|
Није случајно, као што ништа није случајно, што вечерас говоримо о књигама контрастних наслова – песничкиим збиркама Ранка Павловића Плавет и Измаглица, објављених протекле године.
Управо ова контрастност, ова хроматска опрека у насловима, да тако кажемо, упућује на разнолик регистар, како књижевних тема и мотива, тако и поетичких и жанровских валера овога писца, на свеколикост у истоветности и истоветност у разнообличној укупности завидног опуса Ранка Павловића.
Треба имати у виду да је наш писац аутор бројних песничких и прознних књига за децу и оне мало одраслије, романа и приповедака, есеја, радио и позоришних драма и игроказа. Овај тематски распон, као и жанровско разнообличје, сугеришу нам да осим чистог надахнућа, као извора свих стваралачких врутака, постоји и она друга страна да ономе ко је у милости језика, у пољу непрестаног књижевног зрачења – да њему мање-више увек полази за руком да лако и успешно све опева и опише, препева и допише, чега год се лати и домаши. Павловић поседује управо и такве дарове.
Кад изустимо, или само у себи кроз сензоријум пропустимо резонанцу речи плавет – на што нас она подсећа, какве слике, мисли и осећања покреће у нама овај јарки, зенитни пропламсај плаве боје? Помислимо ли на небеску плавет у пуном, зрелом вршају летњег дана, на јулско-августовски расвит-раснутак кад Божје плавило пљусне свом силином и васељенским мировима, и све око нас и у нама обоји овом бојом животног зова и одзива, што се најинтеизвније, знамо то, доживљава у детињству и раном младићству. Или угледамо пред собом какав цвет плаве боје, на тратини или пропланку? Или на јави, или пак у сну смотримо нечије умилно плаветно око; или пак врпцу у нечијој драгој нам коси, онај плави чуперак, можда? Или та плавет напросто избија из зачараног плавог сна који нас не напушта до краја живота, сна са далеких, плавих међа детињства, тамо из Баште плавог сљеза, где живот живује и поезија, и пребива Бог реда и свеоштег поретка?
Изговоримо ли други наслов Павловићеве књиге – измаглица – да ли нас он нужно подсећа на рану јесен, на пејсаже и пределе тог годишњег доба, или ће пре бити бити на ретку, разређену пролећну маглу, или можда на ситну кишу која пада из магле, или нам пак та реч зорно дочарава треперење ужареног зрака, летњу јару, заправо – то су основна значења која проналазимо у Речнику српскога језика? Или је то, можда, дословна измагалица бањолучког видиковца, смотрена са прозора песниковог стана у неком посебном, удвојеном емотивно-психолошком момету? А можда нас ова реч метафорично упућује на стрму животну доб, благи измак, измаглицу животних енергија, силазну стазу ка почетку свих почетака, привиђење, присенак краја? Или нас управља на пролазност као опште својство (или једно од својстава) бића и битка? Може ли ова реч да значи и зрачи онај космички, наднаравни сплин самог живота, сплин који је и сушт (једна од сушти) поетскога и поезије?
Или смо можда сасвим промашили у овим тумачењима и учитавањима, и искрено речено, ближе смо томе уверењу, а далеко и све даље од гордог узношења да поседујемо мајсторски печат јединог правоверног рашчитавања наслова ових књига и њеног садржаја. Плавет и измаглица засигурно значе и јесу и нешто друго и друкчије, нешто дубље и више, нешто недохватно и танано чији спектар значења треба тражитги искључиво у контексту, у песмама ових збирки.
Определили смо се зато за покушај компаративног и комплементарног читања ових песничких књига, за читање у огледалу, не бисмо ли докучили или макар наслутили понешто од закономерних силница општег поетичког и поетског кода Ранка Павловића, што смо и назначили на почетку овог текста.
Књигу Плавет отвара, примереније би било рећи откључава песма Трептај, која својим последњом терцином кристалише наш читалачки доживљај целе песмозбирке, и ми већ осећамо и чујемо у ваздуху тај лахорни, непоновљиви трептај ологошене твари и васељене, плаветни трептај-тренак самог живота у нама и око нас. Почујмо те стихове: То што досад бијах и што јесам/само је трен, а у том трену – /твој живот је трептај. У другој песми Дуг пут већ смо крочили, дубоко загазили у оно што смо наслутили већ самим насловом ове књиге – обрели смо се на стази детињства, најлепштој стази под небом, стази хашанској, и запутили се у Башту сљезове боје коју, у укупној светској књижевности, има само српска литература. Том стазом увек се путује унутра, ка себи, до себе, и путује се дуго. На тој стази Павловићев лирски субјект срешће тајанство Речи, тајанство саме Песме, и ево како он у песми Имаћеш све, запева: Кад останеш без ичега,/а остане ти само Ријеч,/имаћеш све./Јер, помоћу ње/изградићеш нови свијет/и себе у том свијету.
