68 Marko Nedić

 

Марко Недић

КРИТИКЕ И СТУДИЈЕ О НОВИЈОЈ СРПСКОЈ ПРОЗИ

(Александар Јовановић: О историји, сећањима и самоћи, Задужбина Николај Тимченко, Лесковац, 2019)

Аутор књиге О историји, сећањима и самоћи, Александар Јовановић, једанаести добитник угледне награде за критику и есејистику која носи име Николаја Тимченка, књижевног критичара који је заступао модерне ставове у тумачењу српске књижевности 20. века, веома је значајно име наше књижевне критике и науке о књижевности. Он припада оним књижевним критичарима, есејистима и тумачима српске књижевности претходног столећа који су васпитавани на модерним теоријским и методолошким искуствима у истраживању и тумачењу књижевног текста, што је посебно видљиво у његовим критичким анализама књига наших теоретичара књижевности. Истовремено је критичар који у своја критичка разматрања укључује и традицијске, историјске, националне и опште културолошке појмове и симболику, који су код најзначајнијих српских песника, о којима је најчешће писао, али не само код њих, интегрисани у само средиште њихових остварења.

Ту двоструку интерпретативну основу показао је у свим досадашњим књигама, од прве, с насловом Облаци у души, из 1986, посвећене песничком делу Душана Васиљева, аутора познате песме „Човек пева после рата“, до прошлогодишње, са индикативним насловом О историји, сећањима и самоћи, и поднасловом „Есеји и критике о српској прози ХХ века“. Већ из наслова и поднаслова најновије књиге може се закључити да је његово критичко интересовање у њој усмерено према тумачењу савременог српског прозног стваралаштва, које је у његовим досадашњим књигама и анализама књижевних дела било мало заступљено. Или је то само тако изгледало?

Наиме, Александар Јовановић је познаваоцима новије српске књижевности и књижевне критике до ове књиге у првом реду био познат као изврстан тумач српске поезије друге половине 20. века. Таква тумачења заступљена су и у његовим досадашњим критичким и есејистичким књигама, од поменуте прве, преко следећих наслова: Песници и преци – Мотиви језика, традиције и културе у послератној српској поезији (1993), Поезија српског неосимболизма – Историја једне песничке осећајности (1994), Порекло песме – Девет разговора о поезији (1995), Ствараоци и Створитељ – Три молитвена певања (с тумачењем поезије Ивана В. Лалића, Рајка Петрова Нога и Милосава Тешића, 2003), Стих и памћење – О поезији и поетици Милосава Тешића (2018), Антологија поезије о Првом светском рату, такође из 2018. Критичких текстова о модерној српској поезији има најмање још за две књиге у његовим предговорима појединим песничким књигама и у студијама о поетици најзначајнијих српских песника 20. века објављиваним у научним зборницима Института за књижевност и уметност у Београду. Такође за добру и обимну књигу Јовановић има и текстова посвећених нашим критичарима, теоретичарима и тумачима књижевности.

Потврђујући старе и проналазећи нове естетске вредности и значења, он се у тим књигама представио као поуздан тумач оних поетских остварења која су већ ушла у меморијски и аксиолошки простор познавалаца наше савремене поезије. Он је, међутим, трагао и за поетичким особинама и њиховим наговештајима и тамо где су они били скривени или херметички постављени, јер су индиректно произилазили из стваралачке кореспонденције с поетском симболиком наше традиције, митологије, културе, историје, са инспирацијама интертекстуалне природе и нужним унутрашњим и суштинским везама с нашом и страном поезијом. Његова тумачења важнијих слојева песничких остварења, од морфолошког склопа песама и њиховог ритма до општијих и посебних књижевних значења која су њима наговештена, омогућавала су читаоцима јасну и потпуну представу о анализираним остварењима. Притом је за предмет својих критичких интерпретација искључиво бирао песнике у чијем делу је остварен висок степен књижевних вредности и природна веза с нашом духовном и културном традицијом. То се веома продуктивним показало у Поезији српског неосимболизма, ауторовој докторској дисертацији о неким од најзначајнијих српских песника друге половине 20. века, који су у књижевност и књижевни живот ушли са извесним заједничким поетичким особинама, затим у Ствараоцима и Створитељу, са анализама поезије тројице маркантних савремених песника, и Стиху и памћењу, књизи која је у целини посвећена једном песничком опусуиукојој је критичарски глас Александра Јовановића показао своје најбоље особине.

Паралелно с тумачењем поезије он је, међутим, повремено, а кад је било неопходно и систематски, приступао тумачењу српске прозе 20. века и њених најважнијих романескних, приповедачких и других жанровских остварења. Та тумачења су ширим читалачким круговима била мање позната јер су објављивана не у књигама, како је то било с текстовима о поезији, већ претежно у књижевној периодици, у часописима, новинама и зборницима, и зато мање доступна новим читалачким генерацијама. Најрепрезентативнији текстови о прозним књигама и њиховим ауторима нашли су се сада у књизи веома доброг наслова О историји, сећањима и самоћи, чији појмови обухватају само средиште српске књижевности, а може се рећи и књижевности уопште. Они су под тим насловом, у новом контексту, у којем је наговештено унутрашње јединство и континуитет новије српске прозе, показали да у појединим елементима критичарског посматрања не заостају много за Јовановићевим тумачењима поезије.

