69/70 Mišo Kisić

 

 Мишо Кисић

КУЛТУРНА ДОГАЂАЊА У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ

(22. октобар 2020 – 3. март 2021)

 Од 25. октобра до 1. новембра 2020. године трајао је рад 9. ликовне колоније „Симеон Добрићевски“ у Билећи, у организацији Завичајног клуба „Освит“. Уз поштовање епидемиолошких мјера везаних за вирус корона, саборовању сликара и вајара присуствовала су 23 умјетника из Републике Српске, Србије и Црне Горе, од чега два доктора наука, три магистра и 14 академских сликара. Посебно интересовање изазвао је рад вајара за које је, како су рекли, херцеговачки и билећки камен вјечита инспирација. Њих је угостио власник каменолома Неђо Носовић. За њега камен никада није био нешто окамењено. – Има сто начина који потврђују да камен има душу. Ово је један од сто начина – каже Носовић, док гледа како у камену настају умјетничка дјела. Истог су мишљења и доктор примјењеног вајарства Јелена Божовић Ђорђевић и Игор Ђорђевић, вајар из Београда. – Права је ријеткост да учесници колонија раде директно у каменолому, да се сарађује са људима који раде нешто друго од камена, кажу ови врсни умјетници. Сликарска дјела током рада колоније настајала су у простору ресторана „Фортуна“ и у његовој околини са које се пружа фантастичан поглед на пространо Билећко језеро. На крају рада 9. ликовне колоније приређена је изложба насталих остварења у Галерији Дома културе „Јевто Дедијер“.

У Градској галерији у Невесињу 31. октобра отворена је изложба цртежа и скулптура вајара Бранка Милановића из Краљева. Изложбу, под називом „Интерне геометрије“, свечано је отворила умјетнички руководилац Галерије Нада Илић. Милановић је изложио радове који се баве структурама херцеговачког крша. Поздрављајући учеснике отварања изложбе, Милановић је рекао да изложене радове прати један циклус проматрања, размишљања и стварања које је трајало двије године. Он је додао да за своје радове углавном употребљава камен из Херцеговине, са различитих крашких предјела, комбинујући га сондираним комадима. Сам назив изложбе, као и цртежи који је прате, подстичу на размишљање о радовима који су сведени на неке основне геометријске облике. Милановић је виши асистент на Академији ликовних умјетности – Одсјек вајарство у Требињу, гдје живи од 2012. године.

У Невесињу је, 8. новембра, обиљежен Дан општине и крсна слава Борачке организације Републике Српске – Митровдан и одата почаст палим борцима у митровданским биткама 1992. и 1994. године. Обиљежавање је почело Светом архијерејском литургијом у цркви Вазнесења Господњег и славским обредом поводом крсне славе Борачке организације РС. Свету архијерејску литургију служили су умировљени владика Атанасије и владика Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије уз саслужење свештенства епархије. У порти храма освештан је споменик невино страдалим дјевојкама у Другом свјетском рату. Старјешина Саборног храма Младен Чалија захвалио је донаторима, прије свега Илији Шишковићу, владикама Атанасију и Димитрију, који су помогли изградњу споменика невесињским ново - мученицама. Предсједник БОРС-а Миломир Савчић честитао је свим борцима славу која се ове године обиљежава у мало другачијим условима због епидемиолошке ситуације везане за вирус корона. Он је рекао да се крсна слава БОРС-а обиљежава у свим општинама и градовима РС, али да се у Невесињу ова свечаност поклопила са обиљежавањем чувених митровданских битака, које су уврштене у календар значајних догађаја Републике Српске. И ове године Борачка организација Невесиња, у сарадњи са Основном школом „Ристо Пророковић“, организовала је традиционални конкурс за избор најбољих литерарних радова на тему Митровдана. За најбољи рад проглашена је пјесма „Крвава ријека“ Иване Ђерић, ученице VIII3 разреда поменуте школе. Друго мјесто припало је Јани Радовановић, ученици IX4 , док је треће мјесто заслужила Елена Вујадиновић, ученица VIII разреда. Борачка организација ауторима најбољих радова уручила је захвалнице и новчане награде. На овогодишњем Ми - тровданском конкурсу Извршног одбора Ратних ветерана Невесиња припала је прва награда Јани Радовановић, ученици IX разреда Основне школе „Ристо Пророковић“ за пјесму посвећену легендарном команданту Новици Гушићу. Млада пјесникиња је своје дивљење команданту преточила у стихове наглашавајући његове највеће људске и војничке врлине по којима ће га вјечно памтити Невесиње и Херцеговина.

Требиње је и ове године, у нешто скромнијем облику због епидемиолошке ситуације, обиљежило 13. новембар, Дан ослобођења у Првом свјетском рату. Тим поводом одржана је свечана сједница Скупштине града. Градоначелник Требиња Мирко Ћурић уручио је овим поводом представницима Академије ликовних умјетности и Факултету за производњу и менаџмент из Требиња Повеље града, а Удружењу „Бебе“ захвалницу, истакавши да су ове заслуге остварили искључиво преданим радом, у заједништву какво се очекује од цијелог града. Захваливши се на овим повељама, у име требињских високошколских установа, декан Академије ликовних умјетности Веселин Браковић је нагласио да Повеље града представљају и знак захвалности овим факултетима који су важан дио академске заједнице Републике Српске. Захвалницу Удружењу породица са проблемом стерилитета „Бебе“ примила је др Лилиен Ковач. Честитке добитницима признања, али и цијелом граду и грађанима Дан ослобођења, датум на који је након Великог рата овдје дошла слобода, упутио је градоначелник Мирко Ћурић. Делегације Градске управе и Скупштине Града положиле су поводом Дана ослобођења цвијеће на требињска спомен-обиљежја борцима и жртвама свих ослободилачких ратова.

Ликовним радионицама за дјецу основних и средњих школа, као и за малишане са посебним потребама из Удружења „Сунце нам је заједничко“, те изложбом аматера ликовне умјетности, у Требињу се и ове године одвијала традиционална манифестација „Европска ноћ музеја“ током 13. и 14. новембра. Тако се Музеј Херцеговине тринаесту годину за редом придружио установама културе широм свијета које овом манифестацијом желе људима приближити културу. Чланови Удружења „Сунце нам је заједничко“ након обиласка Музеја Херцеговине на плакатима и позивницама које су радили поводом „Ноћи музеја“ представили су оно што им се највише свидјело у овој установи. Према ријечима Сима Радића, музејског педагога, овогодишња тема манифестације је „Музеји за равноправност, разноликост и укључивање“, па су музејски радници одлучили да одрже инклузивну радионицу за особе са потешкоћама у развоју. Другог дана „Ноћи музеја“ у Галерији Музеја Херцеговине отворена је изложба аматера ликовне умјетности под називом „Требињу с љубављу“. Своје радове изложило је 11 аматера сликара. Учеснике отварања изложбе поздравила је и представила излагаче директор Музеја Херцеговине Ивана Грујић. У име Градске управе присутним се обратио начелник Одјељења за друштвене дјелатности Зоран Милошевић и прогласио изложбу отвореном. „Ноћ музеја“ је завршена обиласком музејских сталних поставки, а за све посјетиоце улаз у Музеј је био бесплатан до краја новембра 2020. године. Иначе, манифестација „Ноћ музеја“ требала је бити одржана у мају мјесецу, али је због актуелне епидемиоплошке ситуације помјерена за нови, новембарски термин.

Десетог децембра у Галерији Музеја Херцеговине у Требињу одржан је концерт класичне музике на коме су наступили Сњежана Поповић Вулета (клавир) и Иван Оташевић (виолина). Они су предавачи на Академији музичке умјетности у Бањалуци. Било је ово прво њихово представљање требињској публици. Овим концертом жељели су да, у овом периоду пандемије, својим музицирањем донесу позитивне вибрације и на тренутак прекину свакодневницу која нас је снашла. Због епидемиолошке ситуације, број посјетилаца био је ограничен, упркос томе, умјетници су виртуелно извели захтјевни репертоар, а публика је уживала у познатим дјелима Баха, Моцарта, Франка и Вијењавског.

