68 Stojan Đorđić

 

Стојан Ђорђић

РОМАНЕСКНЕ КОНФАБУЛАЦИЈЕ, ЛИРСКЕ ПОЕНТЕ И ЕСХАТОЛОШКА МЕЛАНХОЛИЈА

(Радован Бели Марковић: Стојна ветрењача, Српска књижевна задруга, Београд, 2020)

Од романа Лајковачка пруга из 1997. године Р. Бели Марковић је написао серију романа, досад више од десет, углавном, са истим јунацима, и у истој форми нарације, тако да чине једну целину: обимну и веома необичну повест, понајпре би се могло рећи, повест о пишчевом колубарском завичају, мада је ту Колубара описивана и као слика и прилика целе Србије, па донекле и екумене. А необичност те повести огледа се у томе што је писац, водећи се својом бујном језичком инвенцијом, давао маха и својој исто тако бујној машти па је у своје расплинуто приповедање о ближој и даљој колубарској и српској прошлости, у раму опште историје, упоредо са непрестаним кратким евокацијама и алузијама на познате историјске личности и догађаје, подробније описивао и оне друге, мање или више вероватне књижевне јунаке и призоре, фабуле и догодовштине, а поврх свега тога још и оне треће, којих у стварности нема, нити их може бити, но потичу из познатих дела светске и српске књижевности, или долазе чак из оностраности, из света мртвих, и да, премда тако нестварни, односно, утварни, постану активни протагонисти описане романескне стварности.

Захваљујући бујности језичке инвенције и уметничке имагинације, Марковић је почињао и завршавао сваки нови роман у пуној мери наративне екстензије, као да од прве до последње реченице приповеда повест која се простире унедоглед. Све тако необуздано развијајући приповедање преко уобичајених граница литерарних конвенција и оквира стигао је Марковић 2017. године до Плаве капије, а ове године и до Стојне ветрењаче, два романа у којима постају видљивија пишчева настојања да своју неомеђиву повест помало и засвођује, а не да је само шири и продужава као да јој нема ни краја ни конца.

То настојање писца постаје у роману Стојна ветрењача довољно видљиво да се овај роман разликује од претходних, дакле, по томе, по преусмеравању нарације са евоцирања свакојаких животних згода и незгода на сагледавање егзистенције из перспективе њене окончаности, на потрагу за њеним завршним обрисом и билансом. Јесте то роман, како и наслов каже, о колубарској стојној ветрењачи, о још једној измаштаној знаменитости пишчевог завичајног поднебесја, али може се рећи да је та необична ветрењача измаштана у мешовитом уметничком надахнућу. Може бити да је Марковић посегнуо за мотивом о ветрењачи по узору на неке познате примере из светске књижевности, на које ће успут и подсетити, може бити да то чини још и ради тога да и тај мотив накалеми на панораму Белог Ваљева и тиме своју дугу и необичну повест продужи и учини још необичнијом, најзад, можда и ради тога да он уведе тај мотив у српску књижевност и о ветрењачи први српски роман напише, што му се од сада не може порећи. Али по томе како је обрадио овај мотив, види се да Марковић налази јачи подстицај у томе да своју увелико већ разгранату колубарску повест не остави без сводова, без којих ако би остала, не би обухватила човеков целоживотни век, укључујући, дакле, и неминовни крај, то јест, одлазак са овог света, када егзистенција престаје, па и могућност да се у њој било шта још учини и њен квалитет и домет повећа.

Да је то пишчев понајважнији наум, види се по томе што и причу о ветрењачи развија по моделу животописа, као да је реч о јунакињи чији се живот описује све до њеног нестанка и преласка у успомене и приче, у овом случају све до потонућа ветрењаче у тло под њом, укључујући и после њеног потонућа незаборавну слику њена четири крила, која не престају да се у причама о њој окрећу, окрећу и не стају, без обзира на то има ли ветра или нема, као да се окрећу сама од себе. У Бели Марковићевом роману о измишљеној ветрењачи, она нема стварносно већ пренесено, то јест, симболичко значење; она је фигура нарације, и то средишња, заправо, финална фигура сажимања значења. Уз то фигура ветрењаче је и парадоксална фигура, слика је то крилате грађевине чија крила се непрестано врте, као да је perpetuum mobile, по чему би описана ветрењача потврђивала не само своју стојност („изузетност илити првоначалност“), већ и постојаност. Та фигура нарације означава не мање и саму Бели Марковићеву нарацију, која такође има, уз све друге покретаче и свој унутарњи, независни, па утолико и незаустављиви замајац, стални ветар стваралачке и уметничке артикулације егзистенције у њеној пролазности и непролазности. Поетичку паралелу романа о ветрењачи са предметном ветрењачом на четири крила писац истиче тиме што и роман има четири, сваки начињена по истој мустри и од истих материјала, најзад, и тако што, као и ветрењача на брду која наткриљује ваљевску панораму, роман наткриљује колубарску повест.

