71 Marija Petričević

 

Марија Петричевић

ПРВО ГОСТОВАЊЕ ПИСАЦА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У БЕОГРАДУ

 

 

У периоду између два светска рата бројни писци из Босне и Херцеговине били су као појединци чести гости београдских књижевних и других уметничких мани - фестација. Међутим, прво и једино групно и институционализовано представљање књижевног стваралаштва Босне и Херцеговине у Београду, пре Другог светског рата, организовано је од 21. до 24. фебруара 1941. године. До овог сусрета босанско - херцеговачких писаца са престоничком публиком дошло је спонтано и изненада. Милутина Јањушевић, управник сарајевског Народног позоришта „Краљ Петар Осло бодилац“1 позвао је Групу сарајевских књижевника да се придруже Драми сарајевског Народног позоришта на гостовању у Београду од 21. до 24. фебруара 1941. године. 2 Њихово заједничко гостовање дало је Београду јединствену и широку слику живота Босне и Херцеговине и њених уметничких домета.

Oсим што су се својим стваралаштвом представили савремени књижевници, слику књижевности Босне и Херцеговине употпунила је Драма сарајевског Народног позоришта извођењем дела писаца с оне стране Дрине. Играли су три једночинке „Под маглом“ Алексе Шантића, „Јазавац пред судом“ Петра Кочића, „Подвиг на Суходолини“ Боривоја Јевтића, као и фолклорни комад „Зулумћар“ Светозара Ћоровића. Једино изведено дело страног аутора била је драматизација „Злочина и казне“ Ф. М. Достојевског.3 Као нека врста едукативног увода наступима драмских уметника и књижевника претходила су предавања о значају и развоју књижевности и драмске уметности у Босни и Херцеговини.

Уочи доласка књижевника из Сарајева у Београд, на Радио Београду је 20. фебруара 1941, Марко Марковић, потпредседник Групе сарајевских књижевника, одржао кратко предавање о књижевној Босни и Херцеговини. Учешће у овој манифестацији узео је др Владимир Ћоровић. Он је у препуној сали Народног позоришта, 22. фебруара 1941, пред извођење првe представe сарајевског Народног позоришта, одржао предавање о развоју књижевности у Босни и Херцеговини са посебним освртом на појаву позоришног живота и развоја драмске књижевности. Предавање је било концизно, али систематично и свеобухватно. Ћоровић је пошао од периода под турском влашћу, посебно се осврнуо на веома сложен духовни живот, са три вере које су давале обележја овом поднебљу, па и књижевности.

У свом излагању Ћоровић наглашава и велику просветно-културну мисију коју је имало књижевно стваралаштво Босне и Херцеговине.

„Тек са Деветнаестим веком почео је нови књижевни живот, Романтичарски замах Симе Милутиновића – Сарајлије није се, истина, изражавао у његовој босанској средини, али је наговештавао нови дух. И у првој половини Деветнаестог века књижевност стварају још увек првенствено свештена лица, али је већ са извесним новим осећањима. Поред вере диже се и култ нације; почиње се осећати вредност свог народа; иде се на његове изворе.“ 

Пред крај 19. века, како је истакао Ћоровић, у Босни и Херцеговини су се јавили „прави истински књижевници“. Издваја Петра Кочића, пре кога „ни један наш приповедач није имао толико сочности у језику и толико живописности“, затим песнике Шантића и Дучића. Овом приликом Ћоровић се више задржао на околностима у којима стварају писци тог периода и улози коју су преузели као духовне вође свога народа, него на критичком приказу њиховог стваралаштва.

„А ти људи живели су једно доба и у једној средини где нису могли остати само уметници. Требало се залагати и за народ живље и непосредније, освајати његова права борити се за његову слободу, ићи у тамнице. Шантић, Кочић, Ћоровић чинили су то без поштеде, по цену живота, свесно и предано, знајући добро да је то пут свих оних којима је историјски удес доделио улогу да буду пламенови и да осветљују пут. А пут којим су они водили ишао је овамо ка Београду, у велику народну заједницу, тамо где је једино могућ живот националне Босне и Херцеговине.