Удружење „Либер“, друштво за очување Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ у Билећи 17. децембра, покренуло је новогодишње прикупљање књига за библиотеку Средњошколског центра „Голуб Куреш“ под називом „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци“. У акцију су се укључили многи Билећани, садашњи и бивши ученици билећке гимназије, привредници, љубитељи књига и читања. – Ако су дани око Нове године дани даривања, учинимо највриједнији дар нашој сестринској библиотеци, тек нешто млађој од наше Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“. Као друштво које настоји да се стара о Библиотеци нашег града, увјерени смо да ћемо највише допринијети ако помогнемо да се гради мали храм књига у коме се формирају наши будући чланови и читаоци – а то је управо Библиотека Средњошколског центра – истакли су из Удружења „Либер“. У овој Либеровој акцији прикупљене су искључиво новчане донације за куповину нових, савремених издања школске лектире за средњу школу. Акција је имала широког одјека, па је школска библиотека обогаћена са деветнаест наслова у 437 примјерака, а укупна вриједност донације је 6.054,23 конвертибилне марке.

У Музеју Херцеговине у Требињу, 29. децембра, отворена је изложба слика по позиву Удружења Међународна ликовна колонија „КОЛО“, инспирисане Требињем и Херцеговином, а настале за потребе виртуелне изложбе за вријеме изолације током 2020. године. Ивана Грујић, директор Музеја Херцеговине у Требињу, рекла је да овом изложбом Музеј Херцеговине завршава 2020. годину у којој је одржано преко тридесет културних догађаја и око 15 изложби. Иначе, изложба је настала на ини цијативу Дражена Милића, селектора Међународне умјетничке колоније „КОЛО“. Милић је рекао да је идеју о овој изложби добио још у марту и истакао да се одазвало 100 умјетника са преко 150 радова који су представљени онлајн изложбом у мају ове године. Када су се створили услови за одржавање редовне изложбе, 49 умјетника је поштом послало своја дјела у Требиње, па су радови стигли из БиХ, Србије, Црне Горе, Хрватске, Македоније, Русије, Украјине... Доста радова није могло стићи због познатих околности везаних за вирус корона, поготово оних из Америке, Русије, Кине, Канаде... Ова изложба, коју је свечано отворила Ивана Грујић, биће отворена до 1. фебруара 2021. године.

Од средине децембра 2020. године нови кружни ток у Невесињу краси Теслин торањ висок осам метара са куполом у пречнику од три метра. У његову изградњу утрошене су четири тоне челика. Ријеч је о постављању реплике Варденклифског торња. Аутори идеје и пројекта, грађевинци и графички инжењери, отац и кћерка Жарко и Весна Ђерић, а сарадници на пројекту били су инжењер грађевине Драгомир Вуковић и архитекта Милован Самарџић. – Ови вриједни људи урадили су чудо, успјели су да идеју српског генија оживе у Невесињу и тако Теслу врате међу свој народ – рекао је први човјек Теслине фондације Никола Лончар. Управни одбор Теслине фондације са сједиштем у Филаделфији донио је одлуку да награди ауторе. Осим додјеле награде за ауторе из Фондације је најављено да ће типски пројекат из Невесиња, који симболизује хуманизам, иновативност и позитивне аспекте људског стварања, бити искориштен за изградњу торњева широм свијета и бити покретач других пројеката Николи Тесли у част. Награда невесињским ауторима уручена је средином јануара 2021. године у Њујорку.

Народна библиотека у Гацку основана је 28. децембра 1957. године. У знак сјећања на тај дан 28. децембра 2020. године у овој установи културе одржан је пригодан програм. Директор Народне библиотеке Гацко проф. Радомир Вучковић нагласио је значајну улогу у културном животу града ове установе која располаже са око 25000 књига. Библиотека има одјељење за дјецу и завичајно одјељење које броји преко 2000 вриједних књига, чији су аутори из Гацка и Херцеговине. Библиотека располаже и са више од 210 посебно вриједних књижевних остварења из далеких времена, а најстарије је прво издање Горског вијенца из 1847. године. Књижни фонд Библиотеке у Гацку током 2020. године обогаћен је са нових 1100 наслова путем донација појединаца и колектива, а највреднији је поклон доктора Миша Кошутића. На пригодној свечаности поводом Дана библиотеке, десет највреднијих читалаца добило је захвалнице и пригодне награде. Награђени су читаоци у категорији основаца, средњошколаца и осталих грађана. Међу награђеним су најмлађи читаоци дјечаци Давид Косовић и Стефан Вишњевац. Овој свечаности, одржаној уз пошто вање епидемиолошких мјера, присуствовао је и начелник Општине Гацко Огњен Милинковић. Двадесет и осми децембар убудуће ће се обиљежавати као Дан Народне библиотеке Гацко.

На Међународном литерарном конкурсу „Моја отаџбина Србија“, који расписује Православни дјечији часопис „Светосавскo звонце“ заједно са Међународним фондом јединства православних народа, крајем 2020. године Требињки Милици Макитан припала је прва награда за родољубиву пјесму „Једна, пред Господом недјељива“. Конкурс је расписан почетком године, када је Милица била ученица 9. разреда Основне школе „Вук Караџић“, а сада ученица првог разреда Гимназије „Јован Дучић“, одабрала је да конкурише поезијом. Резултати конкурса саопштени су на сједници жирија у згради Патријаршије у Београду, којим је предсједавао Драган Лакићевић, књижевник и директор Српске књижевне задруге. Према ријечима Миличине вјероучитељице из основне школе Жанеле Пажин, млада пјесникиња је у својој пјесми истакла сав значај и вриједност поимања да су Србија и сестра јој Република Српска једна душа, један народ – недјељиве. Жанела Пажин подсјећа да је Милица Макитан први пут награђена на конкурсу који расписује „Светосавско звонце“ – у 6. разреду основне школе такође освојивши прву награду на тему „Ко - ријени“, а у 8. разреду на тему „Колијевка“ награђена је посебном похвалом. Изузев за писање Милица има смисла и за музику и члан је женског пјевачког хора „Света Анастасија Српска“ у Требињу.

Након Божићних, Богојављенских свечаности и свечаности поводом 9. јануара Дана Републике Српске, у свим источнохерцеговачким општинама и граду Требињу одржане су Светосавске свечаности које су овог пута биле прилагођене актуелној ситуацији везану за пандемију вируса корона.

Двадесет и седмог јануара 2021. године заједничком свечаношћу свих основних и средњих школа у Требињу је, у позоришној сали Културног центра, обиљежена школска слава – Свети Сава. Уз звуке химне „Ускликнимо с љубављу“ обављено је ломљење славског колача, а овогодишњи домаћин славске свечаности Центар средњих школа Требиње извео је четрдесетоминутни поетско-музички програм, под називом „Свјетионик љубави“. Крсну славу ученицима и професорима честитали су свештеник Никола Јанковић и градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Обраћајући се учесницима светосавске свечаности, директорица Центра средњих школа Требиња, Недјељка Илијић поред осталог је нагласила да се у Центру средњих школа образује 480 ученика у четири струке са 12 занимања, те да се и у условима пандемије, како у Центру тако и у другим требињским школама, постижу добри резултати и траје на светосавском путу.

Савиндан се у Билећи обиљежава као Крсна слава и Дан општине, те крсна слава овдашњег Саборног храма, СПКД „Просвјета“ и других институција из области образовања и културе. У храму Светог Саве Свету архијерејску литургију служио је епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. Након обављања ломљења славског колача у порти храма одржан је пригодан програм у оквиру кога су уручене повеље и награде Општине Билећа за 2020. годину појединцима и колективима. На приједлог комисије за награде и признања, а одлуком Скупштине општине Билећа, највеће признање у категорији заслужних поједнаца – Повеља општине Билећа припало је наставнику у Основној школи „Петар II Петровић Његош“ Миленку Кешељу. Повеља је додијељена за исказану стручност, оданост послу и постигнуте резултате са ученицима на такмичењима широм региона. Повељу Општине као колективно признање за исказану хуманост, велику пожртвованост, коректан и професионалан однос према пацијентима у вријеме пандемије вируса корона добили су чланови Ковид тима др Драгана Тешановић и др Зорка Бајчетић из Дома здравља „Свети Лука“. Општинско признање за најбољег спортисту 2020. године припало је маратонцу Љубу Тркљи. На другом мјесту је каратисткиња Сашка Илић, а на трећем куглаш Предраг Војновић. Уз честитке на постигнутим резултатима повеље и награде добитницима је уручио начелник Општине Билећа Веселин Вујовић. Пригодним програмом, уз поштовање свих епидемиолошких мјера, Светосавску свечаност својим наступом обогатили су чланови Удружења гуслара и епских пјесника „Војвода Влатко Вуковић“ и Удружења гуслара и епских пјесника „Војвода Глигор Милиће вић“ из Билеће.

