67 Radivoje Mikić

 

Радивоје Микић

ТРИ ПЕСМЕ И ТРИ ПЕСНИКА

 

Много је времена протекло откако су два српска песника, а изван књижевности стриц и синовац, Ђура Јакшић и Милета Јакшић, написали песме које у наслову имају исту реч, „Вече“, а од недавно смо у прилици да се сусретнемо са једном још необичнијом ситуацијом. Наиме, изузетна је и, сама по себи, занимљива чињеница да су три српска песника, а реч је о Милутину Бојићу, Ивану В. Лалићу и Милосаву Тешићу, у различитим временима, написали песме на исту тему и песме са истим насловом, „Плава гробница“ (додуше, Тешић је наслов своје песме проширио укључујући још један топоним „Плава гробница – Видо“). Та чињеница може да се посматра на више начина

 Она, наиме, може бити доказ да је тема везана за важан тренутак у новијој историји српског народа изузетно важна и у српској књижевности, једнако као што и певање о таквој тематици утемељује и онај тип лирске песме који се одвајкада означавао као родољубива лирика. А опет та лирика је у појединим стилским формацијама, као што је, примера ради, романтизам, имала веома важно место, била је један од средишњих елемената романтичарске лирике и књижевности тога доба уопште. Њено место је било толико важно да је и Владислав Петковић Дис, у једном знатно другачијем књижевном тренутку, после разочарања због лошег пријема књиге „Утопљене душе“, неку врсту књижевно-поетичког избављења потражио баш у родољубивом песништву, објавивши књигу „Ми чекамо цара“. Али нам је већ пример двојице Јакшића показао да је сама тема у песничким делима, макар донекле, од споредног значаја, пошто далеко важнију улогу игра оно што се, ма како магловито, старински означава као обрада теме, а, у новије време, као коришћење одређених књижевних поступака и изражајних средстава која су основа сваког књижевног поступка1 . 

Пишући „Плаву гробницу“ 1917. године, непосредно пред своју смрт на Ми - тровдан те исте године, Милутин Бојић је, у тренутку кад велики историјски догађај, у коме је песник непосредно учестововао (Први светски рат) још није добио никакав епилог, а посебно не епилог који би, са становишта судбине српског народа, био најпожељнији, своју песму испевао као велику химну жртвовању за велики нацио - нални идеал са дугим трајањем – слободу. Сам избор теме је, нема сумње, утицао и на интонацију Бојићеве песме. Описујући Бојића као песника, Јован Христић каже да он „рецитује пред нама, он излази пред нас као глумац што излази на позорницу, и говори гласно“2 , а чини се да је једна од песама у којима он говори „гласно“ баш „Плава гробница“. А на ту димензију песме указује и врло видљива екскламативност првих стихова: „Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, / Газите тихим ходом!“ Тачка гледишта са које се оглашава лирски субјект у његовој песми и са које се обликује лирски опис има две важне димензије.

Једна од њих подразумева похвалу јунаштву и подвигу у трагичним исто риј - ским околностима (отуда у Бојићевој песми указивање на то да је „плава гробница“, у ствари, „гробље храбрих“, гробље оних који се могу посматрати у једном знатно ширем, митолошко-религијски заснованом контексту као „Прометеји наде, апостоли јада“). Друга димензија је у Бојићевој песми заснована на сакрализацији простора који је заувек припао мртвим српским ратницима (реч је о водама Јонског мора, која су, стицајем трагичних околности, постале „плава гробница“ за хиљаде српских ратника, а које су у песми именоване као „света вода“, док је само море, опет, кроз померање у симболичкој равни, односно превођење у једну сасвим нову сферу, постало „храм тајанства“, док се лирски субјект залаже за то да „побожност расте врх вода просута“, да сакрализација тог простора буде стална).

Стављајући у први план борбу српских ратника, њихове подвиге и смрт у страшној борби, али и врло необичан облик сахрањивања српских ратника, Бојић све време има на уму идеју историјског континуитета и, у складу са тим, подвиг предака повезује са оним што треба да чине потомци, настављачи живота, а, у ствари, протагонисти будућих подвига на истом путу – „И доћи ће нова и велика смена / Да дом сјаја ствара на гомили рака“ (као нека врста подтекста се у овим стиховима појављују „Светли гробови“ Јована Јовановића Змаја, песма у којој срећемо уверење да гробови „нису рака већ колевка нових снага“). Изводећи своје лирске јунаке из сфере онога што је и земаљско и обично у сферу сакралног и симболичког, Бојић ће их преселити у „дух епопеје“, а тај дух „Колевка ће бити бајке за времена, / Где ће дух да тражи нове корифеје“.

