СВЕ КАО ШТО ЈЕСТЕ
(Почетак)

   Одговоре на Ваша питања почињем да пишем, у августовски дан, сунчан и вјетровит, у собици гдје сам рођен. Ту долазим сваког љета, одмарам се, читам, пишем и осјећам како се у мени обнавља оно што је овдје било док сам био дијете, и касније. Изнад куће је вијенац високих греда, са нагнутим ластвама и пећинама у њима. Једну од њих сам „препознао“ у Лувру док сам посматрао издвојену и заштићену „Мона Лизу“. Иза ње, са лијеве стране, на зиду је Леонардова „Богородица у пећини“, магличаста, загасита, у сфумату. Тада ми се пред очима појавила средишна пећина коју и сада могу да посматрам с метраног прозора собе гдје сам прогледао и гдје сада око себе гледам све исто али друкчије. Ово мјесто, крњојелско и семољско, под Сињавином, на 1.440 надморских метара, колико показује уређај на мобилном телефону, моје мјесто рођења, удаљено је по двадесетак километара од Дурмитора на западу и Колашина на истоку. Када сам долазио, свратио сам крај нашег општинског сједишта Шавника и отишао у Петњицу Караџића, гдје је споменик Вуку и гдје је, зимус, крај лијепо уређене старе цркве, у гробљу гдје је исписано само једно презиме, крај зидине гдје је рођен пјесник и хашки осуђеник Радован, сахрањена моја сестра од стрица Дара. 
   Ова мала географија хоће да објасни зашто одговарам на ијекавском. То је овдје дио природе, као што је екавски онамо гдје живим и радим. Док сам овдје говорим ијекавски, као што онамо говорим екавски. Мислим да није баш лијепо кад неко намјерно говори друкчије од људи међу којима је, јер свако претјерано истицање није умјесно. Додуше, овдје, сада, 2019. године, имам врло мало и врло ријетко људе с којима разговарам, али чим дођем, на посебан начин који само ја могу да одго нетнем оживи све из памћења, као да ми се обраћају и дрво и камен, и ледна киша и ведрина, све око мене, ћутњом, тишином какве другдје нема. Једнако ми је, дакле, док говорим или пишем на било којем од два нарјечја српског језика. Једина је разлика што се овдје саме појављују, спонтано, као да су у вјетру и свакој појави ријетке ријечи. Отуда су стигле и у овај разговор, превише искрен и опширан, у самоћи питањима покренут, без смишљања, плана и подешавања, као што се у интервјуима ради. Зато овај текст није академски а јесте помало књижевни. Неком ће личити на отворен прелом. У сваком случају јесте – различит. У томе је његова врлина.
    Описаћу мјесто гдје сам сада, мало детаљније, тачно као што јесте, с понеком појавом око мене. У овој кући сам само ја рођен. То и није прављено као зграда за становање, то је била појата, а иза ње закопина, у каменитој земљи, с намјером да ту буде озидана кућа. Али, моји родитељи су одмах послије вјенчања у Тушињској цркви гдје је сахрањен Новица Церовић, пред дуговјеким протом Лопушином, потомком опјеваног Вука, исте године – а била је 1937 – одселили у Метохију, у Батушу, крај Јуника (гдје сам био само једном, с Миодрагом Булатовићем, када смо гледали високе камене куле, „арнаутске“). Тамо су рођена два моја брата, који су с мајком, на почетку Другог рата, кад је отац био мобилисан и налазио се у Котору (гдје је некад, као младић, ишао да набавља со и да је носи, на леђима, каменитим путевима, дугим, никад измјереним, и уз платијски кањон Мораче, оним у стијену усјеченим путем што се понегдје назире са садашњег асфалтног пута), тада, 1941. године, овдје, на Подине, под њемачком заштитом док су одмакли, у збјегу српских породица, уз Руговску клисуру, на мајчиним рукама, стигла су моја два брата, један болестан (убрзо је умро), други тек рођен, данас становник београдских Белих вода. После Рата, у стаји гдје смо јесеновали, у Љутовцу, рођен је мој млађи брат 1947. године.Можда је најранија слика, што је и сада имам јасну, тренутак кад је жени у црнини мали брат  испао из руку док су га купали први пут.
