67 Владислава Рибникар

 

Владислава Рибникар

Мирослав Јосић Вишњић (1946–2015)

ТВОРАЦ ЗАНОСНЕ ЛИРСКЕ ПРОЗЕ

„Још сам жив, а живећу и у делима...
Чим неко отвори моју књигу.“
Завештање

     Осмог септембра, ове године, навршава се пет година од смрти Мирослава Јосића Вишњића, творца заносне лирске прозе и мог веома драгог пријатеља. Писала сам о њему чешће и више него о иједном другом савременом писцу, увек онако како сам најбоље професионално умела: инспирисана искључиво његовим језички и семантички богатим приповедањем, увек концентрисана на дело, никад на личност ствараоца. Откако га више нема међу нама, осећам да ми је остало да му се бар неколиким речима одужим и за деценије дружења, за наше многобројне заједничке кафе и диване, за ручкове и вечере у увек гостољубивој кући Јосића, где је и за кување и за дотеривање рукописа главни мајстор, или језиком куће „закон“, била његова супруга Мирјана, стуб породице и моја једнако драга другарица. Знам да би она највише волела да се овог пута манем језика књижевне критике и да о њеном и нашем Јосићу проговорим лично, како успомена на њега живи у мом сећању.
     Јосића сам упознала 1966. године, на нашој тада славној Катедри за светску књижевност у Таковској улици, на којој смо обоје започели студије. Била је то нарочитакатедра, чији се културни утицај ширио далеко изван самог универзитета. Ту су се, уз високо образоване и подстицајне наставнике, окупљали најталентованији и најинтелигентнији млади људи – будући писци, критичари, професори, преводиоци, новинари, чији ће рад током следећих деценија обележити српску културу. „Седели смо у Таковској, у згради за коју нисмо знали да је некада била затвор, и водили бескрајне расправе о књижевности... Ти стални разговори били су најбоља школа кроз коју сам прошао“, рекао је Јосић у једном интервјуу за те своје студентске године.Међу нама студентима, који смо још увек тражили себе, он се издвајао тиме што је већ изабрао свој животни пут. По опредељењу и судбини, већ је био писац. Читаоци који знају колико је током живота писао о српској књижевности, о Сремцу, Игњатовићу, Станковићу, Црњанском, могли би се упитати зашто је одабрао да студира баш општу књижевност. Увек је истицао своју везу са националном традицијом, за коју су га везивали језик и култура, али, како сведоче и многобројне референце у његовој прози, та проза не би била оно што јесте без утицаја великих светских писаца које смо на катедри изучавали: Сервантеса, Раблеа, Достојевског, Чехова, Џојса...
   Наше пријатељство започело је онако како је, мислим, и морало да започне - разговором о његовом писању. Седели смо на клупи у ходнику испред наше учионице, главном месту студентског окупљања. Мора да су часови били у току, јер у ходнику у тим тренуцима није било никога, а ми смо разговарали о причи „Пети војник“, коју ми је био дао на читање. Сећам се и да ми је показао писмо које је добио од Александра Тишме, тадашњег главног уредника „Летописа Матице српске“, са објашњењем зашто прича неће бити објављена. Памтим своје вишеструко изне - нађење: због зрелости, снаге и иновативности Јосићеве прозе, због његове храбростида рукопис понуди „Летопису“ (за нас почетнике постојали су тада само „Студент“, „Младост“ и „Видици“), као и због чињенице да је славни Тишма сео да одбијање рукописа образложи још непознатом младићу и тиме покаже да цени његов таленат. Јосићева прича је била, по ондашњим критеријумима, тематски и стилски сувише радикална, тако да ме неприхватање није изненадило. Он сам у том нашем разговору није показао ни љутњу због одбијања ни сумњу у себе. Напротив, био је пун стваралачке енергије и самопоуздања, као човек који зна куда је и зашто кренуо, па се унапред радује изазовима и пословима који га очекују. Три године касније, „Пети војник“ појавиће се као уводна прича у збирци Лепа Јелена, за коју ће добити престижну награду Исидора Секулић. Убрзо затим уследиће обимнији прозни подухвати, Роман о смрти Галерије и Чешка школа, као и приповедачка збирка Дванаест годова, књиге које ће му донети нова критичка признања и дефинитивно потврдити да је реч о изграђеном и самосвојном писцу. 
     У нашој студентској генерацији Јосић се издвајао и тиме што је, док су други одлазили на састанке са девојкама или младићима, он већ на првој години студија био породични човек. Мирјана и он венчали су по завршетку школе и на студије стигли заједно, да би ускоро добили и ћерку Јелену. Заједно су истрајали кроз многе невоље које доноси живот без властитог крова над главом и сталних извора прихода, добили још двоје деце, Мирослава и Павла, и сви заједно се, коначно, сместили уједнособан стан добијен преко Удружења књижевника, са креветима на спрат и мајушном кухињом, у којој је увек било места за госте и расположења за дружење. Међу Јосићевим генерацијским пријатељима било је песника и прозаиста, есејиста, сликара, вајара, филмских и позоришних уметника. Од самог почетка повезао се са редакцијом „Студента“ и „Видика“ и потом укључио у бурна збивања 1968, која су још више зближила генерацију и постала тема његовог следећег романа Приступ у светлост, првог зглоба у циклусу ТБЦ.