Оно што је у песми Милутина Бојића више него очигледно је вера у смисао жртвовања, очигледно чврсто повезана са оним што прожима нашу епику, у којој је такође жртвовање услов за истински подвиг, па и за сам улазак у сферу сакралног, посебно кад је реч о песмама које у средишту имају бој на Косову и његову симбо - личку интерпретацију. Укључујући у обликовање основних семантичких тонова у својој песми и инсистирање на томе да је његов долазак на место које је симбол страдања нека врста ходочашћа, ступања на свето место, лирски субјект у Бојићевој песми, у акту који би се могао означити као самоозначавање / вредновања сопственог чина каже да је оно што он, као песник, чини „опело гордо у доба језе ноћне“. Акти - вирање типично романтичарског хронотопа (а из њега су издвојена два елемента – вода и ноћ, као позорница за нешто што у себи обједињава садржаје различитих вредносно-симболичких поља, сакрално и демонско као опозити), као и низ других елемената који упућују на фолклорно-митолошку сферу наше културе у којој такође постоји симболичко кодирање времена и простора, показује да се основни семан - тички тонови у песми Милутина Бојића образују кроз активирање онога што долази из широко заснованог подтекста.

Најважнији елемент тог подтекста је, нема сумње, опевање јуначког подвига често и код, примера ради, Хомера, али и у нашим епским песмама, а оне, барем кад је тематика и тип јунака у питању, нису без разлога означаване као јуначке песме, а потом и потреба да се сваки истински подвиг повеже са сфером сакралног, пошто само та сфера садржи елементе за тумачење онога што се смешта у простор „измеђ недра земље и небеског свода“, између конкретног људског чина и његове интер - претације која треба да му обезбеди дубљи, метафизички смисао. Исто тако, Бојићева потреба да у песми учини на посебан начин видљивим однос између предака и потомака има културно-историјску основу, везана је за веровање да преци потомцима, поред свега, другог завештавају и свет идеала и инструменте за остваривање тих високих циљева. И тако нам се песма Милутина Бојића указује у помало необичном светлу као песнички текст који најважније семантичке тонове црпе из једног врло широко заснованог контекста, у чијем обликовању суделују и обрасци из античког наслеђа и наша усмена књижевност и њена митолошка подлога.

А кад је Иван В. Лалић, 1992. године, о стогодишњици Српске књижевне за - друге, објавио књигу песама одреда антологијске вредности,„Писмо“, у њој се нашла и песма „Плава гробница“ датирана овако: „Крф 1985 – Београд 1989.“ Већ први стихови Лалићеве песме показују да он у подтекст ставља Бојићеву „Плаву гроб - ницу“, пошто од ње преузима наслов, тему, композициону схему, па и читаве стихове, неке, наравно, уз одређене варијације: „Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме, / Газите тихим ходом!“ Инверзија већ у првом стиху („моћне крме“ уместо „крме моћне“ ) само је увод у нешто још значајније – у промену временског плана (код Бојића је „опело гордо“ смештено „у доба језе ноћне“, док се код Лалића све одвија у знаку тријумфа светлости, „у подне пуно срме / Истопљене над водом“, само што је то подне везано за један свакодневни животни садржај – туристичко крстарење по мору, за тренутке у којима се трага за овоземаљским задовољствима) и, што је још значајније, промену тачке гледишта са које се приказује Први светски рат и страдање српских ратника.

Стално усмеравање читаочеве пажње на текст Бојићеве песме, било кроз дословно преузимање поједних стихова: „Ту где на дну шкољке, како рече песник“; „ Сахрањени ту су некадашњи венци / И пролазна радост целог једног рода“, било кроз преузимање Бојићевих стихова уз незнатне варијације: „И проћи ће многа столећа, ко пена“, где је Бојићево „јер“ замењено везником „и“. Понављајући два пута оно „како рече песник“, Иван В. Лалић и саму фигуру песника претвара у свог лирског јунака, на једној страни, док, на другој страни, он укључује и појединости које самог Бојића приказују као некога ко, у предсмртном часу, као неку врсту лирског завештања, пише своју најпознатију песму: „Како рече песник у самртном зноју ,/ У врућици рујној“, прецизираће Лалић. Читавим низом текстуалних сигнала ( а неки од њих су чисто морфолошки, тичу се формалних одлика песме ) Иван В. Лалић је успоставио везу између своје и песме Милутина Бојића.

