71 Nikola Kusovac

 

   Никола Кусовац

Милош Шобајић (1945–2021)

У ЊЕМУ ЈЕ ЖИВЕО ДУХ ЗОГРАФА

Милош Ш. ствара сликарство где
сва скученост његовог претка експлодира
и мења правац према невиђеној слободи,
на моменте скоро нападној: у сваком случају,
свака његова слика, свака скулптура су
ослобађајуће.
Петер Хандке, Париз 2002.

 

 

 

Већ овлашан осврт на животну и радну биографију сликара, катакад и својеврсног вајара, даровитог писца и, наравно, позиву преданог ликовног педагога Милоша Шобајића, откриће да пред собом имамо личност за коју, без бојазни од претеривања, важи она оцена „имао се рашта и родити“.

А, родио се Милош у Београду 23. децембра 1945, мада старином потиче из угледног српског братства Шобајића из Црне Горе, надомак Никшића и манастира Острога. Матурирао је у Првој београдској гиманзији 1964, а сликарство је студирао на Академији ликовних уметности у Београду, где је дипломирао 1970. године.

Становник града светлости Милош је постао 1972, што не значи да није осато у чврстој вези са родним крајем и отаџбином, где редовно излаже на заједничким смотрама од 1969, а самостално од 1972. године. Приредио је више од 80 самосталних изложби широм света, потоњи пут је недавно излагао у новоуређеном изложбеном простпору Комбанк арене. Био је учесник многих престижних ликовних смотри, а као званични представник СР Југославије излаго је 1995. на чувеном Венецијанском бијеналу. Управо од те године Милош се све више, успешније и запаженије бавио и скулптуром.

О животу и раду Милоша Шобајића објављено је више монографија у Паризу, Београду и Лондону чији су аутори били Ален Жуфроа, Петер Хандке, Едвард Луси-Смит и други.

Из радне биографије Милоша Шобајића ваља још истаћи следеће податке: да је између 2004. и 2006. био предавач, гостујући професор у Кини, на Луксун Академији лепих уметности у Шењангу, затим да је 2005. основао Факултет за уметност и дизајн на Универзитету Мегатренд, на којем је био професор и декан до 2014. и где је изабран за почасног доктора и именован у звање професора емеритуса. Такође би требало нагласити да је био добитник престижних признања, попут Златног беочуга, Вукове награде, Ордена Републике Србије за достигнућа у уметности, као и Ордена почасног госта Русије, којим га је одликовала Руска дума 2018, када је изабран и за члана Удружења уметника Русије. Тако је о њему и његовом плодном и разнородном раду објављено готово седамсто текстова на разним језицима, највише франсцуском и српском, али и руском, енглеском, немачком, грчком, италијанском, јапанском итд. Наравно, о њему и њговом стваралаштву направљено је много радио, филмских и телевизијским емисија. Коначно, своју прву књигу, аутобиографску, Сликај и ћути, објавио је у Београду 2018, а другу и, нажалост, последњу: Девет мојих живота, промовисао ја на, такође, последњој својој самосталној изложби приређеној марта 2021. у новоотвореној Галерији Комбанк дворане у Београду.

Иначе, мој први сусрет са делима Милоша Шобајића одиграо се у рану јесен 1983. када је у Галерији Културног центра Београда изложио радове из два своја циклуса слика Човек у соби и Излазак из собе. Тада сам му критизерски надобудно, у рђавом светлу, замерио како његови стваралачки „ ...напори у целости делују више као плод рачунице него исклрених убеђења.“ Заправо, у том часу нисам био свестан да изречена замерка, уствари, упућује на суштинске вредности његовог уметничког рада. Био је то мој очигледан превид. Очигледно у страху да не подлегнем чарима његове прочишћене ликовне осећајности утемељене не ефектној структури експлозивног цртежа, на допадљивој свежини геста и очаравајућој лепоти оне, како смо је касније Љуба Поповића и ја дефионисали, непоновљиве Шобајићеве плаве, у чију сам искреност критичарски подозриво посумњао, остао сам ближе површини него суштини проблема. Уместо да сам његову контролисану емотивност и потребу да се одупре голим нагонима, протумачио као израз здравог и природног ослањања на сопствено духовно наслеђе, схватио сам их као плод извештачене рачунице.

чки деривата, односно да у њему свесно или не, свеједно, живи дух зографа који је спреман да реалност деформише ради постизања правилности вишег реда. Чак и када пристане на не стилска и формална решења наметнута актуелним естетичким захтевима, он при томе нипошто не доводи у питање онај надумни аскетски симболизам који проистиче из духовности и светотајнства иконе. А, када се има на уму да управо ту извире снага које покреће његов стваралачки механизам, онда се сваки детаљ, сваки гест, валер и намаз бојом, сва понуђена и дата цртачка и ком по - зициона решења његовог сликарског поступка, као и суштина његове ликовне поетике, могу лако разумети и још лакше њихова сложена уметничка реалност прихватити. Енергија која га притом покреће и која зрачи, тачније исијава из сваког његовог дела, отелотворена је до те мере да танатос пред њом остаје празних руку, док Милошу Шобајићу јемчи бесмртност.