69/70 Rada Stijović

 

 Рада Стијовић

ИМЕНИЦЕ МУШКОГ РОДА НЕ УГРОЖАВАЈУ РАВНОПРАВНОСТ ЖЕНА

Да ли жена, да би била равноправна, мора да буде лингвисткиња, министарка, дописница или може бити лингвиста, министар, дописник?

Именице мушког рода не угрожавају равноправност жена. Једна кост се не постиже инсистирањем не чињеници да је нека особа женског пола, тиме се чак потенцира различитост. Једнакост се постиже коришћењем неутралних речи, које не истичу ничији пол, а то својство у српском језику имају управо именице мушкога рода: Човек је смртан (и мушкарац и жена); Грађанин мора да поштује закон (сваки, без разлике на пол, веру итд.). Ученик не сме да касни на часове; Ако се не одазове позиву, сведок ће бити приведен и сл. У свим овим случајевима граматичким обликом мушког рода указује се и на особу мушког и на особу женског пола.

Када су ове именице у множини, често се својим значењем истовремено односе на лица оба пола, без обзира на то да ли је казивање уопштено или конкретно. Нпр.: Студентима су обезбеђени услови за рад (дакле, и младићима и девојкама); Грађани морају да поштују закон; Путници су брзо напустили авион; Гледаоци су изашли разочарани и сл. Главни аргумент оних који се залажу за обавезну употребу „женских“ именица јесте тај „да формом језика аутор/ка текста може да сакрије пол особе, тачније да сакрије да жене доприносе развоју цивилизације и друштва“. „Видљивост“ женске особе, међутим, може се постићи на много начина – навођењем њеног имена, нпр., а може се видети и из контекста, облика предиката итд. Исто је могуће диференцирати и на основу самог контекста, као: Човек приђе својој жени и поможе јој да устане; или: Било је то време кад је човек заповедао жени. Пол се може назначити и на друге начине, нпр. бројном именицом или збирним бројем уз именицу – бројна именица се бира када су у питању мушкарци: Четворица путника су настрадала, а збирни када се ради о особама оба пола: Четворо путника је настрадало.

Ипак, у ситуацији када је потребно указати искључиво на мушку или на женску особу, морају се употребити посебни облици лексема за то: Ученици морају доћи, а ученице не морају. Илустративни су примери Милке Ивић, која је о овим проблемима писала. Поздравља те Саша Петровић. Ко? Докторка Саша Петровић (именица доктор би овде унела забуну). Реченица „Лекарку тај заостали свет још није видео“ значи да постоји нека одређена лекарка, коју свет о коме је реч још није имао прилику да види, док пример: „Жену лекара тај заостали свет још није видео“ казује да тај свет није видео ниједну жену лекара. Женска верзија је индивидуализована, пише М. Ивић, носи са собом референцијалну конотацију и зато је боље употребити апозитивно лексичко образовање: жена лекар.

Овакве, „женске“ именице јављају се још од Растка Немањића, који се Богородици обраћао са наставница („богоматери и наставници нашеј“), мада је постојао облик наставник (што се може видети у Даничићевом Рјечнику из књижевних старина српских). Временом је њихов број растао и одавно срећемо калуђерицу, кнегињу, монахињу, робињу, дворкињу. Срећемо их и у народним говорима, дакле у патријархалним срединама, и то поодавно. У Ресави су, нпр., још крајем 19. века забележене именице аласкиња („жена која се бави риболовом“), арендаторка („жена арендатор, закупац“), баштованџика („жена која продаје баштованске производе“), што је све забележено у Речнику САНУ, у коме ћемо наћи потврде из 19. века и за речи: писарка (из 1836. године), плагијаторка (из 1879), поверитељка (из 1883), пливачица (из 1899), затим плевачица, повртарка, пијачарка, пиљарица, пекарка, плетиља, планинарка, поданица, подзакупница, поднадзорница итд.

Данас је потреба за овим именицама несумњиво највећа. Приликом њиховог стварања треба водити рачуна да се то ради на граматички прихватљив начин.

