|
У представљању књиге Весне Капор Венац за оца можда треба најпре поћи од њеног наслова. У њему су, као у жижи, згуснути њен приповедачки образац и основни мотиви збирке.
Најпре, венац сугерише целовитост збирке и уланчаност свих тринаест приповедака у њој. Ту улогу композиционо врше прва и последња приповетка: „Венац за оца, заправо успаванка“ и „Све је само трен“. На оквирима књиге стоје приче о оцу и његовом нестанку, а између њих сусрећемо се са судбинама људи које је најновији рат изглобио из својих вековних географских и духовних простора и одвео их тамо куда нису желели да иду. Али нема тематско-мотивског несклада између оквирних и унутарњих прича. У књизи је породични губитак дат упоредо са сликом националног страдања, штавише, мотив нестанка оца и, заједно с њим, породичне сигурности и пуне среће непрестано се претапа у слику изгубљеног завичаја, тумарања по новим просторима у којима се живот одвија као да стварно јесте, али више у постојаном виду не може да га има.
Приповедачки поступак/образац је у сагласности са приповедачком тачком гледишта и сликом света у књизи. У овим причама и није реч о догађајима, готово све што се збило, збило се још пре приче, него о сећању на њих, а по сећању се хода – знао је то добро Милош Црњански, а зна и Весна Капор – као по месечини. Оно што јесте и оно што је било, видљиво и невидљиво које неће да одступи, присутна празнина и одсутни пуни и трагични живот неразлучиво су уткани једни у друге и одређују све приповедне ситуације, исказе јунака и њихове свесне и несвесне гестове. Приповедање је остварено кроз низ тренутачних слика, исприповеданих благим заталасаним реченицама, лирски обојеним. Потиснута радња, над којом лебди зачудна атмосфера, притиска јунаке и јунакиње прозе Весне Капор и присиљава их да се суоче са самима собом: са ишчезлом прошлошћу, сивом садашњошћу и празним годинама које се слуте из будућности. Многобројне прикривене и отворене књижевне реминисценције не само да дају особену боју приповедању, него сведоче о сложеном приповедачком доживљају света, али и о култури као снажном и непропадљивом ослонцу у свету који убрзано пропада.
Нека за ову прилику буду издвојене три приповетке из награђеног венца, које су – уз могућност да се огрешимо о још једну или две – одредиле највише домете награђене књиге. То су: „Господине мој.. „, „Портрет једног поподнева“ и „Бечке разгледнице“.
„Прича ми се наместила. Гадно. Као со на рану. Као крузер на видик суженог заливског предела“ – стоји на почетку прве од њих. Наместила се јер јер је у морском пансионском поткровљу и на плажи, уз приповедача и његову жену, окупила почетком овог века избеглице из ратних деведесетих, из Сарајева, Херцеговине, упоредо са руским, татарским и нашим турским туристима. Али, та мешавина лица, различите судбине, уобичајени разговори, морска сунчања само су декор испод којег пробијају језа и хладни дах сећања на пребиловачке јаме из претходног и вишеструке сарајевске обруче из овог рата. Слика је то, иронична колико и трагична, нашег унутарњег, домаћег космополитизма у којој су ликови зближени тачном мером (историјског) одстојања, да парафразирамо један стих Ивана В. Лалића, и у којој ништа није само онако како се споља види. Па, и обичан рецкави нож за сечење лубеница, који једна жена зајми од друге, или, пак исказ: „Обуците беле кошуље. Време је“ спуштају јунаке низ историјско памћење и враћају у свест тренутке предачког мучеништва и затирања. Не може се открити ова дубина оваквих тренутака погледу са стране или плаћеним миротворцима:
Господине мој, на пучини, у земљи, у цвату, у клици, у бехару, у листу, у рађању и умирању. Безгласно се шири дубоко разумевање између нас. На понти у врели подневни час. Опрости нам, само ми разумемо наша клања и орања. (25)
Ми, то су најпре јунаци ове приповетке, али, у исти мах, њихови народи који говоре овим нашим језиком, на простору на којем је укинута разлика између географије и историје. Разумевање разуме да је овај морски призор, са кафом и лубеницама, само привид и предах на, андрићевски речено, врху дубоких геолошких слојева мржње, да нож и беле кошуље у трену могу да промене намену, а да мирне и предусетљиве комшије у рано јутро закуцају на врата као злочинци. Није без разлога ова приповетка посвећена нашем великом историчару Милораду Екмечићу (из страдалне пребиловачке породице и сарајевском страдалнику из најновијег рата), који је нашу историју сажето дефинисао као дуго путовање између клања и орања, а управо је том његовом синтагмом Весна Капор уметнички веома ефектно завршава.