Њихово дело прихватила је млада књижевна и национална Босна, она која је стасала последњих година, пред сам рат, и која је дала неколико светлих имена. Највећи део одавно су покојници, пали на путу који их је водио циљу, али пре него су га сагледали, као Ристо Радуловић, Владимир Гаћиновић, Милош Видаковић, Авдо Сумбул, Јово Варагић. Из тог круга још су живи, прошавши тамнице или разне друге муке, Боривоје Јевтић, Хамза Хумо, Перо Слјепчевић, Мирко Максимовић и Дими - трије Митровић, који се одавно повукао из Југославије и живи данас у Лондону.“

На крају свог говора Ћоровић се осврнуо и на драмско стваралаштво, нагла - сивши да је оно касно почело да се ствара јер су у Босни и Херцеговини, тек након анексије први пут приказане позоришне представе, када су из Војводине почеле стизати прве путујуће глумачке трупе. Он је подсетио и на чињеницу да су први покушаји стварања позоришта у Сарајеву 1912. године реализовани у сарадњи са Београдом. Драма интензивно почиње да се ствара тек након Првог светског рата, па су међу водећим писцима и савременици од којих је истакао Боривоја Јевтића.

Иако је гостoвање сарајевских драмских уметника било званична узвратно посета6 , гостовање писаца Босне и Херцеговине, овом приликом, није ни мало било у другом плану. Писцима је једнако као и драмским уметницима дат простор за представљање пред београдском публиком, показана пажња у јавности и дневној штампи и указано гостопримство на сваком кораку.

Београдска штампа је гостовање сарајевских уметника почела да најављује већ почетком фебруара, а по доласку у Београд помно их је пратила и извештавала о сваком њиховом кораку, наступу, утркујући се за што већи број изјава гостију. „Правда“ је овим поводом објавила обиман текст Јована Кршића „Културна физиономија Босне“.

Најављујући долазак сарајевских књижевника у Београд, у интервјуу који је дао „Политици“, Боривоје Јевтић, председник Групе сарајевских књижевника, имао је потребу да нагласи смисао и сврху њиховог доласка.

„...Чланови Групе сарајевских књижевника не долазе у Београд непознати и пред непознат свет. Они не долазе ни због тога да се на један начин, временски врло ограничен, претставе у пуној уметничкој форми, оним што мисле да је у њиховом стварању најбоље и најкарактеристичније. Они долазе у Београд са разумљивом намером, да манифестују своју органску повезаност са центром српске књижевности и целокупне српске духовности, која је претходила огромним напорима српског народа у прошлим ослободилачким ратовима.“

Управо „органска повезаност“ са Београдом, Србијом, као духовном и националном матицом била је свеприсутно осећање, које се са пуно одушевљења пока зивало и истицало и код гостију и код домаћина свих ових дана гостовања бо санско херцеговачких уметника у Београду.

Велико књижевно вече Група сарајевских књижевника, одржано је на Коларчевом универзитету 21. фебруара 1941.

Сала Коларчевог универзитета била је те вечери препуна Београђана, међу којима су били и научници, професори универзитета, угледне јавне личности и политичари: Бранко Чубриловић, министар пољопривреде, Пртедраг Милојевић, шеф Централног пресбироа, Милан Грол, Петар Мицић, ректор Универзитета, Момир Вељковић, управник Народног позоришта, Слободан Јовановић, Александар Белић, Богдан Поповић, Миодраг Ибровац, Владимир Ћоровић, Тихомир Ђорђевић, Сима Пандуровић и многи други.

Књижевно вече је отворио, у име домаћина, председник београдског ПЕН-клуба Григорије Божовић. У свом надахнутом, дужем говору, Божовић је посебно нагласио нераскидиво културно јединству и братску љубав писаца са две обале Дрине.

„Дошла нам је у госте група сарајевских књижевника, и Босанаца и Херцeговаца, и православних и муслимана, који су се чврсто окупили у једној јединственој уметничкој заједници, са једним смером и једним нераздробљеним идеалом, да сложно, духовно уједињени, пораде на нашој књизи. Не само да се међусобно помогну и усаврше да би сваки појединац између њих дао пуну меру својега дара и снаге, него да би, тако удружени, млаз својега стварања свесно и присно спојили за главно врело, које је у Београду, у Србији. Да, потпуно свесно. Јер су ти босанско-херцеговачки витезови пера и мученици стварања пресудили у својој осетљивој савести и испророковали у своме уметничком сневању да је то једини и прави пут за ону велику, једну у духу, једну у родољубивој уметничкој служби народу, једну по тежњи и осећању – ону тек будућу југословенску књигу...