Али то што се један песник у чијој поезији има јако много песама које захватају историјске садржаје из ближе (Први српски устанак, Први светски рат, Други светски рат, догађаји који су пратили распад Југославије у деведесетим годи - нама прошлог века, нпр), али и врло далеке прошлости (античко доба, Византија и са њом повезан наш средњи век) одлучио да напише песму у којој се успоставља сложени цитатни дијалог са песмом песника који је опевао догађај у коме је и сам учествовао никако није чин без дубљег разлога. И као што је Лалићу необично блиски Јован Христић неке своје песме претворио у реплике на песничке текстове Хелдерлина или Кавафија, настојећи да успостави или другачију тачку гледишта на питање ко одређује правац и садржај људској судбини ( богови или неки облик унутарње, иманентне логике ), или да пронађе нов начин за градњу лирског описа једног тако старог али и важног мотива лирског песништва као што је пролазност људског живота), тако је и сам Иван В. Лалић из једне у низу важних елемената другачије тачке гледишта желео да се врати мотиву жртвовања за један високи циљ, о чему је у својој „Плавој гробници“ певао Милутин Бојић. С краја осамдесетих година прошлог века, из тренутка у коме је Иван В. Лалић довршио своју „Плаву гробницу“, већ се јасно видело да се распада и она Југославија која је, вољом комуниста, настала 1945. године и да њен распад, кроз много невоља и сваковрсних трагедија, баца светло и на догађаје о којима је Бојић говорио у својој песми и су - штински им мења, односно одузима првобитни смисао.

Тачније речено, оне жртве у којима је он видео „Прометеје наде, апостоле јада“ су сада могле, у једној строфи, постати Сизиф који се „са Сизифом грли“, док су, опет, у другој строфи оне виђене као Сизиф који се „са Танталом грли“. Измештајући се и сам у митолошки контекст, преузимајући из њега ликове који су подесни да симболизују велике и безигледне патње и страдања, Иван В. Лалић мотивише читав низ елемената у својој „Плавој гробници“, а најпре оно указивање на то да су ратници бачени, после смрти, у Јонско море, мимо своје воље, допринели томе „да унуци у њиховој сенци / Крваре због истог, недохватног плода“, једнако као што „велика смена“ (нове генерације у Бојићевој визији ) „још гине у строју“ и својим страдањем омогућава да се обликује „једна повест која дуго траје“ и која због тога и страдале ратнике „усијава до црнога сјаја“, претвара их у симбол нечега што је остало без дубљег смисла, а, уз све остало, премештено је на неку мистичну раван изван овог света, а посредно постало и подлога за уверење да „историја кошта“ и да, после толико жртава, „крв ипак није вода“

Отуда се може рећи да је и песма Ивана В. Лалића густо премрежена симбо - личким елементима, пошто се баш захваљујући тим елементима граде основни семантички тонови. Средишњу улогу имају они који су захваћени из поља грчке митологије (Сизиф, Тантал ), али ту је и (мистичко-магијско) црно сунце повезано са „унутрашњим оком путника певача“ (са светом његове имагинације, односно са способношћу те имагинације да емпиријске садржаје преводи на метафизички план) и чињеница да и Лалић воде Јонског мора као „храм назире(м)“, и то храм који је „стваран испод летње варке“, који је, другим речима, опониран ефемерности света свакодневице. А представу „летње варке“ употпуњују и подаци о „беспосленим ту - ристима“ „са сламним шеширом спуштеним на чело“ које занимају барке и оно што им водичи говоре о античкој култури и изван чијег видокруга остаје све што се указује „унутрашњем оку путника певача“, а води ка трагичном лицу српске историје.

И Лалић своје певање по садржају и тону одређује као опело, као апотеозу ратницима које „повест која дуго траје... усијава до црнога сјаја“. Али, док је код Бојића „опело гордо“, оно је код Лалића добило другачији статус: „Шапћем га у себи, да не будем смешан / У оку водича што рутински брбља / О Наусикаји, сасвим неумешан / У моје опело и худ удес Србља“. Једном речи, оно што је болни садржај историје једног народа више није нешто што се може износити на светлост летњег поднева, већ је то нешто што се мора, у потаји, изводити само пред „унутрашње око путника певача“, око онога ко је свестан да историја није само оно што се види током поднева у водама Јонског мора, већ она подразумева оно што „дуго траје“, а може се означити као поље идеала и тежњи једног народа са трагичном историјом. А кад се још има у виду да „путник певач“ морски простор, у свом доживљају, сакрализује, док други туристи тај исти простор испуњавају „шкљоцањем камера“ и „безвезним разговорима летњим“, стиже се до утиска да су најважнији смисаони тонови у Лалићевој песми сасвим другачије размештени у односу на песму Милутина Бојића. А да би то било видљиво Бојићева песма је непрекидно морала да буде близу, одмах иза текста песме Ивана В. Лалића.