У мотиву ветрењаче, који је углавном епизодни мотив, али мотив скоро експлицитне литерарности, па утолико и несумњиве уметничке потенције, Бели Марковић је пронашао могућност да своју језичку и уметничку инвенцију и имагинацију сврти око једне тако загонетне и неухватљиве теме као што је тема окончаности егзистенције, то јест, завршне артикулације њеног смисла и домета. При томе, своју обраду тог епизодног мотива Марковић проширује до размера романескне интерпретације, а тему окончаности егзистенције, коју прати предуслов одласка са овог света, то јест, тешка сенка смрти, интерпретира у смеру који има супротни импулс, импулс памћења егзистенције у њеној семантичкој кристализацији, значи, њеног транспонованог у конотацији непролазности, и поред неминовне смрти и нестајања.

Упоредо са овако назначеним списатељским наумом, по коме се Стојна ветрењача разликује од осталих Марковићевих романа, овај роман садржи заједничке елементе као што су исти јунаци и наратори, сличне фабуле, честа подсећања на познате личности и догађаје из српске историје 19. и 20. века, алузије на неке наше и стране писце, њихова дела и јунаке, затим мозаичко уситњавање и разлагање слике света, метапоетичко усложњавање приповедања и релативизовање значења, иронијска и пародијска дистанца, раскошна језичка артикулација и екстензија наративног исказа (архаизована и неологизована лексика, реторски тон и ритам, лирске поенте), танан егзистенцијални доживљај, редовне етичке, метафизичке и друге семантичке схематизације итд. Марковићева нарација којом он развија своју недогледну романескну повест о колубарској части света је толико бујна да постаје парадоксална: из романа у роман он приповеда на исти начин, све романе гради од истих елемената и у истим аспектима, али ипак тако да сваки роман буде друкчији. Што више шири и развија своју нарацију, то постиже већу меру тематске разноврсности, а у сваком роману посебност семантичке и уметничке артикулације.

Као и остале романе колубарске повести, тако и Стојну ветрењачу Марковић пише у софистикованој форми нарације, форми романа од протороманескних елемената (полуфабриката нарације), коју означава сликовитим синтагмама, на пример „фасцикул-обланда“, што је форма чију садржину чине разне белешке и друга рукописна грађа, заједно са свакојаким коментарима и допунама, што све појачава утисак документарности а истовремено и недовољне изграђености те уметничке форме, око које се писац, дакле, и те како потрудио. Форму свежња „затечене грађе“ Марковић користи, као што то редовно ради у својим романима, да у грађење велике и сложене наративне форме уведе, поред приређивача грађе, и велики број наратора и нараторских перспектива. Али, приређивач ове фасцикул-обланде отворено истиче једног наратора и њему даје предност, то је мними литерата Р. Б. Марковић, мада и остале не узима одреда, већ бира само оне који су баш у доброј нараторској кондицији. То су: доктор Субота „књижевни човек који се као литерата није публично опробао“, затим злоочни подругљивац и злобник Н. Калабић, па „натпаметар и надреалац“ Капетановић Млађи, најзад, и г. Цветковић, „јестетствених наука недејствени професор“, „ауткор“ Операта о домицилним и страним ветровима и непризнати критичар Ајнштајнове теорије. И док приређивач фаворизује мнимог литерату Р. Б. Марковића, дотле, стварни писац истог имена, надимка и презимена, сваком од наратора поклања своју неисцрпну језичку инвенцију.