Завичајни клуб Билећана у Србији са сједиштем у Београду, и поред свих проблема изазваних пандемијом вируса корона, уз помоћ добротовора додијелио је новчане награде за троје најбољих билећких студената, који студирају у Београду. Овог пута награде су добили: Душанка Бјелетић, студент друге године Ветеринарског факултета (просјечна оцјена 9,93), Петар Војновић, студент мастер студија на Рударско-геолошком факултету (просјечна оцјена 9,12) и Драган Ивковић, студент мастер студија на Машинском факултету Универзитета у Београду (просјечна оцјена 9,11). Завичајни клуб Билећана у Србији, на иницијативу познатог привредника Рада Вујовића, покренуо је ову акцију награђивања најбољих студената прије четири го - дине. Награде су додјељиване у оквиру Билећког сијела у Београду. Ове године, због познате епидемиолошке ситуације, сијело није одржано, па су награде у износу од по 20000 динара уручене на Савиндан 27. јануара 2021. године у просторијама Зави - чајног клуба Билећана у Београду.

Програм посвећен првом српском просвјетитељу и учитељу Светом Сави у Гацку је редукован због актуелне епидемиолошке ситуације везане за вирус корона. Но, уручење награда и признања најбољим у области образовања и културе ни овог пута није изостало. Умјесто традиционалне свечане академије програм уручења признања и награда реализован је у просторијама читаонице Народне библиотеке. Програм су организовали СПКД „Просвјета“ и Општина Гацко. Новчане награде уручио је начелник општине Гацко др Огњен Милинковић, a признања и књиге СПКД „Просвјета“ уручио је предсједник Одбора „Просвјете“ у Гацку професор Радомир Вучковић. У прошлој школској години изостала су такмичења у основним школама због пандемије вируса корона, док је дио такмичења одржан у средњим школама. Значајне награде на такмичењима на регионалном, републичком и БиХ нивоу освојили су ученици Средњошколског центра „Перо Слијепчевић“ Гацко. Прво мје - сто на регионалном такмичењу (Српски језик) освојила је ученица Наташа Марковић, ментор проф. Гордана Вуковић. Прво мјесто на републичком такмичењу (Руски језик), ученик Бојан Куљанин, трећа мјеста на републичком такмичењу из Руског језика освојили су Наташа Марковић и Оља Илић, чији је ментор била проф. Мирјана Слијепчевић. Прво мјесто на нивоу БиХ (Демократија и људска права) освојили су ученици: Невена Антуновић, Милијана Ковачевић, Марија Тодоровић, Стела Дубље - вић, Бориша Слијепчевић, Јован Братић, Тодор Пикула и Милан Горановић, ментор проф. Јована Петковић Аћимовић. Награда је припала и Ани Ненадић, ученици Музичке школе „Свети Роман Мелод“, ментор проф. Бојо Милошевић, за освојено прво мјесто на међународном такмичењу музичких школа у Србији. Уручене су награде и признања за најбоље радове на тему „Свети Стефан сабор сазвао славом нашу дјецу сабрао“, а поводом 9. јануара Дана Републике Српске. Прво мјесто припало је ученици СШЦ „Перо Слијепчевић“ Анђели Прстојевић, друго Огњену Бошковићу и треће Милошу Шупићу. Проглашени су и награђени најбољи литерарни радови на тему: „У дому Светог Саве мој је дом“ поводом школске славе и славе СПКД „Просвјета“. Награђени су за прво мјесто Јована Антуновић из ОШ „Свети Сава“, Миланка Стевановић из СШЦ „Перо Слијепчевић“ Гацко и Михајло Масти - ловић, из Богословије „Светог Петра Дабробосанског“ Фоча и Огњен Бошковић из ОШ „Свети Сава“ Гацко. Конкурсе за најбоље литерарне радове на поменуте теме расписала је СПКД „Просвјета“ Гацко. Дио награђених радова прочитан је приликом уручења награда, а поједини радови представљени су и у програму Радио Гацка. Предсједник одбора СПКД „Просвјета“ у Гацку проф. Радомир Вучковић рекао је да је на поменуте конкурсе пристигао велики број радова, честититао је награђеним и захвалио жирију на добро обављеном послу. Програм свечаности уручења признања и награда водила је Марија Вучић.

Међу 40 истакнутих наставника основних и средњих школа и васпитача у Републици Српској, награђених „Светосавском наградом“ за постигнуте резултате у области образовања и васпитања ученика и дјеце у протеклој школској години, Министарство просвјете и културе РС наградило је и троје просвјетара из Требиња и једног из Билеће. Ову престижну награду добили су васпитач у вртићу „Наша радост“ Сања Кисин, наставник разредне наставе у Основној школи „Јован Јовановић Змај“ Милан Вујовић и професор виолине у Средњој Музичкој школи Требиње Љиљана Рајовић, као и Мирјана Сворцан Тољ, наставница српског језика и књи жевности у Основној школи „Свети Сава“ у Билећи. „Светосавска награда“ састоји се од Светосавске повеље и новчане награде, а добитницима је уручена на начин прилагођен тренутној епидемиолошкој ситуацији. Свечана манифестација уручења организована је путем телевизијског преноса на програму РТРС 28. јануара 2021. године.

Десетог фебруара градоначелник Требиња Мирко Ћурић уручио је на пригодном пријему у градској управи Светосавске награде требињским просвјетним радницима и члановима породица оних просвјетара који су награђени постхумно за предани рад у просвјећивању и васпитавању дјеце града Требиња. Награде су уручене Раду Миладиновићу, Сањи Кисин и Бранки Бендераћ, те представницима породица постхумно награђених просвјетара Драгана Зеленовића, Милорада Пејовића и Драгане Вујичић. Награђене просвјетне раднике подржале су и њихове колеге, односно васпитне установе у којима раде или у којима су радили. О додјели Све - тосавске награде требињским просвјетарима једногласно је одлучено на Скупштини града Требиња на трећој редовној сједници. Светосавску награду Град Требиње додјељује за допринос квалитетном образовању, васпитању и унаприје ђивању образовно-васпитне праксе и развоју научних достигнућа у области образовања у Граду Требињу. Како је због тренутне епидемиолошке ситуације везане за вирус корона изостала Светосавска академија награде су уручене на поменутом пријему у Градској управи. У име свих награђених на признањима се захвалила пензионисана професорица Бранка Бендераћ.

Народна библиотека Требиње приредила је 15. фебруара Дан отворених врата у Легату Јована Дучића у спомен на дан рођења овог најпознатијег Требињца, пје - сника и дипломате. Заинтересовани грађани, уз придржавање епидемиолошких мјера, имали су прилику да виде књиге, рукописе, преписку, дипломе и друге личне предмете из Дучићеве заоставштине, који се чувају у посебном одјељењу требињске библиотеке. Према ријечима Љиљане Нинковић, библитекарке у Легату, Дучић је свом граду завјештао највише књига међу којима веома старих, ријетких, па и раритетних издања. Неке датирају чак из 1565. и 1573. године. У Народној библио - теци у Требињу смјештена је библиотека Јована Дучића са 5500 књига, 800 серијских публикација и личном пјесниковом архивом. Легат је 2004. године добио статус културног добра од општег значаја за Републику Српску. Милосава Супић Вуковић, директор Народне библиотеке Требиње, истиче да је ово благо потребно сачувати од пропадања, због чега је потребна дигитализација, чија је припрема у току, како би се повећала његова доступност и што већи број корисника могао да види, прочита или истражује Дучићеву архиву и књижни фонд. Она је позвала све који могу да финансијски подрже пројекат дигитализације пјесникове грађе.