Милосав Тешић је, од самог почетка свог песничког деловања, историјску тематику као важно подручје уводио у своју лирику . О томе сведочи велики број песама у којима је подстицај за певање или узет из историјске равни или подразумева, мање или више видљиво, кретање ка тој равни. Између осталих, то су песме које улазе у склоп врло разгранате „топонимске бројанице“, са топонимима од Косова и Метохије до Сент-Андреје“, читаве књиге „Прелест севера“ и „Круг рачански, Дуна - вом“, дужа песма „Гром о Светом Сави“, у више наврата допуњавани спев/пое ма „Калопера Пера“, песма „Некропола у Дићима селу“, једнако као што се историјске појединости, сведене на своју симболичку димензију, могу срести и у песмама које подразумевају кретање ка лирској метафизици (циклус песама „Са Авале поглед“), или пак садрже готово миметички дочарану аутобиографску подлогу („Претрес ку - ће“), али и у песмама у којима је аутобиографска перспектива уведена у крајње крип - тичан облик и повезана са метафизичком сфером, са мотивом општег васкрсења („Белег Стеванов“).

Отуда и не може бити никакво изненађење што је баш овај песник одлучио да, после Бојића и Лалића, и сам напише песму „Плава гробница“ и да у наслов унесе још један топоним – Видо. И Милосав Тешић настоји да песме својих претходника претвори у врло видљиви подтекст своје песме, било тако што ће цитирати фрагменте из Бојићеве и Лалићеве песме („галије царске“, „Храм тајанства“, „гомила рака“, „брат до брата“), било тако што ће њихове стихове подвргавати симболич - ко/семантичком преобликовању („Где Очајник један са Другим се грли“ уместо Лалићевог „Зато ту се Сизиф са Танталом грли“), било опет тако што ће, сасвим сажето, дати опис атмосфере из Лалићеве песме (у тој песми се све одвија „у гроз - ници лудој туристичке фарсе“, а елементи те фарсе су „шкољке ужитка и чар-аван - туре“). Ипак најнепосредније се на двојицу претходника упућује кад се после навођења синтагме „галије царске“ укаже на то да тако „тек помене још се што Бојић већ каза / и обнови Лалић“.

Милутин Бојић и Иван В. Лалић су у песму „Плава гробница – Видо“ Мило - сава Тешића призвани из много разлога, од којих је најважнији онај везан за тематску димензију, мада ни кад је морфологија песме у питању нису занемарљиве ни поду - дарности, али ни разлике. Тешићева песма је двоструко дужа од Бојићеве и Лалићеве, пошто оне имају по 14 катренских строфа, а Тешићева има 28, што јој је и омогућило да буде „читуља шира од летњега дана“. Иако, кад је реч о композицији све три песме имају четири пута поновљену строфу која преузима улогу рефрена, улогу елемента који, на композиционом плану, повезује оно што у свакој дужој песми тежи осамо - стаљивању, а која код Бојића и Лалића почиње оним „Стојте, галије царске!“, док је код Тешића рефренски стих добио нови облик „Не стоје, не часе ни галије царске“, чиме се динамика модерног доба чини непосредно видљивом, тешко је рећи да Тешићева песма, на плану интонације, има обележја која имају Бојићева и Лалићева песма, пошто је она претворена у својеврсни поменик српским ратницима из разли - читих крајева.

