|
За Драгана Великића нема никаве сумње да су Срби одговорни за све оно што се десило на простору СФРЈ од 1990. до 2000. године. Некада је то режим , некада народ, некада Милошевић. Кад се подвуче црта, сви заједно јер народ је бирао власт са Милошевићем на челу. У Депонији, се изричито тврди да су Срби „креатори злочина“ у Босни и Хрватској, али адреса ЗЛА је српски режим. Одговорна је српска власт „за катастрофу властитог народа“ али и народ јер је гласао на изборима до 2000. године, за Социјалистичку партију. Нису инострани антисрпски центри разапињали Србију већ је за демонизацију Срба „крив пре свега српски режим“ (41). И више од тога: Ова власт је главни кривац што су Срби постали Индијанци (42) из чега можемо да закључимо како и Србима следи судбина Индијанаца.
Одговорност Срба за ратове и злочине (кривица за разбијање СФРЈ)
У књигу Стање ствари, у коло српске одговорности Великић укључује и „академске главе“. Они су такође хушкали Србе на рат против кога? Па наравно „против целог света“. Читалац се осећа ускраћеним за мапу на којој би се показао цео свет против Србије, осим ако оптика није деформисана и сужена на део Запада који је у очима Драгана Великића „цео свет“. Ево речи тог просветљења. „Пет година је српски режим уз благослов многих академских глава пујдао своје сателите у Босни Хрватској да су епски занос и ратничке традиције наше најјаче оружје и да можемо ићи против целог света“. [...] „А у завршни рачун улази одговорност за стотине хиљада мртвих, рањених и расељених“ (106).
Кривица и одговорност се преписују из прве књиге: „Распаљивачи и креатори данашње катастрофе српског народа у Хрватској, Босни и Србији (109). Или: „Српски режим је све чинио да навуче омразу светске јавности“ (112). Политичке и националне стереотипе о Србима нису производили одређени кругови на Западу, држи писац Депоније, већ је за такву слику „кривац је српски режим“ (103).
Ко је рушио, палио, убијао од 1991. дo 1998. године? – пита се Великић. Срби, наравно. „Сарајево је рушио онај Београд који су и Сарајлије волеле“ [...] „Сарајево, Мостар и Вуковар рушио је свет без менталног поруба, многи бивши пионири, акцијаши. [...]“ (136). Тако су се у српском рушилачком походу нашле академске главе и људи без менталног поруба. Али откуда ту Мостар? Како то Београд руши Сарајево? А ни слова о Олуји која је однела 400 хиљада Срба из Хрватске? Тишина.
Важно је да Срби понесу кривицу и одговорност за разарања у СФРЈ од 1991. до 1998. године.
И то није крај. Пет година ДОС-ове власти, није учињено оно што је по Великићу морало да се догоди – лустрација. У књизи Псећа пошта објављује истину да је „лустрација била услов преласка у демократско друштво“ (154). То би могло да значи да нема демократије под ДОС-ом, али и неку врсту прогона оних који нису делили политику и праксу ДОС-а. А од 1990. години у Србији постоји институционални политички плурализам. Па зашто би неко био лустриран? Зато што су Великићи слободно шетали по Србији и иностранству и писали и говорили гадости о сопственом народу!
Патриота – издајник
Тема патриотизма (издајника) окупира страсно Великића. Да видимо ко су биле патриоте у Србији а ко издајници? Нико још у литератури и политичкој пракси није у патриотама видео толики олош као Великић. У све три књиге он у људима патриотског опредељења види само социјално и политички девијантне групације. Најчешчће он ову реч ставља под знаке навода.
Тако у Депонији, патриота је криминалац (31), профитер који се претвара у заљубљеника према нацији (52), човек уносног занимања (83). Штавише, патриота је злочинац, при чему се не види у чему је тај злочин. „Прави злочинци они који су по шифром „патриотизма“ легализовали злочин“ (24).
