67 Milisav Savić

 

Милисав Савић

 

 

БИВШИ ПРИЈАТЕЉИ СЕ МИРЕ

 Протеј успева да организује ручак двојице бивших пријатеља, Марка Ристића и Милоша Црњанског. За читаоца који се по други пут сусреће са именом Марка Ристића, навешћемо неколико неопходних детаља за даљу причу. Марко Ристић, песник и есејист, изразите модернистичке оријентације, париски ђак, врло похвално пише о првим књигама свог генерацијског пријатеља Милоша Црњанског. Убрзо долази и до разлаза: Ристићу, ватреном присталици надреалистичкиог покрета у којем види истинску снагу за културну и друштвену револуцију, не свиђа се позицирање његовог пријатеља у грађанским, буржоаским салонима, тумачиће то као изневеравње поетичких идеала зарад угодног живота. Као скретање ка културној и политичкој десници. Завршетак Другог светског рата затиче Црњанског у Лондону, као емигранта, а Ристића, као истакнутог интелектуалца нове власти, у припремама за одлазак на амбасадорску дужност у Паризу. Десетак година касније, по повратку из Париза, Ристић објављује подужи есеј под насловом „Три мртва песника“. Песници су Пол Елијар, Растко Петровић и Милош Црњански. Прва двојица су и фактички мртви, Црњаски је ни мртав ни жив у Лоноду. Куриозитет есеја је у томе што је био то Ристићев обрачун са некадашњим пријатељима. Који су се одлучили за Персефонино царство, за мрак, а он Риситћ, за Афродитино, за светло – бар тако се тврди у есеју.

Бивши пријатељи нису се видели тридесет и више година.

Ручак се одржава у тајности, крај Смедерева, у башти ресторана затвореног типа (затвореног само за високе функционере), који је некад припадао краљевској породици Обреновић, што и Милошу и Марку, дипломатама, љубитељима отмених места, одговара.

У башти, са столовима испод платана, никог сем нас четворице.

Испред нас се у ведром јесењем дану плавка, сав у треперавом сјају, Дунав.

У том интелектуалном двобоју коју очекујемо Протеј изиграва Марковог, а ја Милошевог секунданта.

Морао је да га нападне, каже Марко. То је био једини начин да га оживи. За Милоша је мало ко знао у његовом вољеном Београду, књиге су му биле ретке у књижарама, још ређе у антикварницама. Знао је да је Милош у Лондону, међу Енглезима, као писац био потпуно непознат. Није им падало на памет да преведу ниједну његову књигу. Енглезима Срби нису потребни као писци већ само као ратници који лудо гину за њих или као шустери и разносачи књига. Ништа нису бољи ни Французи: толико их је он, Марко, волео, а нису ни прстом макнули да се бар једна његова књига преведе на француски. Нису боље среће били ни други српски писци. После Марковог напада, намерно објављеног у малотиражном, угледном академском часопису, и намерно не у Београду већ у Загребу, напада који је у сажетој вести пренела сва режимска штампа, Милош је оживео. Тобож га је Марко сахранио, али га је у суштини васкрсао.

Био је пресрећан кад су му доставили у Лондону тај текст. Чак је у то име отворио последњу боцу „валпочеле“ коју је имао у стану. Осетио је да текст писан из љубави. Бивше љубави. Јесте, Марко га је нападао, с правом, што је свој таленат трошио на описавање јадранских плажа, али није одолео да не открије да тај на први поглед пљувачки текст пише у вили на Локруму, месту из Милошевог бедекера. Државној вили, у којем је окружен пажњом бројног особља. Тиме му је само давао знак да је на његовој, Милошевој страни. Бесмислица је нападати неког за буржоаске угодности, а сам уживати у комунистичким. Нема разлике међу њима, као што нема ни међу буржоаским и комунистичким амбасадорима, вели Милош.

Тим текстом хтео је да га и одвоји од наше интелектуалне емиграције у Лондону, опскурне у сваком погледу, која је покушавала да Милоша, громаду, искористи за своје ситне, прљаве политичке интриге. Сама чињеница да се Милош налази у друштву двојице великих песника, такође је врло битна. Није он ту у лошем друштву, наставља Марко.

Протеј и ја слушамо без даха. Схватамо да ту као секуданти нисмо ни потребни. Али кад смо већ ту, онда се трудимо да нам конобар, који дрема у углу, јер смо ми једини гости, буде на услузи. Зашто да и ми, бунтовници, не уживамо у благодетима и луксузу које смо хтели да укинемо?

