Славица Гароња

У СТАНУ КЊИЖЕВНИЦЕ

 Ето, остварила ми се и та жеља.

Колико пута ми се само поглед отео ка том трећем спрату, у стрмој дорћолској улици, тамној од крошњи дрвећа, знајући да ње тамо одавно нема, и прекоревајући себе што сам све о њој тако касно сазнала.

Било је сасвим беспредметно да желим, сад када тамо ионако нема никог, а ипак сам годинама желела – да уђем у тај амбијент, да га на трен доживим, барем онолико, колико је он исијавао из њених књига, још више том њеном енергијом и егзистенцијом. Мора да је нешто остало! И као што бива са свим добрим, исправним и искреним жељама (чежњама), одједном ми се десило чудо – нашла сам се једне волшебне вечери, у том тако често сневаном и замишљаном амбијенту (који сам већ и описала, а да га никад нисам стварно видела!) – све до вечерас.

А већ на самом улазу у стан, прешавши преко прага, тик до улазних врата, на уском зиду, први поглед одмах ми паде – на њен урамљени портрет у предсобљу. Скроман, и у тој једноставности присан, дрвени рам и онај њен „тужан“ поглед, репродукован касније у неким (постхумним) књигама – као прва добродошлица и знак да смо на правом месту! Остала је, дакле, и даље овде – као „чуварка“ овог посвећеног простора, која и данас бди над укућанима – онима који сада живе у овом истом амбијенту, оставивши на истом месту портрет оне која им је оставила све и који у знак поштовања на њену успомену дакле, ништа нису дирали. И као да су им и те тужне очи са портрета поручиле: ове две можете да примите, ово су пријатељи... Захвални самим чином позива и гостопримством давне станарке овог простора улазимо, а они нас примају с поверењем у свој дом.

И са самом овом „добродошлицом“ ја бих већ била задовољна, јер сам одмах схватила да овде нећу затећи темељно збрисану прошлост, или „остатке остатака“, какве сам већ сретала, и коју ћу потом морати домаштавати. Напротив, од скромних очекивања, или „ничега“ – добила сам много, или такорећи све, ни не сањајући до те вечери, шта се све овде крије сачувано из једног већ давног, бившег живота. А испало је да се овде још увек чувала (и сачувала) суштина једног духа, једног постојања међу овим зидовима, од пре више од тридесет пет година.

Улазимо у пространу кухињу: да, иста је из оног описа, само модернија, и док седамо за трпезаријски сто, осетим иза себе отоман – да, кликнем у себи, овде је спавала њена другарица, сапатница, после логора, што ми је и сама причала, када је долазила у Б. ради неких лекарских прегледа. Штавише, осећам се као да сам код куће, или као да сам (ипак!) овде некад давно била! Погледам по зидовима и одмах препознам њен уљани портрет (да, једино може бити тај!), виђен само у бледој црнобелој репродукцији у новинама. А суштински, због њега смо и дошли! (позај - мица за изложбу). У снажним уљаним намазима сликара из Балчика, прилично сло - бодних импресионистичких потеза, у масним преливима жутог и зеленог, где је женски лик тек у далеким обрисима подсећао на књижевницу, сада схватам зашто га наследница није узела („Није ми се допао!“ рекла ми је).

Љубазна домаћица нам кува кафу, а домаћин одједном износи нешто што је очигледно дуго припремао, а личи на прижељкивани, мени потпуно немогући сан – кутије пуне фотографија и филмова (!). Па овде је све сачувано из њеног живота, боље него у неком музеју (или код последње живе наследнице!).

А онда: изничу предмети, документа, кутије пуне забелешки и разгледнице, које нам домаћини износе и ређају по столу. Па ово је прави мајдан, ускликујемо спонтано. Очекивале смо пар неких фотокопија документа, за друго нисмо смеле ни да питамо – али ово је превазилазило сва очекивања – тако је испуњена последња, недостајућа коцкица мог деценијског трагања за тајном једног живота и једне књи - жевне судбине.

