Ранко Крстајић

У ПОТКРОВЉУ

Сплетом чудних околности нашао сам се на периферији града, у кварту где сам некада живео. Било је то време немаштине и глади, када сам био студент, време које сам желео заувек да потиснем из свог сећања.

Требало је да се нађем са неким пријатељем из детињства, у новоотвореном кафићу Коноба, који се налазио управо наспрам саме зграде у којој сам некада ста новао.

Чим сам кроз прозор кафића угледао ту мрачну оронулу троспратницу, осетио сам неку нелагодност, неки страх, и облио ме хладан зној. Требало је сместа да се вратим кући, поготово кад ми је пријатељ јавио да неће моћи да дође, али ја, ипак, мимо своје воље, одлучих да свратим до поткровља те оронуле зграде и погледам ко сада живи тамо, где сам ја некада, чинило ми се, провео цео један век. По слабом црвен - кастом светлу, које се назирало иза спуштене ролетне, видело се да тамо живи неко.

Тек кад сам изашао из кафића и кад сам иза себе чуо конобаров глас: Господине! Ало, господине! – сетио сам се да сам заборавио да платим кафу која је остала на столу нетакнута. Био је то још један лош знак. Вратио сам се у кафић, платио конобару, дао му добру напојницу и извинио се. Низ слепоочнице и даље ми се сливао зној.

– Ништа, ништа. Дешава се то – тешио ме је конобар чудно ме гледајући. – Дођите нам и други пут...

Зграда је и сада била иста, стара, дотрајала и запуштена. Чинило се да полако пропада у земљу, или да се распада, и била је некако мања. Двориште испред зграде било је много мање него што ми је остало у сећању. Чесма на којој су жене из зграде прале веш беше пресушила. Из напрсле бетонске плоче, обрасле маховином и трњем, вирила је само зарђала цев без славине. Поред чесме беше некакав сточић са две прљаве шољице кафе и две поцепане столице на расклапање. На једној је лежала црна мачка.

Улазна врата од зграде беху изваљена; држала су се само на једној баглами а брава са врата беше скинута.

У ходнику ме дочека онај исти мирис, заправо задах буђи, мокраће и трулог купуса из подрума.

У приземљу, сећам се, била су два стана: десно од степеништа које води на спрат, живео је домар, Нуно, поред којег непримећено није могла ни мува да пролети, са женом Љубицом која је боловала од епилепсије. Са леве стране становао је за - ставник Јозо, којег је свака три-четири месеца напуштала жена Гордана, и опет му се враћала, кад јој понестане пара.

Нунова врата, као и увек, беху одшкринута. Кроз тај отвор допирао је мирис прекипелог млека.

Нисам палио светло у ходнику. Сваку степеницу знао сам напамет. Ишао сам на прстима и често застајкивао ослушкујући сумњиве звукове около, настојећи да ме Нуно, ако је уопште био жив, не „ухвати“. Обема рукама придржавао сам се за пра - шњави гелендер јер сам се плашио да негде на зиду, у мраку, не дотакнем оголеле жице на местима где су фалили прекидачи. Сетио сам се једног пријатеља којег је ударила струја кад је долазио код мене. Касније су и други моји пријатељи све ређе долазили изговарајући у шали да се плаше струје...

На првом спрату, знам, била су три стана, али су онај средњи бесправно поделили Марко, удовац, пропали боксер тешке категорије и његов брат од стрица, Владан, ратни вијни инвалид, без иједног дана у радној књижици. Средња врата, наравно, била су зазидана. Ипак сам несвесно упалио светло. Био сам радознао. Нисам могао да одолим.

Тако је било и сада, само што је сада, преко целог зида, крупним црвеним словима, латиницом, неко исписао ДЕЛИЈЕ, а онда опет, преко тога, неко други, црним словима и ћирилицом ГРОБАРИ, а преко свега тога неко беше додао: Леа волим те!

На другом спрату, са десне стране, чуо се пригушени звук клавира. Ту је, изгледа и сада, живела средовечна професорка музике, уседелица, прерано пензионисана због неке ретке болести. Давала је приватно часове клавира.