Текстови у овој књизи писани су у распону од скоро четрдесет година. На почетку се налази уводни текст, настао прошле године управо за ову прилику, односно за књигу која је штампана као резултат награде „Николај Тимченко“, а на крају три критичка описа из претходне и прошле године, док средишњи део испуњавају радови писани о књигама које су се појављивале, или су поново штампане, од краја седамдесетих прошлог до средине друге деценије садашњег столећа. Иако је временски период између раних и најновијих критичких текстова доста дуг, разлика међу њима у методолошком и вредносном смислу није велика, што значи да је аутор већ у првим критичким написима имао јасно наговештен критички метод и изграђен стил, које је у доцнијем времену само допуњавао и богатио. Од првих страница књиге, преко средишњих до последњих, тако је наговештен развојни лук Александра Јовановића као критичара прозе и истовремено је пружен поуздан критички опис неких од најуспелијих остварења српске прозе друге половине 20. и првих деценија овог века.

Оно што се већ на први поглед може уочити читањем тако компоноване целине јесте изразито поетичко богатство наше прозе, које је одлучујуће привлачило аутора приликом избора текстова за књигу. Она је, наиме, састављена од критичких студија посвећених прозним ауторима различитих поетика и поетичких генерација. На једној страни су писци традиционалнијег литерарног опредељења, као што су Зарија Р. Поповић, Григорије Божовић, Анђелко Крстић, Драгиша Васић, Ћамил Сијарић, Данко Поповић, Драгослав Михаиловић, Живојин Павловић, Добрило Ненадић, Момо Капор и аутори мемоарске прозе, међу њима неки, као Божовић и Васић, из политичких разлога дуго одсутни из историје књижевности и критичких интерпретација развоја српске прозе. На другој страни су писци модерног израза, прави иноватори наративних поступака, нових тематских усмерења и отворених поетичких гласова, какви су Станислав Краков, Борислав Пекић, Гроздана Олујић, Мирко Ковач, Видосав Стевановић, Мирослав Јосић Вишњић, Драго Кекановић, Мирослав Тохољ, Радован Бели Марковић, Драган Стојановић, Александар Петров, Радослав Петковић.

Када се, међутим, пажљивије погледају стилски поступци књига о којима пише Јовановић, њихове морфолошке особине, прозни језик и ритам нарације и једних и других аутора, види се да суштинских разлика међу њима заправо и нема много, види се да иновација и те како има код писаца наводно традиционалнијег израза, а да стандардних прозних особина, не само у темама, него и у стилу, има и код аутора модерне наративне оријентације. Стога би се ова подела могла посматрати и из обрнуте метакритичке и поетичке перспективе, а управо то сугерише наслов О историји, сећањима и самоћи, па се може рећи да су Драгиша Васић, Драгослав Михаиловић, Живојин Павловић или Добрило Ненадић у појединим плановима књижевне структуре модернизовали прозни израз готово у истој мери у којој су то чинили и Станислав Краков, Борислав Пекић, Мирко Ковач, Мирослав Јосић Вишњић, Радован Бели Марковић, Мирослав Тохољ, Радослав Петковић или Драго Кекановић. И још се види да Александар Јовановић и у избору приповедача и романсијера о којима пише поступа на исти начин као и у избору песника – бира, наиме, само оне који су значајни, чије дело је естетски релевантно, који су дали јасан допринос развоју српске прозе 20. века без обзира коју поетику и, треба додати, коју политику су заступали. Данас, када се непрестано и на свим пољима друштвеног, културног и књижевног живота стално форсирају поделе по супротностима, Јовановићево иницијално опредељење за проналажење поетичких сличности а не разлика међу значајним остварењима српске књижевности, којег се, колико је то могућно, доследно држи све до данас, постаје изузетно драгоцено.

Његов кључни критеријум у избору писаца чија је дела тумачиоиокојима је бирао текстове за ову књигу био је, дакле, вредносни, а не искључиво поетички. И он од њега није одступао ни у једном случају. Тамо где је то било потребно, код писаца старије генерације, прикључивао му је и књижевноеволутивни, али је у његовим оквирима на прво место истицао оно што је у прозним делима ранијег доба у естетском смислу могућно и данас доживљавати као допринос развоју и поетичком богаћењу српске књижевности новијег времена. У том погледу је дао неколико веома добрих анализа књижевних остварења ранијих аутора, Григорија Божовића (посебно приповетке „Тиваидска напаст“), Зарије Р. Поповића („Неоплаканог гроба“), Анђелка Крстића („Осрнављеног братства“), Драгише Васића (Црвених магли и мемоарскодневничке прозе Два месеца у југословенском Сибиру) и посебно Станислава Кракова и његовог романа Крила и мемоараске прозе Живот човека на Балкану. Студија о Кракову, а у извесном смислу и о Васићу, спада међу најбоље написане о овом међуратном писцу, чија проза, као ни Васићева, готово пола столећа није била доступна новим читаоцима. Јовановићева методолошка отвореност омогућила је да садржински и жанровски разноликој прози старијих аутора о којима је писао приђе са различитих критичких и рецепцијских инстанци, од књижевноисторијске (код Поповића, Божовића и Крстића), до могућне компаративне (код Кракова) и интерпретативне и стилистичке (код Васића).

