|
Одавно тебе нема
Отварам књигу младости
Шта је то што тражим
И страшан сан ме разбуди
Преврћем давне листове
Ево тишине коју сам волео
Као да се кућа шири
У њој заблиста сунашце
Јутарње буђење у налету
Међу познатим словима
Речи које су издвојене
Међ њима нешто промиче
Не могу да препознам смисао
Али гле и цветак увенуо
Жућкаста боја прелила црвену.
Било је то једном на Вождовцу
Када си ту књигу донела
Читали смо је сву ноћ у кревету
Били чаробни одсјаји у магновењу.
Ноћас одједном
На оној станици лево
Данашњи дан је протекао
Записано је било раније
Оно што смо волели
Што нас је много болело
Разарало је и зидове
Смисао у понору
Дух се клањао милини
Оно што нас је дражило
Опијене и у опседнутости
Превише лутања и завођења
Иако грех и ум задивљује
Уз осећање и прекорачења.
Одавно тебе нема
И нема куће на Вождовцу
Ако сам и са тобом био сам
Зашто је толико узбуђења
И душа без благослова
Никако да се горчина толика
У чедну мелодију улије
То смо прерастали некада.
На Звездари, 10. новембра 2011.
БЛАГОСЛОВЕН БИО, ДАНЕ ОВАЈ
Благословен био, дане, којим јесам и који јеси.
Ево, још увек трајемо и издржавамо претежак терет ових
година, ове свакидашњице, овога бола; а имамо снаге чак да
ускликнемо, и с љубављу: благословен био!
У немиру који јесте, и у сумњи што обузима, у неизвесности, и
онда када се мисао сучели са тегобама народним, и са
глупошћу неизмерном, и када олош баздом својим одасвуд
запљускује нас,
и када немамо с киме рујно вино пити,
и када се узалуд осврћемо како бисмо загрлили некога
драгога,
и када нема онога што љубимо,
и када кише падају у невреме,
и када морамо разговарати са нискима,
и када хоће да нам пруже руку недостојни:
ми, ипак, имамо ту кураж или ту енергију детињства,
ту немерљиву силу живота,
и можемо да кликнемо и да подигнемо сваку руку увис
и да поздравимо оно невидљиво за друге
а које је и наша моћ и наша узданица
и послање је наше!
Добро дошла и ова октобарска ноћи,
тмурна и нечиста, хладна и мокра,
и са претњама што стижу одасвуд;
а ја се осмехујем и хоћу да видим и даље,
и осећам сад: освануће јутро ново и грануће сунце!
Огрануће и слободна мисао и ја јој хитам у сретање
и ево – поздрављам је!
Благословен био, дане овај!
Октобра, 1996.
ЂАВОЛСКА ОХОЛОСТ
Страх у непромишљеном уму
скривену загонетку не разуме
бол заболи опет
биће немирно
ђавола одмах проклиње.
О, зашто у овај свет долазим?
Материја и пантеизам
слобода универзума
у два су људска облика
сувишна снага у једнога
слабост у другога.
А где се побуна рађа?
Воља за моћ мистерија
у таласима стиже
јавља промену брзо
довршено се изгуби зачас
нова је моћ пристигла
мисао неспокојна.
Има ли снаге да поднесе
одједном могућ преокрет?
Ђаво објашњава представу
хтели сте да смо заједно
али на броду препуном
мало је оних храбрих.
Ко би се усудио
први у воду да скочи
а обала се не види?
Жалосно стање свести
видике премрежи
јабуке у мрачним вртовима
нема ко да их узбере
оне црвљиве црвене
таласи слатке односе
зачуђени су збуњени.
Ко душе да разуме?
У Нојевом ковчегу пламен!
ОНАЈ СУСРЕТ У ФИРЕНЦИ
Можда ћеш ме обрадовати опет
Ако се сретнемо пред катедралом
Изненада готово
Као у оној ноћи незаборавној
Нечујно смо напустили хотел
Да опет загледамо Пијету
Како се Микеланђело привољева
Усисавајући себе у невидљиво
Препознавајући светлост неовдашњу
И у осмеху небеског сијања
На лицу брата по духу
Одакле израсташе чудо Христос
Тако преблизу и све јаснији
Тескобној души неосветљеној!