У стану до ње, у средини, није живео нико. Власници су се давно одселили у Америку и никада се више нису јавили. И сада на тим вратима беше катанац и неколико пожутелих коварата заденутих између врата и довратника.

У стану са леве стране цвилио је пас. На втратима стана била је залепљена цедуља: Пази! Уједам! Тамо је некада живела чистачица Раза, али сада, вероватно не. Она је имала две мачке.

На трећем спрату биле су две мансарде и једна вешерница између њих, где су сви станари сушили веш. Десна мансарда служила је станарима као магацин, као остава за непотребне дрангулије, а у левој, на крају ходника, живео сам ја. Сијалица у поткровљу често је прегоревала па је Нуно престао да је мења. И сада је била прегорела па сам упалио упаљач.

Застао сам испред врата. Срце ми је куцало као сумануто.

Боже, та врата су била иста; много пута фарбана разним бојама, да бих их на крају офарбао ја – тамно зеленом фарбом коју сам купио на бувљаку. И сада сам осетио мирис те боје, мирис који нисам подносио, од којег ме често болела глава. И сада сам изненада осетио бол у пределу слепоочница.

Чекао сам неколико тренутака а онда смогох снаге да покуцам. Два пута слабо, па онда мало јаче.

– Напред! – чуо сам слабашан мушки глас али нисам се усудио да отворим. Боја тог гласа није ми се свидела.

– Напред! Уђите! – чуо сам опет, али мало јаче, онај исти мушки глас.

Отворио сам врата која зацвилеше. Тај звук ми беше познат, али сада ме од њега обузе неки страх. Преда мном се указа она иста светлост, она иста соба, она иста чамотиња. Иако време неумитно пролази, неке ствари се уопште не мењају, помислио сам, а нарочито беда и чамотиња.

Поред прозора на који беше навучена стара избледела ролетна, са две рупице које је Тара намерно направила, да би могла да гледа у свет, за писаћим столом седео је неки младић. Кад сам ушао, није устао, није се ни померио; само је зурио у мене не како одсутно и незаинтересовано; ни љут што га узнемиравам, ни изненађен што му долази непознати гост.

– Кога тражите? – упитао је, пошто се мало повратио. Мислим да је пре тога писао, или исправљао неки рукопис.

– Никога – одговорио сам. – Био сам у пролазу па сам свратио само да видим ко сада станује овде, где сам ја некада становао.

– А тако – рече онда младић и устаде. Био је исте висине као ја, али изразито мршав и неухрањен. На њему је био тамнозелени изношени џемпер, за два броја већи него што је требало па је због тога изгледао још мршавије. И при слабој светлости стоне лампе која је горела на писаћем столу, видело се да је болешљив и блед. Био ми је однекуд познат. Имао је исту косу као ја, дугу, на раздељак, само што је моја сада била готово сасвим седа – Да ли се ми можда познајемо? – додао је.

– Не знам. Нисам сигуран – одговорио сам покушавајући да се присетим. Све време ми се чинило да га знам.

– Седите – рекао је младић. Показао је руком на фотељу која је стајала близу писаћег стола, са стране. Она иста, тамно црвена, излизана и замашћена. Због слабог светла није се видела мрља од плавог туша који је једном просула Тара. – Раскомотите се.

– Ви, вероватно пишете неке песме? – упитао сам да бих нарушио неку неприродну тишину која беше завладала.

– А не, не песме. Пишем роман. Заправо, мучим се – рекао је он подижући руком прамен косе који му беше пао на лице.

– Роман!? – упитах тобож изненађен . – А како се зове тај ваш роман?

– Илузија – рекао је он стидљиво.

– Илузија? – узвикнуо сам ја али сада заиста изненађен.

– Да, илузија. Зашто? Шта фали? – упита он помало љутито. Приметих како му се боја враћа у лице.

– Ништа. Онако. И мој први роман се зове тако – рекох ја, несвестан заједљивости у свом гласу.

Неко време гледали смо се у очи. Први је проговорио он.

– Чудно. Баш чудно – рекао је. – А о чему се ради у том Вашем роману? – упита опет после краће паузе, наглашавајући оно „Вашем“.

– Тешко је то сад објаснити – почех ја да одуговлачим, настојећи да испаднем важан. – Но, донећу вам га једном приликом, кад опет навратим, па прочитајте...