   А ја сам рођен овдје, на истом мјесту гдје сам себи намјестио креветић за одмарање и ноћ, мали сто за писање и широку столовачу, нову, срезану по старинском начину, с удобним наслонима за лактове. Соба је пет са четири, са страна испод крова нагнута, с једним прозором, окренутим у сјевер, у стамени почетак планине, у велика точила, у пећине међу којима је и помињана, јер сам откако знам хтио да видим колико је дубока, да ли се кроз њена врата може некуд отићи и негдје изаћи. Собица је већим дијелом на земљи. Дозидана је, уз појату, и повезана с њом, послије метохијског паљења кућа. То су на препад учинили комшије – Албанци данас, Шиптари онда. Овдје, у другој собици, дограђеној кад сам ишао у крњојелску основну школу, основану 1902. године у рођачкој кући, са осам година млађом зградом, подигнутом од букових усправних стабала, наштиваних (прибијених), покованих танким летвама, омалтерисаним и окреченим, са четири прозора окренута у Семољ, у велику гору, на југ, да ђацима свјетлост на клупе долази са лијеве стране, док сам учио у таквој згради, приморски мајстори су преправили стару појату, сволтали јужни зид и направили још једну собицу, пет са четири.
   Ту смо живјели, моја мати која је док сам био у крњојелској школи двије године била у Рисну, у болници, гдје је имала тешку операцију кичме, одакле је донијела округле плетене столњаке и мале оквире од картона и свиленог конца у којима су слике и на којима је слеђа писало (још их чувам!): „Овај оквир чувајте што више, болесне га руке израдише“, мој отац, ратни војни инвалид, без лијеве ноге до кука, рањен у њемачком бомбардовању, лијечен у савезничком љекарском центру код Барија, послије капитулације Италије, нас тројица и десеторо дјеце очевог брата кога су стријељали Њемци и чија је Јелена, моја стрина, умрла у мећави, у ратно доба, с мојом другом стрином заједно. Сестре и браћа од стрица били су већином старији од нас, па су почели да одлазе, млађи су ишли у сиротињске домове, а двије најмлађе сестре су преузеле тетке које нијесу имале дјеце. Док овако овлашно призивам мучне године, и сиромаштину, чини ми се да су сви ту, око мене, а овдје су само двије ствари, ондашње: трпеза, ниска, троножна, лучева, жутотамна од оброка и година, састав љена мајсторским рукама Лукице Црномарковића, из Босне, одакле ли, прије безмало сто година, а око ње су биле трупине, букове, усправно постављени равно ошегани трупци за сједење, а сад су умјесто њих пет троножаца са вишебојним „сједама“ израђеним од вуненог конца на ђерђеву, и друга заједничка направа која се зове равић, више од метра широка и висока дрвена полица са танким пречагама (уграђеним летвама) у горњем дијелу (за низање тањира и других судова – да се суше послије прања и да су приручни), а у тај равић је ове године намјестио књиге мој синовац (млађег ми брата син, који има златне руке, који је цијелу кућицу о којој је ријеч обновио и обложио ламперијом, двије собе, ходничић и купатило на мјесту гдје смо држали, некад, каце са скорупом и сиром, дотјераним са катуна, сињавинског, гдје сам ишао прошле године и видио зидине, срушене, у ровашу, сиве као да су мацурске, каквих има овуда на доста мјеста – и мацурских и наших од срушених напуштених кућа).