У Требињу је 12. фебруара одржана оснивачка скупштина Удружења за његовање и развој музичког стваралаштва код дјеце и младих „ЛирАРТ“, чији су оснивачи музички радници и ствараоци у области музичког стваралаштва из Тре - биња. За предсједника је изабран Милисав Сукоњица, дипломирани музички педагог и мастер теологије, који је нагласио да ће Удружење у свом раду имати подршку Града Требиња. – Првенствено ћемо радити на раној музичкој стимулацији и његовању хорске музике код дјеце млађег узраста, чији ће рад бити подијељен и двије групе и то млађе, од 4 до 8 и мало старијих од 8 до 12 година, а све ће се радити кроз креативне умјетничке радионице – каже Сукоњица. Он је истакако да су се сви музички ствараоци из Требиња, који су покренули иницијативу за ово удружење, сложили да оно носи назив „ЛирАРТ“, јер је лира претеча и симбол за музичке инструменте, а арт је умјетност.

У Галерији Културног центра у Требињу, 17. фебруара, отворена је изложба филмских плаката из архива Кинотеке Републике Српске под називом „Филмови које смо гледали“. Борис Чворо, филмски архивиста у Кинотеци РС, објаснио је да је представљено око 60 од укупно 5000 плаката које су похрањене у архиву, а које су дигитализовали и скенирали за потребе требињске изложбе. У питању су филмови који су играни широм Југославије, а снимани су у Европи, Сјеверној и Јужној Америци и Азији. Изложбу је отворила академска сликарка из Требиња Радмила Лиздек. Она је рекла да је плакат некада био умјетничко дјело, те да се све про - мијенило, нарочито појавом дигиталне ере. Након отварања изложбе у кино-сали Културног центра Требиња приказан је дигитално обновљен филм „Специјално васпитање“, режисера Горана Марковића.

Деветнаестог фебруара 2021. године у Музеју Херцеговине у Требињу одржан је концерт ученика клавирског смјера Музичке школе Требиње поводом 250 година од рођења Лудвига ван Бетовена, једног од највећих свјетских композитора. Једно - часовним концертом ученице четвртог и трећег разреда средње Музичке школе Требиње Ања Риђешић и Лана Рајковић, са гостима Софијом Брборић (трећи разред) те Аном Ненадић (други разред) из Музичке школе „Свети Роман Мелод“ из Неве сиња – подручно одјељење Гацко, дочарале су својим суграђанима један дјелић богатог опуса Лудвиг ван Бетовена. ̶Уживам у класичној музици. Уживам да свирам. Поред клавира свирам и виолину. Ово је мој први наступ на концерту. Публици сам се представила Бетовеновом сонатом „Валдштајн“ – каже Ања Риђешић, која четврти разред Музичке школе завршава у класи проф. Јелене Ратковић. Лана Рајковић, у класи проф. Јелене Ковачевић, извела је композиције Хајдна, Баха и Шуберта, који су били, како рече, у директној вези са Лудвиг ван Бетовеном. И Лана је заљубљена у клавир који свира од девете године. И гошће концерта Ање и Лане, Софија Брборић и Ана Ненадић, одушевиле су публику својим музицирањем Бетовенових соната. Професор Музичке школе Требиње Соња Марковић, у чијој су класи Ања Риђешић, Софија Брборић и Ана Ненадић, истакла је да је овај концерт требао бити одржан у децембру 2020. године, када је и рођен Бетовен, али да је пролонгиран због епидемио лошке ситуације.

У Градској галерији у Невесињу, 20. фебруара, одржана је промоција књиѓе историчара Бошка Бухе из Невесиња – „Невесиње ̶трагови прошлости“. На 360 страница, књига ријечју и сликом приказује славну историју Невесиња, природне љепоте и културно-историјско насљеђе од праисторије до данас. Књига садржи главне податке о овој источнохерцеговачкој општини, археолошким локалитетима, црквама, споменицима, културним и спортским манифестацијама. Овај својеврсни историјски и туристички водич кроз Невесиње аутор је урадио користећи знање професора историје и вриједно прикупљајући архивску грађу и занимљивости из завичаја. – Циљ ми је био дa направим један пригодан приручник за обичног гра - ђанина у коме се може прочитати све о славној и бурној прошлости Невесиња, али и другим посебностима овог мјеста почев од природних љепота до културно-историјског насљеђа – рекао је на промоцији аутор Буха. У својој рецензији књиге „Невесиње – трагови прошлости“ Велибор Шиповац је истакао да је Бошко Буха уложио доста труда, научног и истраживачког и кроз странице књиге саградио једну писану грађевину која ће живјети у будућности. Шиповац је нагласио да је темељ Бухине књиге историјско насљеђе, које је лучноша будућим стазама којима Невесиње иде, као и свим генерацијама које ће у Невесињу живјети и онима који ће га посјећивати. На значај ове вриједне књиге указала је професорица Наташа Медан. Вече промоције књиге Бошка Бухе обогатиле су својим наступом чланице етно-групе „Свети Димитрије“, а одабране странице из књиге читали су Драгана Матрак Буквић и Горан Дука. Издавачи књиге су Народна библиотека Невесиње и СПКД „Просвјета“ у Невесињу.

Поводом Дана матерњег језика, 21. фебруара, Српско удружење „Ћирилица“ организовало је у Народној библиотеци Требиње калиграфску радионицу. Са ученицима требињских основних школа, полазницима радионице, радиле су вјеро - учитељица Жанела Пажин и наставница ликовне културе Ирена Јакшић из Основне школе „Вук Караџић“ Требиње. Како је истакла Жанела Пажин, циљ радионице био је да се дјеца упознају са калиграфијом као љепотом писања, али и комбинацијом књижевности, ликовне културе и вјеронауке. Предсједник Удружења „Ћирилица“ Весна Андрић каже да сваког 21. фебруара, Међународни дан матерњег језика ово Удружење обиљежава на различите начине. Како су због пандемије вируса корона ове године били спријечени да обилазе дјецу у основним школама, организовали су ову калиграфску радионицу. Осим увођења дјеце у основе калиграфије, полазницима радионице је приказан и филм „Моћ слова“, ученика 9. разреда Основне школе „Вук Караџић“, који има три дијела и говори о светој браћи Ћирилу и Методију, њиховој мисионарској улозииоважности и снази ријечи.

Дјеловање руске емиграције у Херцеговини у вријеме Краљевине Југославије почетком двадесетог вијека било је тема предавања и документарног филма аутора Дејана Пухала које је одржано у Музеју Херцеговине 25. фебруара 2021. године. Пухало је истакао да је овом приликом представљен један дио дјеловања руске емиграције у Краљевини Југославији са освртом на источну Херцеговину. Мало је познато, рекао је Пухало, да је руска емиграција имала у Билећи војну школу, док је у Требињу прилив руских миграната био индивидуалан или у мањим групама, те да је њен утицај на друштвени развој и организацију овог простора био знатан. Он је нагласио да је интересовање за ову тему превазишло његов семинарски рад на факултету те је наставио детаљно истраживање. Прве опширније резултате склопио је у једну цјелину дипломским радом и документарним филмом „Руска емиграција у Краљевини Југославији почетком двадесетог вијека“. Организатор Пухалове презентације била је Туристичка организација града Требиња чији је директор Марко Радић нагласио да је ова тема интересантна и из угла туризма, због чега су у овом програму били присутни и лиценцирани туристички водичи за туристе из Русије.

