Александар Чотрић

ПИСАЦ КОЈИ ЈЕ ИМАО ШТА ДА КАЖЕ

Бранислав Брана Црнчевић је рођен 8. фебруара 1933. године у банатском месту Ковачица, али се породица убрзо преселила у сремски град Рума, у којем је будући српски писац одрастао и пошао у школу. Зато се у неким пишчевим биографија може пронаћи податак да је рођени Румљанин. Отац Ђура је био Србин из Црне Горе, преминуо је 1937. године, а мајка је била Српкиња из Срема.

„Чинило ми се логичним да, зато што ми је отац Црногорац, а мајка Сремица, не морам доказивати српско порекло. Што би Црногорац и Српкиња могли родити изузев двоглавог чудовишта Србина и Црногорца. Јесам ли ја крив што сам дво - национално генетско (југословенско) чудо? Још ми се није догодило да, кад у мени протерају Црногорца, Србина оставе на миру”, објашњавао је Брана своје порекло и националну припадност.

После успостављања Независне Државе Хрватске, усташе су протерале из Руме осмогодишњег Брану, његовог три године старијег брата Николу и мајку, удовицу Виду. Српски књижевни бард је касније говорио да је „као дете платио црногорско порекло“: „У НДХ ме није штитило то што ми је мајка Сремица (рођена је пре оног рата, у просвећеној Аустроугарској)“. До краја живота Брана је био захвалан Немцима што су им барем ствари које су оставили у Руми спаковали и послали у Београд у којем су се обрели као прогнаници.

Да би породица преживела у тешким ратним условима, малишан је био принуђен да испред хотела „Москва“ продаје карамеле, и тако је 1942. године зарадио свој први новац у животу. Будући први човек Матице исељеника Србије која је ратних деведесетих година прошлог века бринула о српским избеглицама из Хрватске и БиХ, и сам је боравио у српским избегличким домовима. До одвајања од мајке и брата дошло је, што због тешког живота, што због чињеница да је у међувремену стекао очуха, који га није добро прихватио. У почетку је деветогодишњак био у Београду, а затим у Матарушкој Бањи. Био је то страшан период. Деца су умирала од глади и болести. Потом је због покушаја бекства, одведен, по казни, у Црљенац код Петровца на Млави. У том селу је живео свештеник руског порекла који је имао библиотеку. Та - да је Брана заволео књиге. Када га је мајка, после протеривања немачког окупатора из Србије, пронашла 1944. године, имао је једанаест година, а већ је био одрастао!

Гимназију је учио у Руми и Сремској Митровици, где је 1952. матурирао. Брана је почео да пише песме са шеснаест година. Од 1955, када му је у „Нашем веснику“ штампан први прилог – „Вечна песма“, објављивао је текстове у „Савременику“, „Делу“, „Књижевним новинама“, „Политици“, „НИН“-у, „Дуги“. Година 1963. била је преломна за тридесетогодишњег писца, пошто је у тих 365 дана објавио своје прве три књиге: „Босоноги и небо“, „Ципелице од крокодилске коже“ и „Њен први чај“. „За мој књижевни рад најзаслужнија је ‘Политика’. Посебно покојни Коста Степановић који је био уредник ‘Дечије стране’ у ‘Политици’. Он ми је годинама наручиво текстове. Суботом хумореску, а четвртком песму или причу за децу. И тако до мојих првих падова“, признао је Брана.

Прво запослење потоњег боема било је, међутим, у представништву зрењанин - ске фабрике пива у Новом Саду. Захваљујући овом периоду прозвали су га БИП: бурек и пиво. Бранислав БИП постаће један од псеудонима које ће радо користити, а објављивао је и потписан као Винон Румски и А. Љубимов. Црнчевић је у Београд дошао 1957. године на позив Васе Поповића, чувеног новинара „Политике“. Требало је тада да буде покренута „Илустрована политика“, али није. Васа је свог Сремца препоручио „Јежу“ и Љубиши Манојловићу, главном уреднику. У сатиричном часопису Црнчевић се снашао као риба у води: брзо је напредовао до уредничког звања и Манојловићевог помоћника.

У „Јежу“ је 1958. године, као један од првих у социјалистичкој Југославији, почео да објављује сатиричне афоризме, међу којима и следеће: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили су све.“; „Тело сваког тиранина потопљено у народ истискује онолико народа колико је тиранин тежак.“; „Наши преци живели су веома бедно, а према најновијим подацима неки уопште нису ни живели.“; „Сви смо ми деца дезертера из 1389. године.“; „Дижу се људи и руше споменици, затим се дижу споменици и руше људи.“ „Способан човек одлази у четнике, а враћа се из партизана.“; „Увек бих могао да се борим за неку велику ствар, или за две-три мање.“; „Ако отаџбина захтева, ја ћу поново остати жив.“; Проверите свој патриотизам, да ли вам је брат од стрица био у четницима од ујака?“