Са распростртим фотографијама, документима, све је толико још одисало том њеном присутношћу (а ја сам мислила да неће бити ничега!). Кроз разговор, пријатни домаћини, родом из истог краја као и књижевница, и стога мени већ по менталитету блиски и „познати“ – присећали су се и износили све нове и нове сензације са полице, из оставе, са врха кухињског елемента и ређали пред нама. Ту је у дрвету изрезбарена кутија, са папирима и слајдовима, па раскошна „руска“ дрвена „шкатуља“ са разгледницама... Све је то и због своје ексклузивне лепоте сачувано и да није било лично њено, али очигледно дуго непогледано, ево, остављено за неку будућност и радознале попут нас, који долазе да изучавајући њен живот и прикупе што више материјалних трагова о књижевници припремајући први пут изложбу о њој и њеном животу, који је минуо и завршио се пре три и по деценије у овом истом стану.

Онда су почели да стижу предмети! Износе нам њено лично стоно огледало, иначе, одмах угледано, на почасном месту на комоди. Да, било је њено, потврђују.

И тако смо овде нашли све што се могло (и није могло) замислити: и њен пушачки прибор, и огрлицу од ћилибара, и медаљон са ликовима родитеља (који се затварао копчом), и великог петла од порцулана и руску бабушку – и сваки предмет је био – читава прича.

Знала сам поодавно да овде недостаје њена библиотека (разбуцана на најбезочнији начин од „наследнице“, потрпана у пик-ап и послата на поклон у библиотеку, где је растурена по сигнатурама), али ипак, барем питам – где се налазила? Одводе ме у главну и једину собу и показују зид од прозора до врата, где је сад комода и неки модерни стерео-уређаји и гитара (њиховог сина), али и мала, стручна библиотека иза врата. А масиван писаћи сто, рекоше, сада се налази на нечијем плацу у некој викендици. (За писаћу машину већ знам, да ју је „наследница“ поклонила првом ко ју је тражио, па је стигла у Земун, код једног књижевника. Ипак, кад сам га случајно срела и питала, „није се сећао“).

Дакле, главни „алат“ њене тетке-књижевнице, којим је писала и стварала своја дела (сто, писаћа машина и библиотека) нестао је – али, за утеху, све ово што је остало овде, ипак одише у овом амбијенту тако аутентичном топлином оних, тако малих, а тако важних и драгих ствари једног већ одавно завршеног живота.

Остало је дакле, „све друго“, прилично верно сачувано, што говори о пијетету садашњих станара према бившим житељима. Гледам пажљивије то њено стоно огледало на полици и сад, на почасном месту. Тешко, месингано, са постољем, чији оквир придржавају дечаци „putti“, а на дну, још једна женска фигура обавијена плаштом око бедара. Старина, вредност – ко зна, каква прича се крије о њему? Где ли је купљено (били су велики путници!) или од кога добијено, какву је улогу имало у њеном животу, када ју је овако верно свуда пратило – и надживело – и сада сачувано.

Посебну пажњу и истовремено осмех изазива велики, порцулански, декоративни бокал у облику петла – спуштен са кухињске полице, такође предмет бивше власнице: донет са једног од њихових бројних путовања (шездесетих, седамдесетих, из Русије). У привлачном колориту, на белој позадини са ручно исликаним „перјем“ у црвеној и сребрнасто-црној боји, петао у порцулану заустављен је у тренутку кад треба да кукурикне. Његова глава (лепа, црвена креста) је истовремено и затварач бо кала, а дуж петлових леђа је дршка, коју је, нема сумње, књижевница често ко - ристила, сипајући одавде увек хладну воду себи, мужу или гостима. Ево га, преживео је све епохе, и даље је ту да својом атрактивном лепотом украшава исти дом и новим станарима.