На пригодној свечаности у Народној библиотеци „Владимир Гаћиновић“ у Билећи, 3. марта 2021. године, уручене су награде највреднијим читаоцима у 2020. години. Награде су уручене у различитим узрасним категоријама (предшколци, основци, средњошколци, одрасли и пензионери). Диплому симболичног наслова „МИ ВОЛИМО КЊИГУ“ и пригодне награде (књиге) овог пута добили су Јана Милиће - вић, Стефана Боро, Глорија Куреш, Јелена Уљаревић и Добрана Ћуковић. Чести - тајући награђеним читаоцима директорка Библиотеке Ирена Дунђер, истакла је значај ове традиционалне акције за популаризацију књиге и укупно дјеловање ове установе која спада у ред најстаријих институција ове врсте у региону и која обиљежава 85 година постојања и рада. Библиотека располаже са око 25000 књига, а у 2020. години имала је преко 1200 чланова. И поред пандемије корона вируса Билећани су и 2020. године испољили велико интересовање за књигу што се показало и кроз рад „Библиотеке на отвореном“ која је инсталирана у јуну 2020. године, једина такве врсте у источној Херцеговини. – И поред скромних средстава са којима Библиотека у Билећи располаже, настојаћемо да повећамо број наслова и наравно читалаца, те да уколико то епидемиолошка ситуација дозволи приређујући промоције, књижевне вечери и сличне манифестације, доприносимо развоју културе, културне мисли и образовања у нашем граду – истакла је Дунђерова, уз наду да ће ускоро доћи до реализације већ одавно завршеног пројекта реконструкције објекта Библиотеке, старог више од 100 година. Свечаност уручења награда највреднијим читаоцима реа лизована је у оквиру програма обиљежавања Међународног дана матерњег језика и Свјетског дана читања бајки.

Билећа – Гацко, 3. марта 2021. године

Аутор Културне хронике захваљује колегама из штампаних и електронских медија источне Херцеговине и посебно професору Лазару Гњату, члану Редакције „Нове Зоре“.

69/70 Episkop Atanasije

 

 Владика Григорије

БИО ЈЕ СТРОГ И НЕУСТРАШИВ

 Драга браћо и сестре, богољубиви народе светосавске и световасилијевске Херцеговине, хиристољубиви народе Херцеговине владике Атанасија, свети оци архијереји, презвитери, монаси и монахиње.

Након 118 година поново се у Херцеговину спушта тијело једног епископа. И то каквог епископа! Епископа каквог заслужује Херцеговина, која је на мученичким костима утемељена и крвљу невиних натопљена. Ми данас, браћо и сестре, испраћамо у тврдошку светињу и спуштамо у тврду земљу херцеговачку нашег владику Атанасија, да би тамо наставио да слави Бога и да се моли за васколики род наш. Испраћамо нашег владику Атанасија, који је значењем имена свога предодређен да иде стопама и путевима бесмртника. Али да се прво подсјетимо његовог служења и пастирствовања док бјеше још овђе, међу нама!

Деведесетих година, када је дошао у Херцеговину, на ријекама херцеговачким је владика Атанасије плакао, драга браћо и сестре. Плакао је над разореним храмовима и домовима, плакао је на Неретви, од Пребиловаца, гдје су тек из јаме повађене кости од мина у небо полетјеле, па преко Житомислића и Мостара, преко крваве Брадине до затрвене Придворице! Туговао је и над Брегавом и старим Стоцем и Дубравама! И премда је плакао и сузе гутао, владика Атанасије никада, ни за трен, није заборављао Сион и Јерусалим и непрестано је загледан био у лице Божјег Сина! Њагова ријеч и мисао били су сливени у онај чудесни стих: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. А утјеху и пјесму налазио је на Требишњици и – како нам је радо говорио – у слободним српским планинама! Од Леотара преко Зеленгоре до Прења забрујала је пјесма о крсту са којим се ходи до васкрсења!

Несаломивом вјером, сличан оном огњеном пророку Илији, загледан у лице Бога свога, ишао си као ономе коме су јасне оне страшне ријечи што гласе:

„Јер и ако пођем поред сјенке смрти нећу се бојати зла, јер си ти са мном. штап твој и палица твоја, они ме тјеше!“ А онда ја штап твој и палица твоја, као слуге Божјег, постала утјеха и ослонац, снага и стуб, утјеха сирочади којима си постао хранитељ, а чију си муку најбоље разумио, јер си и сâм остао сироче, без мајке, када ти је било свега четрнаест година. Помагао си и војницима, којима си постао саборац и пријатељ, дом и заштита; потом избјеглима, којима си постао нада и прибјежиште, али и свима уцвијељеним и обезнађеним. Какав је само догађај било твоје служење у Херцеговини! Као један дан, као један јединствени и непоновљиви тренутак, у коме све пулсира и живи дахом и духом Божје милости.

Јесте, било је у то вријеме и уздаха и бола! Уздаха неизрецивих, али они су се увијек и изнова претакали у огромну благодатну енергију, која је гријала све и свакога од првога до посљедњега, а да ми често и нисмо били свјесни шта се пред нама догађа. Онда смо убрзо почели крштавати народ. Тако је, с временом, Требишњица, поред које смо живјели, постала једна велика крстионица. Тврдошка и друге цркве у нашој епархији постале су, зачуђујућом брзином, мјеста Вечере Господње, мјеста у којима се живот доживљавао као однос с Господом у часу евхаристије.

Тако се, умјесто да плачемо због бомби, граната, погибија и рањавања, наша жалост топила и нестајала у капима животне радости! Сваком свештенику Христовом владика је заповиједао да не ставља народу „бремена тешка“ и да не буде као фарисеји који „стоје на вратима па нити пуштају друге, нити сами улазе“.

Био си строг и неустрашив, владико наш, посједовао си колосалан ум, огромно знање, а заправо си заувијек остао дијете џиновског срца и баш зато није било тешко осјетити и препознати твоје мекано, велико и топло срце, попут мајчинског. Ријетко си хвалио и ласкао, био си вриједан и неуморан а понекад и врло радостан и духовит! Били су то тренуци кад смо могли да видимо овдје, у овом суровом свијету, како изгледа људска доброта. Племенитост духа могла се осјетити и помирисати у тим часовима када би нам допустио да је видимо, размакнувши завјесу своје намјерне учитељске строгости, пуне одговорности.

Једном кад смо се срели у манастиру Ватопеду, рекао си ми како је добро што смо се ту срели, а онда си додао да су се ту срели Симеон и Сава. „И знаш“, додао си, „Симеон је рекао Сави – ‘Сине, буди ми отац’“. Убрзо након тог догађаја постао сам епископ херцеговачки, а ти си 19 година смирено прихватао и поштовао моје пастирске одлуке. Тада сам схватио зашто Светогорци, сви одреда, говоре како је Атанасије оличење смирења! И како нико ко би те са стране посматрао, владико херцеговачки, не би могао разумјети шта су прости светогорски монаси својим духовним очима виђели. И да кажем и оно што сам рекао и за твога најмилијег пријатеља, Амфилохија: ти се, као и он, ниси плашио земаљских моћника! И то не само да их се ниси плашио – него су се они тебе плашили и избјегавали на сваки начин, да их не би снашла грмљавина којој се нико није могао супротставити. Грмљавина пуна бола и правде која је извирала само из једног врела, а то је било твоје срце, које је крварило за оне који су обесправљени.

И за крај, да испричам и то како сам једном сав немоћан отишао код оца Лазара у Острог, да се пожалим како је много тешко у Тврдошу и као си ти престрог и захтјеван. Отац Лазар ми је одговорио: „Замисли да си сав у дијеловима, као нека машина, и ако хоћеш да те неко састави, да будеш чврст и истрајан, онда ја од владике Атанасија на овом свијету не познајем бољег мајстора који би могао да приврне завртње и састави расуте дијелове. А ти би ми говорио: „Чворната смо ми стабло и зато боли кад крене глачање“.

Ако бацимо само један поглед на Цркву у Херцеговини, прије и послије твог духо - вног орања у њој, онда бисмо могли рећи, слично оцу Лазару, да од тебе не знамо бољега орача и сијача сјемена Божје ријечи који би у оним смутним временима то боље урадио!