Именице женског рода граде се додавањем на одговарајућу основу тзв. моционих суфикса: -ица (учитељица), -ка (министарка), -киња (песникиња), -ача (удавача, алапача), -ара (врачара, гатара), -уша (деверуша) итд. Према овоме нису добре психолошкиња и педагошкиња, али су прихватљиве психологиња и педагогиња (као бог–богиња). Може се прихватити и режисерка (као масер–масерка, библиотекар–библиотекарка). Сценографкиња можда није најсрећније, али није ни ван правила (имамо вилу присојкињу, а постоје и трговкиња и приморкиња). Навикли смо се да је дописница „дописна карта“, али ту реч у значењу „она која пише или с којом се дописујемо“ налазимо још пре сто година („Неће да помене ништа против Катарине II, дописнице Волтера и Грима“, пише Скерлић; „Представила ми се као дописница Франкфуртских новина“, читамо код М. Миланковића). Нема разлога да од именице тренер не успоставимо тренерку или тренерицу, од судија – судиницу или суткињу, а од ковача и возача – ковачицу и возачицу (као што је кројачица). Министарка и капетаница одавно већ нису министрова односно капетанова жена, тј. одавно се жене не ословљавају на овај начин. Постоји брдо Пандурица, то би могла бити и жена пандур, али је боље пандурка.

Правопис Матице српске донео је бројне овакве именице како би указао на њихове правилне форме. Навешћемо већину њих: адвокатица, веслачица, в(ј)ежбачица, глодарица, достављачица, забављачица, извиђачица, јахачица, капетаница, копачица крчмарица куварица, млекарица, одбојкашица, освајачица, пекарица, пиљарица, предавачица, предлагачица, представница, приправница, авијатичарка, агрономка, акушерка, акционарка, амбасадорка, апотекарка, атлетичарка, афористичарка, бизнисменка, воденичарка, вратарка, гардероберка, генералка, герилка, губернаторка, дизајнерка, дублерка, железничарка, занатлијка, златарка, интерпретаторка, коментаторка; авангардисткиња, алпинисткиња, апсолвенткиња, апсолутисткиња, арабисткиња, архивисткиња, анархисткиња, англисткиња, артисткиња, бригадисткиња, виолинисткиња, вјештакиња, виртуоскиња, германисткиња, гитаристкиња, дентисткиња, епизодисткиња, журналистикња, карикатуристкиња, сведокиња. Осим именица говедарица, пекарица и мучитељица, које такође доноси Правопис, валидни су и облици говедарка, пекарка и мучитељка.

Потреба за овим именицама проистиче из језичких разлога. Користимо их када је потребно обезбедити прецизност исказа. Када тих разлога нема, када није потребно нагласити да се нешто односи само на један пол, тј. када се говори уопштено, начелно или када је из контекста или на неки други начин видљиво о ком се полу ради, треба за оба природна рода употребити облик граматичког мушког рода, јер је он полно немаркиран облик у српском језику.

Овако налаже и разложна и аргументована одлука Одбора за стандардизацију српског језика, која би требало да нас обавезује.

***

Тежња ка равноправности која се остварује путем језика није код нас нова ствар. Има тако већ више од сто година, кажу лингвистички извори, како су се на српском језичком простору почела јављати „мушка“ презимена да означе женску особу. У потрази за једнакошћу жене нису желеле да се издавјају презименом, тј. да се по презимену разликују од мушкараца. Замењивале су њихова дотадашња, „женска“ презимена на -ка ако су девојке (Милица Поповићка), односно на -ева/-ова ако су удате (Анка Петровићева) „мушким“ презименима (Милица Поповић, Анка Петровић). У Београду је та појава узимала маха између два светска рата. Средином четврте деценије прошлога века читамо, нпр., како је госпођа Љубица Јовановић „која се пре триестак година, удавши се као скромна учитељица за угледног трговца, и претстављала и потписивала као Љубица С. Јовановићка, данас као претседница једног хуманог друштва јавља се само као: Љ. Јовановић. Исто тако и кћи јој, која се до скора потписивала још на гимназијским свескама: Милица С. Јовановићева, сад као уписани студент на Универзитету претставља се само: Јовановић“.