Ту је и велика кутија у дуборезу: од узбуђености због њеног садржаја, нисам стигла да запазим детаље: њену богату инкрустрацију од ружиних пупољака дуж целог оквира, са поклопцем који су прекривале, као олимпијски кругови, различите спирале.Аукутији су се налазиле – фотографије бивших власника, право благо, које ови домаћини и даље побожно чувају у остави. (Нисам стигла онда све да детаљно погледам, надајући се да ћу имати времена и услова да их онако, натенане проучим. Авај, сарадница их је „позајмила“ тако да их више никада не врати).

Ипак, памтим:

На једној књижевница у прозрачној светлости ове исте кухиње, кува кафу и пуши (није била куварица).

На другој, баш леп, старачки, смирен портрет, где она седи, управо на овом ис том отоману иза нас.

На трећем је за својим писаћим столом. Сјајни портрети и жанр сцене.

Сем кутије, донета је такође и велика дрвена фигура „матјошке“ (у висини винске флаше), урађена у истој техници дубореза, од истог дрвета, чак су исте и шаре на њеној прегачи (као и на поклопцу кутије за фотографије), што говори о руци истог мајстора. Жена је гологлава, са косом савијеном у пунђу, смерног погледа, а у руци чврсто држи карлицу (с млеком?) и у том погледу као да га нуди – на продају („Ради бога!“, као да чујем). Питам, одакле су ови радови? Из Русије, вероватно, кажу домаћини. Замишљам причу – двоје туриста на свом пропутовању купују од старца дуборезбара, ова два предмета на некој пијаци. Он је пресрећан, скоро није тако добро пазарио, а данима седи овде, нико ни да се окрене и погледа његове рукотворине, а види, ови Југословени, одмах извадише рубље, колико је тражио, па толико није зарадио за протеклих месец дана! И у неверици их благосиља, јер су то крупни и скупи комади. А они, ево, донеше их у свој мали стан на Дорћолу, да их годинама подсећа на то путовање, на „матјошку Росију“ за коју је Стара тако страдала, само зато што ју је волела – па то дрво и данас емитује ту топлу енергију, када одавно нема више ни старца, а ни власника ових предмета које су давно купили.

И следећи предмет, грандиозна књига „Садко“ (са именом издавача: Крјасниј Октјабр, без године) је из Русије. На њој раскошна слика, како само руске бајке умеју да буду: у златном оквиру са испреплитаним флоралним мотивима које чувају две жар-птице, на тамноплавој позадини, у средишту – принц у кафтану, са „чекркличеленком“ загазио у плаве валове, држећи чаробан жичани инструмент, док пред њим освањива призор бродова (једрењака?) који се приближавају обали, док на хридинама почива град – „као у бајци“ – са кубетима цркава попут Василија Блаженог. Све странице су у позлати. Цео тај призор је толико ликовно раскошан, да је свакако својом лепотом одолео свим укусима и временима, радујући претходне власнике, чуван и сада, а верујем да ће тако наставити да га чувају и будући потомци и власници ове заоставштине.

Митска, вољена, матјошка Русија – да ли је због фасцинације, коју добро при - казују ови сачувани предмети, ишла са мужем најчешће тамо („када се могло“), да би и себи приказала, доказала, да је ова љубав чиста, била и остала ничим упр љана, а због које је робијала? У овим предметима исијавала је управо та извојевана, унутрашња победа.

Доживљаји те волшебне вечери у стану књижевнице могли су се степеновати и градацијски: јер, таман помислим да сам видела све, кад оно ново изненађење – још веће, још важније и узбудљивије, од претходног – и потпуно неочекивано. Јер, сем фотографија, право изненађење су биле ситнице које пред нас изнесе домаћица и из чега изниче живот једне личности у пуном обиму – лични предмети књижевнице, који су говорили о њеној природи више него и један рукопис (да смо га којим случајем нашли).