    У равићу су књиге антологије српске књижевности коју уређујем. Њихов златотисак и плаветне корице изгледају као да су штампане кад је равић грађен, а само је равићка боја дрвета нешто загаситија. Соба има малу пећ и нови димњаник, изведен на кров, са малим „пијевцем“, по овдашњем обичају. Данас нијесам ложио, али имам топли огртач и ћебе преко ногу.
    У другој соби су два метохијска прекривача на креветима. Подлога им је црна и црвена, у једнаким пругама, а орнаменти су од жутог свиленог конца. С њима је мајка донијела и неколико извезених крпа за зидове, са стиховима и побожним порукама. Ти украси су у другој кући, нашој, гдје смо одавде иселили кад је опремљена. Испричаћу како је та кућа са четири простране собе, на „два боја“, саграђена. Ништа увјерљивије не може рећи како се некад овдје живјело.
     На кући, на великом каменом ћошнику, уклесано је: 1958. г., а у истом реду, високо, не четвртом метру од темеља стоје иницијали: Д. В. Година каже кад је зидање завршено, а иницијали кажу ко је највише на подизању куће радио.Мој старији брат, онај помињани београдски и беловодски житељ, привредник и руководилац од угледа, пензионер који брине због болести своје супруге, рекао ми је у телефонском разговору, љетос, недавно, оно што знам: да је „три пута преко руку пропустио сваки камен у нашој кући“. Из точила, испод стијена и пећина о којима мало јесам, из великог каменолома, природног и богатог као ријетко гдје (греде се одроњавају, и сад се повећава), с најближег мјеста, на крају наше ливаде, обравне и отријебљене, муком затрављене јер је и ту било стијење, опучено у неком давном вулкану, каже геолог др Марко Пајовић, искрај љескових међа, трнова и калина, Д. В. је бирао камен по камен, тражио што наручитије комаде, оштре на ивицама и тешке, приносио их на шендрље (нарочито начињене и ниске саонице које су вукли волови), пригонио на старо савардачиште (гдје сада сједимо у хладу, гдје је љети Данилу атеље), скидао, ручно, дабоме, камен по камен и стварао гомилу која је нарастала двије-три године.
     Из те гомиле је израстао јавор под којим је округли траг савардачишта у хладу (а савардак је дубирог, а јавор има више од седамдесет, савардак је био у власништву бригадног барјактара коме је ту била и кућа, а јавор је наше заштићено дрво, више него остало јаворје, јасење, зукве, крушке, букве, липе, јасике и друго дрвеће, а свако је поткресано, осамљено, па су куће гдје сам у парку каквог мало ко има). Док је привлачио камен, у прољеће и у јесен, прије и послије косидбе, жетве и других љетних радова, Д. В., а то је Драго Вуксановић, уз помоћ оца који је био окретан и снажан човјек, али без ноге, увијек на коњу гдје год крене, морао је да иде преко простране планине, у јелову гору и борје, да догони, на воловима, грађу за кућу. Од стабала су „шегачи“, на високо подигнутом терђају, по тројица, два доље један горе, великом тестером сјекли, ценат по ценат, уздужно, сваки јелови и лучеви дугачки трупац, обиљежен дебелом оловком на почетку, док се не ухвати правац, и тако су добијане даске за кров (подвлачак и личница), за патос, за мулегине (преграде између соба за малтерисање, за чатму), тако су обрезиване вјенчанице, греде, панте, све, на руке, зубатим тестерама.
