|
Шта смо ми те ноћи прослављали, да ли смо уопште нешто прослављали, ја више не могу да се сетим, а биће да није ни важно; тек, окупили смо се у касно вече на свом делу корзоа.
А била је једна од оних вечери касног маја која се дуго памте: благ поветарац доносио је цветне мирисе из оближњег парка, тихи жагор шетача понекад би надјачао раздрагани девојачки смех, а све на тој „вртешка живота“ званој корзо, одисало је спокојом.
Већ су и последњи шетачи одлазили у дубину ноћи. Претресли смо сопствене џепове и нашло се новца таман за једну скромну теревенку, а то се увек одржавало у старој чарди на самој обали реке.
А тамо, сеновита тереса под древним тополама, од реке свежина и непоновљив мирис воде, муља, рибе и алги.
Трепетало је лишће топола од једва осетног ветрића. Па и све остало било је као по протоколу- лоше вино, несувисле приче и заводљиве тамбуре циганске.
Има тако часова кад ти не треба ништа више од сазнања да је лепо бити жив на овом свету и да је све остало небитно; свак се труди да учини све да се ти тренуци и часови развуку, да потрају што дуже, само што то ретко успева, увек наиђе неки преломни тренутак што укида чаролију. Овога пута, затворили су кафану.
Још увек понесенима оним јединственим заносом, није нам се растављало.
Падали су разни предлози како да се илузија продужи, ништа од тога није ваљало.
Удобар час, неко се сети да мало низводно, испод недовршеног моста и градилишта што му је предходило, постоји крчма што ју је држао неки ,Мађар са женом, а муштерије су му биле радници мостоградитељи и понеки пецароши још у свитање.
Пођосмо, као окрилатили. Зачас се створисмо пред крчмом, правом крчмом од склепане дрвенарије и лима. Пред њом у трави, расути столови и столице, а изнад врата сијалица што је штедро обасјавала тај мизансцен.
Пробудисмо и Мађара и његову жену и они без гунђања, ваљда навикли на овакве одоцнеле госте стадоше да служе вино и ракију, већ шта је ко хтео да пије. А пило се без предаха као да је свако пиће последње на свету. Песме су се певале, зачудо складно, тужне и претужне као што и приличи у овакво доба ноћи и на оваквом месту.
Ишло је тако сат и два, а онда су ова раздраганост и опијеност лепотом вечери почели да јењавају; утихла је песма, пило се и даље, али некако безвољно.
Одједном је из мрака, као дух, изронио Јошка циганин, све са виолином под мишком, од које се ваљда није раздвајао ни кад је спавао. Сви смо поново живнули, пиће је потекло и Јошка се једва бранио од чашћавања, а већ је био добрано пијан.
Био је он у своје време врстан виолиниста, радо виђен у свим оркестрима, али је прекомерно пиће учинило да врло брзо постане неконтролисан, да упропашћава свирке и умањује злехуду свирачку зараду. За њега више није било места међу кафанским свирачима и он је живео од спорадичне свирке, незван на баш оваквим пијанкама.
Звуци што ствараше његова виолина беху дрхтави и сетни и у нама, од алкохола отупљених живаца, будили су неку тешку помаму, потребу за исповедањем о неразумевању људског бола и наравно, још већу жеђ.
Свирао је Јошка, а ми онако тронути, засипали смо га преосталим новцем.
Одједном се занео, окренуо око себе и лагано пао на леђа, док је виолина испала из његових руку уз болни уздах заћутала у трави.
Тишину што је кратко потрајала прекинуше повици неколицине који су тражили да устане и настави свирку, да се не пренемаже и излежава...
Ја, који сам му био најближе, одмах сам знао да је мртав; лежао је непомично, а очи су му биле полуотворене, загледан некуд у бескрај тмине, а цело лице одавало је неку лаку зачуђеност...
То је био мој први тако непосредни сусрет са смрћу и ништавилом, на корак од мене... Значи, тако то изгледа, ту си пун живота, а онда ништа. Тама. Био сам страшно уплашен и неспособан да се померим.
Други, пијанији од мене, дрмали су Јошку, поливали га вином и дуго је требало да схвате да је умро. Шта да се ради?
Падали су несувисли предлози док се неко није сетио да на градилишту постоји чувар, ту је и његова кућица, сигурно има телефон. Неко, не видех ко је то био, отрчао је до градилишта с мишљу да се позове милиција. Остали су понели Јошку. Мени је било потребно нешто времена да се пренем, а онда сам потрчао за њима. На пола пута сетих се да нико није понео Јошкину виолину, те се вратих по њу.
Потрајало је док је стигла милицијска патрола. Јошку су некако положили на задње седиште и пре него што су пошли пут мртвачнице где ће се одржати обдукција, наредили су нам да одмах одемо до станице милиције и дамо неопходне изјаве о ономе што се догодило.
Већ је свитало кад смо стигли у милицијску станицу; поседали смо око стола дежурног, а он је записивао наше изјаве, мање- више конфузне, у зависности од степена пијанства. Био је то искусан човек, па је на крају направио сажетак који смо сви са олакшањем потписали јер је свима изгледало да је баш тако било.
Разишли смо се ћутке, без поздрава. Са виолином и гудалом у руци упутио сам се према Вашаришту и око њега су биле груписане циганске куће, па и Јошкина.
Морао сам покуцати на неколико прозора док ме нису тачно упутили.
Јошкина кућа беше мала, могао си руком кров да дохватиш. У осветљеној собици нешто је пословала Јошкина жена.
Покуцах и уђох. Она ме је гледала зачуђено и видело се да јој је неугодно. Јасно ми је било да никако није могла да објасни себи моје присуство, а ни ја нисам знао како да почнем.
Тада је угледала у мојој руци виолину и гудало, њој добро познату виолину; све јој је одједном било јасно, руке су јој пале низ тело и затресла се, као у грозници.
Лагано, с обе руке, пружио сам јој виолину и гудало. Прихватила их је неспретно, села на кревет ставивши виолину и гудало на крило. Без и једне, једине речи клатила се напред назад, ту и тамо мукло јечећи, а крупне сузе из замућених очију капале су по виолини.Трајало је то и трајало, ја сам био узнемирен, још увек не знајући шта да радим, а онда сам тихо изашао.
Прошле су од тада године. Сахранио сам многе и даље и ближе, нагледао се жалости свих облика, али никада ми није ишчезла из главе језива непосредност Јошкине смрти, она близина ужаса што сваког очекује. А све жалости нису ме ни близу потресле као она кад је Јошкина жена преко виолине ожалила свог човека.
|