Анализи значајних прозних остварења својих и наших савременика друге половине 20. и првих деценија садашњег века аутор ове књиге приступао је на сличан начин. У њима је посебно наглашавао повратак историјском памћењу и „културном патриотизму“ који је у природној вези са њим, нужном приближавању историје и географије као веома важног хронотопа српске прозе, односно „укључивању историје и политике као константи“ новије српске књижевности. Сећање и самоћа, онако како су постављени у наслову књиге и у појединим њеним текстовима, постали су у његовим критикама и есејима битан конструктивни елеменат не само анализираних књига, него и сваког доброг књижевног дела, јер су истовремено и једно од инспиративнијих мотивационих средишта књижевног стварања уопште. Он је притом поетичку самосвест, аутопоетичко приповедање и мозаичност композиције видео као битне одлике не само српске модерне књижевности. Такође је наглашавао функционалност укључивања у критички текст књижевног живота као важног мерила доживљаја и читалачке и критичке рецепције појединих књижевних остварења, али и наговештаја општег културног сензибилитета времена и средине у којима су она настајала. И у једном и у другом случају, и код ранијих и код савремених писаца, критичарску и аналитичку пажњу посвећивао је ономе што је чинило суштину њихових прозних поступака. То је најчешће била њихова тематска основа као рефлекс историје и политике, прича и њена целовитост и линеаран ток у ранијем и фрагментарност и разбијање континуитета приповедања у нашем времену, такође и доста измењена улога и место које у структури рукописа имају књижевни ликови и њихове међусобне релације (код Сијарића, Селенића, Гроздане Олујић, Кекановића, Стојановића).

На сличан начин приступао је и романескној и приповедачкој структури, композицији и морфологији прозних остварења (код Пекића, Ненадића, Капора, Петковића), прожимању реалистичке и фантастичке мотивације (код Пекића и Селенића), аутобиографске, имагинативне и документарне (код Ковача, Капора, Јосића и Петрова, чији Мемороман, како примећује Јовановић, иде чак до метаауторства). Такође, откривао је и честа прожимања лирске и реалистичке мотивације (код Сијарића, Стевановића, Јосића, Тохоља, Белог Марковића, Кекановића), као и лирске и иронијске (код Пекића и Стојановића).

Јовановићева тумачења проширена су и на жанровске и стилске одлике и семантичке наговештаје готово свих аутора заступљених међу корицама његовог наслова посвећеног историји, сећањима и самоћи. Уз то, он је свој критички поглед редовно усмеравао према контекстуализацији анализираних дела у традицијски низ српске књижевности и културе (код Сијарића, Михаиловића, Капора) и на њихово одговарајуће место у оквирима савремене српске књижевности и њене поетике, а неретко и на целокупни опус анализираних аутора (Божовића, Васића, Кракова, Михаиловића, Олујићке, Кекановића, Тохоља). Нагласак је некад стављао на садржинске оквире дела, некад на његове језичко-стилске особине (код Васића, Јосића, Белог Марковића, Тохоља), понекад на његов могућни утицај на књижевну ситуацију и књижевни живот одређеног времена (изразитије код Гроздане Олујић и Александра Петрова), и тиме у исти мах откривао методолошку отвореност свога критичког поступка.

Доживљавајући књижевну критику „као неразлучив преплет тумачења и вредновања дела“, Александар Јовановић је читаоцима својих критичких огледа, да би им што више приближио тематску основу, стил и кључна значењска места изабраних прозних остварења, као део свог доказног критичког поступка нудио низ добро изабраних текстуалних илустрација, које су читаоцима приближавале кључне особине књижевних дела. С друге стране, он читаоце није оптерећивао сувишним цитатима теоријске или наратолошке природе, којима би евентуално подржао своје критичке закључке о важним наративним особинама анализираних текстова. Он је само с времена на време, добрим распоредом критичких јединица, развојем критичке интерпретације и примењеном методологијом наговештавао да такве текстове веома добро познаје и најчешће их подразумева, што се може потврдити и индексом имена при крају књиге, али да им не види одговарајуће место у ауторским анализама вођеним сигурном критичарском руком. Зато његове критике, у којима је „отисак аутора снажнији него у другим дисциплинама проучавања књижевности“, постају много комуникативније него критике неких других савремених критичара, и стога много прегледније и разумљивије ширем кругу корисника. Његов стил је и иначе јасан, наизглед једноставан, неоптерећен сувишностима различитог значења, често сликовит, веома приступачан, а у исти мах је и у сталној кореспонденцији с наративним текстом и његовим доминантним књижевним својствима. То су особине које у данашњем времену интерпретацијског сцијентизма и цитатности многих, углавном млађих критичарских генерација, могу и треба да буду изузетно поздрављене.