    У Семољу је, у буковој гори, спаљена велика кречана (клачина), најпре ископана, бијелим каменом озидана, над земљом укруг сплетена витким гранама, насута около црницом а у средини ситним каменом, а онда седам дана и седам ноћи ложена сировим дрветом од стабала која су ручно, тестером и сјекиром посјечена. И то је Д. В. радио, живи креч на коњима догонио и остављао да се загаси у ископаним рупама. И пијесак (пржина) је ручно копан, на два мјеста, крај куће и горе, под равнином, гдје је базен с водом од 1983. године када смо из Чачка довели Здравка Јаковљевића који је измислио пумпу и систем да вода воду, без струје, тјера уз брдо, да иста пумпа ради и данас, тридесет и шест година, да толико имамо воду и купатило у кући, прије но ико у околини, што је мајци олакшало живот само двије године, јер је млада, одједном, сногу умрла. Док је Драго правио кућу, вода је била далеко, отуд је доношена у судовима, а за малтер у жбановима, на коњима. Пијесак и креч су мијешани у мутници, мотиком и металном лопатом (палом) и у дрвеним кашетима малтер је додаван мајсторима, заједно са привученим каменом. Каже Драго да му се чинило, увече, да су му руке неколико сантиметара дуже. Није радио сам, не би све стигао, онда су мобе биле у моди, али је највећи и најтежи посао био његов док је у нашу кућу, овдје на двадесетак метара од мене, сада реновирану, са изолацијом на зидовима, онако, три пута преко руку пренио стотину и тридесет кубика камена. Кућа је девет са седам, пет метара висока, дебелих зидова, са осам прозора који гледају на југ, у Семољ, као и из сваке крњојелске куће, а било их је педесетак, село је мало, планинско, настало на пропланцима или крчевинама, у шумским гнијездима, око извора и јазова, у деветнаестом вијеку, онамо гдје су некад били морачки катуни, гдје су моји преци стигли искрај манастира Морача, немањићког, из 1252. године.
     А сада, док овако одговарам (не био ме питати!), око наше куће, на рођачким и другим имањима, куће су срушене, из зидина је израсло дрвеће, око зидина је коров, трн, клека. Одавде могу на исток, путем, травним, за кола, и могу на запад, кроз шуму, до прве куће на петнаестак минута хода. Доље, под јавором и омаром, руши се стричева кућа, пут испод ње је зарастао. Не могу ни путем којим сам ишао у школу, не могу ни низ дугачку ливаду гдје сам, мали, док сам се враћао из школе, од југовог снијега ваљао малу па огромну грудву, и једва се вратио уза страну, гдје сам био нашао лијепо мјесто, клесано камење и зеленкасту глину да зидам за себе кућицу, да не идем у школу, пет дана тако, а онда је мој учитељ и рођак Антоније, Анто добри, послао писмо оцу, па је то једина кућа коју сам за себе почео да зидам. Да сам је довршио, данас је не би било, као што нема у Крњој Јели више од три куће грађене по старом моделу: камен и брвна, двоја врата, поглед у југ, у сунце.
    Данас, пред кућом на којој је уклесана 1958. година, на ћошку сједи жена, сестра ми од стрица, добра душа наше породице, и док нам је мати била у болници и послије њене смрти с нашим оцем, без вида, до његове деведесет и седме године, до 2000. године, када је остала сама, овако као сад, у деведесетој, отресита, покретна, сама зими, у великом снијегу, једне зиме је у бандеру од струје укуцала ексер на површини смета, на пет метара и нешто још, не знам тачно. Ево, сједи она, узела бијелу шерпу и чита у њеном дну ћирилична слова „Успомена из Врњачке Бање“, чуди се како се нешто отиснуло и слова оставило, као што се памти. Прича понешто, само са собом, нада се да ћемо се сви вратити овдје, да смо отишли да се потрујемо „онијем гријањем“, да немамо „ништа домаће“. Види на једно око, макли јој катаракту, а не види да од некадашњих пет стотина Крњојелаца, колико их је било после Рата, сада зими има тек десетак људи да зимује, да одсељени све мање љети долазе, и све краће остају. Већ два љета овдје само ја боравим дуже, а да немам мир за рад не бих вјероватно ни ја долазио. Она држи чврсто у руци мобилни телефон, своју сигурну везу са свијетом.