У књизи Стање ствари, за патриоте се вели да немају урбани сензибилитет, да су образовани у духу анахроног патријархализма. Њихов учинак је „егзодус српског народа из Хрватске и Босне, демонизација Срба“. А Великић зна које социјалне категорије промовишу и практикују патриотизам. О томе пише у књизи Стање ствари: „Песници-полицајци, коцкари, криминалци и остала багра промо висани су у патриоте и умне српске главе“ (105). Речју – багра.
Посебно острашћено блаћење патриота читамо на страницама Псеће поште, књиге која је објављена 2006. године, под владавином ДОС-а. Шта све та хартија није примила на себе?! Најпре, патриоте пуне своје бисаге, имају програм за богаћење. „Патриотизам је занат и вештина јер нема професионалног Србина који се није обогатио“ (123). Патриоте шенлуче, пљачкају радње. Патриотизам је у спрези са мафијом (146). Патриотизам је подземље, то је духовни накот који је присвојио акредитиве српства (77). Постоје и „јаничари патриотизма са челом од два цицера и тетоважом на рамену...“ (56).
Али нису ове речи најстрашније. Оне тек долазе у другом делу књиге објављене 2006. године. На страници 155 записује Великић да су „креатори Сребренице патриоте“ а на 164 да је у време Милошевића „био патриотски чин извући из воза младиће и убити их“. Може ли нешто страшније да се напише? Да један злочин подводи под појам патриотизма? Заслужује ли та ментална баруштина разуман коментар?
Али, у свакој држави постоје патриоте и анти или непатриоте. Да ли их има у Србији? Има. Ко су патриоте по Великићи? То су Жене у црном, Грађански савез.
„Зар је могуће да Жене у црном и остале миротворне секте буду у филму (Лепа села лепо горе) жртвени јарци све у покушају да се осветле затони доброте у душама харамбаша?“ (Стање ствари, стр. 135).
Али, питање је да ли тако нешто као што је патриотизам постоји? Да ли је могућно волети сопствени народ, народ у коме је појединац рођен? Ево питања Драгана Великића. „Како се може волети један народ? И зашто би се то чинило“. [...] Један мој друг заљубио се у Бугарку. [...]. „Никада нисам рекао нити записао да волим своју земљу“ (Псећа пошта, 50). То је епохалан аргумент. Заволиш Бугарку и оде љубав према земљи у којој си рођен. Индивидуа долази до свог испуњења.
А шта је са издајницима? Да ли и они постоје ако су патриоте заправо, по Великићу издајници. „Свих ових година, на површини се прича сводила на патриоте и издајнике и док се народ забављао хајкама и блаћењем оних ретких индивидуа које су упорно говориле о ономе што виде, дубоко под водом братство по мрљи је сложно обављало стечајни поступак једне земље.“; „јавни живот се свео на квиз о патриотизму“ (36). Издајници су уствари највреднији људи које Србија има ( 94). Они су међународна барка а патриоте или родољуби, национална застава. Издајници знају за јадац и зато је њихова колона дугачка.
Српска власт, српски режим
У Србији је „накот на власти“ (Стање ствари), режим је „перверзан“ (Депонија), да би опстали на власти и да би напунили своје буђеларе, ОНИ „желе карантин и изолацију“ (Песећа пошта). Укратко, власт у Србији је криминална. Ако у парламенту седе плаћене убице и психопате, и при том стичу посланички имунитет (Депонија, 26, 31), онда може да се напише лако „криминалци на власти деле рекет са криминалцима нижих категорија“. Српски режим, вели Великић, „устоличио је хајдучију, створио приватну државу, укинуо све системе вредности“. У таквом режиму све је олош. „Нишчи духом се уздигли у националне перјанице“ (Депонија, 36, 18). Ми који смо проживели то време нисмо знали да смо живели у држави у којој „криминалци владају“ (Депонија, 48). Поред криминалаца и психопата власт у Србији се пуни варварима који силазе са голети (92). Па кад је тако, ни књиге које чита неко из власти (на пример: Радмило Богдановић, Мира Марковић, Биџа и Рака, Карићи) не би Великић читао и то из хигијенских разлога (Депонија, 133).