Да су победели његови, Милошеви, монархисти, он би, јунак „Три мртва песника“, написао сличан текст о Марку. Најпре би навео да Марко потиче из угледне буржоаске породице, која је верно служила краљевским династијама, а да је то што се играо комунизма био чисти несташлук: сва су буржоаска деца то радила. Напао би га да је изабрао погрешан пут, а у ствари му признао да од њега није било интилигентнијег и бриљантнијег есејисте и критичара, каже Милош. Није било ни таквог стилисте, и његовим есејима српски интелектуални језик (не онај Вуков, сељачки) заблистао је у пуном сјају. И Марко и Милош презирали су из дна душе медиокритете и неписмењаковиће. Књижевност је врло учена ствар. Не пише се из трбуха, или оног дела при дну трбуха, већ из главе. Бистре и начитане главе. Никад није веровао да ће Марко с таквим идејама добро проћи у комунистичком режиму, који ипак почива на мозгу праља.

Тачно је да су се они кретали, једно време, у супротном правцу. Он, Марко, из буржоаског миљеа, према пролетаријату, а Милош, из осиромашене ако не пролетерске породице, према сјају и раскоши буржоаских салона, наставља Марко.

И као што бива: умешао се Комедијант Случај, каже Милош. Нити је Марко икад спао на ум праље, нити се Милош примакао сјају Ристићевог буржоаског света. Марко је завршио као комунистички буржуј, а он као сиромашни, бедни емигрант.

Неки су тумачили његов, Марков, напад на Милоша као љубомору, као завист. (Ту се ја тргнем, као да ми је прочитао мисли.). Као Марку је криво што га књижевна чаршија уопште озбиљно не рачуна као песника, а Милоша кује у звезде. Чак је неко рекао да једино Маркова мама верује да јој је син велики песник, прича Марко.

Тај савременик то пише зато што је после рата одлежао десетак година комунистичких робија, а по изласку обраћа се Марку да му пронађе ухлебље. Марко га одбија. Из страха. Не знају ови момци – Милош показује на Протеја и мене – шта је страх. На страху се држи овај свет, брани Милош свог старог пријатеља.

Биће да је Милош у праву. Ни он из страха није смео да одоговори на писмо Растка Петровића који га је из Вашингтона, где се, као и Милош, нашао у емгирацији, моли да му помогне да се врати у земљу. Није смео јер је и њега контролисала тајна полиција земље чији је амбасадор. Комунисти су гори према својима, ако помисле да их изневеравају. Стаљин је побио и послао у логоре углавном оне писце који су свим срцем подржали револуцију. Сви су га оптужили да је учинио сраман гест што је објавио то очајничко писмо великог песника Растка Петровића и још више што га је оставио без одговора. Нико није разумео да је обелодањивањем писма које остаје без одговора хтео да каже да се владавина комуниста заснива на страху. И сам он, амбасадор и уважена културна личност режима, тако имплицитно признаје да се плаши, каже Марко.

Има у том тексту две реченице за памћење. Прва је да суза не зна за политику. А друга је да и политика не зна за сузу, вели Милош.

Ово мора да запише! кликће Протеј. Дивно. И он је, кришом, плакао због политике, јавно никад.

Не зна Милош да ли је Марко кришом плакао за Растком и њим, али да јавно није пустио сузу – није. И то разуме: сузама се не може створити бољи и праведнији свет у који је његов пријатељ заиста веровао да долази. Марко је поклоник последње, Милош прве изреке. И у томе је битна разлика између њега и Марка. Из које произилазе и оне друге: Марко је стварно веровао у долазак новог, праведног, бољег света. Милош никад. Чак му се чини да, захваљујући уделу Наказе Апсурда, свет постаје све гори и неподношљивији. Управо у томе је тачка разилажења између њега и Марка, каже Милош.

Тачно. Тада га се, Милоша, кад је одбио да га следи на његовом путу, одрекао као пријатеља, каже Марко. Али, као што је рекао, то је била грешка. Које је он врло брзо постао свестан. Књижевност и настаје због тих суза.

Као што немају претке, писци немају ни пријатеље. У приступној беседи за Академију упитао се зашто Адонис одлази сам у лов, без другара. Одлази – сада одговара на то питање – јер је песник. Песник може да буде члан дружине, као што је то био Орфеј код Аргонаута, али он никад не окупља дружину. Кад би окупљао, био би политичар, војсковођа, вођа банде, вели Милош.

На сто се бешумно спусти лист с платана. Пожутео и сасушен, с окруњеним и трошним ивицама, али са очуваном лисном дршком и гранатим залисцима, личио је на старачку шаку.

(Одломак из рукописа Романа о Црњанском)