Љубиша Јеремић

ИЗВЕСТАН ПОГЛЕД НА БАЛКАНСКУ КЊИЖЕВНОСТ

 

Тема о којој ћемо расправљати на овом скупу широко задире у једну готово недирнуту област, нарочито ако су у питању наше савремене књижевности. Како је сасвим извесно да многи од присутних и више знају и боље мисле о нашим замршеним балканским стварима, ја се осећам обавезан да одмах кажем: моје уводно излагање никако не би требало схватити друкчије него као покушај успостављања извесних тематских назнака које мени (и можда само мени) изгледају незаобилазне уколико желимо да на самом почетку овог скупа расветлимо и његову сврху и његов могући смисао. Успостављање извесних смисаоних координата овога о чему смо наумили данас да расправљамо одиста ми се чини од највеће важности. Јер, ако се без устручавања суочимо са реалношћу, лако ћемо запазити да су у нашој епоси више него икада раније речи Балкан, Балканац, балканско постале готово синоними целих скупина негативних, или, ако баш хоћемо, ружних значења. Такав смо свет, из гледа, и тако се на нас гледа, нарочито оком охолих западњака, да се вероватно сва - ко од нас барем једном у животу нашао у прилици да му буде зазорно што мора да призна да је са Балкана, и Балканац. 

Другим речима, каквог смисла може имати било какав покушај интелектуалног и стваралачког окупљања нас „горопадних Балканаца“ – у окружењу данашње европске скупине друкчијих народа који се успешно хомогенизују на било каквој, често и на веома танкој потки културних или историјских узајамности. Тамо се лако и паметно граде системи попут „Алпе-Адрија“, а мантре као „средњоевропска култура“ очас обједине најбоље духове, док ми, балкански писци, представљамо етничке и државне заједнице чија је новија историја сва од међусобих трвења, сукоба, ратова и омраза; чији, такође, савремени трeнутак, ако већ није у знаку отворених државних спорења, онда свакако подразумева мноштво старих рачуна и потајних надања да ће кад-тад историјски дугови међу нама бити наплаћени. 

То је несумњиво нека логика наше историјске судбине на брдовитом Балкану. То је, такође, онај историјски чвор који од балканских предака преузимају њихови по - томци да би га, шта год чинили, само још више замрсили. А то образује и ситуацију због које нас цивилизовани свет често и лако идентификује као варваре, чак и када се некоме или нечему од нас диви (као што се Гете дивио Вуку Караџићу и српским народним песмама), а наш културни простор види као хаос изукрштаних и неарти - кулисаних утицаја, и међусобних, и оних са истока и запада, и оних из даље или најдаље прошлости. Види нас, укратко, и синхроно и дијахроно, скроз-наскроз као „Балканце“. 

Дабогме, постоји и она друга страна. Хоћу да кажем, није нама тешко да се сетимо чега смо све ми баштиници. Нису ли ове планине ту одмах око нас и изнад нас – за цео антички хеленски свет биле саме „небеске сохе“, што ће рећи, држачи небеса чије присуство одређује укупну представу о свету? У култури тога хеленског света утемељена је добрим делом цела европска цивилизација новог доба, њени културни и научни домети. Један наш стари зналац, класични филолог и пионир балканологије у нас, покојни академик Милан Будимир, истицао је доиста безбројне балканске источнике без којих се не дају замислити темељи данашње европске културе и њено место у свету; са јужног Балкана пре више од двадесет векова кренула је у свет реч школа, па математика, физика, библиотека, а онда и хармонија. Стари научник, удубљен у расплитање нити вековних утицаја разних култура на Балкану и око њега, изнео је пред саму смрт једно своје заветно сазнање, које би морали умети да чујемо и ми данас овде: „Схватио сам – пише он – да нема чистих језика, ни чистих раса, ни чистих нација. Све се меша, и све је помешано“. 

Само корак је одавде до запажања да свако од нас ко говори и пише неким од балканских језика неминовно упућује и прима снопове зрачења других, суседних или претходећих националних култура и језика, и да такво мешање својстава може бити извор виших и толерантнијих облика културе и књижевности, који везују и здружују људе и народе. Није, дакле, Балкан само варварски хаос, или, како такође пише М. Бу димир, „духовна блага не пропадају лако и кад повремено ишчезну са површине“, као што је „стари балкански дух, онај дух који је старој и новој Европи дао слобoду и напредак“, – само привидно ишчезао под „подивљалом балканском површином’’. Стари хелениста и балканолог веровао је дa онај стари духовни корен Балкана „живи и расте“. 

