69/70 Ognjen Todorović

 

 Огњен Тодоровић

СВЕУКУПНОСТ НАШЕГ ПОСТОЈАЊА

(Слободан Јовић: Поднебље, Бањалука – Удружење књижевника Републике Српске, едиција Савремена књижевност, 2018)

Пјесник Слободан Јовић 2010. године објављује књигу пјесама под насловом Простор молитве. Осам година касније пјесник, својим јединственим и једностав - ним стиховањем, мапира тај простор и насловљава га једном ријечју – поднебље. Под небље је збирка чији је основни захват, како се читаоцу чини, да опише свеукупност нашег постојања, и отворено и у обрисима. За овог пјесника та се слика огледа у двама паралелним свјетовима који се ипак пресијецају и надопуњавају, јер Јовићево поднебље подноси и љепоту тиховања природе и галаму савременог свијета.

Иако је Јовић отворено критички настројен према Свијету који нема времена да воли јер „задовољава се јефтиним ефектима;/ реклама, билборд, семафор,/ неонско свјетло и мјешавина/ звукова иконостаси су новог доба“ (Јовић 2020: 43); пјесник је ипак свјестан да тај свијет паралелно живи са њему милим свијетом у коме се од краве учи „о упорности, о посвећености“ (Јовић 2020: 6). Та свеукупност постојања основни је параметар истине у свијету. Поднебље онај тип пјесничке „објективности“ који подразумијева да се некако мора осигурати опстанак унутар свијести о тешкој помирљивости паралелних свјетова, жувућих под једним небом. Поднебље је простор који треба испунити молитвом да би био бољи и подношљивији.

XXI
„Разговарах пет минута
са деведесетогодишњом
старицом,

можда сам купио
неколико секунди
у рају“
(Јовић 2020: 15).

Чини се да је ових неколико секунди у рају довољна противтежа свим бљештавостима које засљепљују пјесника склоног тиховању и созерцању и управо је разговор који може трајати пет минута јемац те противтеже, јер је ријеч оно што ствара свијет. Ријечју је испуњен простор молитве, а пјесник је власник ријечи. Овим наводима Јовића не пребацујемо у неке старе контексте који подразумијевају да је пјесник жрец и шаман – овај пјесник је свједок који ипак може сагледати дубље и истинитије и овај се пјесник не боји истине и Истине.

Осим реченог, Јовићева пјевања су свједочанство својеврсне благости и помирљивости, што је опет зачудно за пјесника који тврди да свијет нема времена да воли.

XVII
„У пепељари нађох
мрву хљеба;
поједох је
сјетивши се истине
да и на ђубришту
љепота расте“
(Јовић 2020: 13)

Овом сликом пјесник евоцира своје књижевне претходнике, у првом реду Новицу Тадића, али је она и у самом средишту путоказ за овај свијет. Та слика јесте и указ на оксиморонско значење трновог вијенца, и свега онога што трнов вијенац собом носи. А човјек је творац и ђубришта и вијенца. Тај исти човјек главни је чинилац поднебља и свој простор темељно претвара у једну велику депонију, али и из те депоније расте љепота, коју, опет, препознаје пјесник и претвара у ријеч пуну утјехе. То је тај колоплет живота и опстанка о коме смо причали на почетку овог приказа, то је слика простора који жуди да се испуни молитвом.

Приједлогом под у ријечи поднебље се локализује тема пјесничке преокупације – то је наш свијет – испод неба, али Јовић је пјесник који подразумијева или барем слути онострано јер се само тако даје пуна и објективна слика.

VI
„Послије кише
са земље
магла се уздиже:
да ли је то магла
или нам наши мртви
нешто поручују“?
(Јовић 2020: 7)

Цитирана пјесма је сва реторско питање и лалићевска слутња о гласовима мртвих, али не само то, уз пјесму Покојник, она је још један показатељ на којим стубовима почива свијет, свијет страшнији од митарстава.

„Иако мртво,
његово тијело говори.
(...)
Образи и очи остали су испупчени
од напрезања
да се докучи онострано.
Погледи на његово обнажено тијело
од митарстава
теже ми паају“
(Јовић 2020: 24).

Дакле, збирка Поднебља јесте сажета пјесничка слика свијета који је горак и саблажњив, пун претворности и баналности, али се у њему наслућује да ипак негдје неко под ребрима скрива исликану фреску (Јовић 2020: 38).

Слободан Јовић је фрескописац и то одличан.