И да поменем још једног стараца-духовника, оца Симеона Сточанина, према коме си толико пажљив био, а који нам је причао у посљедње своје сате, а ја сам Теби, драги владико, препричавао. Рекао је: „Примакла се лађа крају! Јесам ли се Богу наслужио, јесам!“ А Ти си ми рекао тада како је дивна ријеч свијетлога оца Симеона! Ако бисмо за некога могли рећи да се Богу наслужио и роду одужио, онда си то Ти, владико херцеговачки; онда си то Ти, старче завјетниче косовско-метохијски; онда си то Ти, Атанасије Српски! Зато се радуј и почивај у миру, а главу положи на херцеговачки камен, као што си нам завјештао, препун светог предања, да би потомци наши, кад год то пожеле, могли да спусте главу на било који камен у Херцеговини и да ослушну и чују како им говориш ријечи вјечнога живота. Твој живот бјеше пут са страдалницима, твоје најмилије мјесто Јерусалим и Голгота. Радуј се, Атанасије, твоја је ово земља, у њој си прославио Божјег Сина, прославиће и она тебе, прославиће те Херцеговина!

Амин!

69/70 Marko Marjanović

 

 Марко Мајрановић

НОВИ ГРАД НА ТЕМЕЉИМА СТАРОГ

 

Пуцали су на Николу када је сина женио, кажу да четничкој тробојци није мјесто у Сарајеву, кажу четничкој, а мисле на српску вјероватно, само четник је много погрднији за њих од Србина. Рекоше то исти они који одрастоше у улици Милоша Обилића, они који прва слова написаше у школи Вук Караџић, они који за мјесто састанка бираше Гаврилов мост, а дјевојку први пут стидно пољубише у парку Цара Душана, рекоше једним пуцњем да Милош, Вук, Гаврило и Душан, више нису и не могу бити Сарајлије. Милош је остао у својој кући, ту је у 1. сарајевској механи - зованој бригади брани своја Враца, Вук је у 2. сарајевској, кажу спасио је све књиге из фрањевачке теологије у Неђарићима, када су је заузели у акцији, Гаврило је у новосарајевском одреду, чува Јеврејско гробље, чува историју оних који се те историје одрекоше, а Душан је на Шпицастој стијени у 3. сарајевској пјешадијској бригади, ту му је и кућа близу, одмах на улазу у Мрковиће. Ако се Сарајево одрекло њих, они њега неће и не желе, јер како човјек да се одрекне себе.

***

Ујак ми је завршио Правни факултет у Сарајеву и када би год причао о тим годинама, јасно би, са великом дозом поноса рекао: „доле на обали, на Обали Војводе Степе, испод народног позоришта“. Када је Обала постала толико уска да у њој више није било мјеста за војводу Степу, некако је било природно да за својим војводом оду и Правни факултет и Народно позориште, једноставно једно без другог није ишло, сродили су се. Правни факултет се нађе на Илиџи, Обалу замијени Алејом, али ни то не потраја дуго. Чинилац библијског егзодуса Срба из града на Миљацки, није био само народ, већ и све оно што је тај народ градио и стварао, пође за народом и Правни факултет, и Филозофски и библиотеке са Илиџе и Грбавице, и Четврта гимназија, и Народно позориште. Народно ни данас не може без војводе, па се ту, у новом граду, смјестило тик уз улицу која носи име по једном другом славном војводи, по Радомиру Путнику. И као што се некада Булеваром Војводе Радомира Путника стизало до Извршног вијећа на Мариндвору, данас тај исти булевар, води кроз срце новог града, до Бијелог Поља, ту је сада нова зграда Владе. А Војвода Степа, побједоносац, славни војсковођа који је ујахао у Сарајево доносећи слободу, не може без обале, стари вој - вода је и даље ту, само је Миљацку замијенио Жељезницом.

Вјероватно ћу једном и ја свом сину, или сестрићу причати о младости, о школи, факултету, позоришту, булеварима и улицама мога дјетињства, и њему ништа неће бити јасно. Вјерујем да ни мени не би било, јер како некоме објаснити, да све оно што смо ми направили овдје, у новом српском Сарајеву, није настало онда када смо га направили, већ је оно постојало и прије тога, направили су га неки други, у неком другом граду. Можда моје дијете буде ишло у школу Свети Сава, ту је близу, испод парка Сунца, и како онда оно да схвати да је та школа изграђена почетком овог вијека, а у њу је ишао и Милош са Враца, који је сада већ у пензији. Па да, то је она иста основна школа са Враца, само је тамо носила друго име, Радојка Лакић, ваљда због братства и јединства. Онда, када смо изашли, када смо кренули из своје куће у слободу, нисмо могли оставити оно што је нас чинило нама, оно што смо вијековима градили, јер на којим темељима да поново успоставимо свој нови град, нову ме трополу, нову пријестоницу, ново Сарајево, и да, баш тако ће и да се зове, није оно никаква Лукавица, већ је то управо наше, ново, српско Сарајево. А подигли смо га на темељима, онога што смо већ изградили, ту у Булевару Стефан Немање су данас средње школе из Новог Сарајева и Четврта гимназија са Илиџе, прекопута њих су библиотеке Марко Марковић са Грбавице и библиотека Радничког универзитета са Илиџе. Можда још немамо Парк Цара Душана са павиљоном, али имамо зато Га врилов парк и Гаврила у њему који са поносом и сјетом гледа на Обалу, на исто оно мјесто гдје „својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом“. Од момента када смо ми у нашем граду поста вили Гаврила, некако и у оном старом, Гаврило постаде слободнији, кажу хоће да му врате стопе на старо мјесто. Не може Гаврило без свога Сарајева, а не може ни оно без њега, некако не иде.

***

Сваки град има своје границе, гдје после њих почиње неко друго мјесто, можда неки други град. Сарајево почиње на Бентбаши, и вијековима се ширило, прво је било само на Чаршији, Вароши и Латинлуку, па га проширише до Мариндвора, годинама се градило према Илиџи, да би се на крају спојио и са њом. Мада старе Сарајлије кажу, да је Сарајево од Чаршије до Мариндвора, кажу ту је све што нам треба, даље нема ништа. Границе нашег новог града, подигнутог из пркоса и поноса су нешто другачије, ми граничнике и меднике свога града нисмо поставили међу зграда, већ на Романији и на Врацама. Наш град има три медника, три граничника, један је на Врацама ту гдје су сахрањени борци из Новог Сарајева, ту гдје почивају наша руска браћа која положише живот у одбрани Српског Сарајева, други медник нашег града је у Кнежини, малом романијском селу, гдје почивају борци из Олова, док трећи, онај највећи медник који нас је одредио да останемо овдје и направимо нови град, а на темељима старог носи назив Мали Зејтинлик, а ту се налази све оно што је некада било наше сви наши темељи, Илијаш, Семизовац, Нишићи, Кривајевићи, Вогошћа, Благовац, Рајловац, Бријешће, Забрђе, Илиџа, Блажуј, Хаџићи, Тарчин, Подлугови, Мрковићи, Нахорево... ту леже они, који су заиста, а по ријечима великог Шантића били: „Узори свијетли, што је бранит знаше...“ и зато: „Остајте овдје!...Сунце туђег неба, неће вас гријат ко што ово грије; грки су тамо залогаји хљеба, гдје свога нема и гдје брата није.“

69/70 Episkop bački Irinej

 

 Епископ бачки др Иринеј

Патријарх српски Иринеј (1930–2020)

ОН ОД СВИХ ЉУДИ, ОД СВИХ НАС, СТВАРА ЈЕДНОГ НОВОГ ЧОВЕКА

Драга браћо и сестре!

Одлуком Светог Синода и благословом његовог председника, Високопреосвећеног владике Хризостома, као и администратора ове, сада упражњене, Архиепископије београдскo-карловачке, Преосвећеног владике Јована, и осталих, овде сабраних, у Христу браће архијереја, пада ми у дужност да овим тужним и, у исто време, радосним поводом упутим неколико само речи прикладних за овај тренутак.