Лингвисти су на ову појаву гледали неки са негодовањем неки с одобравањем. Први су говорили да српски језик треба заштитити од страних утицаја (Немци кажу: Der Mann ist brav, die Frau ist brav, das Kind ist brav, а ми кажемо: Муж је добар, жена је добра, дете је добро; исто тако би требало род разликовати и у презименима: човек је Петровић, жена је Петровићка, кћи је Петровићева). Они који су правдали ову појаву сматрали су да она има дубљи узрок него што је туђински утицај, а то су услови савременог живота „који и на језику остављају свој отпечатак, а живот је јачи од сваке науке; ми, с њом заједно, морамо ићи за њим, и идемо баш и кад нам се чини да смо над њим и да њиме управљамо“.

 Да социјалне промене остављају трага на језику, нема спора, само језику треба времена да се на новину навикне и уведе је у свој поредак (стога не бисмо смели журити ни са стварањем „женских“ назива занимања, поготово оних типа психолошкиња, педагошкиња и др., који се не уклапају у систем српског језика). Тако се данас принцип доследног обличког разликовања „мушких“ и „женских“ презимена више не поштује (и не само из феминистичких разлога). „Мушко“ презиме за жену постало је пракса, с тим што се уз женско име оно не мења по падежима: Видео сам Ану Марковић, за разлику од: Видео сам Марка Марковића (на овај начин избегнуто је и оно старије: То је Ана Марковића, што је значило: То је Ана, супруга Марковића).

 Оваква употреба презимена има једно ограничење. Када означава жену, не може да стоји самостално. За то постоје најмање два разлога. Прво, што мушко презиме за именовање женске особе облички није усклађено са предикатом. Не може се, за Зору Петровић нпр., рећи: Петровић није дошла, јер је именица Петровић мушког рода (попут момчић, дечкић, коњић, папучић), а не може ни: Петровић није дошао, јер се ради о женској особи. Чак ни реченице у којима овог неслагања нема (нпр.: Петровић нам долази у посету, што је језички коректно) нису прихватљиве, јер уносе забуну око пола именованог лица.

Управо је ово појава коју данас неретко срећемо у јавним гласилима. Ево неких примера: Саучешће Тадића, Цветковића и Ђукић Дејановић; Ђукић је за директора агенције постављена на основу јавног конкурса; Казала је Мићић; Колунџија је одржала концерт; Аврамов је рекла...

Ове реченице илуструју и конгруенцијско неслагање и уношење забуне око пола именованог лица. Зато, дакле, „мушко“ презиме не треба да стоји само када се именују особе женског пола. Уз њега мора да дође лично име, титула, звање или нешто слично што би указало на то да се ради о особи женског пола: Саучешће Славице Ђукић Дејановић (двострука женска презимена пишу се без цртице); Бранка Ђукић је именована; Госпођа Петровић је дошла; Професорка Поповић испитује у четвртак; Нада Колунџија је одржала концерт.

Додајмо овоме још нека правила о промени женских презимена:

1. Попут презимена на -ић чији су носиоци жене, по падежима се не мењају ни женска презимена на -о и на сугласник: Позови госпођу Петровић, разговор с професорком Јовин, белешке Милене Ђого, поздрав докторки Ћук, разговор с Милом Ћук.

2. Женска презимена на -а мењају се по падежима попут одговарајућих именица на -а: разговор с Надом Колунџијом, веће на челу с Јеленом Говедарицом, књига Милице Паовице.

3. „Мушко“ презиме може добити „женски“ облик ако му се дода наставак -ева или -ка: Поповићева или, ређе, Поповићка. Оно се онда може мењати (и мења) по падежима – Реците то Поповићевој; Чућете од Поповићке и сл. (Некада је облик Поповићева означавао ћерку господина Поповића, а облик Поповићка – супругу господина Поповића; данас се та разлика не прави).

4. Ако се испред презимена налазе и мушка и женска имена, презиме ће се управљати према последњем имену: од Милице и Драгана Поповића, односно: од Драгана и Милице Поповић. Код презимена на -а, која се мењају било да су њихови носиоци мушкарци било да су жене, свеједно је које име долази на крају: концерт Јована и Наде Колунџије или концерт Наде и Јована Колунџије.

Да напоменемо и то да се у српском језику прво наводи име па презиме, изузев у списковима, где је због азбучног (абецедног) реда потребно навести прво презиме.