Овог пута Марковић приређивача затечене рукописне грађе оставља „неказаним“, то јест, анонимним, али не иде дотле да пређе на традиционално анонимно приповедање невидљивог а свевидећег наратора, већ нарацију развија помоћу одабраних наратора. Посебна је Марковићева иновација у томе што анонимни приређивач објашњава зашто међу свим нараторима даје предност мнимом литерати Р. Б. Марковићу: нарочито због једног квалитета, а то је натпричавање са осталим „аукторима“, хроничарима, записивачима и тумачима описаних догађаја. Мними литарата се надмеће са свима њима и надмашује их, по приређивачевом мишљењу, управо у приповедању. Али, својим упадицама приређивач набраја и многа друга својства и одређења мнимог литерате, не само нараторска и списатељска, па у њему види „паљеткара по туђим књигама, ‘младог отшелника из села Ћелија, наследника фамилијарних болести и злоковарности’, који тера љубов преко гроба, по песничкој моди, и који не крије ненавидно готованство и славољубље, ‘ни да му је у Лудој кући и докторски фијакер удиљ на расположењу…’.“ (12)

У шта прелази натпричавање мнимог литерате са осталим нараторима не мање орним за надметање у приповедању, види се из ненадмашне бујности нарације у овом роману, која кад једном крене, не престаје да се шири и разграњава ка разноврсним и вишезначним, колико конвергентним, толико и дивергентним значењима и конотацијама. Ипак, овако разгранатом нарацијом Марковић не изневерава, већ само усложњава реализацију поетике свођења свих токова нарације под ужи семантички контекст трајнијег егзистенцијалног домета.

А на самом крају романа, у дописаном Прекословију, приређивач саопштава своју велику жељу да, најзад, „ову фасцикул-обланду спреман писац развеже, еда би, од затеченог градива, стојну ветрењачу претемељио на књижевном небу, гдено би каната своја у Вечитости развитлавала…“ А најбоље би било ако би се тог посла прихватио нико други до мними литерата, „осем ако се не нађе његове тамо душе лептирица удављена у боци мастила, како се у бивајућем свету и стекло, ‘о чем ће драги Бог крајњу да изрекне’…“.

Приповедање о једној измаштаној грађевини као што је колубарска ветрењача, ако се зна да у Србији јужно од Саве и Дунава ни једна ветрењача подигнута није, такво је приповедање које је и те како условно, то јест, засновано на посебној конвенцији литерарне илузије, конвенцији иреалности, која омогућује иреалну слику света и иреалистичку нарацију како би се могло доконати како би се догодило, и како би било када би се, којим случајем, догодило оно што се у стварности није догодило. Наравно, не било који случај, већ управо случај натпричавања у приповедању, то јест, свестраног развијања приповедања, све до тога да приповедање потискује догађање, јесте изазов баш по мери списатељског потенцијала какав је Бели Марковић у својим досадашњим делима показао и нештедимице арчио. Могло би се рећи да баш због такве своје списатељске нарави, Марковић није ни хтео да прихвати један такав изазов као што је потпуна хроника колубарске ветрењаче, укључујући и егзистенцијалну окончаност главних актера, друкчије до оберучке, најпре, да о иреалној ветрењачи исприча све што има да о њој каже, потом да, што се тиче целе колубарске повести, оде и мало даље него што је ишао досад у својим иреалистичким романима и приповеткама, наравно, све то под условом, ако би га послужило перо, па шта буде – буде, макар да, како на једном месту каже, буде тако да писац себи запржи чорбу.

Докле је, дакле, стигао Бели Марковић идући за мотивом стојне ветрењаче и за изазовом артикулисања финалних размера егзистенције, почев од страха од смрти, па до наде у какву-такву вечитост, поготову ону у изгледу, коју наслућује у књижевноуметничкој варијацији? Први утисак је да се потрудио, не толико око тога да ипак не запржи одвећ себи чорбу, јер није почетник, но искусан писац, колико око тога да на путу којим га је мешовито надахнуће повело, не остане празних руку, то јест, узалуд просутих речи. Није без разлога гајио такву наду, поуздавајући се у то да га тај пут, ма како се ширио, разгранао или пак губио, доводи, свакако, до оне воденице за списатељско жито коју је он одабрао овог пута, а то је воденица смисла и свођења егзистенцијалних изазова и домета. Ако је имао бојазни, била је то бојазан да у списатељским му џаковима буде довољно оног зрња од којег се прави брашно за најбоље књижевно тесто, тесто натпричавања.