Пријатељско и породично, готово чеховљевско, полудневно окупљање на банатској обали Дунава садржај је „Портрета једног поподнева“. У тај поподневни портрет стало је неколико избегличких судбина, оних који су још ту, у матичној земљи, други који су се смирили у Шведској, случајни домаћи пролазник кога ијекавица „одаје“ и увлачи у причу. У том ијекавском тренутку све судбине – успешне, прилагођене, неснађене, оне које су биле ослонац другима, и оне лелујаве попут пузавица – сливају се у једну и свима „увлачи им се, и против воље, звук далеких дана, време заувек изгубљено метежом. И сеобама“. Све што је претходним, помало спорим током било прикривано или тек наговештавано (а од таквих мотива тка се ово приповедање), хрупило је у причу и привело је једином могућем исходу. Дуго припремани и чекани, гетоизовани тренутак среће распао се пре свога краја, упутивши још једном његове учеснике на празнину и самоћу: „Магловита тишина
овила је растанак. До следећег лета, само речи расипаће се гласовима кроз телефонске апарате. Речи, као пружене руке. Уместо загрљаја. Уместо живота. (47)“
Остварене кроз двадесет шест слика-фрагмената током боравка и књижевне вечери, „Бечке разгледнице“ су новела о сложеном и сажетом доживљају главне јунакиње-књижевнице једног битног тока српске културе, којој и сама главна јунакиња-књижевница припада. Сусрет у руској Николајевској цркви са младим ђаконом Александром из Београда, који у њој саслужује, али и готово сви други сусрети током боравка, нужно је воде ка теми избеглиштва:
Иосећај да човек никада не може напустити родну земљу.Да је носи у џепу сакоа, у каквом чуваном писму, у превијеној постељини руч но рађеној, у књигама, у речима, у словима…у причама које теку као река. (78)
Књиге и приче, потом, у њеној свести и сећању оживљују српске трагове у овом царском граду и судбине њихових носилаца који су, без обзира на значај и меру прихваћености, у њему ипак били на страни. Док јунакиња бечких разгледница хода улицама града, по његовим пијацама, иде на књижевне трибине и у чувену Сахер посластичарницу, укида се свака разлика између непосредног и посредованог доживљаја: заједно с њом, као сјени, ходају грудоболни српски студенти деветнаестог века ходају Милош Црњански, Гаврило Принцип, те оснивачи и обновитељи српског друштва Просвјете Алекса Шантић и Радослав Братић и, ту у причи, Владимир Пиштало. Беч коме су, за време Империје, са отаџбинским заносом и надањима, хрлили српски студенти, писци, трговци и државници, сада поново, у измењеним околностима, прима тај исти углавном избеглички народ, али умногоме лишен свега што превазлази преживљавање и практични интерес. Реченица с краја „Наше сјени ходају по Бечу“ није исписана само као цитат и у почаст Гаврилу Принципу: њоме се именује – допуштено је да се тако може читати – одсуство националног елана сународникâ главне јунакиње којима је дошла у културну мисију. Сва ова тек наговештена питања, лебде над причом, које заправо и нема, дајући јој један меланхоличан и прозрачан тон, са неизреченим али јасним одговором. Иако на крају приче стоји: „Истина је да одговора и нема“. Беч Весне Капор тако постаје метафора за успон и удес не само наше културе, него и нашег национа у целини. Тако се насловно, делом и поетичко, одређење приповедања као низања разгледница пунило додатним смислова: уместо површних и ведрих поздрава са путовања, разгледнице су прерастале су у таман и судбински говор о ономе што се не може заобићи.
Најновији, са краја прошлог века, сеобни крст нашег народа – трауматичан национални и идентитетски тренутак, са дубоким садашњим и још далекосежнијим будућим последицама – већ две деценије непрестано тежи да се уметнички уобличи и објективизује у књижевности и култури. О томе сведоче бројни аутопоетички искази у овој књизи, од којих се наводе само два:
Испод тог облака наше су приче. Стешњене, дубоко безгласне, громовите, љуте. Вечне. (24)
Ми смо хроничари. […] Наш задатак је, тако мислимо, да памтимо. Да бележимо. Преносимо и расејавамо приче. Наше приче чврсто су уже историје. Време је заковано нашим писањем. Ми смо утемељивачи разума. (26)
Они све време стоје у подтексту најбољих прича Весне Капор, али њихово важење је неупоредиво шире и може да се односи на готово читав један приповедни ток. Попут Паје Јовановића, у прозну слику ововремене Сеобе Србаља – само овога пута не са југа на север него са запада на исток, па зато и говоримо српском сеобном крсту – уграђени су савремени приповедачки гласови Јована Радуловића, Моме Капора, Здравка Крстановића, Мирослава Тохоља, Драга Кекановића, Радослава Братића, Владимира Кецмановића. Није случајно што је превасходно реч о приповеткама и новелама: пре него роман, оне су због својих жанровских својстава погодније да сачувају кркотине сећања и оне једва приметне тренутке у којима оно што било притиска и потискује оно што јесте. Најбоље приповетке збирке Венац за оца Весне Капор битан су део овог приповедног низа, чији значај превазилази просторе књижевности и уграђује се у културу сећања и у колективно памћење.
|