Ми смо у данима када се у свету говори, виче и кличе, пише и објављује о миру можда више него у свеколикој досадашњој историји човечанства укупно узетој. А опет, у ове наше дане, мир спољашњи, – то значи мир као одсуство ратовања, војевања, страдања, – а поготову мир унутрашњи, мир духовни, као да никада није био удаљенији од човечанства, па, нажалост, и од нас православних хришћана. Зашто је то тако? Зато што људи заборављају основну истину да је мир међу нама и у нама немогућ ако нема мира нâс са Сâмим Извором мира – са Живим Господом, Јединим Човекољупцем. У светоме Јеванђељу главна Личност је Господ Христос, Оваплоћени Бог, Бог Који је сишао у наш свет да нас узведе не само на виши ниво постојања него у један сасвим нови начин постојања – у стање спасења, обожења, охристовљења, вечнога живота, вечне радости и вечне заједнице са Оцем небеским – кроз Њега, Распетога и Васкрслога Господа, и у благодати Светога Духа Његовога. Зато је Он од богонадахнутих писаца, светих јеванђелиста, светог апостола Павла и свих осталих новозаветних писаца назван Мир наш, а проречен је већ у Старом Завету као Кнез мира.

Зашто је Он Мир наш? Зато што је Он, како нас учи свети апостол Павле, Онај Који нâс људе, и једне и друге, како он каже, саставља у једно; разрушио је преграду греховну која одваја, раставља, то јест разрушио је непријатељство, додаје директно. И Он од свих људи, од свих нас, ствара једнога новога Човека, једног саборног Свечовека, Који, међутим, не поништава и не укида ниједну нашу појединачну личност него пред њом, том саборном Личношћу, пред Личношћу Богочовека и унутар ње, отвара једину перспективу, једину могућност – да свако од људи у Цркви узраста у меру пуноће раста Христова, у Христову меру, а то значи у благодатне богољуде, у христе или помазанике Божје по дару Његовом, по благодати Његовој. Само на тај начин, кроз причешће Њиме, Његовим божанским силама, – а изнад свега Његовим пречистим Телом и пречасном Крвљу у светој Литургији, кроз свето При - чешће – ми постајемо Његови сутелесници и носиоци истога, Једнога Духа Светога. Само тако, будући једно са Њим можемо и једни са другима бити једно. Он, наставља даље свети Aпостол, све људе, све хришћане, једне са другима управо тако сједињује – у једном Телу Свом. Али, како их сједињује? Својим страдањем, Својом љубављу, Својом жртвом, каже Aпостол, Он на Крсту убија непријатељство, оно непријатељство које је делило човека од Бога и сву творевину Божју од Творца откако је настао грех као туђи елеменат, као нечастиви увоз и уљез у историју рода људскога, најпре падом неких од анђела, а затим падом самих људи кроз наше прародитеље. У том светлу треба разумети да и они који су далеко и они који су близу, како каже Апостол, само кроз Њега имају приступ Оцу небескоме и Духу Светоме. Али данас у човечанству, па, нажалост, понављам, дẽлом и међу нама хришћанима, постоји велика заблуда, или је присутна духовна небудност, када се чује реч да се Крстом укида непријатељство и васпоставља заједница љубави. Не схватамо, наиме, да Крст не значи бол и патњу на које ћемо осуђивати једни друге, речју, делом или помишљу, него значи страдање на које ћемо сами себе осуђивати да бисмо живели и, ако затреба и када затреба, жртвовати себе за друге људе.

Није, међутим, сада тренутак да објашњавам ове основне мисли којима и не треба неко тумачење јер су толико разговетне, недвосмислене и свима нама представљају путоказ живота, не само овде на земљи, од колевке до гроба, него и у времену и у вечности. Ово све говорим, и управо овај јеванђелски одељак из Посланице Ефесцима светог апостола Павла наводим, зато што је наш блажене успомене новопрестављени Патријарх – чије тело, ево, лежи пред нама, а чија душа се заједно са нама моли у овом часу, полазећи на блажени пут којим свака људска душа иде растављајући се од тела – својом личношћу био сведок, и то делатни сведок, истинитости речи које смо управо саслушали. Многи су спремни да, судећи по себи о другима, олако осуђују и пресуђују. Тако је, као и сви наши архијереји, као наша Црква у целини, и наш блаженопочивши незаборавни Патријарх понекад био изложен неправедним судовима и осудама. Неки су говорили и писали, на своју и нашу срамоту, да није довољно савремен, да нема осећања за савременог човека, а други да је веома ригидан, да показује нетрпељивост, – коју, иначе, приписују и свима нама као Цркви, како нашој помесној Цркви тако и читавој Православној Цркви, – а трећи, опет, да је, ето, сувише попустљив, на све могуће начине спреман на компромисе, по неким незнавеним људима спаљене савести чак и на труле компромисе. Ништа од свега тога, на сву срећу и на нашу радост, није истина зато што је Патријарх наш Иринеј – у сагласју са својим именом, и оним добијеним на крштењу, у најранијем детињству, и оним потоњим, монашким именом под којим га и испраћамо одавде – био човек Христовог мира, оваплоћење мира, мироносца и миротворца међу људима, међу хришћанима и међу народима, а пре свега у свом сопственом народу, чији је првосвештеник и духовни отац био, ево, последњих десет година.

Свој дуги, плодни и благословени живот на земљи провео је, од најраније младости, у служби Богу, Цркви и Роду, најпре у манастиру, потом, као наставник Богословије, у Призрену, а онда у манастиру Острогу, и то у тешком времену, – то није била данашња, послелитијска, православна Црна Гора већ готово некрштена Црна Гора, – када сам имао част и благослов да будем са њим и да га упознам изближе, о чему, ево, дајем лично сведочење. Касније постаје епископ у Нишу, где је такође требало – током три и по деценије, колико је тамо остао – обнављати запустеле храмове, а пре свега препорађати умртвљене или пак раслабљене душе нашега народа, да би на крају био и предстојатељ наше Цркве у времену које није било нимало лакше од свих претходних. Све могуће ратове, бежаније, страдања народа и расколе – који су, нажалост, повремено потресали нашу Цркву, како нашу помесну, Српску Цркву тако и васцело Православље, – све је он то морао да преживи, у свему томе да дâ истински светосавски и косовсколазаревски одговор на све изазове, на сва питања, на сва искушења, да буде достојни глас и живо, ходеће сведочанство вековног и неизмењивог Предања наше помесне Цркве и Цркве у целини. Зато је и био омиљен код већине људи, пре свега код људи са духовном и црквеном свешћу, самосвешћу и савешћу. Сви су разумевали доброту, не само карактерну, људску, него преображену, јеванђелску, којом је његова личност зрачила. На највећа могућа понижења – то могу да посведоче сва овде присутна моја браћа архијереји – умео је не само да сачува хладнокрвност него да пажњом, добротом и добрим делима узврати управо оним људима који су му, на овај или на онај начин, наносили неправду. И у односу са другима, неправославним хришћанима и нехришћанима, у сваком дијалогу, при сваком сусрету, био је отворен, искрен, добронамеран. Са истом добротом и љубављу, као што је примао православне, примао је и њих и са њима разговарао. Сви они могу то да посведоче и сведоче управо ових дана у многим изразима саучешћа који стижу нашој Цркви.

Да не бих даље говорио о тој димензији његове личности – јер данас ће бити и опело и говориће и други људи – закључићу само са две-три реченице изречене ових дана, и то од представникâ наше стварне, а не лажне интелектуалне и културне елите, при чему је све ово што сам покушао да одмуцам пред вама веома лепо, а кратко, резимирао један православни српски интелектуалац речима: „Његова мекоћа је била његова снага, а његова уздржаност била је његова мудрост”. Један други, исто тако православан, убеђени верник, каже, сажимајући сав његов живот и све димензије његове личности у једну реченицу овим речима: „Мирна рука патријарха Иринеја је, без реторике и помпе, чврсто држала кормило наше Цркве, гледајући да никада не заборави ни српску државу и да се никада не одрекне српског народа и нашег светог Косова и Метохије”. То је покојник показивао непрекидно, уз пуну подршку и сагласност све јерархије, свега свештенства и монаштва и све пуноће народа Божјег у нашој Цркви. А у оквиру православне васељене, у оквиру Православне Цркве као целине, уживао је и поверење и љубав свих предстојатеља и многих, многих архијереја, од којих су неки данас дошли из велике сестринске Руске Цркве и аутономне Украјинске Цркве, да му одају последњу пошту овде заједно са нама, а и предстојатељи других помесних Цркава – не могући да буду присутни овде са нама због свима нама познатих околности и ограничењâ због епидемије – послали су изразе свог саучешћа на овај или на онај начин.