Та поворка, настала из ‘Младе Босне’ и после ње, стварно и изразито по ослобођењу, већ држи златна пера, већ се свако и посебно истакао у нашој књи - жевности, запажено и снажно и у поезији, и у прози, и у стиху, причи, роману и драми, као год и у есеју и новинарству. То су већ уметници који имају свој изражај, сво ја места у данашњој нашој књижевности, сваки од њих има већ познати и често признати глас, те су данас опробани јунаци да на попришту снажно на својим раменима подрже нашу савремену књигу. Све то тим пре и тим јаче што су сви из реда имали срећу да њихов мајчин језик буде језик Вука Караџића и Филипа Вишњића, те да ни у којој тегобној стваралачкој прилици не потрче за изразом и обртом, толико Богом поклоњених Херцеговини и Босни, где је сваки израз – удар длета у мрамор, а реченица вековечна красота.“

Гости су се београдској публици представили, читајући своје песме, кратке приче, одломке из романа, огледе. Најпре је Јован Палавестра одржао предавање под насловом „Драматичарски напори Босне и Херцеговине после ослобођења“. Затим су пред Београђанима наступили Хамза Хумо са својим песмама; Емил Петровић одломаком из романа „Трећа категорија“; Шукрија Куртовић есејом „Три предратна песника муслимана“ (Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић – Србин, Осман Ђикић); Владислав Тмуша одломком из приповетке „Снага старог Раса“; Јован Радуловић причом „Обућар из Лимарске улице“; Мирко Максимовић хумореском „Имшир Кучук“, Хамид Диздар песмама: „Сарајевски акварели“ и „Пљусак у Херцеговини“ и Јован Палавестра приповетком „Његов син“. Хамид Диздар читао је биографије и песме тројице мртвих песника припадника „Младе Босне“ Јована Ва - рагића, Драгутина Радуловића и Милоша Видаковића. Исак Самоковлија због болести није био у могућности да присуствује, али је, по његовој жељи, Хамид Диз - дар читао одломак из његовог романа у рукопису „Саручин дуг“.

Из дневне штампе сазнајемо да је Књижевно вече трајало скоро два и по сата и да је публика слушала креације својих гостију са великом пажњом и интересовањем, „јер су писци давали мотиве из својих крајева са колоритом Босне и Херцеговине и Санџака“10. Сазнајемо и да је публика великим и дугим аплаузом исказала своје одушевљење.

Београдској и српској читалачкој публици били су добро познати бројни босанско-херцеговачки писци, јер су често били присутни на страницама београдских књижевних часописа и дневних листова, а многи од њих су своја књижевна дела штампали код српских издавача. Драмски писци су имали остварења својих дела на сценама Београда, а неки од њих су били и добитници књижевних награда српских културних установа.

Радост и усхићење због гостовања у Београду, одушевљење пријемом, показивали су сви гостујући писци у многобројним изјавама за београдску штампу. Тако Марко Марковић за „Политику“ каже:

„Ми књижевници из Сарајева срећни смо што се налазимо у Београду, који је за нас средиште свега народног и културног живота. Мило нам је што Београд показује тако велико интересовање за наш књижевни посао“. Готово да није било изјаве у којој се не наглашава доживљај овог гостовања као прилике да се јаче повеже са Београдом и Србијом као својом духовном, културном и националне матицом.

Оно што је посебно видљиво и значајно из данашње перспективе, јесте наглашени осећај културног и националног јединства са Србијом код свих чланова Групе сарајевских писаца без обзира на верску припадност.

„У Београду – изјавио је г. Диздар – Босна је увек гледала национално и културно упориште, од кога је очекивала много. Овај наш долазак у престоницу биће један ближи додир људи од пера из Београда и Сарајева. Из тог додира треба да се роде нови потхвати и плодоноснији рад.“

Група сарајевских књижевника основана је 1928. године, у Сарајеву. Чинили су је, како сазнајемо од њеног члана Јована Радуловића, првенствено „Срби писци из Босне, Херцеговине и Санџака, који су запослени у Сарајеву и стално тамо живе (г.г. Боривоје Јевтић, Исак Самоковлија, Марко Марковић, Хамид Диздар, Владислав Тмуша Веселиновић, Емил Петровић, Јован Палавестра), али су њени чланови и остали Срби писци из Босне и Херцеговине, који не живе у Сарајеву.“ Тако је, на пример, Хамза Хумо живео у Београду, Јован Радуловић у Мостару, а значајно је да је члан ове групе био и Иво Андрић који је у то време био амбасадор Краљевине Југославије у Берлину.