Ако је неко криминалац он је члан мафије. У Србији је на власти мафија али мафија коју је сам народ изабрао. Круг је затворен – Србима се допада мафијашка држава и зато имају „мафијашку владу“: „Свуда у свету држава је сервис грађана. У Србији је држава сервис мафије. А мафија је режим који је народ сам изабрао и сва је прилика да ће га бирати“ (Стање ствари, 16). А да је Србија мафијашка држава довољан је доказ луд човек. „И лудом је јасно да српски режим, оличен у мафијашкој банди не жели да опозиција сакупља поене побољшавајући основне услове живота грађана“ (Стање ствари, 23). Српска власт, заправо режим, маниром друмског разбојника пљачка властити народ у време нечувених санкција евроамеричке агресије, а Србија је изгубила један рат, који је мегаломански сан „умних“ Срба. Под умним људима, Великић подразумева српску интелигенцију, САНУ и УКС.
И Срби преко Дрине нису ништа бољи. Тамо ратују против муслимана Бошњака, а ови страдају и ништа не предузимају и никакву помоћ немају из иностранства, посебно Турске и других исламских држава. „Психијатар и пацијент кренуо да руши Сарајево“ (Стање ствари, 19). Дакле, лако преузет стереотип: Срби руше Сарајево. Муслимаска страна не узврћа и само трпи ударце.
Вратимо се стању ствари у Србији. Ту нема демократије или је то нека демократија зла и ненормалности. Најпре, „Србија је простор а не држава“, пише Великић у Псећој пошти. Али, на другом месту опонира сам себи па каже да ту државу (а не простор) представљају „физиономије утекле са зидова Алтамире (пећина у Шпанији из доба палеолита – З.А.) и Лескоа у блиндираним џиповима“. (Стање ствари, 85).
Па како су те физиономије са зидова Алтамире на власти у Србији? Тако што су их бирали грађани Србије. А на изборима, вели Великић, једнако вреди глас будале и глас паметног човека. И опет, демантује самог себе. „Само један демократски режим у Србији могао је да заштити Србе у Хрватској и Босни, као и све становнике садашње Југославије без обзира на националну припадност“ (Стање ствари, 106). Откуда сада поверење у демократију када глас будале вреди колико и глас паметног човека?
Али још тежа ствар је што Великић шири незнање о друштву и политици.Могао је да опише како би то демократија у Србији заштитила Србе ван Србије када су несрпске нације тежиле стварању сопствене државе и то њихове значајне политичке групације од 1918. године? Нема те демократије која је могла да сачува Југославију.
И тако долазимо до лидерства. Србија, пише Великић, никада није имала нормалног лидера. Баш тако! „Србија је уморна од лидера зато што никада није имала нормалног лидера, рецимо неког Масарика, Митерана, Крајског, Бранта или барем Хавела“ (Стање ствари, 27). Да Великић нешто зна о политичкој историји он би морао да познаје европски XX век. Имена која наводи су из раздобља када је постојала Југославија. У Краљивини Југославији краљ Александар није био ненормалан. У комунизму је владао Хрват Тито. А што се тиче Хавела одлично да га Србија није имала. Тај чешки писац је жустро тражио бомбардовање Србије од 1995. године. Да ли је то било нормално?
Какав је српски народ?
Какав је у карактерном и културном погледу српски народ, у овде разматраним књигама Драгана Великића?
Резиме слике српског народа из три књиге писца о коме је реч, изгледа овако. У српском друштву постоје две врсте људи: 1) „ретке индивидуе“ или one man band“, 2) кримоси, хохштаплери, фукаре, барабе, „умне главе“, „братство по мрљи“, морално-политички подобни, националистички подобни, мафијаши, полицијски доушници, политичари који мисле само на „властити џеп“, посебно значајна групација тајних служби. На једној страни непросвећена гомила, са оне границе нормалности, а на другој, паметни појединац као увредљива дисонанца (Депонија, 130).