Онда нам показаше и огрлицу од ћилибара, са сребрнастом, патинираном и инкрустрираном копчом у облику детелине са четири листа – ето, остала је сачувана давно после власнице, можда и њен једини накит – и ја у трену видех ретке, свечане тренутке, када је ова „другарица“, страсни заговорник социјализма и једнакости за све, одлазила најчешће у Народно позориште (јер су живели тик испод њега), уживајући у глуми „старе гарде“, или ретким, свечаним тренуцима на књижевним вечерима много деценија касније (дуго је била „изопштена“). А можда су је управо са њом око врата, сачекали оне једне вечери после представе и под руку увели у аутомобил, а потом право у самицу оближње Главњаче, а да дуго (два месеца!) није ни знала зашто је ухапшена. И ова огрлица чува једну причу и тајну (о старини, мајстору ових светлуцавожутих ћилибара, о вредности израде, месту куповине, али и о једном времену).

Но, најузбудљивије од свега било је видети три минијатуре, које су још увек носиле најличнији траг једне личности: мали сребрни диптих и у њему већ пожутеле, али врло јасних црта, овалне минијатурне фотографије-портрети њених родитеља: мајке Цвијете и оца Николе из млађих дана (свакако пре Првог светског рата). Мајка је на овом портрету жена правилних, чистих, понешто озбиљних (забринутих) црта лица, гологлава, тамне косе која складно уоквирује то лице, док је отац (такође у млађим годинама), високог чела, скоро без косе и кратке браде, која уоквирује то лице, погледа усмереног у неку неодређену даљину. Остављајући њихове незаборавне књижевне портрете и у својој последњој, за живота објављеној књизи, сада сам имала прилику да их и „уживо“ први пут видим, на овим медаљонима.

Најзад, најличнији прибор, од ког се није одвајала ни дан, током свог дугог и мукотрпног живота: прибор за пушење. Она није пушила „куповне цигаре“, како је чинила већина у том времену, већ је – кад су јој прилике дозволиле – сама мотала дуван, уживајући више пута током дана у том ритуалу. Као да сам је и сада гледала: ево га, Lens Tisue папир у црно-белом омоту, који пажљиво отвара и цепа, а поред је већ припремљена патинирано (или од старости поцрнела) сребрнаста закачка у коју се папир умести – онда се на папир сипа дуван из мале, дрвене кутије и овом закачком правилно намота. Без филтера, ужитак је прави – што горчи, то бољи! (кад невин човек труне у логору, дуван је на посебној цени. И готово све те жене, од најмлађих, двадесетогодишњакиња, до ње, Старе, и да нису до тада пушиле, после логора су пропушиле и то само ону, најгорчу „крџу“, какав им је био и живот после „преваспи - тавања“ Тамо).

Дуван је за њу био удах среће, због поново стечене слободе: „Господе Боже, што је то лепо! Заишћеш, и то два пакетића цигарета, сасвим раскошно и с несхват - љивим привилегијама четрдесет комада одједном и келнер то донесе као ништа, без чуђења и приговора...(Ни цигарете се овде не секу на три дела за три паљења, чак ни на половину, а пикавци се не бацају, и они велики)...и кафа се може добити, ох, што би било добро попити још једну кафу....“ мислила је Стара, у вагон-ресторану, враћајући се кући, након четири године, проведене Тамо.

У позадини овог прибора за пушење је и једна медаља у виду Споменице. Али знајући да Она није била у рату (што је увек вукла као неки „комплекс“ и стид због тога), загледах мало боље: бакарна медаља са сноповима жита и петокраком у врху – унутра младић с лопатом у руци и испод нечиљив натпис. Да ли је то једна од првих радних акција и медаља, које је добила агитујући за изградњу земље, када је први пут обишла после рата и родни крај. („Кућа празна. Одавде нас је мајка гледала последњи пут. Ни она, кућа ме није познала.“).