      Када помислим на тог младог Јосића, често се сетим његове појаве у дипломском филму Лазара Стојановића „Пластични Исус“, снимљеног 1971, а пуштеног у биоскопе тек двадесетак година касније. У тој краткој сцени, снимљеној у Липовачкој шуми, појављује се вижљасти младић на коњу и код свог газде, власника ергеле, одлучно протествује због израбљивања животиња које се изнајмљују за јахање. Коњи се пречесто и невично јашу, жали се млади коњушар: „Они њих много муче. Они не знају какви су коњи, како с њима треба да поступају“. „Нешто ти је намћораст овај радник“, коментарише јунакиња која слуша разговор, а газда одговара „Није професионалац, него писац“. Шаљиве политичке конотације невичног јахања су јасне, али мени је у овој сцени много важније буквално значење изговорених речи. Јосић ту, у ствари, глуми самога себе, бунтовника који штити угрожене и истерује правду и који,шта год био принуђен да ради зарад опстанка, остаје увек, професионално и егзистенцијално – писац.
   Јосић је волео коње. Заједно са равничарским биљкама, салашима и рекама, коњи ће бити важан део његовог замишљеног света, смештеног у бачку равницу. Треба се само сетити болног призора умирања лепе и паметне кобиле Пенелопе из Чешке школе, која страда у пожару, или туговања приповедача који остаје без своје мезимице у причи „Шуга, права љубав“ из Дванаест годова. Било је и касније људи који су га називали намћором, из истог разлога из којег га тако карактерише јунакиња у филму – због склоности да отворено критикује и тврдоглаво се залаже за вредности и принципе у које је веровао. Али брижан и саосећајан однос, нека врста болећивости коју Јосић – филмски јунак, показује према намученим животињама, открива, испод дрскости и бунтовништва, мекоћу, благост, сентименталност, особине које су код њега биле споља мање видљиве, али можда и важније, и које је лакше него у животу исказивао на папиру, кроз свој особен стваралачки рукопис.
     У књижевној каријери Јосић је рано наишао на неприлике због бунтовног духа и непристајања на самоцензуру. Роман о смрти Галерије, са мојим предговором (поносна сам на ту своју једину, истина незаслужену забрану), повучен је одмах по штампању 1974, док је Приступ у светлост, годину дана касније, изазвао праву политичку буру, после чега су врата великих издавачких кућа остала за њега дуго затворена. Тако је настала Књижевна фабрика „МЈВ и деца“, у којој је, у књигама скромног формата, приватно издавао дела која није могао да објави, а потом и текстове других писаца, својих пријатеља. Веома дуго је, упркос финансијским тешкоћама, истрајавао и у одлуци да не тражи стално запослење, како би се могао што потпуније посветити књижевности. Радио је хонорарно као коректор и лектор, редиговао и технички опремао књиге – добро је познавао и страсно волео све што је било у вези са језиком, писањем и штампом. Мирјана је лекторски занат такође савршено изучила. У једном интервјуу Јосић ће се похвалити тим кућним заслугама за српску културу – заједно су обрадили више од хиљаду књига.Међутим, пролазило је време, а обимнијег новог остварења није било. Јосић ми у то доба није детаљније говорио о својим пројектима, тако да сам се изненадила и обрадовала када се једног дана појавио на мојим вратима са завршеним, уредно прекуцаним и увезаним рукописом новог романа. Под дугим насловом Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба крило се чудесно дело, плод дугогодишњег брижљивог изучавања и стваралачког рада. Истовремено историјски роман и поема о буни из 1848, у којој се сплиће епско и лирско, историјско и измаштано, колективно и индивидуално, Одбрана и пропаст... остаће, по мом мишљењу, његово врхунско дело. Објављена 1990, она ће му донети тада изузетно престижну Нинову награду и велики књижевни углед, па тиме и знатно повољније услове за рад. Отада се, једни за другим, нижу романи, збирке приповедака, Азбучник придева, Антологија српских припо ведача, књиге записа, писама, новинских разговора... све до последњег, тематски комплексног и обимног романа Барон из шарага, који, по сопственом признању, пише са великим уживањем и објављује 2013. у властитом издању. Током своје тешке болести, када је изгледало да је дошао крај писању, приредиће пријатељима и поштоваоцима још једно радосно изненађење. Први примерци нове приповедачке збирке Ђурђевдан појавиће се у последњим данима његовог живота.Све до краја, мој друг Мирослав Јосић Вишњић живео је онако како је још у раној младости одабрао – са књижевношћу и за књижевност.   