– Биће ми задовољство. Баш сам радознао – рече он са неочекиваном живошћу у гласу.

Наступила је нека чудна, непријатна тишина. Чуло се како капље вода у купатилу иза мојих леђа. Јасно сам видео напукли лавабо и замашћено огледало изнад њега, влажне буђаве зидове и туш кабину без каде... И мали прозор без завесе који гледа на двориште. „Стави овде неку завесу“, говорила ми је Тара, „може свако да нас види“... и сада сам очекивао да се отуд појави Тара, умотана у велики црвени пешкир и да каже: „Када ћеш више да замениш ону славину изнад лавабоа? Не могу више да слушам ону воду како капље“. Али Тара се није појављивала, а вода је и даље капала. Осетио сам како ми се нешто грчи у стомаку.

Устао сам и пошао према вратима. И он је устао, као да је једва чекао да одем, мада сам осећао да је у исто време желео да останем још. Мислим да је хтео нешто да ме пита. Али није.

– Морам да идем – рекао сам ја, као да се правдам. – Али, навратићу ускоро. Да вам донесем књигу... Обећавам.

Онда сам мало застао. На вратима био је залепљен постер Мона Лизе. Исти такав, пре много година, купио сам на Сајму књига, само овај је, чини ми се, био мало мањи. На врху постера било је уписано неколико имена и телефонских бројева. На тренутак ми се учини да сваки од њих знам напамет.

– Баш сте ме сад заинтересовали. Молим вас, немојте дуго да чекам... – пошао је за мном да ме испрати. У очима сам му видео неку радост, али и неки страх.

– Нећу, обећао сам! – рекао сам одлучно. Покушао сам да га потапшем по рамену, или да га загрлим, али, не знам зашто, нисам. Рука ми је остала у зраку, али он то нијне приметио. Мислим да није.

– Е па, видећемо се ускоро – додао сам покушавајући, инстинктивно, да притиснем прекидач за светло на зиду поред врата. Тамо су биле само две голе жице невешто увијене у изолир траку. Он је, ваљда зато, дуго држао врата отворена, али не да ми осветли пут, јер је у ходнику био мрак, нити да ми укаже поштовање, него као што се прати драги пријатељ кога никада више неће видети. Да, држао је тако врата све док се светло испред његових врата није изједначило са тамом на другом, или првом спрату, свеједно.

После неколико дана смогао сам снаге да опет посетим оног младића, али овога пута нисам имао среће да избегнем Нуна.

– О, кога ја то видим – раширио је руке али се, због нечег, ипак устручавао да ме загрли и пољуби. – А мислио сам да сте нас сасвим заборавили... Боже, Боже, а може ли се знати којим добром?

Док смо се руковали, поновио је неколико пута колико му је задовољство што ме поново види, „а био је изгубио сваку наду...“

– Идем мало горе, да посетим оног студента – рекао сам покушавајући да се извучем.

– Кога студента? – погледа ме он зачуђено.

– Оног горе, на мансарди – рекох ја.

– На мансарди? Па горе нема никога. Већ одавно. Тамо већ одавно нико не станује... Још откако сте нас ви напустили тај стан више нисмо издавали. Треба да се реновира, али нема се пара... Знате каква је оскудница...

– Како не станује? – прекинуо сам га ја. – Па био сам горе пре неколико дана. Обећао сам му ову књигу. Ево, видите... – Покзао сам му књигу као неки непобитни доказ.

– Ма ви се само шалите, господине – рекао је Нуно снисходљиво. Није ни по - гледао књигу коју сам све време држао у руци, као да од ње очекујем спас.

– Но, ако ми не верујете, показаћу вам. Идемо горе – рекао је победоносно, као неко ко држи све конце у својим рукама, а опет, као да га је због нечег било стид.

Све време, док смо се упоредо пели степеништем, ћутали смо обојица. И један и други мислили смо да је у питању неки неспоразум, али све што смо се више пели, он је бивао све сигурнији а мене је све више обузимала нека стрепња. У тишини која је владала чуо сам само како Нуно дахће. Полало је посустајао. Правио је ситне кораке и придржавао се за гелендер. Морао сам да скратим и успорим своје кораке како га не бих престигао, а некада – једва сам га сустизао. Заправо, тек сада сам при - метио колико је остарио.

