Марија Ћирић

Зоран Симјановић (1946‒2021)

РОКЕНРОЛ И ПОЉСКО ЦВЕЋЕ

 

 

Сећам се добро, када сам једном приликом ‒ пре десетак година ‒ ушла на сајт композитора Зорана Симјановића, да сам открила занимљив податак. Уз његово име и презиме, као прва одредница стајало је, „југословенски филмски и телевизијски композитор“. Није неочекивано, уколико знамо да је, пре него што је као беба проговорио, најпре пропевао, и то „Иде Тито преко Романије“, знану југословенску партизанску песмицу која је настала тако што је на већ постојећу народну мелодију додат текст, идеолошки прихватљив друштвеном уређењу из времена Симјановићевог детињства. Југословенску оријентацију уметника у значајној мери одредио је рокенрол.

Рокенрол није подразумевао само практиковање карактеристичног музичког правца, већ и посебан животни стил. Композитор ми је тврдио да је нестандардна стваралачка стремљења, баш као и клавир на ком је кренуо у прва музичка истраживања, наследио од деде по мајци, Драгослава Васиљевића, који је дипломирао сликарство, али се се бавио и музиком, а био је суоснивач и управник Крушевачког позоришта. Зоран Симјановић је подвлачио да се „рокерски“ животни став његовог деде огледао, рецимо, у презентовању слика у излогу локалне посластичарнице; у дружењу са Ромима којима је давао бесплатне часове музике. Опет, Симјановићева бака је, заправо, била та која је устајала у одбрану музике Битлса у случајевима када је као тинејџер бивао оптуживан за „арлаукање“). На свом првом/дедином клавиру, још увек у предшколском узрасту, написао је и прву композицију. Била је инспирисана стиховима Драгана Лукића, песмицом „Сом“, што је такође указало на потоња уметничка кретања. Симјановић је, наиме, искористио неке „поучне“ Лукићеве стихове:

Памти ову мудрост сине,
Сом сомчету вели свом;
Само ко истински зине,
Може бити прави сом.

Зоран Симјановић је претрпео многе утицаје на путу до примењене (филмске, телевизијске, позоришне, радијске) музике. Као десетогодишњак, чекајући час клавира у музичкој школи „Мокрањац“, „инфицирао“ се магијом бугивугија чувши импровизације једног старијег ученика. Потом бива опчињен интерпретирањем популарних шлагера (практикованим у башти школског друга). Убрзо је рођен први Симјановићев бенд, назван Седморица најмлађих (за разлику од Седморице младих, који су били нешто старији), па Силуете и Елипсе, састави са којима је освајао домаћу рокенрол сцену. Формалним обрасцима популарне музике, будући да практичних приручника није било, овладавао је уз помоћ популарних песама и филмске музике. Никада није имао потребу да стриктно дефинише рокенрол: „Ја га нисам стављао у неке фиоке, иако је за мене рокенрол био нешто потпуно ново, свеже и радосно и опште прихваћено од комплетне млађе генерације (...). Био је свежији и од свинга, који је тада био убедљиво најрадоснији стил“, рекао је једном приликом. Истовремено, редовно је похађао музичку школу и стицао класично образовање. Компликовано је, дакле, класификовати Симјановићево деловање одвећ стриктно.

Примењеном (односно функционалном) музиком почео је да се бави 1975. године. Крећу сарадње са телевизијом (међу првима је била серија Грлом у јагоде, Срђана Карановића „опремљена“ култном Симјановићевом темом!), са филмским продукцијама и позориштима у некадашњој Југославији и у свету. Најекспониранија у опусу Зорана Симјановића свакако је била музика намењена покретним сликама. Његовим партитурама опремљено је близу седамдесет играних филмова; поменућемо неке од најизразитијих: Специјално васпитање, Мирис пољског цвећа, Национална класа, Земаљски дани теку, Петријин венац, Маратонци трче почасни круг, Вариола вера, Сјећаш ли се Доли Бел, Балкан Експрес, Нешто између, Отац на службеном путу, Вирџина, Тито и ја, Сјај у очима, Турнеја... Компоновао је за више од шездесет телевизијских филмова и серија и преко педесет анимираних и кратких филмова, за више од пет стотина телевизијских и радијских шпица и рекламних спотова...

Двема Златним Аренама овенчане су Симјановићеве филмске партитуре ‒ музика из филмова Мирис пољског цвећа (1978) и Балкан Експрес (1983). Освајао је награде и на великим светским фестивалима (у Кану, Венецији, Монтреалу, Манили, Сан Себасијану, Ваенсији, Истанбулу, на Корзици...). Године 1983, заједно са Ивом Монтаном, добио је почасну награду града Валенсије када је музиком специјално компонованом за дату прилику отворио филмски фестивал. Много је писао и за позориште. Сарађивао је у тридесетак инсценација београдских позоришта, компоновао је мјузикле Београдости и Рибе у мору, такође и музику неколико кабареа (у Београду и Сомбору). У Паризу, са редитељем Паолом Мађелијем, радио је на комаду Мандрагола, што је одмах потом резултирало ангажовањем на новом пројекту, поставци представе Лудачка кошуља.

Био је члан Европске филмске академије, француског удружења SACEM, као и ASAFE (светског удружења за анимирани филм). Године 2019, од Удружења композитора Србије добио је награду за животно дело. 

Волео је и свој рад у пољу педагогије. Од 1993, па до пензије, радио је као професор примењене музике на Факултету Драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Наставу је држао на још неколико високошколских установа (Факултет музике уметности у Београду, Факултет драмских уметност на Цетињу, Висока филмска школа „Дунав филм“, Виша електротехничка школа, Академија уметности БК).

Дана 14. јула 2006, на отвореном простору на Калемегдану, у подножју статуе Победника, изведена је његова New Ideas Symphony/Симфонија нових идеја, „прва симфонија самосталне Србије“, како је говорио. Била сам на том концерту. Мало сличног је приређено у српској престоници. Више хиљада људи у публици, огроман извођачки апарат (симфонијски оркестар у проширеном саставу, мешовити хор, солисти), музика која вас обузима и расте из става у став, да би кулминирала у Финалу, у звучној буктињи знаних ауторових филмских тема!

Ту можда стижемо и до одговора о стваралачкој поетици Зорана Симјановића. Покушаћемо да ситуирамо композиторово деловање у естетику покрета New Age, јер је управо реч о стилу који не трпи строге класификације, будући разнородан и практично увек на размеђи употребљених музичких жанрова. Симјановићев опус поседује одлике космополитског, интегралности – и све је то увек рафинирано и аутентично уклопљено у контекст коме се овај композитор датог момента обрео. Његова (примењена) музика стога је, рећи ћемо, својеврстан superlibretto – претпоставља надзначење, сублимацију акције, дејство на развој ликова. Симјановићева музика оперише као наративни агенс; то је музика која подстиче фабулу, а не она која само прати, описује или подражава слику. Симјановићев superlibretto открива нам примењену музику која, штавише, конструише сопствену – звучну ‒ слику и приповеда, говори сопствени „текст“ и заједно (и равноправно) са осталим аспектима филмског, телевизијског, позоришног система твори целовито значење. Једноставније речено, његова музика је оно по чему најчешће памтимо бројна филмска, телевизијска, позоришна, или уопште, медијска остварења, то је музика која је дефинисала аудиовизуелне целине за чије је потребе настала.

Симјановићев опус постао је предмет академског дискурса, научно-теоријских радова, чак и докторских дисертација. И што је још битније: његова музика је извођена, слушана, присутна је...певушимо је... Музика Зорана Симјановића је, дакле, веома жив организам.