67 Miloš Janković

 

Милош Јанковић

 

 

ЂОН

Имају га и живи и мртви.
Понеки је говнав, а понеки блиста.
Припада и џелату и жртви.
Само Бог зна какав је заиста.

Уме да се истањи, или окамени.
Некима је дебљи од коже на дупету.
Склон је да не служи својој намени.
Без њега се не може ни на оном свету.

Продаје се и купује, понекад поклања.
Споредни је лик у људском игроказу.
Што је он тањи и душа је тања.
О ђону говорим, а не о образу

 

КОСМОГОНИЈА

Ми не живимо
у истим световима.
Вашим царује лаж.
Мојим – рима.
Мој се дели осмехом.
Ваш – зубима.
У мом се стиче.
У вашем – отима.
Мој се гледа душом.
Ваш – ни очима.
Мој – вечно пролеће.
Ваш – вечна зима.
У мом нема
што у вашем има.
Мој почива на нежнима
Ваш – на злима.
Ваш је само ваш.
Мој припада свима.
И грешнима,
и светима.
Мој припада људима.

 

МЕЂУТИМ

Чим сам прочитао на једном зиду –
Кад ја тамо, а оно – међутим1 ,
схватио сам да ће се, упркос стиду,
и мени догодити оно што слутим:
Бићу приморан да мртав живим,
правећи се да је и мени исто важно,
спреман да сваког, сем себе, окривим
за то што је истинито постало лажно.

Бићу део већине која је пристала
да пришије ђонове на своје образе,
већине која је на време спознала
да дани у лажима трају и пролазе,
и постаћу број, статистички податак,
моје је да слушам, трпим и ћутим,
јер живот је, ионако, сувише кратак,
да га трошим још и на то – међутим.