|
У несрећи која је задесила нашу отаџбину нападом и бомбардовањем НАТО-а обраћам се властима свију земаља света за дејство да бомбардовање престане и да се преговорима нађе праведно решење за излазак из настале кризе. Обраћам се војним и грађанским властима Србије и Југославије да се учини све што је могуће да доће до мира.
Пред нама и светом поставља се питање да ли постоји праведан рат.
Еванђелски одговор је да је нападачки, освајачки рат неправедан, а одбрамбени праведан. Оно што је Косово у свести свега нашег народа, то није само крај и земља на којој су наше највеће светиње, него наука којој су нас оне училе: Да су свети кнез Лазар и наши преци изашли на Косово да бране своју земљу, не отимају туђу, да бране своју слободу, не тлаче туђу; да бране своју веру, не намећу је другима. Да Авељ има право и дужност да се брани од Каина.
Молимо све епархијске архијереје у земљи и иностранству, свештенство и верни народ да у невољи која нас је снашла умноже своје молитве Господу, цару мира, за страдајући народ наш и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања. Да настане толико потребан мир и нама и свим другим народима, других вера и схватања, који заједно с нама живе.
Пожелевши „да се мир усели у нас и у непријатеље наше“, Патријарх српски је поручио да „зло добра ником донијети неће“.
КЛЕТВА
Нека се златна купола Инвалида сурва, нека се Емпајер стејт билдинг над Бакингемском палатом смрви, нека нови Рајхстаг, као онај негдањи, букне ако Београд бомбардују;
Нека европске и америчке жене стигну екцеми и полио, вариола и сифилис, артроза, астма, конјуктивитис, нека оглуве и оћелаве, нек’ их ждере рак свакојаки ако Београђанке бомбардују;
Нека европски и амерички старци гладују, вређани, млаћени, поарани бивају, нека их побију ако старце Београда европске и америчке бомбе погоде;
Нека европска и америчка деца, оне исте душевне ране задобију које ће носити српска деца ако Београд бомбардују;
И нека им, као српској деци, не зацеле никада, јер пара за лекове нема, ни лекова нема;
Нека општи ембарго Европу и Америку стигне, и нека без пет елемената остану: да нестане сунце, да испари вода, да устукне земља, да ишчезне ваздух, да угасне ватра ако Европа и Америка Београд бомбардују;
Нека се песма више ни једног песника не заори улицама Европе и Америке, нека ни један европски или амерички романописац не могне да приповеда о љубави некој, њеном почетку, току или крају ако НАТО-авиони песнике и романописце Београда смрве;
Нека библиотеку „Франсоа Митеран“ земљотрес збрише, нека Британски музеј циклон прогута и нека Чикашка опера у језеро Мичиген потоне ако Библиотеку, Народни музеј и Оперу у Београду макар и окрзну европске и америчке бомбе;
И, најзад, нека светом Сотона загосподари ако Београд бомбардују, јер више никада неће таквог господара и таквог Сотоне бити какви су били ОУН и НАТО према Србима.
Бар ће светом завладати Зло и своје право лице, своју праву природу показати, неће се скривати под образином Добра и под речима Праведника, церећи се иза њих над патњама Срба.
Али Београд неће бити бомбардован.
Београд неће бити бомбардован зато што ја то нећу.
Не долази у обзир да допустим да бомбардују једини град на свету у којем сам први на листи бестселера!
Ја нисам српски националиста, јер нисам ни националиста ни Србин; ја сам Француз који је шетајући нагазио на једну неправду као на грабуље и дршка га је ударила посред лица.
Помагати некоме не значи жалити га, већ видати му ране. и, ако то не можемо, поделити их с њиме, а не могнемо ли ни то да им се заједно са њим смејемо.
Кад вас неко жали, непријатељ вам је. Погледајте Есхилове Персијанце. Таквог се треба решити, поготову ако вам је међу пријатељима.
Када се човек нађе један наспрам стотине, постоје само два решења: или да се преда, или да умре. Ако су Срби изабрали да умру, нека ми допусте да умрем са њима. Ако хоће да се предају, нека ми допусте да се предам заједно са њима. То је бар просто.
Србија је нови Варшавски гето. Кукавички или равнодушан свет посматра је како очајнички одолева мастрихтовском совјето-фашизму, мешавини економског ултралиберализма и друштвеног, моралног и естетског ултрапуританизма. У такозваној демократској, Бриселској Европи, све хитлеровске вредности су однеле победу: култ рада, послушности, породице, спорта, групе, доброг здравља и дојч марке.
Склоност према фарси и мржња према хумору. Пријемчивост за мудровања и ужаснутост пред мишљењем.
Заокупљеност сексом и удварањем женама, расистички простаклук према мушкарцима. А тек европска књижевност! Њоме одсад управљају велике стаљинистичке теме: ситничави и оптимистички реализам, узорни радници, сељаци-хуманисти, одговорни интелектуалци, мржња и прогон према изузетном човеку и жени индивидуалцу, дакле, чудовишту. Хитлер и Стаљин, два највећа србомрсца двадесетог века, много пре Бернара Анри-Левија и Алена Финкелкрота. Обојицу су потукли Срби у последњој рунди. Са Србима треба сачекати последњу рунду. Ту су они најбољи. Слично је и у кошарци: у последњем тренутку. Последњи кош.
Прижељкујем и отворено желим да џиновски берзански светски крах суноврати Европљане и Американце у беду као што је она какву су за Србе одредили од првог ембарга.
Прижељкујем и отворено желим да европски и амерички професори универзитета живе са 400 марака месечно.
Као српски професори универзитета у пензији.
Хоћу да видим европске и америчке мајке како се свакодневно довијају да прехране свог супруга и децу са 5 или 10 марака; хоћу да их видим како купују про клијали кромпир и натрули црни лук; хоћу да их видим како се пола сата двоуме између бајате кобасице и устајале рибе; хоћу да и оне заплачу од гнева када, на рекламама CNN, буду гледале буцмасту и препланулу дечицу како се гуше говеђим котлетима и корнфлексом, који ће и за њих, европске и америчке мајке, постати недоступно скупи.
Али оно што од свега у овом часу највише желим јесте да поново видим Београд.
Париз, 5. октобар 1998.
Патрик Бесон (Француска)
(Превела с француског Татјана Шотра)
.
|