Пре него што завршим, подсетио бих вас још на догађај описан у Јеванђељу по Луки, где Господ Христос, као наговештај и почетак будућег свеопштег васкрсења свих умрлих, тачније речено свих уснулих (појам смрти у хришћанству је замењен прикладнијим појмом уснућа, преминућа и другим сличним) васкрсава из мртвих једну девојку или девојчицу, кћер извесног Јаира. Али пре него што је учинио то чудесно дело које је једино Он, Богочовек, могао да учини и нико од нас људи, осим оних које је Он обдарио Својом благодаћу, Својим Духом Светим, Он каже ожалошћенима, сабранима око ње: „Није умрла него спава”. Онда неки људи почињу да се чуде, а неки и да се подсмевају, јер сви знају да је умрла. После Васкрсења Христовога ипак уистину смрт постаје сан. Нови, будући, незалазни дан Царства Божјега већ траје од Васкрсења Христовога, којем претходи Крст Његов. Зато и ми, данас и овде, можемо – знајући да је Патријарх наш увек живео за Господа, за Цркву, за Јеванђеље, за истину, за правду, за љубав, за мир – казати да би он могао да пред Господа изиђе изговарајући библијске речи: „Добар рат ратовах, веру одржах, трку овога живота заврших”. А ми бисмо могли да људску, разумљиву, природну тугу због растајања заменимо пасхалном, крсноваскрсном радошћу, парафразирајући речи Самога Спаситеља: „Он није умро, он спава”. И када се пробудимо сви, – душа не умире ни после телесне смрти, а и тела васкрсавају на крају историје, – то ће бити, ако Бог дâ, вечна заједница љубави, заједница спасених, Сабор светих, Црква небеска, прослављена. А дотле, ми и овде остајемо сви у заједници љубави.

Ми се молимо сада за душу нашег ново-престављеног, блаженопочившег Патријарха, али у исто време смо уверени да се и он, са очинском љубављу коју је показивао према свима и свакоме током свог дугог и плодног живота, такође моли за све нас, за Цркву нашу, за народ наш, за свеколику Цркву и за сав род људски. Стога га, понављам, испраћамо више са радошћу него са жалошћу и желимо молитвено да Господ души његовој подари вечни живот и радост у Царству небескоме, а тело његово да почива у миру у овоме светоме храму до последње арханђелске трубе, до свеопштег Васкрсења. Бог да му душу прости и молитве његове и благослов његов нека су са свима нама! Амин.

(Беседа изговорена на светој заупокојеној литургији над одром блажено - почившег патријарха српског Иринеја у Спомен-храму Светога Саве у Београду, 22. новембра 2020. године)

69/70 Lazar Škobo

 

 Лазар Шкобо

ЧЕТВРТ ВЕКА ОД ПРОТЕРИВАЊА СРБА ИЗ САРАЈЕВА

Волим понекад да свратим у Сарајево, без обавезе, без циља...Тако заведен рецидивом прошлости годинама се враћам сарајевским улицама као некој давно испричаној причи. Причи која је превише наша да би је посве избацили из свих сјећања, али и сувише мрачна да је свесрдно прихватимо као истински дио свог живота. А ко се икад заиста саживио са Сарајевом зна да не постоји тако мала ријека да тако добро памти тужне успомене попут сарајевске Миљацке. Корачајући огорчен њеном обалом, бесконачно сам враћаo иста питања: Како то да је град солидаризма израстао у оазу фундаментализма, како то да смо без битке изгубили вијековну борбу и смијемо ли на суд Принципу, Чабриновићу и нашем дичном команданту Саву Дерикоњи.

На срећу или несрећу да баш историја постане мој животни позив, добио сам прилику да поменутим питањима приђем и са научне стране. Одговори до којих сам долазио постајали су све мање инстиктивни, а све дубље укорјењени у минуло вријеме. Зато као и сваки Србин ни овај пут не могу бесједити, а да се макар кратко не латим адута прошлости. Најприје, морамо истаћи да егзодус сарајевских Срба, ког данас братаски и заједнички оплакујемо, није плод неке несрећне игре случајности. Ово антихумано исељавање људи са њихових вјековних огњишта, резултат је организованог, геноцидног процеса истребљења српског народа из Босне и Херцеговине. Та гнусна замисао јавља се још половином 19. вијека, а свој крвави данак узимаће од рата до рата. 

Након што су се наши преци у Првом свјетском рату нашли на мети пријеких судова и шуцкорских похара, у другом свјетском рату доживјеће прогон неронских размјера. Наше комшије католици и муслимани замијенили су шуцкорске одоре усташким униформама и отпочели звјерски погром над сарајевским Србима. Тако је усташки повјереник Божидар Брало директни кривац за хапшење и мученичку смрт митрополита дабробосанског Петра Зимоћиња, тако усташке хорде упадају у сара - јевска села Раковицу и Рељево и брутално убијају чак и новорођену дјецу и тако дана 7. септембра 1941. исти ови монструми сабијају у једну кућу 200 Срба из Алипа - шиног Моста, кућу окружују, а жртве живе спаљују.

Оваква и гора страдања Срба у Сарајеву трајала су до краја рата, а колико год се чинио нељудским усташки геноцид није означио крај српске, сарајевске голготе 20. вијека. Циљ је био потпуно истребљење, а нови грађански рат указао се као савршена прилика. Данас толико слушамо о српској опсади Сарајева, о српској агресији, српској окупацији, али зашто нико не прича о паклу кроз који је прошло хиљаде недужних грађана Сарајева, само због своје вјерске и националне припадности. Oд крвавог пофалићког покоља 16. маја 1992., па до самог краја рата, преостали Срби на муслиманској територији представљали су жртвену јагњад за злочиначке формације непријатеља. Крвнички бандити попут Мушана Топаловића, Исмет Бајрамовића, Рамиза Делалића у садистичком нагоном лично су клали српске дјечаке, силовали до смрти дјевојчице од 10 или 12 година и вршили бестијалне тортуре над беспомоћним српским заточеницима. Ипак, и поред све крвожедности, поред јасне вишебројности и поред скривене помоћи, која је свакодневно стизала у Сарајево, армија БиХ остала је посве инфериорна на ратишту. Српске линије на узвишењима изнад града, за све четири ратне године, нису ни милиметар помјерене. Стајали смо непомично на бранику Требевића, Нишића, Илијаша, стајали смо херојски, стајали смо јер нисмо имали куд назад.

Међутим, баш ова груба истина истовремено представља наш највећи понос и нашу највећу кривицу. Дичимо се јер смо Сарајево сачували на бојном пољу, али се стидимо јер смо град наших будућих синова изгубили за преговарачким столом. Тај парадокс створио нам је у срцима болни ожиљак, није нам дао да продишемо, да кренемо, натјерао нас да је посумњамо у себе или макар на неке од нас. Ипак, да ли је Сарајево предато или продато, отето или издато ја сам премлад и не могу да судим, али да судимо о данашњем својевременом Сарајеву, то морамо сви заједно. Опака бољка колективног заборава подло нам се подвукла под кости, постали смо безлични, постали смо безсавјесни... Они што су им дједови денунцирали свештенике ‘52, што су им очеви трговали оружјем ‘92, данас углађени, уздигнути, опране прошлости и чиста образа стоје међу нама и уживају благодети новог времена. Такве унутрашње демоне треба да сузбијамо потпуно исто као стране. И морамо свом душом и свом снагом да се боримо за једини гарант опстанка нашег народа западно од Дрине за нашу свијетлу и пресвијетлу Републику Српску.

Своје обраћање завршићу помињањем видовданског хероја, славног Гаврила Принципа, који је у посљедњим данима свог живота, на страдалничким мукама, исписао бесмртне стихове:

Ал право је рекао пре
Жерајић соко сиви
Ко хоће да живи нек’ мре
Ко хоће да мре нек’ живи.

И ако је тако говорио највећи међу нама, ко смо онда ми недостојни и ситни, да се уопште питамо, хоћемо ли да живимо као пси, или ћемо за отаџбину, ако треба, и да умиремо, као људи!