     Сад чујем чакалицу. Прилазе овце. Овдје нема звукова. Чује се најмањи глас. Доћи ће и данас, по обичају, чобанин Ашанин који живи сам. Он је мојој сестри најближи, види му се кућа с наших врата, прешао је седамдесету, није се женио, каже да би „полудио да није оваца“, ишао је прољетос на такмичење дугих бркова, његови су измјерени седамдесет и четири сантиметра, добио је награду – „сто и педесет еура“. И још ово: њих двоје већ неколико година не разговарају. Он долази, доноси јој млијеко, али све иде преко мене. Они су све једно другом испричали, а надам се да сам и ја Вама испричао и гдје сам рођен и све што сте ме питали.
    А да, сметнуо сам и ово, а то је важно: на напуштеном имању, крај нашег напуштеног гробља, више зидина неколико некадашњих зграда, гдје су рођаци имали „дубину“ у земљи и у њој воду, гдје су подигли споменик са стиховима о барјактарској глави која је пободена на колац и на травничке куле, турске, гдје је камени ковчег од пет великих клесаних плоча оца мојег дједа који је био официр народне црногорске војске са златном Медаљом Обилића (имали смо их пет а имало нас је пет кућа!), тамо, мање од километра далеко од ове реченице која ће све су прилике бити дужа, пчелари из Прогоновића, из близине њихове, одакле је опјевана Љуба Радунова која у спјеву „пуни пушке своме господару“, два блиска рођака, два Поповића, а за њих ми је старица рекла да су „изгледа на твоју страну, ту четничку“ јер је политичар
Мандић из крњојелске најшколованије (некад!) породице, настрадале од партизана као нико, по којима је названо колашинско крајтарско „Пасје гробље“, јер су убили њих четворицу, онако, на нечију злу ријеч, и блиску им рођаку, гостопримну и лијепу, па су убили и њиховог кера што их је од Крње Јеле до Колашина пратио и над ракама завијао, јер знам да је Мандића мајка која је тако изгубила четири сина и мужа са свима увијек говорила помирљиво, увијек једнако као и Милосава Јанковић чија су два сина, једног на носилима, рањеног, прибили у главу а другог у шуми, на превару, све тако су урадили четници, па им није било довољно па су их искрај цркве ископали и бацили их у трње крајМораче, па их је мајка, свекрва моје сестре од стрица Станице којој сам прије неколико дана отишао на гроб, без цвијета јер је њен Катунац вас у цвијећу, дивном као рукавице које ми је исплела кад сам био у првом разреду, отмена Милосава Јанковић (по роду од васојевићких Милошевића, врло блиска рођака Слободану!) што је увијек помирљиво говорила послије Рата, а, као што рекох, по трњу кости скупљала и сама два сина сахрањивала, па у Крњој Јели стоту годину живота дочекала, исто тако и мајка браће Мандића, од којих је Андрија, вођа странке, мој пријатељ по његовом оцу и дједу, чијем сам прадједу држао посмртни говор, давно, као студент, па ми је може бити због таквих и других веза старица рекла да сам на четничкој страни, гдје су, наводно, и два Љешнанина, два Поповића, који су (да коначно кажем!) крај нашег напуштеног гробља и овог љета иселили педесетак кошница, поређаних испод нашег пута, па су прекјуче нашли једну кошницу преврнуту, мреже истргане, мед поједен, па кажу да је то био медвјед, па су дошли јуче и нашли исти учињен медвеђи посао, донијели „чобаницу“, жицу кроз коју пролази струја, и неколико соларних сијалица, па су замолили да им јавим „има ли свијетла кад падне мрак“, што синоћ нијесам видио, а јуче ми је бркати чобанин показао како је покошену ливаду (једину у овом крају која се коси, срећом и Драгановом са синовима добротом!), како је, да довршим, прексиноћ нашу ливаду и гумно преорао дивљи вепар и оставио још трагова кроз дрвореде, гдје одох, овог трена, да се одморим, што и вама желим.