Домаћини доносе још нека признања: ево, ову диплому је добила у Бугарској (за превод, или најчитанији роман?) у Балчику. Од тада и потиче онај њен „аван гардни“ портрет (који мало личи на њу, па се наследници није ни свидео). Скинули су га са зида да га изближе погледамо: заиста, густи, смели намази боје, рекло би се – стил Надежде Петровић, а све у окер, жутим и зеленим намазима (коса, кошуља) и поглед искоса, озбиљан лик, без осмеха – и тамноплаве очи. (Она, тетка, и наслед ница, имале су исте, дивне плаве очи. То сам интуитивно спознала кроз сусрете са тим последњим потомком некад разгранате породице, и сад гледајући ову слику). Заиста, портрет мало личи на њу. Али, слика је вредна. То констатујемо и питамо има ли их још?

Ево, у соби су све које су она и муж добили за живота, кажу домаћини и воде нас. И улазим у ту велику (и једину) собу која гледа на Добрачину, заправо широки сквер где се секу Добрачина и Јевремова – и тек овде имам шта да видим – па овде је читава мала галерија! Пријатељски поклони, одабрани мотиви, неки чак и веома велики формати. Ништа није дирано, наглашава домаћица, што значи – како су их власници окачили, место им није мењано. И то даје ушушканост, топлину и интиму овој, некада радној соби књижевнице (мада без и једног комада намештаја из тог времена, нити библиотеке, али и ово је Нешто).

Начас остадох сама и по ко зна који пут се остварила она мудра мисао – што човек у самоћи спозна то остаје заувек. Велико платно, њено најомиљеније, стоји на главном зиду: ту слику је посебно волела, наглашава домаћица, јер је подсећало на њено родно село. Заиста, „куће у два реда“, баш као и прва реченица њене, за живота последње објављене књиге у „Нолиту“. То су ведре боје, изведене у сувом пастелу, ту су куће, па дрвеће и главни пут, све у поентилистичким тачкама, урађено живахним бојама: ружичасто и црвено, пуно плаве, чак и дрвеће у океру (као и травната површина) и небо изнад кућа и крошања, и у линеарној перспективи губи се пут, а три фигуре допуњују овај пејзаж, дајући му живост: „снаша“ са девојчицом, и један модеран „шеширџија“, које су више симболичне, „извучене“ фигуре из реалне пер - спективе. Мора да је заиста са задовољством њен поглед, често уморан од читања или писања за масивним писаћим столом, падао на ову слику на којој је одмарала душу.

И остала „поставка“ на следећем зиду је занимљива: то су дела истог сликара (пријатеља?), ближа наивној уметности, али разнолика и упечатљива: на једној, модернистичка „златокоса девојка“ која трчи кроз природу у жутом пејзажу (хаљина је бела, до колена, са сведеним елементима чипке, ни налик на фолклорне украсе – инкарнација виле или „дјевојке брже од коња“?). Друга је пејзаж – вода у неколико нијанси плаве: светлоплаве мочваре, док изнад ње изничу неки чудни цветови (попут маслачка) на модроплавој позадини неба. Врло занимљиво! Снимила сам положај ових слика, да бих се потом, окренула зиду где је била библиотека, замисливши (надајући се да је забележена барем на фотографијама) и тај зид са њеним књигама и многим важним издањима са посветама (од којих ни једна није сачувана).

Једини намештај још чини гардеробер, а ја бих рекла и старинске фотеље да су њене. Сем атмосфере и духовног одслика оних који су међу овим зидовима живели, сви ти предмети одсликавају (након оног логорског искуства) и један потом квалитетно вођен и напокон сређен живот, у оним спокојним шездесетим годинама – када је први пут добила пасош и када су се могли винути у слободу (Русија, Париз), са пуно самосвести о томе ко су, у шта верују, и шта су вредности њиховог и живота уопште. Уосталом, и фотографије са предратних универзитета по Луксембуругу, Бечу и Паризу су прави филм слика. А њене жанр-сцене уз кафу и цигару, или рад у кухињи, такође дочаравају жену потпуно свесну свог места у свету, друштву, али и пређеном животном путу и животном искуству.

