала, то је главно благо Црне Горе, тo је највећи принос Црне Горе нашој великој уједињеној држави. И ја мислим, да векови не могу исцрпети то благо. И мудрост је државника и задатак учитеља, да покољењима откривају тај златан мајдан јунаштва и витештва, и стварају крепка покољења. Црна Гора није ушла у састав државе наше као немоћан старац, него као младић пун духовне силе. Као такву, ми поздрављамо Црну Гору, и као таквој, ми јој се данас клањамо, клањајући се праху и духу Великог Петра II Петровића – Његоша.
Но кад нас је бесмртни дух Његошев данас сабрао око своје богате духовне трпезе и нахранио нас својом тројаком крепком храном: својом пламеном вером у Бога и бесмртност душе, својим жарким родољубљем, и својим витештвом, дужност нам је, мислим, да учинимо оно што је и сам Владика чинио за живота и што би он радо и сада с нама учинио, дужност нам је, наиме, да се поклонимо и осталим бесмртницима, које је одњихала Црна Гора.
Ми се клањамо, дакле, светоме краљу Јовану Владимиру, и клањамо се Црној Гори што нам је дала таквог племенитог и светог краља;
ми се клањамо Немањи и светоме Сави и многима великим светитељима и витешким краљевима из Немањине династије, и клањамо се Црној Гори, што нам је дала ту славну династију;
ми се клањамо светоме кнезу Лазару, и клањамо се Црној Гори, што нам је одњихала таквога часног мученика за Крст часни и слободу златну;
ми се клањамо јуначини Краљевићу Марку, и клањамо се Црној Гори, што обрадова нашу историју и нашу песму таквим заточеником правде;
ми се клањамо кнезу Балши и кнезу Ивану Црнојевићу, и клањамо се Црној Гори што обогати нашу историју таквим родољубивим и честитим владарима;
ми се клањамо мудрим и неустрашивим владикама црногорским од Данила до Петра II, и клањамо се Црној Гори, што нас украси таквим дијамант-карактерима, таквим узоритим духовним и народним вођама;
ми ce клањамо светом Петру I, победиоцу Наполеона, клањамо се светом Василију Острошком, светом Арсенију, светом Стефану, и осталим светитељима црногорским, и клањамо се Црној Гори, што нам уздиже такве молитвенике пред престолом Божјим;
ми се клањамо свима безбројним мученицима и благородним жртвама за веру, част и слободу, из чије је крви већ „изникло цвијеће“ за ово поколење и клањамо се Црној Гори, што их имаде и даде и никоме се не пожали;
ми се клањамо мукама и страдањима Црне Горе, ранама синова њених, сузама мајки њених, жалостима удовица њених, крви посечених младенаца њених, кроз векове и векове;
ми се клањамо гусларима и певачима славе и победе, што помињаху мртве и храбраху живе, и тако не дадоше да се угаси пламен духа у Црној Гори, кроз векове и векове;
ми се клањамо још једном и духу и праху највећег песника нашег, владике Петра II Његоша, с којим се у песништву може мерити само сав народ укупно, а нико појединачно, и који и нама и целом свету јасније но ико откри мајдан духовних и моралних блага Црне Горе, и клањамо се Црној Гори што роди и ужеже такву лучу душама нашим;
ми се клањамо и Теби, Краљу и Господару Црне Горе, Наследниче свих поменутих династија и престола, и свеколиког овог у историји златног мајдана, што се зове Црна Гора, овога богатства витешког, ове раскоши светитељске, ове силе и величине моралне; и благодаримо Ти, што си прихватио жељу и одлуку старешина Цркве Православне још од пре 5 година, да се ова прослава изведе, и што си подигао цркву на Ловћену ономе, који је то заслужио, јер је носио цркву у грудима својим. Клањамо Ти се и зато, што се и Ти клањаш једноме од највећих великана народних, и тиме дајеш диван пример целоме народу, пример у томе – кога треба поштовати и коме се треба одушевљавати.
Но пре свију и после свију ми се клањамо Господу Богу, Творцу и Промислитељу, и благодаримо Му из дубине душе, прво, што је роду нашем дао таквога реткога човека какав је био владика Петар II, и друго, што је по милости Својој остварио баш у наше дане сан Владичин о ослобођењу свега нашег народа.
Слава и покој Петру II Његошу!
Слава и хвала Богу на век века! Амин.
(Цетиње, Мала Госпојина 1925)
|