У Марковићевој поетици натпричавања, поред бујне језичке артикулације, чији ефекти нужно избијају у први план, не мање су важни и структурни чиниоци уметничке интерпретације. Од тога који све наратори добијају реч и колико, затим, ко су све и какви су главни јунаци романа, умногоме зависи и слика света у том роману и уметничка структура и значење, односно, семантичко нијансирање значења. Главни јунак међу јунацима Стојне ветрењаче је бојар Тадић, али не зато што се појављује и помиње више но остали, што и не мора бити тачно, већ зато што је необична ветрењача његова замисао и његово дело, што је он једини њен власник и поредовник, тако да му као таквом припада повлашћено место у уметничкој структури романа. Његов портрет Марковић саставља од веома разноврсних елемената, међусобно не баш сродних, међу којима има и оних, и то не мали број, који и те како потврђују изузетност тога човека, коју његово подизање „крај толиких воденица ветрењаче“ тек најављује. Може се рећи да је лик бојара Тадића једно од главних пишчевих инструмената за довољно семантичко и уметничко артикулисање оне понајвише мере егзистенцијалне испуњености, што би био првенствени пишчев наум. Једноставно речено, бојар Тадић је изузетан човек, без обзира не све друго у његовом лику, изузетан не само у свом времену и у Колубари, већ уопште.

По пишчевој замисли, „бојар Тадић како је доцније извикан“ је један од најбогатијих и најугледнијих људи у описаној колубарској средини, човек „лепог појава, јаког стања и особена карактера“, чијом се женидбом својевремено бејаше забавила читава варош, али је он неожењен остао, на чуђење ваљевских ‘кибицфенштерки’ којима су „воистину покварени проводаџијски рачуни (…) али све се преко мере отезало (…)’’ док најпосле није постигнуто сокачко-салонско согласије – ‘да се о деликатној овој ствари и доктор Субота дишкретно приупита’…“. (стр. 22) Тадић је имао несумњиву проходност све до самог Двора, поред осталог и у својству предводника которске дупутације; био је одевен господски, увек са шеширом, мада је према заједљивим надодавањима разних записивача и наратора хронике о ветрењачи и њеном необичном власнику, тај отмени господин носио шешир зато да прикрије своју малу ћелу, никад довољно сигуран у то да се она кроз шешир не може видети. Једна од бизарних појединости у Тадићевом портрету, мада није највећа, врло често се помене током приповедања, а то је Тадићева јака фасцинација краљицом Драгом, заправо њеним мирисом, који он осећа свуда и увек, и који му не ветри ни из главе, ни из срца, тако чак да се осећао и на Тадићевој сахрани, на запрепашћење свештеника. Уз све то, проносе се гласине да Тадић није унук, већ син упокојеног Старог газде Живка Тадића и оберслушкиње у кући Тадића, Даде Евдокије, што мними литерата не само да прихвата, но у свом натпричавању на разне начине допуњава, једном припомене, да се бојар Тадић, као опознели унук Старом газди нашао из нужде, а више пута каламбурски назначи да је бојар Тадић, посињени унук, или заунучени синац Живков.

Тадићев портрет Марковић гради умножавањем и допуњавањем не само разних, било „стварних“, било приписаних му особина и склоности, згода и стицаја, него и навођењем свакојаких о њему анегдота и целих епизода, махом комичних и карневалских, на какве читалац овог романа често наилази, као на пример, у овом пасусу:

„Са овом приповетком сојужује се и гдекојих злобника ‘накнадни увиђај’, народски речено: пробледело сећање: да је бојар Тадић уопкојеној годпођи Олги, насупрот консистористи Симоновићу, крштене и пољубљене свеће за здравље („!“) прислуживао, иако је госпођа Олга – према свиђању оних који су дуго памтили – с њиме живим, ‘да живљи не могаше бити’ као с покојником удиљ говорила, чак и кад му је (‘једном и никад више!’) седела у крилу, што је, следствено, на његовој тамо души оставило убој, за који је од доктора Суботе потраживао мелеме, ‘поготово после њезине формалне смрти и тугаљивих прикљученија, преко гроба штоно јој се памте и помињу…’.“ (31–32) 