У мало прецизнијим описима то изгледа овако. Српски народ је неписмен, примитиван, „нишчи духом“ (рефрен), без моралних вредности. „Пошаст ове културе је обожавање пандура и силеџија“ (Псећа пошта, 74).
У Депонији је ниска речи као водопад о нишчим Србима. Тако: „Непросвећена већина.... узима са покретне траке дневне политике храну прерађену од властитог измета“ (12). У данашњој Србији тумарају „хорде примитиваца“.[...] „Срби се не стиде својих варвара видећи у њима само жилавост етноса и неуништиви тријумф мита, док Хрвати упорно одбацују своје варваре“ (80). Данашњи варваризам Срба је доња тачка његове новије историје: „Српски народ у последња два века никад није био морално нижи него данас“ (30).
У књизи Стање ствари, чита се опис Србије у којој живе људи поремећеног ума, људи који спајају лудило са глупшћу. „Срби нити живе нити умиру него таворе у вечности свог лудила заслепљеног јадним причама о моћи и вековном искуству“.[...] „Србија је забран суманутог ума који се у свему руководи својим врховним начелом – не треба нам жеђ доста нам је глад“ (35). Србија – „две трећине бирачког тела Србије (бослесна Србија) на страни Николе Шећероског (забавни кандидат из 1990- тих година – З.А). „Да ли би наша судбина била тако трагична да смо уместо Милошевића 1990. године, изабрали Шећероског?“ (66). Великић зна одговор.
„Као изгубљен народ у историји, Срби су сигурним кораком кренули у бездан“ (118). Тако, или се ништа не мења (по Великићу више од сто година), или нараста зло све више и више. Ни у комунизму није било горе. Србија на крају двадесетог века је пример „беспризорности и недостојно историје било ког народа“ ( Депонија, 90). А зашто су такви Срби? По Великићу бар три разлога постоје. Најпре, лудост карактерише Србе. „Лудило се калеми са глупошћу а то је у Србији свакодневна појава“ (125). На другом месту, Срби су народ без начела и правила. „У Србији је врховни принцип одсуство сваког принципа и да је једино правило да нема никаквог правила“ (145). И на трећем, Срби се разликују од свих других европских нација по томе што подижу и руше вођу. „Срби брзо сруше Газду а из његове утробе се појављује нови „бабушка“ (126).
Али то није све. Потребно је скрипти о Србима, додати нешто ауторасизма. О Србима говоре и њихове физиономије. Читајте ово! „Нико не пита шта мисле та СТВОРЕЊА што физиономијом и умом призивају медицинске лексиконе и уџбенике из патологије„ (Депонија, 145). И даље: „Довољно је отворити било које новине и суочити се са физиономијама којима ни Луцифер не би поверио кључеве Пакла на неколико минута [...] огледни примери протува чак управљају државом“ (Стање ствари, 33).
Ако је Србија у блату, не може Београд да буде у плавим облацима. У Депонији, главни град Србије је час галаксија, час центар примитивизма. Али претеже ово друго. „Београдом стално управља племенска свест (92). Тај град је „колака по којој
крстаре криминалци [...] Београд се распада изнутра (38). У самоприказу романа Астраган хвали се да је описан Београд као дно пакла. Нису само криминалци обележје главног града Србије. У књизи Стање ствари пише Великић да у њему живе ендемски глупаци. „Проблем са Београдом је што га последњих година све више освајају они који сем ендемске глупости и лоповлука, немају шта друго да приложе том граду...осим простачког менталитета (...)“.
Све ове карактеролошке црте српског народа сабирају се у национализам, безначелност и бездуховност. У књигама Срби су по професији нацоши, и та реч је довољна сама по себи. Њих испуњава глупост, празнина, беспуће. „У овој земљи која све више подсећа на воз без локомотиве, заустављен на споредном колосеку негде у беспућу... Овде из сенке владају нишчи духом [...] неправде и злочини друге стране не могу скинути хипотеку са српског народа“ (146).