Овде је она, дакле, седећи у овој фотељи, разговарала са гостима: поводом интервјуа, за потребе Института рекла „младићу“ М. Н., када је дошао да са њом направи разговор, седамдесетих, или пред крај живота, када је у ову исту собу из Осијека дошла С. М. да је упозна, радећи дисертацију о њој, коју нажалост, никада ни је објавила.

Ипак, како је Стара сама говорила (а што ћемо читати тек после, када је одавно не буде), понекад је „било исувише светлости“ у овом њиховом, малом, љупком стану, и она је онда, притиснута бременом сећања, бежала на Тару, да тамо испише о тешкој истини и искуству које ју је притискало петнаест година од тада, све, све, све.

И тај, на часак, задобијени тренутак самоће у главној соби, био ми је довољан, да је сасвим спознам. Као да сам је лично упознала! Чудан је и осећај да се акварел за њену (последњу) књигу, који је висио, дакле, у овом стану (тада без помисли да ћу ући икада у овај амбијент), налази сада код мене – једино што сам од наследнице спасила (односно, откупила за велике паре, јер је живела у оскудици), са њеном посветом.

Уствари, као да сам упознала М. Ж. лично, тек сад! Додирујући њене предмете, фотографије и документа која је и она узимала, удишући атмосферу њеног духа, још увек и сад задивљујуће очуваног у овом дому. Највише је уствари, од ње и остало овде, где је највише и заслужила, где је и требало.

И колико све има смисла, нарочито, кад удружени трагамо за тим (и неко је за нијансу смелији од мене).

Ето, у тренутку када је отишла из живота и њена другарица која ју је најбоље познавала, стогодишњакиња (захваљујући чијем дугом животу сам барем њу успела да упознам), појавио се књижевничин дом у који сам коначно ступила (одавно желећи то), а у коме је живела преко тридесет година. И ова узбуђења, богатства и доживљаји духа не могу да се мере са тривијалним богатствима обичних људи!

И заиста, кад смо силазиле, са њеног трећег спрата – кроз стакло на међуспра - товима – иако је био мрак, раскошно се осликавало дрвеће и поглед на њену стрму дорћолску улицу, као и на светлост која се упалила на ћошку, из оближње, Јованове, у које је и она, излазећи, гледала свакога дана. Живеле смо у истом крају, а да то нисам знала, па ми је то тим више, све тако блиско, познато и присно, мада и тужно, као заувек пропуштена прилика спознаје једног људског бића.

Да ли је то све што остаје од нас, од наших егзистенција, од тих ситница које живот значе, тих хрпица и успомена једног постојања, осуђених после нас, на нечију милост да се и даље ипак сачувају (па и то само на извесно време), или се углавном сместа, немилосрдно баца! Нису сви нобеловци, ни националне величине, па да се сваки папирић, или амбијент у коме су стварали ови други, побожно чува. Зато најчешће бива – да се комплетно, зарад усељења неких нових, туђинских егзистенција, све стрпа у оне злокобне црне вреће и однесе на оближње сметлиште и контејнере (као што је, нажалост, завршио и највреднији, папирни део заоставштине и ове књижевнице).

А ја сам била срећна да сам и оволико добила – и знајући да ни своје књиге ни папире ускоро нећу имати где чувати, а још мање, да ће за овакве трагове оних за којима опсесивно трагам већ деценијама бити икада оног идеалног места које ће чувати све онако баш како је уметник оставио за собом, и који ће се, упркос најбољој вољи, полагано расипати у времену, преносим све у ову причу, како би то остало занавек сачувано, барем у речима – које једино утешно настављају да одашиљу ту вечну, благотворну енергију и тајну стваралаштва.

(16. фебруар 2021)