Међу тако бројним и тако разноврсним елементима у лику бојара Тадића може се издвојити један низ његових психолошких, душевних и моралних квалитета највишег реда, којима Марковић подиже изузетност овог свог јунака преко оквира из свакодневне животне реалности, тако да он постаје необичан колико по измаштаној грађевини, толико и по својим људским квалитетима. Могло би се рећи да је нестварна ветрењача сликовита ознака њеног власника, вишеструко функционална фигура нарација којом писац симболички истиче несвакидашњу меру Тадићеве високе моралности и човечности каква се у бивајућем животу ретко кад постиже. Кад на почетку Стојне ветрењаче, заснива портрет главног јунака, писац истакне, усред разних гласина и исмевачких приговарања на рачун ветрењаче и њеног „сахибије“, да све то није могло да неповољно утиче на добар глас о ветрењачи и о бојару Тадићу, па то објасни двема уметнутим реченицама. У првој наводи опште мишљење о карактеру његовог јунака чија сензибилност („душевна заветрина“) бејаше таква да, није погодовала „тићењу љигавих печурака“, за разлику од божемепрости „душевног климата бирачке већине“, када у бивајућим друштвеним приликама и практикованим демократијама долази до тога да друштвене послове воде листом љигави послушнички и грабежљиви политичари и високи државни чиновници. А у наставку свог објашњења изузетности и угледу свог јунака наратор истиче да је, „преотело маха опортуно свиђање да је бојар Тадић друкчије откован, и да му се мора истрпети“ не само његово нескидање шешира „ни пред ким осем на Двору“, но и да се „тај Halbzylinder и ветрено му тамо предузеће морају предеверати – као што је кнегиња Љубица, својим вактом, предеверала Малу Госпођу, ‘пошто се Милошенди сасвим покорила…’“ (20–21) Колико о измаштаној ветрењачи, ово је и роман о њеном необичном власнику и изузетном човеку, бојару Тадићу који је, насупрот љигавом добу, друкчије откован човек.

У изузетност бојара Тадића спада и то што су га многи људи помињали са захвалношћу због опроштених дугова и ненаплаћених меница и интабулација; више но подизањем ветрењаче, он се издваја том својом „изредном навадом да поменуте менице и интабулације спаљује на свећи, насумице, кад би му до ума дошло да се драгом Богу и друкчије просочи, ‘оснажујући голи пламичак веровничке свеће златним прашком опроштеног дуга’…“ Потом Марковићев наратор додаје и то како Тадић никоме „о навади својој није говорио“, али да би гдекоји од курталисаних дужника, када о томе утврди знање, „престао да се, при сусретањима, дубоко клања свом повериоцу, задржавајући право да се и о стојној ветрењачи наглас изругује…“ (стр. 269)

Онда, дакле, када свог јунака ставља у поредбену релацију са другим људима, било из описане стварности, било из животне стварности уопште, тада Марковић уводи у своју нарацију снажну сатиричну димензију и развија до највеће мере критичке сатире, чија оштрица жигоше политичаре, вође и све остале који одлучују и управљају друштвом, воде и артикулишу колективну егзистенцију:

„Под егидом бојара Тадића, наиме, нико од слуга и слушкиња није умро ни у мутваку, ни у штали, нити у магази, гдено су иначе трајали век, већ у ‘горњим одајама’, у газдинским креветима, ‘како коме падне чреда’ насупроћ ваљевском обичају да и труле газде, вољом наследника, подаље од потписаних тестамената и намештених соба болују (у прикућцима што каквим и шупама, гдено за живота ни привирили нису), да би се у свом кревету, ‘тек света ради, Богу представили, кад би гдекоје и неокупане, изврнутих џепова, у сандук полагали…’ “ (111–112)

Истовремено, уз Тадићев лик иде и меланхолична конотација општије егзистенцијалне пролазности и нестајања; пошто је последњи потомак Тадаћа, он није јунак настављања, већ завршетка породичне историје, и у мери у којој је породица симбол егзистенцијалне виталности, у тој мери је лик власника ветрењаче симбол неминовног краја егзистенције. Трагични доживљај егзистенције Марковић не артикулише до размера патетичности најболнијег и најтежег егзистенцијалног искуства, већ у конотацији непреболне меланхолије и тајновитости, бар донекле утешне:

„У читавој овој ствари, како нибуд да би се узело, не мале заслуге имађаше и пробледело сећање: ‘носећа греда’ кућерине на десном баиру Колубаре, Дада Евдокија, ладолеж је плави обашка неговала, и глициније около стубова авлијске сенице, колико да би себи plaisir учинила (…успомена из младости, шта ли?), премда се воистину поуздаваше у бршљан-сађе, отпре доказано на северном дувару поменуте куће, ‘двобојне тврђаве’, у којој се некоћ живело, а одјако се само умирало, на особен тадићевски начин, који и претекла послуга практиковаше – самирући једно другом иза леђа, с казателним прстом преко уста, уз нему молбу: ‘да то што се њима збива остане тајна! …’ “ (110–111)