Каква је српска интелигенција и српски књижевници?
Не може ивер далеко од кладе. То народно запажање потврђују и речи Драгана Великића када пише о српској интелигенцији и књижевницима. Кад су Срби успели да кaлемују глупост са лудошћу, зашто би њихова интелигенција била другачија? У легализацији мрака, записаће у Псећој пошти, учествује и врх наше елите, а у Стању ствари као познавалац нивоа на коме интелигенције треба да буде, тврди да је српска интелигенција испод нивоа (117). Који је то ниво није познато али по неком сазнању Великићевом, морала би да буде изнад.
У маниру Херострата, Великић руши велика имена српске културе и књижев - ности. Обаљује и ужива. Од појединаца на удару је „српски Толстој.. највећи калемар српске књижевности“ који и није књижевник него фељтониста (Депонија, 48). Друго име не пише али се зна ко је написао песму „Ћераћемо се још“, а то је „нови слоган племенске свести“. Нема скривања. Онај први је Добрица Ћосић а други Матија Бећковић.
Највећи број српских интелекуалаца нема своје ја већ је део гомиле. „Већина српских интелектуалаца, уметника и академика, носи закон колектива као панцир свог ума...“ (Стање ствари, 136). А закон колектива обухвата свеколику багру. „Песници-полицајци, коцкари, криминалци и остала багра промовисани су у патриоте и умне српске главе“ (Стање ствари, 105).
Ни водеће националне установе нису прошле боље. Под кровом САНУ све су „ефемерни песници“. А када се изађе из Академије и уђе у поље јавности онда српске „умне главе“ или служе политичарима или хушкају („пујдају“) народ на друге народе. „Разочаране академске умне главе...газдине трафо-станице преко којих комуницира са народом“ (Стање ствари, 127). „Умни људи српског национа нису разрадили стратегију, излудели народ, напујдали поданике као петлове“ (Стање ствари, 134). У послу „пујдања“ учествују и српски интелектуалци у иностранству. Чак и неки наши успешни уметници у иностранству, пише Великић, дају кредибилитет једној накази какав је постојећи српски режим (Депонија, 60).
Када је као какав зналац истине утврдио све заблуде и неподопштине „умних глава“, Великић пише да је време да САНУ и СПЦ изврше ревизију својих погледа или као би народ рекао, да се поспу пепелом. И онај најсветији у СПЦ, Патријрах Павле, да се покаје што је ручавао са ратним злочинцима(!). Ево тих речи: „Сада је време да самопрокламоване „умне главе“ од Академије до Православне цркве, изврше ревизију својих поступака и да патријрах Павле преброји залогаје које је прогутао ручавајући са ратним злочинцима током протеклих година“ (Стање ствари, 139).
Ове главе су лупетале глупости а тиме су нахранили инострано лицемерје. Свет има алиби за своје лицемереје у томе што су српске „умне главе“ изговориле гомилу будалаштина.
Овако јадни, у политичким и јавним стварима, српски интелектуалци су још нижи у свом стваралаштву. То су, пише Великић, осредња, безначајна дела. „Ретко ће на челу научне установе или обичне болнице бити врхунски стручњак за одређену област ..уздижу се и славе осредња уметничка дела, надувава се некакав светски успех тих дела ..аутентична дела немају дневну употребу већ време....Талози минорних дела свакодневно увећавају депонију наше културе“... (Стање ствари, 147).
Тешка времена за врхунска уметничка дела у која спадају романи Драгана Великића. Просек је пустио дубоке корене у српској култури. „У нашој култури још од времена Агитпропа ПРОСЕК устоличаван као врхунска вредност“ (Псећа пошта, 96).