Друкчије речено, размишљање о било којем аспекту балканске културе, па и о књижевности из овога простора, као да је предодређено да се колеба између две крајности. На једној страни, то је крајност која грубо реалистички указује на дезинтеграционе потенцијале тешке и мучне историје балканских народа и на ружне последице те историје по њихове међусобне односе. На другој страни, а то је патетична крајност, находи се све оно што изискује да са трепетом приступимо моћним балканским источницима, чији најјачи траг ипак мора бити баш у нашим културама, језицима и књижевностима; или да чак митомански тражимо своје поре - кло у велелепној антици. Не знам да ли ћу избећи тим крајностима ако кажем да и једна и друга могу бити плодоносна основа за размишљање – размишљање претен - циозно само у правцу једне типологије књижевности: о могућим заједничким цртама, чак важним, суштинским цртама књижевности које су настајале у разним временима, па и у овом нашем, међу разнородним балканским народима. Дакако, постоје балканолошке студије и балканолошки институти, и они обављају своје послове. Али, колико је много критички необрађеног књижевног простора на којем су, тако рећи, и голим оком видљиви: и узајамна прожимања балканских књижевности, и постојање целих скупина заједничких мотива и тема, и сијасет прилика да се охолом европском погледу подастре типолошки пресек једног стваралаштва које има заједничке корене, а уноси нове и неочекиване облике и тематику у савремену књижевност! 

Нека ми сада буде допуштено да подсетим на то да наше књижевности нису биле баш сасвим лишене ове врсте самосвести. Да подсетим, рецимо, на такве појаве у српској књижевости као што су дела Боре Станковића или Иве Андрића, интерна - ционално позната. Неће бити никакво откриће ако кажем да је културно окружење из којег је Станковић лучио своју познату тематику, то јест, све оно што се традиционално везује за представе о „старом Врању“ и „старој Србији“, заправо, окружење балканске староварошке културе распрострањене преко националних граница, у чијем вредносном кодексу Станковић и открива извор своје трагичке визије. О томе је писао већ Јован Дучић тридесетих година двадесетог века, с генијалном интуицијом да се природа уметности Боре Станковића најбоље може разумети у широким балканским размерама у оквиру разликовања приповедача „источњака“ и приповедача „јужњака“. Дучић то не каже, али је очито да се оваква његова подела 

мора односити на простор шири од српске књижевности, заправо – на балканску књижевност. Исто тако, традиционална тема сукоба Истока и Запада у делу нашег нобеловца Иве Андрића добија драгоцено осветљење у познатом тумачењу Исидоре Секулић из двадесетих година (Исток у приповеткама И. Андрића). Андрићева приповетка је – пише Исидора – „западно уметничка по строгости плана, личном тону, савршености композиције и стила“, али је и Исток по свему што је у њој „документ и поезија“. Дакле, тек мешавина западњачке уметности „форме“ и „језовите источњачке скаске“ (једна мешавина могућа само у ветрометном окружењу балканске културе) могла је да произведе високу уметност приповедања. 

Колико великих или значајних дела балканских књижевности тражи баш овакав, исидорински начин читања, да би уопште могла бити схваћена и изван уских граница свог изворног зрачења у сопственом етничком окружењу? Шта би све требало – а могли бисмо, јер имамо и ваљаних подстицаја у већ учињеном – да урадимо да бисмо приволели свет да нас чита на овакав начин? 

Или, ако дозволите, – примери из нове српске књижевности. Природа и статус балканске културе, схваћене на фону шире европске цивлизације, дуго су већ предмет уметничке пажње неколицине наших прозаиста. У делу једног од лучоноша модерне српске књижевности, Миодрага Булатовића, у серији његових романа која је започета сјајном књигом Херој на магарцу, балканска тематика је уметнички зазвучала у моћном интернационалном сазвучју; и кад је реч о светским ратовима, и кад се захвата модерни тероризам, Балкан и Европа су у непрестаном сучељавању и про жимањуиусамим Булатовићевим ликовима и у свим његовим романескним темама. Код таквих, пак, као што су Драгослав Михаиловић (Петријин венац) или Видосав Стевановић (Нишчи) сучељавање балканске и западноевропске културе је прикри вено, оно је источник драматике и напетости у судбинама књижевних јунака (Петрије, рецимо), или у судбини самог језика (Стевановић у поменутом роману активира српски језик у целој дужини његовог трајања, од средњовековно-црквеног, до мо дерног уличног говора, налазећи у њему трагове и старог византијског, и новијег западњачког утицаја). Насупрот овима, аутори као Б. Пекић (Златно руно), С. Селенић (Писмо-глава, Очеви и оци), или М. Павић у фамозном Хазарском речнику, користе своје импозантно инте - лектуално, чак научно владање предметом да би уводили мотиве односа, суко бљавања и прожимања балканских и других култура у само средиште своје романескне проблематике, у чему је свакако најдаље отишао Пекић, који у вишетомном и вероватно још увек недовољно ваљано прочитаном Златном руну истражује и судбину античког мита у својим многовековним рома нескним историјама. 