Бранина збирка афоризама „Говори као што ћутиш“ појавила се 1965. године у издању београдске „Просвете“, а ово дело је штампано следеће године и на немачком језику у Франкфурту, у преводу Петера Урбана, под насловом „Државни испит“. После прве књиге афоризама Црнчевића су прогласили сатиричарем, а како је сам говорио: „У тренуцима када је срамота било бити сатиричар... Оном ко буде проглашен за сатиричара одмах се стављају у руке мач од картона и прапорци“. Од „оптужби“ да је сатиричар, бранио се тврдњом: „Бавим се истином, а она понекад заличи на сатиру“. Ипак, и као „набеђени“ сатиричар, годинама је користиo афоризме као свој мач и штит. На позоришној премијери „Кафанице, суднице, луднице“ (Атеље 212), афоризми су играли велику улогу. Глумци су их, забављајући публику, бацали у гледалиште као петарде, као прскалице. Моћ афоризама изговорених на сцени била је неочекивана. О Браниној сатири, његов колега по перу Петар Пајић је забележио: „Био је човек сатиричног пера, са лица, а нежног срца и детиње душе, са наличја. Његова сатира на наш менталитет и догађања умела је да буде оштра, али у њој никада није било ни слова мржње, злурадости, осветништва. Она је незлобива. Сви који би се препознали примали су то кроз катарзу смеха“. „Сатира и хумор Бране Црнчевића, и кад засјаји носталгијом, окрећући се детињству, и кад плане гневом над оскудном храброшћу савременика“, написао је професор Мирослав Егерић, „улива се у онај леп низ наших сатиричних победа ко је нас уверавају да није све пропало, да су подухвати опште памети, јасног виђења ствари и људи, прихватања ризика да се каже своја мисао без резерве и ограничења, нешто за иста добро и оздрављујуће“.

Међутим, од оптужби да је српски националиста, Брана се није бранио. Напротив, поносио се овим звањем, објашњавајући: „Од комуниста смо наследили став да је националиста дете шовинисте, али тако не мора да буде. Национализам може да буде здрав и болестан. Здрав национализам је кад отворено кажете ‘моји су ми најважнији’, а болестан кад кажете ‘једино су ми моји важни’. Ја сам здрав српски националиста!“

Годину пре објављивања збирке „Говори као што ћутиш“, Црнчевић није ћутао у Загребу. У кафанској, боемској атмосфери говорио је о Хрватима, али о и Србима у Хрватској, заправо, провокацијом је одговорио на једну провокацију. Неко га је због тога пријавио. Кад је стигла полиција, Брана је рекао: „Имам имунитет као страни држављанин. Долазим из Србије. Једном сте ме протерали 1941. године нећете и 1964.“ Тај догађај је добио међунационалне и политичке размере. Сматрало се да је то напад на братство и јединство, а читава ствар је стигла до Мирослава Крлеже, Централног комитета Савеза комуниста Југославије, па и до Јосипа Броза... Брана је у Београду осуђен на месец дана затвора, који је одслужио у Падинској Скели. Од својих страдања Брана никада није правио параду. Ни кад су га као националисту и антикомунисту истеривали са Телевизије Београд, ни кад су га такозвани либерали избацили из „Јежа“, ни кад је партијска организација Атељеа 212 спречила поставку његовог комада „Сребрни свећњаци“... Себе је излагао опасностима, али је децу од свега штитио. Кћерка Вида је имала шест година, а син Иван се тек био родио кад је он отишао у затвор. За њих двоје је тата био на службеном путу. Кад се вратио кући, донео им је пуне кесе играчака.

Вероватно и због ове епизоде у српско-хрватским односима један хрватски колумниста недавно је објавио у загребачком „Вечерњем листу“: „Српска је политика једно чудо, несхватљиво за људе који нису читали дјела владике Велимировића, прозу Бране Црнчевића, проучавали битке војводе Живојина Мишића и биографију краљоубице Драгутина Димитријевића Аписа.“ Поред поменуте Црнчевићеве прозе, требало би читати и његову поезију, јер ће читалац у њој пронаћи неке од најлепших родољубивих стихова у српском песништву, попут песме насловљене кратко и јасно „Србија“:

Последња си моја синагога.
Мој последњи Петровград и Рим.
С тобом, можда, могу и без Бога,
а без тебе не могу ни с њим.

Брана Црнчевић је током своје плодне и дуготрајне списатељске каријере писао за децу, романе, афоризме, хумореске, приче, драме, телевизијске сценарије, путописе, књижевне, позоришне и ТВ критике, песме и новинске текстове. У свакој од ових области досегао је уметнички врх. Све што је написао стало је у више од тридесет књига. Оно што је изговорио, а није записао, такође је било литература, и стало би у још толико књига.

А када је 14. априла 2011, пре једне деценије, Брана отишао с овог света, да би заувек остао у српској књижевности, човек који га је одлично познавао, Милован Витезовић је рекао: „Умео је да говори и имао је шта да каже, што су сви признавали, без обзира на то да ли су се слагали с њим или не“.