На бившем Леденом брегу, где су се хватале леденице, боље рећи санте леда, нарочито испод робне куће где је мала заветрина, састаје се омладина и блеји. За себе кажу да им је најпопуларнија игра „блеја“. Испред Максија, пензионери боћају и надмећу се у својим завичајним играма. Какве све ту нема забаве. То је све у близини храма, кога је освештао Његова светост патријарх Павле. Храм Светог Јована Владимира завршен је 1998, по пројекту архитекте Љубице Бошњак. Нису ту ретко ни ватромети и урнебеси. Један момак каже да су млади увек ту ведри и насмејани. Не фали им, каже, доброг расположења и позитивне енергије.
     „Политика“ је у августу 2003. године донела краћу вест да се испред кафана у Београду, у центру града, окупљају групе младића. Они остају напољу, испред улаза, зато што немају новца да плате пиће. Све време ћуте. За себе кажу да тако блеје и да им је име блејачи. Попут њих, постоје групе младића који седе по кафанама. И они проговоре неку реч, као и први претежно ћуте, ништа не говоре. Имају новца за пиће. Немају о чему да причају. Кажу да су речи потрошене, да је језик излизан. Себе називају истим именима. Замолио сам пријатеља, директора гимназије у коју је ишао Борислав Пекић, да испита о чему је реч. За неколико дана ми је потврдио чињенице из овог текста.
     Амерички писац Ноам Чомски каже да највише захваљујућу једној, а уствари најјачој сили света чију администрацију назива службом насиља и безакоња, готово да је укинута комуникација међу људима. Укинути су осмеси и радовање. Разговарати је постало бесмислено. Постоје само уцене и диктати, и ништа друго. Као што ови младићи немају о чему да говоре, тако и мале земље нико ништа не пита и неважно је о чему могу да причају. Оне су понижене, беспомоћне и уцењене. То значи да су оне и њихове вође натеране да блеје. Када су недавно ухапсили светског непоновљивог првака у шаху, Роберта Фишера, у Јапану због кршења америчких санкција према Југославији 1992. године, дознали смо да је после вести о рушењу америчког трговинског центра 2001. године изјавио: „То је чаробна вест. Срећан сам због тога. Једном и заувек треба завршити са САД. Сви злочини на свету почињу од ове земље. Што чините, то вам се враћа. Поздрављам овај чин. САД и Израел годинама злостављају Палестнице и сада им се то враћа.“
      За блејаче у народу се вели да немају шта да кажу већ користе тај познати језик оваца. А за некога коме недостаје инвенције, ко лупа глупости, каже се да блеји.
      Блејача је, чини се, све више. Блејање постаје опште место нашег живота. Неки важнији политичари, што су више на јавној сцени, све више постају стручњаци за блејање. По правилу и писци када уђу у политику олако усвоје језик блејања. Као да је створена светска језичка матрица, налик на есперанто, по којој се равномерно и једнолично блеји.
       Међу блејачима се зна да је тенор вођа и да је он предводник. Сви су загледани у њега. Они певају у хору. Ипак, изгледа да знају докле смеју ићи у ширину и у дубину. Знају докле могу заронити. Међу њима се чак зна ко је задужен за понављање, за рефрен. Незгода је када им глас почне да подрхтава. Или ако почну да се инате и да изговарају исте рефрене – то има супротан ефекат. Један је тако изгубио изборе, а онда није могао месецима да се опасуљи, нити је знао шта га је снашло.
       Кажу да ће блејача бити све више. Они воле да се оглашавају из једног тона. Примећено је да се са њима најлакше манипулише. Бле – чује се одасвуда и дању и ноћу. Чује се из разних крајева планете. Кажу, чак, да им америчка ГМО храна највише годи. Човек нагло добија разне болести, а познато је више случајева у неким крајевима света да су се деца, чији родитељи једу такву храну рађали као чудовишта: с три ноге, три руке, па чак и две главе на једном телу.
       Блејање је још библијски изум али се у скорије време развило до савршенства.
      Чуо сам за једног да кажу како генијално блеји. За другог опет да блеји као да је учио високе школе из блејања. Нека само настави – ко зна докле ће догурати, докле ће стићи.
      Вука Караџића је било срамота да реч блејање напише на српском па је написао на немачком језику. Није је препознао као особину људи, нарочито не наших.
      Може ли се блејати на ноте?
      Добро увежбани блејачи то могу. Могу да изведу високи и ниски глас, како то кад затреба.
      У народу се каже: нема проблема, он зна и те како да блеји. Само блејање није опасно ни штетно по здравље. Нико неће рећи: оболио је од блејања. Сви кажу: како лепо блеји. То му признају за добру особину. Само скептични кажу: како толико блеји?