Сасвим разумљиво, највише разлика је на семантичком плану, тачније речено у заснивању тачке гледишта на један важан историјски тренутак, који је, додуше, за Бојића био део његовог егзистенцијалног хоризонта, а не елемент културно-исто - ријске свести, као што је случај са Лалићем и Тешићем. Мотивишући своју одлуку да пише једну такву песму као што је „Плава гробница – Видо“, да буде карика у низу који су зачела два важна песничка претходника, Милосав Тешић каже да му је циљ „да очува жар се / кад почне опело – а клоне екстаза“. А то клонуће екстазе је везано, нема сумње, за чињеницу да „тек помене још се што Бојић већ каза / и обнови Лалић“, оно, другим речима, проистиче из чињенице да „памћење бива све тање и тање“, да један важан тренутак српске историје губи своје високо место. Отуда и не може бити случајно то што у другом катрену Тешић, као контраст „лудој туристичкој фарси“, о којој је реч у првом катрену, говори о „Океану небеса“ који је „из Корена зрачан“ и који „на рубу је трена да распукне брескву“ и то све у часу кад „Стрелац невидљив“ је „смртоносно тачан“ и „у регистар хвата тренутке у блеску“, кад се, другим речима, у самом срцу времена догађа нешто што свему даје нови облик. Премештајући тематску перспективу, прелазећи са емпиријског на метафизичко градиво, смештајући у средиште лирског описа не оно што се збива у пејзажу него оно што се збива у вре - мену као основи сваког вида постојања, Милосав Тешић хоће да нагласи чињеницу да у његовој песми постоје две смисаоно-семантичке равни.

Једна од тих равни је окренута дочаравању онога што у историјском контексту, али и у конкретном простору, представља „плаву гробницу“, односно „Кост-маузо - леј“. А најважнији симбол тог простора су „мермер-касете“, „морска дубина“ и „бункера оба“, односно све оно што материјално сведочи о смрти српских ратника и што песникове асоцијације усмерава ка судбини српског народа, односно ка судби - нама самих ратника из Првог светског рата. Отуда је Тешићева песма заиста постала „читуља шира од летњега дана“, пошто су у њу унета бројна имена која треба да обли кују „речник тог спомена битног“. Имена ратника су у песму увођена на два на - чина. У једној варијанти су дата имена ( у два три случаја и презиме или чин, за - нимање – каплар, капетан, свештеник, лечнице ) ратника и место из кога су пошли у рат : „Из Чумића Милош... Из Колара Петко.... / Из Гроцке је Младен... из Гркиње Трифун...“ У другој варијанти је, уз место рођења које има двочлани назив, дато пуно име и презиме погинулог ратника: „и Стојковић Бошко из Потока Житног...“; „и Раковић Павле из Станине Реке...“; „Ајдуковић Влајко из Рибарске Бање...“: „Бур - масовић Марко из Великог Села“ И као што је у поднаслову песме и наговештено „У Тачкама Трима имена су ина“, после сваког имена погинулог ратника долазе три тачке да би се и на тај начин показало да, поред непосредно у песму укључених, постоје „и хиљаде других из тмине дубоке“, и да је то разлог што је, уз удео и епске сим - болике, простор који су запосели мртви ратници представљен и овако: „широко је поље куд не ниче трава“.

Желећи, исто тако, да укаже на још једну чињеницу – да има и много неиден - тификованих ратника – Тешић ће рећи да, поред именом означених, постоје „и они што леже под питања знаком“ и да је то разлог што је „линија смрти дугачка и бела“. Место на коме су „мермер-касете“ (за које се може рећи и да су „читанка горка“, важна и због тога што „памћење бива све тање и тање“, што се, једном речи, историја сели изван видокруга човека нашег доба и зато песма треба да буде,уз све друго, и евокативно средство, чувар онога што тоне у таму времена и зато је она и означена као „лековита биљка“), али и други трагови погинулих ратника је и место које, поред других реакција, подразумева и могућност да „у сунце се скреше лековита псовка“ као облик неприхватања толиког страдања и толиких несрећа, мада на том месту „лековито светле алоје из стења“, а, у исто време, „ливаде, плаве од расцвалог звонца / онострано стоје, у сјају – далеке“. Онострано није тек тако и само реда ради уведено у Тешићеву песму „Плава гробница – Видо“, будући да онај други тематски ток у песми и подразумева премештање тематског подручја у сферу изван емпиријског и културно-историјског оквира.