    Јосић је био прави заљубљеник и мајстор речи, а највећу моћ приписивао је придевима. Памтим како ме је, редигујући у студентским данима неки мој текст за „Видике“, упућивао у значај придевског вида, који ја, као савремено београдско дете,
нисам увек осећала. Придеви „чуда чине“, рећи ће деценијама касније у Барону из шарага, они „усмеравају мисао“. Послушаћу га, па ћу се и сама у овом сећању ослонити највише на моћ придева. А што се придевског вида тиче, њему ће у Барону из шарага бити посвећена цела једна докторска дисертација.
    Јосић кога ја памтим био је живахан, енергичан, радознао, ведар, приступачан, увек отворен за нова искустваи дружења. Волео је да путује, па се одмах после студија упутио у Париз и заволео га, а Мирјани отуд слао сиреве, који су налазили пут у моју кућу, пошто се њој нису допадали. Угостио је у Стапару моје холандске пријатеље, који су тамо стигли својим комбијем и инспирисали га да и сам набави слично половно возило и њиме, доста несигурном вожњом, савладава дистанцу између родног села, којем се увек враћао, и свог београдског дома.
    Био је одан и поуздан пријатељ. Када сам завршила докторску дисертацију о Исидори Секулић, он је, преко својих штампарских веза, бесплатно укоричио десетак тада неопходних примерака, лично пренео цело то брдо књига и уручио ми га са радосним и тријумфалним осмехом, као да је у питању његов властити рад. Поверљив и трајно привржен блиским људима, болно је примао сваки неспоразум, разилажење или разочарање.
     Држао је до свог талента и достојанства свог заната. Када се борио за бољи материјални статус, за повољније уговоре и пристојније хонораре, чинио је то у интересу саме књижевне професије и свих уметника. Принципијелан и упоран, долазио је у сукобе са људима и институцијама са којима је сарађивао, али је, по природи, био незлобив, мек и осећајан човек. Волео је шалу, досетке, задиркивање,игру са децом. Водио је у парк и своју и комшијску децу, долазио је и по мог братанца
Владу, за кога је вредно сакупљао шибице, па су сви заједно ишли на мини-голф на Калемегдан. Касније су на ред дошли унуци и унуке.
    Живео је изузетно скромно, а у свему чиме се бавио био је брижљив и темељан. На сваком рукопису је радио дуго, док њиме није био потпуно задовољан. Није трпео уреднички немар, лоша техничка решења, правописне и штампарске грешке. Волео је да сређује и систематизује – о томе не сведоче само Азбучник придева и различити спискови у романима, већ и Библиографија Мирослава Јосића Вишњића, коју је оставио као помоћ будућим истраживачима и читаоцима. Један критичар га је, због посвећености писању и књизи, назвао монахом српске књижевности. Али монаштво сувише упућује на лишавање, на аскетизам, док је Јосић био истински привржен животу. Као и његови књижевни јунаци, уживао је у храни (мада није знао да кува, у његовој прози спремају се и једу разна јела), у белом вину са коцкицама леда, у јакој црној кафи без шећера, у дружењу са пријатељима. Живот и уметност за њега су се узајамно преплитали и прожимали, једно је било неодвојиво од другога. Оно што је доживљавао уграђивао је на разне начине у своју прозу – директним преношењем аутобиографског, уметничком транспозицијом или мешањем чињеничног и измишљеног, као да је желео да цео свој свет фиксира и овековечи претварањем у речи, у књижевност.
    Стицајем околности, мој муж Дејвид Норис и ја смо га видели пред почетак првих лекарских испитивања и рано сазнали за његову болест. Примио ју је мирније него што смо очекивали, или је бар тако изгледало. Све до краја није клонуо духом,
није показивао малодушност ни страх. И даље се радовао пријатељима, разговору, обнављао сећања на људе које је сретао у животу, на лепе доживљаје и путовања, понављао да је задовољан оним што је остварио и што оставља за собом, и у личном животу и у стваралаштву.
    Још од „Лепе Јелене“, приче посвећене очевом боловању и одласку, тема смрти провлачи се кроз Јосићево приповедање, да би у његовим последњим књигама добила истакнуто место. И као што у „Лепој Јелени“ гашење живота бива праћено његовом обновом, рођењем ћерке Јелене, животодавни извори у његовој прози никад не пресушују, лепота и богатство живота потврђују се поетском снагом речи, садашњост се отвара према будућности. У Барону из шарага читамо и ове редове:
     „Другачији и бољи људи од нас долазе, њихово је будуће време. Човек није створен за вечност. Дела јесу“.
   

    Мирослав Јосић Вишњић живеће и даље у сећању оних који га памте и који су га волели, али ће се његов прави живот, онај до којег је највише држао, одвијати тамо где је очекивао највише радости – у друштву будућих читалаца његових књига.