Први председник Групе био је Милан Ћурчић, а први секретар Боривоје Јевтић. Група је настојала да настави традицију Сарајева и Мостара из времена пре Првог светског рата, када су ови градови били књижевни центри у којима су се писци окупљали око „Босанске виле“ и „Зоре“. Група је имала и богату издавачку активност, за неколико година издавачке делатности објавили су дванаест дела, приповедака, песама и културно-историјских студија. Радећи на афирмацији књижевног стваралаштва уопште, а не само чланова Групе, организовали су књижевне вечери у Са - рајеву, Мостару, Цетињу, Подгорици, Никшићу и Зеници. Гостовање у Београду било је у плану, постојао је и отворен позив који су им упутиле колеге Пен-клуба Београда још 1930. године приликом свог успешног гостовања у Сарајеву, али није било прилика и пре свега финансијских могућности да се оно раније реализује.

Представљајући Групу сарајевских књижевника, Јован Радуловић је нагласио да је једна од њихових основних амбиција „да се настави онде где су стали Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Петар Кочић и Дучић, да се континуитет књижевности Босне и Херцеговине спроводи у старим националним традицијама. То је разумљиво када се зна да су Срби Босне и Херцеговине скоро од средине прошлога века почели стварати књижевне и националне везе са Србијом и Београдом и да су сва њихова настојања ишла за тим да Дрина, међа племенита, престане бити граница између Босне и Србије.“ У том духу је и ово гостовање и његов циљ, како је навео Радуловић. „У времену када су наши књижевни и културни радници добрим делом дезорганизовани и разбијени, било је потребно да Сарајево, као центар једне чисто српске покрајине, да иницијативу да се у Београду манифестује српска стваралачка реч и српски књижевни израз Босне и Херцеговине. Научни и књижевни Београд одиста је то и схватио.“

Колико је ово гостовање за Групу сарајевских књижевника био велики и значајан догађај говари нам и податак да су они, непосредно пред долазак у Београд, одржали у Сарајеву књижевно вече са истим програмом који су спремили за београдску публику. Програм је у Сарајеву био обогаћен наступом певачког друштва „Слога“ које је извело неколико домаћих фолклорних композиција.

У част и поводом гостовања сарајевских уметника, у Београду су организовани бројни догађаји, манифестације и сусрети. Свечани ручкови, вечерњи банкети, којима су присуствовале значајне личности јавног и културног живота Београда, били су прилика да се размене здравице домаћина и гостију. Један од њих био је и свечани банкет у Градском ресторану на Калемегдану на коме је уметнике из Босне и Херцеговине угостио Јеврем Томић, председник општине Београд. Истог дана 23. фебруара, књижевници и драмски уметници били су у Уметничком павиљону гости Удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“. Домаћице су, на челу са председницом удружења, Кристом Ђорђевић, гостима приредиле чајанку.

Добија се утисак да је било мало времена да се изађе у сусрет свима онима који су желели да укажу гостопримство гостима из Сарајева. У истом духу и расположењу протекао је 24. фебруар, последњи дан боравка сарајевских уметника у Београду.

Током дана обишли су Споменик незнаном јунаку на Авали и Опленац. У сваком говору који су босанскохерцеговачки уметници изговорили на овим местима, доминирао је национални понос, дубоко дивљење и поштовање према жртвама и херојству предака.

Круна ове културно-националне манифестације, која је добила карактер националне светковине, била је свечана приредба одржана 24. фебруара, на Коларчевом универзитету, у част гостију, писаца и драмских уметника. По писању дневне штампе сала Коларчевог универзитета је била испуњена до последњег места, а међу публиком је био велики број угледних личности научника, уметника, представника власти и војске који су дошли да поздраве уметнике из Босне и Херцеговине.

Програм је био веома богат и састављен искључиво од дела домаћих аутора, са националном и родољубивом тематиком. Изведени су одломци из опера „Женидба Милошева“ П. Коњовића, „Ђурађ Бранковић“ Св. Настасијевића, песма „Растанак“ Ј. Маринковића и композиција „Сеоске сцене“ Милоја Милојевића; „Сватовско коло“ Ст. Христића, „Народне игре“ и песме и игре из „Српске свите“ Св. Настасијевића; драматизација народне песме „Женидба Душанова“, пролог из комада „Под маглом“ А. Шантића, „Отаџбина“ Ђ. Јакшића. Програм су извели уметници Опере, Драме и Балета Народног позоришта и Симфонијски Радио-оркестар.

Колико је велики значај придаван овом, пре би се рекло братском сусрету, него културном гостовању, види се и по томе што је поздравни говор на завршној свечаности одржао Алаксандар Белић, председник Српске Краљевске академије наука.