Треба рећи, одмах на почетку, да Павловићевим песничким светом и за децу и за старије непрестанце пупоље и листају, лахорају и лепршају, ковитлају и лете, плове и бљескају, миришу и светле, очаравају и заводе речи: цвијет, лептир, јутро, тишина, птица, небо,тама, сунце, облак, роса, дрво, грана, лист, мајка, камен, мрва, окно, клупа, бријег, врх, подножје, дјечак, дјевојчица. То су најзаступљеније, најфрекветније речи у његовом песмотворју. Неко ће с правом приметити да се те речи могу наћи и у лексици већине песника, јер су опште, родне, рођајне, братственичке, заправо. То је тачно, али у Павловићевим песмама оне имају своја посебна својства и значења, боје и сазвучја, задобијају специфичне семантичке релације и суодносе, творе свој властити космос, роје се у јединствену маглину песничког језика.
Вратимо се сад књизи Измаглица. Песма Кад се роди пјесник – врата су ове песмозбирке. У њој је песник заронио, до дна, у сплин и поетскога и животнога тајанства. Захваћен је метафорички наслова књиге, и наравно, његових прислова. У њој видимо контрастну слику вечне природе (њеног Творца, заправо) и непредвидљиве историје као трагичне и смешне људске работе, пале човекове природе. Из оквира ове дијалектичке слике горостасно израња једно необично рождество, мајушно рођење великога, рођење песника. Тад, у том тренутку, затрепере ологешене твари, такне нешто нежно у клавијатуру вечне Природе, и „осим што листак на брези затрепери,/ један птић из гнијезда крене на први лет,/ а лахор несташно залепрша прамичак косе/ дјевојке која се нада да ће баш тога дана/кроз дрхтавицу осјетити сласт првог пољупца“, цитирамо песника. Сад већ видимо да су и једна и друга песма из обе књиге, уствари, лирске епифаније, слављење стварања, узношење обнове света и вечне свежине тога света – саме поезије, како је поезију доживљавао и стварао Бранислав Петровић. Као што ћемо видети да и једну и другу књигу затварају лирски усхити горкастог окуса – Шта би са оним дјечаком (збирка Измаглица) и Очи (песмарица Плавет). То лирско умиљеније даровима живота, раним или позним, свеједно, то празнично хрлење њима у сусрет, можемо наћи у многим песмама овог аутора, било у књигама песама, приповедака и бајки за децу, или онима за такозване одрасле, умудрене (неретко и покондирене!) читаоце.
Разнородни су песнички мотиви и лирске ситуације вариране у овим Павловићевим збиркама. Од личне позиције самог лирског субјекта у разним приликама, менама и лелујањима животне кривуље, као, например, у књизи Измаглица, у песмама: Пјесма у којој више нема мјеста, Нова слова, Јесам ли сањао?, Књижевно вече међу сликама, Крчевина, Тишина у кућној библиотеци, Човјек којег нема, Сам себи мјера, Слушање тишине, Анатомија сумње, Напукли врч, Бићемо што смо били, Музика у шок-соби, Учите од дјеце, У академији умних и узвишених, Прољећни снијег, Зима, Магла, Рано буђење, Сјенка у огледалу, Писмо, Повратак, и Шта би са оним дјечаком, једна, уз неколицину још других, антологијска принова у овој збирци. У истој позицији находи се и Павловићев лирски alter ego у књизи Плавет, а у песмама: Меланхолија, бриљантан циклус Мали лирски лапидаријум, С морем, насамо, Астрална веза, Баш те брига, Хљеб из дјетињства, Мајчино чекање, Невидљиви јахач, На путу за Добој, Облаци, Мећава, и Очи.
Наравно, у песниковом регистру су и мотиви и поетске сигле пенетриране есхатолошким невидима, или пак апокалиптичним, дистопичним призорима из историје или савремене стварности, као и имагинативним ехом културолошких предела и књижевних светова, а као што је у песмама: Очевина, Мали народ, Падала је киша, Гријех у храму, Драма пред витезовим очима, Будимпешта, 18. октобра 2013, Болничари, На књижевној вечери Стевана Тонтића, Пред спомеником, и сјајан циклус Птица и човјек у збирци Плавет. Исто то, само знатно друкчије, и другим поводима опевано, читамо и у песмама збирке Измаглица: Пепео спаљених библиотека, Вртлози, У празној соби, На раскрсници, У амбулатни породичне медицине, Како се гради кућа, Како се руше градови, Предратна пјесма, Ратно племе, Хорде, Трећи свјетски рат, и Потоп, маја 2014.
И Плавет и Измаглицу Ранко Паловић је компоновао комбинованом техником (да се послужимо ликовним језиком, а ликовност је у срцу поетике овог песника и прозаисте), техником изворног надахнућа и бравурама мајсторског печата, што би се учено рекло: техником poeta vates и poeta dictus. Отуда се плаветна измагалица и измаглична плавет огледају једна у другој, као младо јутро у капљи росе.
|