Сада већ можемо и овако рећи – јесте доживљај када на страницама Селенићевог романа Очеви и оци читамо како нас, Балканце и Србе, види једна луцидна Енглескиња, и ово је утолико упечатљивије што знамо да се тај део Селенићевог романа ослања на аутентичан документ; али је исто тако узбудљиво када видимо на страницама ове књиге (а то је већ ствар Селенићевог мајсторства) и како Енглези изгледају нама, када их ту пронађемо дубље усађене! 

Овакве странице нове српске књижевне уметности као да носе у себи притајен али добро инсталиран подстицај за једно ново, цивилизованије читање и разумевање књижевности и културе са Балкана.

Свакако, питање о балканским књижевностима неизбежно садржи и питање о судбини књижевости такозваних малих народа, писаној на језицима скученог поља дејства. Ово питање као да нас гура ка крајности једног трезвеног песимизма, поме - нутог на почетку. Али данас знамо да се питање о књижевностима „малих“ народа, које су нужно биле без континуитета у својој историји, и обележене заостајањем и убрзаним настојањем да се укључе у токове „великих“ европских књижевности, – да се такво питање поставља са једног становишта које нема ваљаног оправдања. Са становишта, наиме, које подразумева старе илузије европских просветитеља XVIII века да се укупна светска култура, па и књижевност, крећу ка истоветном јединственом високом циљу, па у трци ка том циљу – а учествовање је обавезно – једни народи имају мање среће (и памети) а други више (Французи, дабогме, највише будући да је просветитељство француска ствар), док се сви књижевни правци, епохе, врсте и подврсте, жанровски системи књижевности морају у сваком случају поновити у истом гвозденом редоследу. Познати теоретичар културе Јуриј Лотман убедљиво аргументише против таквог становишта, налазећи да је оно неодрживо већ у емпиријској равни. Одиста, ако ишта, савремени свет нам пружа слику такве шароликости култура и књижевности, и такве разноликости културних вредности, да се прилично лако можемо ослободити притиска старинског учења о „заостајању“ и обавезном „убрзаном/скраћеном развоју“ књижевности малих народа. Књижевно стваралашто, наравно, и човечанства у целини, и појединих народа у њему, а посебно као појединачно остварење индивидуалног духа и дара, није никаква утрка стилова, праваца и жанрова, оно може бити само у једноме утакмица – у изврсности, савршености, ширини хуманитета који изражава. 

Ту већ шансе култура и књижевности са периферије великих културних басена, па и оног европског, и нису тако безначајне. Такве „периферне“ књижевности, као што је у наше доба и балканска, уносе значајне новине, шире стваралачке хори зонте, богате светско наслеђе открићима или васкрсавају одавно замрле и истрошене видове културне баштине. У српској књижевности тако су одиста изненађујуће и мимо европских токова оживели пикарски роман или мемоарско-авантуристички путопис XVII– XVIII века под пером Ј. Игњатовића у деветнаестом, или М. Црњан ског у нашем веку. Књижевност са Балкана у целини, са својим јединственим ста ро балканским источницима, сличним национално-историјским окружењима, и типо лошким подудар ностима, можда је пуна таквих изненађења. Само уколико научи мо да је као целину у којој је све измешано посматрамо. 

Ја заиста не знам колико је моје виђење смисаоних координата за разговор о балканској књижевности прихватљиво за све који о томе размишљају. Нисам сигуран ни колико ми је самом пошло за руком да се у овом сасвим уопштеном уводу провучем кроз крајности које сам као иглене уши поставио пред себе. Знам само то да би допринело осмишљавању оваквих расправа када бисмо само помислили да су можда баш писци са Балкана на потезу, као што су недавно били латиноамерички. Разуме се, ако им то дозволи историја, и даље ненаклоњена, нарочито онима који су овом скупу и домаћини. Авај! 

(Реч на отварању симпозијума: „Мој поглед на балканску књижевност“, Борски сусрети балканских књижевника, септембар 1988)