Посебност карактера овог Марковићевог јунака, поготово његова танана душевност, огледа се у томе што је усвојио и још усрдније одржавао породични обичај да члан послуге, онда кад се нађе пред окончањем живота, пређе у горње одаје, да легне у газдински кревет и да у њему дочека смрт. Без јунака Тадићеве осећајности и човечности, и његовог смотреног старања о поштовању последњег часа и сусрета са смрћу свима којима је он надређен, могао би многи роман, па и онај о достојном окончању живота, али тек са оваквим Тадићевим односом према човековој смртности и ритуалном уважавању ритуала умирања и његовим, и са додатим поредбеним појединостима из бивајућег живота, тај роман добија прворазредну уметничку сугестивност, истовремено и епски широку, лирски нијансирану и есхатолошки инотнирану:

„Уварима од целитељног биља и обраним млеком Млади их је газда, веле, лично запајао, јастуке има намештао, облозима их фачловао, рубине им и креветско белило мењао, а оберслушкињи, Дада Евдокији, крај боничког узглавља и у вази цвеће остављао, перунике и георгине, чак је удесио да и ладолежа, плавог, танка лозица кроз одшкринут прозор промакне и стане се свијати око сјајних шипки китњастог штафирунг-кревета, у којем му је и званична мајка, ‘госпоја Вемија’, испустила душу, самирући разрогачених очију и отворених уста, као да јој саопштавају слабо образложену пресуду, за разлику од Даде Евдокије, која је, како се приповедало, ‘као смотрена домадарка, пре последњег предисаја притулила лампу…’“ (стр. 111)

Може се рећи да у четвртом канату, последњем делу Стојне ветрењаче, у којем је необични бојар Тадић стална тема, а његов лик оса нарације, Марковић највише развија семантичке схематизације о ономе што би у човековој пролазној егзистенцији било непролазно. Тадићев лик је важно пишчево средство за усмеравање уметничког значења у том правцу; наративна фигура у функцији живописности слике света и кондензовања и финализовања егзистенцијалног доживљаја, односно, завршне артикулације и домета појединачне егзистенције.

Уметничка структура Стојне ветрењаче је таква да нараторски искази добијају јаку контекстуалну модификацију, поготово у четвртом канату. И иначе ти искази су више интерпретативног него приповедног карактера, с тим што су измештени из првобитног контекста у коме су настали у нови контекст, у коме означавају предмете, фабуле и ликове којих више нема, али не ради сећања на њих, то јест, наративне реконструкције онога што се догодило, већ ради евокације, сећања на њих и артикулације њиховог егзистенцијалног домета, што је у четвртом делу посебно истакнуто. Ветрењаче више нема, њен власник бојар Тадић је умро, као што су умрли и сви главни ликови, и доктор Субота, и госпођа Олга, и они други мање присутни. Највише реч о упокојеном Тадићу и његовој ветрењачи, још за његова живота оронулој и пропалој, тако да ниједан исказ нема толико фабуларни (догађајни), већ интерпретативни значај, означавање егзистенцијалног смисла описаних догађаја и ликова, и то оног финалног смисла који они добијају после престанка њиховог постојања, после умирања јунака и урушавања онога што су они створили.

Бојар Тадић је управо специфичан романескни по томе, што је још за живота, поготово, у својим душевним одајама, толико загледан управо у тај коначни смисао егзистенције да не мање је живи, испуњава и мери свој живот у тој непролазној, рекло би се, вредносној и есхатолошкој димензији. Марковићеви наратори ту димензију називају „небеском дименсијом“, а позицију са које се небеска димензија артикулише „становиштем Вечитости“. Још је важније то што је бојар Тадић такав књижевни јунака у кога је први елемент и критеријум за артикулацију домета у небеске димензије, достигнута мера у „људској дименсији“, значи, домет у човечности током овоземаљске егзистенције. У томе је највећи естетски потенцијал Тадићевог лика, у његовом повезивању небеске и људске димензије све до међусобног условљавања и огледања једне у другој. Бојар Тадић на најлепши начин посвећује себе и своју појединачну и пролазну егзистенцију непролазној, есхатолошкој егзистенцији, тако де се оне обе, и једна и друга, кристализују и естетски отелотворују у њему.