Идентитет, нација, југословенство, ја-ми
Идентитет – шта је то за човека? Ништа – вели Великић. Али нешто мораш да будеш. Неком ентитету човек припада. И када речима одричеш припадност, искуством и другим речима га потврђујеш. Великићева самосвест је потврда сопственог лутања. Кад пише „дебилни идентитет“ заборавља да је на другом месту написао „Ја се могу изјаснити само као медитеранац (Депонија, 92). А на трећем југословенство је права идентитетска вредност.
Па добро, шта је са језиком као суштинским обележјем идентитета? Великић одговора – идентитет на којем сам говорио и мислио је српскохрватски језик (Стање ствари,164-5).
Идемо редом. У Депонији је јасно написано: „Ја немам отаџбине и не жалим због тога. Срећан сам због тога што поседујем изгубљени завичај“ (57). Али негде га мораш имати. Југславија је то, вели Великић. Југославија је била ризница разноликости, што јесте квалитет (11). Југославија је била заниљива синтеза али су је упропастиле професионалне патриоте ( 101). Ипак, југословенство није успело да замени прави завичај. Идеју Југославије заувек су потрошили комунисти и „завера примитиваца“ (Депонија, 85). „Југословени нису успели да формирају паралелну културу“. То „паралелна култура“ више пута! Шта је то?
Распадом Југославије ниједан народ није добио више него што је имао (102). Па зашто су народи тако гинули зарад одвајања и стварања својих држава?
Ако је Југославија била идентитетска вредност, шта је са нацијом будући да југословенство није националност? За мисао Великића, нација је ужас. Такву мисао је стекао васпитањем. Пише да је растао у равнодушности према нацији, религији, идеологији. Током живота некако је сазнао да је „зло побегло у национе“.
Има још нешто што изазива одбојност према нацији. То је индивидуа. „Мени није важна нација, већ индивидуа, грађанин који поштује одређене законе“ (Депонија, 91). „Аутор овог текста није склон да прихвати нацију као заједнички именитељ просто зато што такво одређење укида индивидуалне разлике“ (Стање ствари, 113). Коначно, дар и националност не иду заједно. „Лојалност нацији је обрнуто пропорционална са даром“!(Стање ствари, 174). То је право научно откриће. Шта да радимо са толико великих имена који су били националисти у добром значењу овог појма?
Како се презире национална припадност или национално самопоштовање? Тако што се апсолутизује сопствено ја.. Зашто бринеш за заједницу?- пита се Великић. И одговара: „Ако си индивидуа, онда си сам себи предак“ (Псећа пошта, 80).
Дакле, одбациш свако МИ и кажеш само сам ја реалност. МИ је једна апстракција, једна обмана, утолико још увек постоји тек једно ЈА и једно ТИ и разлика између њих“ (Псећа пошта, 164). По Великићу постоје ЈА и ТИ. А оно МИ, она друштвеност без које човек не постоји, измишљена је. Права наука. То се до сада није знало.
***
Чињеница да Драган Великић непрестанце двадесет пет година у неколико некњижевних жанрова изриче дисквалификаторске оцене о Србима, српској држави, народу, интелигенцији, појединцима из власти и културе, да Србе оптужују за ратове и приписује им кривицу, упућује на закључак да је реч о личности која неуморно трага за српском негативношћу, за српским кривицама, за српском незрелошћу за модеран живот. Србија је пуна осујећених, бесних и нестасалих људи, то је слика овог народа коју слика Великић. Ако већ одбацује српски идентитет, било би учтиво да одбаци и СВОЈЕ негативно вредносно изјашњавање о Србима.
Нема ту знања о друштву, политици, свету. Има мржње, магле, муља о српском моралном, духовном и политичком бићу. Носећи стуб Великићевих политичко-публицистичких књига је српско зло. Зло није увезено. Зло је увек домаћи производ. Зло у српској нацији. Зло је горе од комунизма. А НЕМА ништа о НАТО бомбардовању. Нема ништа о Косову и Метохији. Нема ништа о протеривању Срба из Хрватске. Нема ништа о... Али и то ништа је нешто.
|
