71 Branko Stojanović

 

Бранко Стојановић
ФИНИ РАДОВИ НА ЗАПУШТЕНОМ ПУТУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, КУЛТУРЕ И ПОЛИТИКЕ
(Гојко Ђого, Земљани пут: Бесједе, Расправе, Разговори (Српска књижевна задруга, Београд – Слово љубве, Бар, 2020)

У антологијској песми „Кад бих знао да бих се поносно држао“ Матије Бећковића постоје и стихови „Кад бих знао да бих се поносно држао / На робијама и пред судовима... Вечности би се моја душа докопала / А мој џелат би за мном за - плакао!...“. Гојко Ђого је до краја испунио први и главни, афирмативни услов Матијине песме, која – ради контраста и уметничке драматургије – има два могућа исхода (поносно држање – издаја). Поносно се држао „на робијама и пред судовима“ кад је суђено песнику и његовим стиховима из Вунених времена (1981). О томе углавном доста знамо, али нико не зна све. Ђого, коме све то дешавало, зна мало више. Све је то, поред многих критика, расправа, оваквих и онаквих коментара и књига, туђих и Ђогових, документовано у обимној, двотомној књизи Гојко Ђого, Вунена времена: Процеси и коментари – Први и Други део (Службени гласник, Београд, 2011). Књиге су, за Библиотеку Уметност и култура и Колекцију Отпори и забране (уредници Слободан Гавриловић и Гојко Тешић), приредили Бранка и Гојко Ђого – да се зна и памти образ свих учесника у ономе што је претходило песниковом хапшењу и што се, на крају, догађало на судском процесу.

Данас се неки од оних који су, колико (до) јуче, као партијски жбири или журналистички трбухозборци, против Гојка Ђога и његове поезије писали пасквиле, љуте кад им се то и помене, јер су се, као идеолошки превртачи, тобож променили набоље (набоље до прве нове прилике). Данас они о Гојку Ђогу и о његовој поезији мисле, говоре или пишу све најбоље, све под сумњивим изговором да је тада било такво време. Као, нису они криви, крив је онај ко им то помиње помиње. (Криви су разлози!?) Ето, изгледа да сам ја крив. Књижевник Гојко Ђого, добар познавалац теорије и (стране и наше) књижевности, уз то врстан есејиста, давно је и таквима опростио, јер је хришћанин. На промоцији двотомне књиге Вунена времена: Процеси и коментари, Ђого је рекао да су, када са ове дистанце погледа на читаву ситуацију, у праву били и они који су га бранили и они који су га нападали. (Наше је да приметимо како у једној ствари, са тако опречним ставовима, не могу бити у праву и једни и други.) Разлог за то су многобројне алузије које је свако могао да тумачи како је хтео и што је и сâм песник, од 1997. и академик АНУРС, искористио како би „разблажио ситуацију“ и добио мању казну. Некад било – сад се (с)помињало. И не повратило се.

Ђого, у својој осамдесетој (р. 1940), речено језиком Рајка Петрова Нога, на реторичко питање Јеси ли жив, одговара тако што и данас подвижнички и непосустало пише не само поезију него темељну есејистику и одличне политичко-друштвене коментаре. И што зналачки бесједи. Он је за ту своју есејистику о књижевности, али не само о њој, него о култури и политици, почев од књига Одбрана поезије, Попудбина и Есеји (све три објављене 2006), Поезија као апокриф (2008), у потоње време, изабрао песничку метафору пута и путовања, о чему сведоче књиге Пут уз пут (2017) и Земљани пут (2020).

Иако, од 1964, са дипломом Филолошког факултета (Општа књижевност са теоријом књижевности), има и формалне квалификације да на озбиљан начин размишља и пише о књижевним идејама, књигама, ауторима и појавама у ширем (историјском и друштвеном) контексту, Ђого ипак није књижевни критичар у ужем (дословном) смислу, нити му је циљ да то буде. Није, иако се његовим књижевним записима и исказима о књижевности и појавама који су с њима у ближој или даљој вези, мало шта може приговорити. Мањка му – бар ми се тако чини – нешто више полемичког темперамента, какав је, бар повремено и недоследно, својевремено поседовао Рајко Петров Ного. Или је тај жар заменила – наизглед мирна но убојита – аргументација једног стаменог Херцеговца. Ђого пише „чисту” есејистику, коју он – никако по вредности онога што и како пише, а више из људске скромности – сматра нечим што је, чини нам се, можда и на трагу Андрићевог наслова Знакови поред пута, а за самог Ђога то је тек „пут поред пута“, нешто успутно. Наиме, аутор књиге Земљани пут тако доживљава своју целокупну есејистику у поређењу са прирођеном му песничком вокацијом.

Безмало све Ђогове есејистичке књиге имају донекле сродну, вишеделну, логичну композицију: Есеји („О поезији“, „О песницима“, „О прози“; „О Косову и Ловћену“, „О култури и цензури“, „Разговори“); Пут уз пут („Лице и огледало“, „Два троугла“, „Песници су као оскоруше“ и „Дневне заповести“).