Нуно је све чешће застајкивао али, упркос напору којем се излагао, чинило ми се да једва чека да се попењемо.

На другом спрату, са десне стране, и сада се чуо звук клавира, и као да ми лакну. И Нуно је због нечег застао; заправо, видео је да сам ја застао па је и он нагнуо главу ма ло устрану, по навици, неби ли ухватио неки звук клавира, али мислим да ни шта није чуо.

– Мислите ли на овај стан? – упита Нуно кад смо се попели, некако чудно и неприродно, као да се све време припремао за то. Превише театрално притиснуо је прекидач поред врата и погледао ме са смешком, као да је хтео да каже: „Ето, видиш,“ а био сам убеђен да су прошли пут на том месту уместо прекидача биле само две жи - це увијене у црвену изолир траку. Ходник је обасјало слабо црвенкасто светло.

– Ево, видите да ту не станује нико – показао је руком врата која беху закљу чана са два велика зарђала катанца. У ћошковима довратника беше се нахватала пау чина.

– Немогуће – рекао сам запањено. – Па ја сам био овде пре неколико дана...

– Немојте да се шалите са мном, господине. Стар сам ја за такве шале. Него, ај демо ми доле, код мене, да попијемо по једну, за она добра стара времена... – Иако је у ходнику горело светло, намерно је двапут притиснуо прекидач, тамо где су пре неколико дана биле голе жице.

Пустио сам га да ме води, као дете. Све време се правдао што је стар па не може више да води рачуна о чистоћи зграде, а ови нови станари нису као што смо ми били. Све мора сам, а нема више снаге.

– Прете нам стално да ће да нас руше... Да нас раселе негде по недођији, али ни од тога нема ништа... И нико више, од вашег одласке, не улаже ни динара за одр - жавање зграде. И сами видите на шта све ово личи... А ни они из Америке више се не јављају. Ко зна, можда нису ни живи... И тако, све полако пропада, а мени су руке везане. Закон је закон, мој господине...

Ни раније није било много боље, помислио сам, али нисам рекао ништа. Нисам хтео да увредим старог Нуна, најбоњег домара кага сам икада упознао, а становао сам по многим страћарама и ћумезима.

На првом спрату, приметио сам крајичком ока, није било оних графита; само један: Тара волим те.

– Ово нисам хтео да прекречим – рекао је Нуно изненада, али некако раз - драгано. – Мислио сам да сте то ви написали. Па нека га, нек стоји... Лепо је. Нека ме подсећа на вас и на она лепа времена. – Мислим да су му заискриле сузе у очима. – Ви знате да сте били мој најдражи подстанар...

Освестио сам се тек у приземљу, кад сам осетио мирис загорелог млека.

– А и ова моја је остарала – рекао је изненада Нуно. – Добра је она жена, и до - маћица, али шта ћеш, млеко јој увек прекипи.

Код Нуна нисам хтео да свраћам, а ни он није много наваљивао: и један и други смо једва чекали да се разиђемо. Пре него што сам изашао из зграде, поглед ми паде на поштанско сандуче на којем је још стајало моје име. Махинално отворих вратанца која се нису могла закључати. Напипах неки папирић и узех га.

– То мора да је она ваша. Како се оно зваше, Дара? – рече Нуно издуживши врат неби ли преко мојих леђа видео шта пише на цедуљици. – Долазила је сиротица више пута да вас тражи. Распитивала се. Изгледа да вас је много волела...

Остао је на улазним вратима зграде. Није ме пратио преко дворишта, као некада.

– После смо чули да се обесила – учинило ми се да сам чуо његове речи али нисам се окретао. Било је нечег посебног у начину како је изговорио ту реченицу; као да је био сигуран да се никада више нећемо видети. Чим сам изашао на улицу отворио сам цедуљицу. Била је написана на брзину, обичном оловком па су слова била готово сасвим избледела. Успео сам да прочитам сам крај: Не знам зашто си отишао, али ако икада пожелиш да ме видиш, знаш где ћеш ме наћи. Ја ћу те чекати тамо. Заувек твоја Тара.