Белић је одржао дугачак говор најпре подсећајући на сталну духовну везу Срба са обе стране Дрине и описујући тежак пут на коме се страдало да би се коначно окупили у јединственој држави. Али из те борбе и тог страдања рођена је продорна, снажна и суптилна духовност која одликује уметност овог дела нашег народа.

„И десило се оно чему се мало ко надао. Колико је који крај наше домовине био изложен више најразноврснијим трзајима судбине, утолико је његова душа постајала богатија и садржајем и осећањима и дубља. Босни и Херцеговини припала је болна част да у том реду буде на првом месту. Отуда и необично и многоивично преламање духа њихова...

Ми већ годинама стојимо пред чудним призором пробијања тога духа у нашој књижевности, не знајући понекад како да схватимо и проценимо сву лепоту његова израза и сву разноликост и тананост његових творевина; сву живописност слика и чудних расположења, изатканих каткада од најтананијих покрета душе...“

Говорећи о специфичности књижевности Босне и Херцеговине Белић наглашава њену природност, неусиљеност, као и да се код сваког њеног писца „осећа дах земље, дах родног краја и дах човека непосредно и силно, исто онако као што се та иста снага духа осетила у Карађорђево време у Вишњићевој Буни на дахије, у Боју на Мишару и у толиким необичним поемама његовим.

Босански и Херцеговачки горштаци, потомци Старине Новака и других заштитника народних, упућени на себе, преместивши цркву у дом и планину своју и помешавши њена учења са својим патријархалним традицијама, створили су поглед на свет и природу у којем се честитост и херојство меша са чистом поезијом...“

Књижевност Босне и Херцеговине за Белића је књижевност једног народа три вере, а свака од тих вера додавала је књижевном стваралаштву ових простора посебан дух и сензибилитет. Све то специфично што је ницало на овом духовном простору „пропуштено кроз стваралачку призму босанских и херцеговачких књижевника, јавља се као предмет обраде готово сваког од њих у оном кристално чистом и звучном језику и ритму којим се наш народ тако прославио међу народима...

Наши драги гости, Јевтић, Диздар, Марковић и Хамза Хумо, Куртовић и Палавестра, Радуловић, Максимовић и Тмуша и други који су нам дошли и који нам нису дошли, босански и херцеговачки књижевници и уметници из тога су соја књижевника који – као каквим магијским покретом – ваде из чаробне душе Босне и Херцеговине драгоцености ретке лепоте. Они се утркују у томе са својом старијом и млађом браћом која су већ освежили духом и даром својим књижевност готово свих културних средишта наших.

И у књижевности, као и у свима гранама културног, јавног и научног рада, Босна и Херцеговина су нам дале вредне и даровите људе којима се поносимо. Експанзивна снага тих наших лепих покрајина сачувала је свој стари замах. Њихова улога унутрашњег споја живих сила наше земље, која је била спасоносна за минуле векове, још није до краја одиграна. Зато данас када поздрављамо драге госте из Сарајева, ми смо свесни да значај Босне и Херцеговине, и за уметност и за културу нашу, али још много више и за најуже схваћену судбину нашег народа, далеко премаша границе њихове.

Ми смо срећни што смо данас у прилици да преко наших драгих гостију пошаљемо поздрав целој Босни и Херцеговини као знак таквих осећања.“

Судећи по пријему на какав су наишли уметници из Босне и Херцеговине код публике, као и по реакцији еминентних интелектуалаца, уметника, бројних државних и јавних установа, може се рећи да су речи којима је Белић завршио свој поздравни говор, биле порука целокупне културне јавности Београда.

Јачање везе са културном матицом и добијање признања од ње, било је од великог значаја за уметнике Босне и Херцеговине. Ипак, с обзиром на историјски тренутак у коме се овај сусрет десио када је Други светски рат био пред вратима тадашње Југославије, много већи значај имало је испољено велико национално јединство. Патриотизам, родољубље, подсећање на ослободилачку традицију били су присутни у свим сегментима ове посете, како кроз наступе, изведене програме, тако и кроз неформална дружења, сусрете и обиласке историјских споменика. Показана је велика братска љубав која је охрабривала и давала сигурност пре свега народу преко Дрине. Нажалост, веома брзо, по избијању Другог светског рата, велики број уметника који су гостовали овом приликом у Београду, пронаћи ће у њему и егзистенцијално и професионално уточиште.