И у недавно објављеној књизи Земљани пут (Српска књижевна задруга – Словољубве, Београд–Бар, 2020) композиција је слична досадашњим Ђоговим књигама: Бесједе, Расправе, Разговори. Структура јесте слична, али је остао исти, али усавршен начин на који Ђого пише и говори: сабрано, одмерено, вишеаспектно. И тачно. У моралном смислу, без слабих места. И када расправља о најосетљивијим темама, било да су оне из саме књижевности, из књижевног или политичког живота – кад год је у прилици и када то природа (рецепцијски аспект) текста дозвољава, Ђого радије употребљава перифразно, метафоричко именовање, више блиско народном говору него појмовној лексици теорије књижевности, коју – узгред буди речено – у танчине познаје. Занимљиво, притом се ништа не губи од јасноће (лакоће саопшта вања) нити од поступности у разради теме, од убојитости аргументације, а добива (се) на истинољубивости. И доследности, која Ђога краси и као човека и као уметника речи.

Треба се, кад о овим темама говоримо, подсетити шта је – поводом Нога и његове поезије, есејистике и политике – а то важи и за Ногу сродне песнике – написао песник и књижевни критичар Желидраг Никчевић: „Неће бити да су наши најбољи песници достојни поштовања само због своје језичко-стилске инвенције, да су ту занимљиви и поуздани, а у другим стварима, у другим областима – углавном аматери.

Неће бити да се из њиховог писања могу без тешких посљедица искључити баш оне потпуно очигледне назнаке основних гестова наше националне и политичке егзистенције“ (у зборнику: Рајко Петров Ного, песник, Повеља, уредник Драган Хамовић, Краљево: НБ „Стефан Првовенчани“, 2004, стр. 261, 262).

Будући да добро зна како ће неки духови читати његове књиге и са ситнозором, Ђого увек настоји да његова аргументација, иако субјективна, лична, буде прожета универзалним порукама књижевности као уметности речи или пак саме науке о књижевности. И тек покојим позивањем на ауторитете. И увек се види да иза свих ставова, од којих су многи, нарочито они кад песник и академик искорачи из поља саме књижевности и зађе на трусно подручје политичког живота, и полемични и чињенично тврди. Међутим, иако често у прилици да попу каже поп, а бобу – боб, Гојко Ђого, општим, уљудним тоном и књижевном артикулацијом, све то говори на питом начин. А како би и било другачије када је он уметник који је – будући да је потекао са села, васпитаван и на патријархалној култури и на савременим, модерним схватањима, која су ствар његовог образовања.

Да овај осврт има другачију намену (изван оне непосредне, приказивачке), ове наше ставове и оцене – идући од целине до целине и од циклусне сродности у књигу увршћених текстова – лако бисмо могли поткрепити (ужим и ширим) наводима из Земљаног пута. Колико год то било очигледно, напомињемо да – према Речнику Матице српске (Нови Сад – Загреб, 1967, стр. 298) – придев земљани значи: начињен од земље (лонац, насип, пут), који се односи на земљу и који личи, који подсећа на земљу (земљаст). При избору речи пут у наслову књиге, Ђого је – ко зна? – могао имати на уму и неколике песме Јована Дучића: „Пут“ (из Лирике, 1943) или другу песму истог наслова („Пут“) из целине „Душа и ноћ“ из исте књиге, или пак оне стихове „Док путић једном најзад мину / Између сна и истине“ (песма „Натпис“, циклус „Вечерње песме“, Лирика, 1943). Тачно или нетачно, ово је похвала, никако примедба. (Видети Ђогове есеје: „Дучићева противречја“ и „На Дучићевом гробу“ [у: Есеји, 2006: 64, 67]; „У сенци Дучићевих јабланова“ [у: Пут уз пут, 2017: 32] итд.)

Уместо (помињаних) ужих и ширих извода из књиге, остало нам је да макар назначимо оне беседе, расправе и разговоре који су осветлили и сȃм предмет о којем есејиста Ђого расправља и на начин којим аргументује и стилизује своја убеђења, ставове и идејно-политичку оријентацију. У строгом (па, стога, и нужно неправи - чном) избору, међу те есеје/текстове убрајамо „Хандке као ћук у моравској ноћи“, „Српски културни простор и југословенско наслеђе“ (мај 2019), „Размирја српских писаца и политичара“ (реч на представљању монографије „Књижевници и политика у српској култури 1804–2014“ проф. др Зорана Аврамовића); „Шевениген као проклето Лијевно“ (посета Радовану Караџићу и генералу Ратку Младићу у Хагу, 2018), као и неке разговоре из четврте, завршне целине „Дневне заповести“ (нарочито, онај који је с Ђогом водио др Владимир Димитријевић), „Закључано“ (РТС, октобар 2012); „Песничко сведочење и шум времена“ – са писцем је, вешто и зналачки, разговарао са Спиридон Булатовић („Голија“, Никшић, 2016).

За овим есејима не каска ни неколико кратких, ефектних записа о поезији Ђорђа Нешића, Горана Бабића и – нарочито – кратко подсећање на стварне разлоге човекољубља писца (новинара, афористичара...) Бранислава Бране Црнчевића (1933–2011): „Потомак и предак српског духовног племства“. Иако те разлоге добро зна, Ђого их не помиње. Наиме, Црнчевић је, после очеве смрти, „детињство провео по сиротиштима и хранитељским породицама“.

А сȃм аутор, песник Гојко Ђого, и у (својој) осамдесетој, још изводи неопходне, фине радове на запуштеном путу српске књижевности и културе, све на српски национ и његову будућност мислећи.