Фебруара 2011.
ПОСВЕЋЕНО ГЕТЕУ
Али две душе не постоје
господине Јохане
у бићу нашему.
Ни она што љубав призива телесну
ни друга што вечно надлеће
постојбину наших предака.
Него је једна у искушењу
грех плоти ваздашње
увек против духовног.
Саблажњивост их заболи
тежња ка задовољству
оно што је јаче преобрази!
ОБНОВЉЕЊЕ
Опстанак на земљи и силе невидљиве
рационално ко да објасни?
Слобода и свет у универзуму
уз чуда природе постоје
а неприродно апсурдно је!
Али и то има своје разлоге
Све Ово јесте целина
одбачено као да и није било
који мисле познају
облике у добру и злу
несреће и то што изазива радост
живот се не подноси али и прославља!
Питања која намуче простоту
за мудре и не постоје
побуне у непромишљеном уму
непросвећене превише заболи
и мржња: зашто смо у живот дошли?
Оно што божије је
није свакога дотакло
вера безусловна разум намучи
што је прогонило и Кјеркегора
бес изазивало у Ничеу
истина борила се у Достојевском
вечито и ум ограничава!
Оно што блиско је може да помогне
јер нико не може твој пламен да упали
то што живео си патио и издржао
заувек остане ништа га не може убити
промена душевне климе није песимизам!
И нема моћи никакве да пламен угаси
јер то и јесте у власти твојој
све заборави борба је непрестана
и у мистичном сједињавању
необично се осети посланство
смисао драме у наговештају
материја заживи у духу.
Онда кад нема излаза
у ситуацијама немоћи и бола
слободан корак ипак оснажава
откривајући вољу за променом
у пробојима таласи искре зацртају!
Поглед са друге стране указује
на ново лишће одједном изникло
заодевено сном и у несаници
обзнањује човека и разбуди
то је живело у нама и има
осмех који се не може сакрити
схватиш да и јеси оно чиме си!
ШАХОВСКА ПАРТИЈА
Дама Е шест, то је неочекивани потез, молим.
Ја сањам равницу чим почнем с коњем да играм.
Шинобус јури између сремских кукуруза.
Тамо, испред Кузмина, прекрасне боје сунцокрета,
главе су окренуте напред, овамо ка истоку.
Киша је престала и поља су чиста и свежа.
Као и увек, ви сте на потезу!
Увек је то нова варијанта: Ес Це Ха!
Деца трче травњаком, зелена, бела, црвена.
То су боје играчке у скоковима девојчица.
Мирише после кише и живот се чини другачијим.
Нела, Лота, Љиљана, Бојана у кругу жутога јула.
Плава боја у облику свода високо над њима,
неподношљиво забујала равница далеко изнад цветова.
Ако то побољша циркулацију крви, душу радује.
По Љермонтову: влакнаста стада неуловљених облака.
Признај, господине, како си и то намерно удесио,
и у шаху јачи увек тлачи, и у радости се смеје.
То је у природи људској, велиш, нека буде воља твоја.
Појам стрепње, шапуће Киркегард, важи за свакога.
Објави, господе, ако можеш, и тамо и овде: смрт пацерима!
Видим како пророци долазе кроз жито и мило гледају.
Само слабићи покушавају да врате потезе и друго.
Хајди Шилер се спрема за шести, последњи скок,
о, како се лепо намешта, уста су јој мало отворена.
Шта учинити са том Немицом, могућом на ТВ екрану?
Колико чудних боја уз недоумицу бескраја.
Неочекивано, коњ иде напред: мат усред лета!
Боже мој, умирати није лако у нашем животу.
Предајте партију, јер то претходи залечивању крика.
Речи. Ствари. Дунав близу. Море. Свест о себи диже прашину.
Мој сан извире у живом току и увек иде посебно.
Било ми је драго јер не помишљах на нејасне ствари.
Предајте се, док се ја осмехујем и живот не протиче.
|