Наиме, већ у другом катрену тематско подручје се премешта у метафизичку сферу, а у њој средишње место, уместо самих ратника, заузима „Стрелац невидљив – смртоносно тачан“, што, у ствари, значи да лирски опис мења основне састојке, пошто се, кроз подразумевање свега што је овоземаљско, остварује симболичко кретање до историје једног народа, до проблема „да просветли бол се кад лецне из брида“. Промена типа песничког описа омогућава да средишње место добије симбо - лички кодирани призор који говори о томе како „Очајник један са Другим се грли“ и то у часу „док стежу се грла и сузе се зрнче“, што је јасан знак да се, у односу на Бо - јићеву и Лалићеву, гради нова тачка гледишта. А кад се са ње гледа на основну тему, јасно је да „Прометеји наде, апостоли јада“, односно Сизиф који се „са Танталом грли“, доживљавају преображај, постају „Очајник један“ који „са Другим се грли“. На тај начин се гради сасвим другачији поглед на „худ удес Србља“, пошто се он, подједнако, измешта из подручја патетике у које га смешта Бојић, али и из симбо - лички конципираног подручја резервисаног за Сизифа и Тантала, у које га уводи Лалић. Постајући „Очајник један“, протагониста једног великог историјског подвига лирском субјекту омогућава да крене ка „часу просветљења“, часу који ће му омогућити да схвати „шта стварно је своје – а шта је то туђе“. „Час просветљења“ у песничкој визији је подлога на коју је постављено и питање: „зар ово је залог за страдања скора?“, пошто је сасвим очигледно да успостављање јасне границе између свог и туђег треба и страдање за узвишени циљ да постави на нову основу, односно да му врати изворни смисао, јер ако тога не буде нема ни могућности да се заснује „будућа повест на гомили рака“, нема ни могућности да се отклоне оне трагичне заблуде које су разлог што „питању мучном распарча се кора“.

Постављајући у напоредан однос тренутак кад „располути Твар се у светлос - ној трини“ и тренутак кад „над мрамором мора цвет туге је земске“, лирски субјект жели да мотивише своје кретање по метафизичкој сфери, једнако као што тежи и да покаже да најважније одговоре не нуди историја већ нешто што је способно да историју уведе у један други контекст. А то кретање је приказано као кретање „Је - ванђељском јавом – што прорече Писмо“, оно је, другим речима, сад подлога за активирање симболичког система који је и сам по себи смештен изван времена и зато се то кретање окончава уласком у сферу неземаљског: „у завичај Нови, у заумно бивство – / кад отвори Господ Откровењску реку“. Тако се у Тешићевој песми окон - ча ва кретање од историје и емпирије ка сфери неземаљског, у најширем смислу метафизичког. У тој равни све добија једно дубље значење, па, захваљујући томе „мо - шти“ српских ратника „из црнила зраче у Небеској пошти“, постају део једног посебног облика преношења порука. Дакле,те мошти су на земљи изгубиле све што људско биће, чак и кад се жртвује за узившени циљ може да изгуби, али су добиле врло високу симболичку вредност у „Откровењској реци“, тачније речено, на „Божијој лађи“.

И зато се и може рећи да је у песми Милосава Тешића окончано оно што је, на тематском плану, почело у Бојићевој песми (а што се пре Бојићеве песме може срести у нашој епици) Једном речи, ако је Бојић у историјском подвигу српских ратника видео оно што ће омогућити „новој и великој смени“ „да дом сјаја ствара на гомили рака“, ако је он, једноставно казано, веровао да су циљеви које човек себи постави уз велике жртве и остварљиви, ако је Лалић, много касније, уз велико разочарање у историјски смисао подвига српских ратника, наслутио да „није ово подне оно што нас спаја / Него једна повест која дуго траје“, ако је он, опет једноставно говорећи, сматрао да се нешто од подвига предака премешта из историјске сфере и уграђује у симболичко поље националне свести, онда је Тешић могао најпре да и сам ступи у сферу сакралног коју су засновали његови претходници и да баш у тој сфери открије један другачији смисао историјског страдања: његову најдубљу архетип ско/сим - боличку вредност која једино може да прекорачује временске границе само ако се веже за метафизичку интерпретацију људског удеса, пошто само на тај начин може да измакне дејству оног невидљивог „стрелца“, стрелца који вреба из самог срца времена, из историје.

Основни услов да уопште дођемо у прилику да пратимо овакву еволуцију једне теме је био да три песника напишу песме у којима се много тога заснива на поступку текст иза текста, на могућности да ново песничко дело у себе „угради“ неко раније настало дело или митолошку подлогу на којој је то дело настало. Захваљујући том поступку, Бојићева песма је постављена на врло сложену подлогу коју обликују и наша усмена књижевност и наша романтичарска поезија, а Лалићева и Тешићева песма су у себе укључиле и све то и оне могућности које им је, у једнакој мери, стављала и Бојићева песма и симболички статус једног важног догађаја у нацио - налној историји и култури. А то нам показује да и песник нашег времена не може да створи истински вредно дело ако не проговори из дубљих слојева културе којој припада.