     Лажи великих сила нису ништа друго него посебно блејање. Оне имају изнајмљене и плаћене блејаче по целој земаљској кугли. Чим им намигну, ови почињу да блеје. Додуше добро плаћено, али уредно блеје. А њихове лажи иду до у бескрај. Газде су пустили разне вирусе из лабораторија, за које углавном нема лека. Објавили су чак план да се прираштај становника на земаљској кугли преполови. Уместо шест милијарди: ратовима, земаљским непогодама, болештинама, сушама, поплавама, вирусима и разним другим непочинствима, смањује на три милијарде становника. То им је зацртани план, и то не крију. Исте силе покушавају да земаљску куглу преплаве генетски модификованом храном. Да би се становници што пре и што успешније потровало.
       За блејаче се не може рећи да су продате душе, већ да су рођени као таленти блејачи. Они су купљене душе. Имају ли блејачи нацију? Тешко. Они су просто блејачи, и ништа друго.
     Из неких кухиња шири се препознатљиви чаршијски мирис, који је узрок у сваком лонцу који ври.
    Један блејач ми је рекао да они нису имуни на свако мито, то им одмах мења мелодију. Згодни су за управљање са даљине. Воле да имају диригента – зову га вођа. О њему говоре с усхићењем.
     Блејачи су особе од лаке употребе. Вазда говоре против онога што су сами, а то значи да им је прича изван сваке логике и разума. Воле да вршљају свуда око себе, да покажу како су њихови преци били сумњиве нарави.
     Блејачи најчешће своде мелодију на један тон. Тако им је много лакше. Може се рећи да су веома одани и питоми. Они су као нико везани за газде.
     Ноам Чомски види млађег Буша као највећег живог терористу. Он диригује блејањем са трновом палицом у руци. Кажу да је амерички председник признао да не зна правилно да пише, да не зна добро сва слова. После је то потврдио што се залагао и заједно са тадашњим председником Клинтоном, покренуо бомбардовање Србије. Блејање је најбоља надокнада за то. Блејање постаје светски процес. Планета већ одзвања од блејања. Важна му је почетна интонација.
    Блејачи се много не разликују. Они певају исту мелодију, исте јачине, бар они тако мисле. Најлакше је културе на планети уједначити помоћу блејања. Тако ће бити свеједно ко је ко и одакле је, важно је како блеји.
     Којем постпуку припада блејање? Блејање би се могло назвати свакојаким именима и романтичним и реалистчним и постмодернистичним.
      Блејање је заносна мелодија. Кажу да се жене преко сваке мере одају блуду у блејању. А мушкарци постају емотивни и слабићи, наравно највише у фази блејања. Ускоро ће се организовати светско првенство у блејању. Репрезентације земаља имаће по више екипа. Можете мислити и на титулу шампиона, односно победник свих блејача! Какво ће то бити одликовање?!
      Све музичке школе код нас, поштујући брзу европску реформу школства, увели су на брзину предмет блејања. Међу блејачима углавном нема поправног испита. Школска инспекција не дозвољава слабе из тог предмета. Блејање је као учење слова. У основној школи ђаци се не обарају, баш као ни из предмета блејање у другим разредима. Нема ту успеха, већ се мора бриљирати у блејању. Не може се то чак ни оценити.
      Кажу да је један докторирао на блејању, а други постао академик. Овај што је докторирао три сата је беседио бранећи тезу из предмета блејање. Чланови комисије, уместо да му постављају питања, дирљиво су се расплакали. На крају су се с кандидатом братски изљубили, па су сви углас заједно блејали.
    Блејање је све познатија мелодија, иако има само један тон. Одјекује земаљска кугла од блејања. Зна се да су им на челу Сједињене америчке државе. Формирана је Академија за блејаче. Зову је свакојаким именима. Неки појединац, склон војној
терминологији, једном их је назвао НАТО пактом а други пут Вест Поинтом. Они софистициранији кажу: па то није ништа друго до друго име за глобализам. 
    Један је чекао ваздан у реду. А када су га на крају прозвали уместо имена он је изговорио: блееее? Практичност мелодије више је него очигледна.
      Кад је милиција једном прегледала личне карте, један је уместо тог документа поносно показао диплому блејача. И они су га пустили. Кад се један женио и кад су га упитали да ли пристаје да дотичну даму узме за жену, уместо одговора изговорио је само бле. И они су то признали. Када су једног што блеји зовнули – сви су се у реду окренули. То доста говори о наравима и особинама људи, то јест блејача.