67 Јovan L. Delić

 

Јован Л. Делић

 

 

НОЋ ЉУБАВИ

 

 Затекли смо се, срећом, на ријеци
кад је звјездана ноћ почела да блуди.
Мирисале су трешње, јабуке ранке, трава.
Чинило нам се како и Морава се нуди
мјесецу млађаном, што не може да спава.

И док су свици неуморно сигнале слали
и слатке поруке изнад плаховите воде
застењаше гануто тополе,
закрилише брижно љубав
од поганих који не умију да воле

А ми на крају свијести, поред ријеке жедни,
на мјесту гдје се можда и змија свлачи,
разапесмо тијела наша у узбурканој страсти
и нимало стидни и нимало чедни
постадосмо као Сијамски близанци.

Дијелили смо пољупце к’о печате, вреле
за сва времена тврдо овјерени,
пливали дуго у помамној пјени,
к’о пред смрт лакомо љубав отимали,
разигране маште изнад сна, опијени.

Кад слатким умором загаси се жеља
ватра у оку, дамари и жудња,
развезасмо чвор удова нам чврсти,
умирисмо нестрпљиве руке и тијела,
смијао се мјесец у Морави пусти
што га носи вода, златна, узаврела

У ноћи љубави, доброте, њежности
остали су трагови младости крај воде,
отисци у пијеску и полегла трава,
слатка успомена изнад заборава:
кад смо једном пробудили страсти
ми у трави, мјесец у Морави.

 

ЗАБОРАВ

У забораву сад си далеко,
нејасан лик,
само контура иза времена,
исчилила као слапови ријечи,
и пјесма и зачаурени тренуци среће.

Све је блиједо ко испрано платно,
сјећам се само да ником ниси била
слична.
Не могу ни да те замислим,
Јер све је ледена магла и све је ништа.

Калиграфско писмо остало је неисписано,
и недовршена мегаломанска слика.
Влажни пољупци заувијек извјетрили.
На блиједо сјећање пада тамна копрена.
У забораву ти си сасвим нејасног лика.

А живот тече, чудо у пролазу,
поставља замке и мреже. Искушава!
Магијом и слатким нектаром мами.
Питам се да ли смо и били, и тјешим,
како ме само заборав можда спашава.

 

РАТНИ ВЕТЕРАНИ

Сједе нијеми, убијена погледа,
Празних рукава или ногавица,
на окрутним улицама и остављеним трговима,
по којим воња оскудица,
са истуреном капом или кутијом од картона.

Као некад изложили храбро прса,
према свјетини, жамору, жагору
јачем од пуцњаве и топова.
Чекају да звекне кованица
што боли више од пушчаног метка.

Окамењеног лица, сами под капом небеском,
сједе нијеми убијена погледа,
сами без кума и пријатеља, заборављени,
остављени као руком од људи,
љỳди који не умију плакати.