Љиљана Лаиновић

ПОРТРЕТ ОД ХИЉАДУ МАРАКА

 

Негде уочи Ускрса ове године, јавили су ми из Музеја и галерија Подгорице да је издата поштанска марка: Умјетност у Црној Гори кроз вјекове 2020. Цветко Лаиновић.

То ме је посебно обрадовало пошто се у априлу ове године навршило 90 година од рођења и 15 година од Цветкове смрти. На неки начин то је круна за његов огроман стваралачки рад. 

Сликао је и писао сваког дана, не чекајући инспирацију. Осим белих слика по којима је препознатљив и јединствен у свету, био је и одличан портретиста. Урадио је више од десет хиљада портрета у оловци и уљу. Његови радови налазе се расути по целом свету: приватним колекцијама, јавним установама, музејима и галеријама. 

Познавати га и живети са Цветком била је привилегија. Све нас је дирнуо својим шармом и пажњом. Живели смо заједно скоро две деценије, а као да смо проживели неколико живота. Поред тога био ми је и професор ликовног у подгоричкој гимназији. 

Ко год би ушао у наш дом, скоро свакоме би урадио портрет оловком или поклонио цртеж, што је чинио и на свим сликарским колонијама, као и приликом окупљања пријатеља и познаника на разним прославама. Радио је то са лакоћом и љубављу. Његови портрети су имали карактер. Цветко нам је улазио у душу, читао мисли. Сећам се негде крајем деведесетих дошао нам је у госте књижевник Чедомир Мирковић са супругом, у то време је био и директор „Просвете“, Цветко им је радио портрете током вечери. Када је урадио Чедомиров портрет, позвао ме је Чеда и рекао – „Погледајте Љиљо, ухватио ми је две мисли у очима“. 

Како је Чедомир тих дана предао текст за своју нову књигу издавачу, одмах га је позвао, иако је било близу поноћи, и замолио да сачека са штампом јер ће му послати портрет који му је Цветко управо завршио, да буде у књизи. 

Мени је урадио преко педесет портрета у оловци и четири портрета у уљу, сви су они психолошки нијансирани. Током јула 1993. Цветко и ја смо имали заједничку изложбу у Котору у њиховом Културном центру, били смо гости фестивала дечијих позоришта из целе наше тадашње земље. На фестивалу је присуствовао велики број културних свараоца из филма, позоришта, књижевности, међу којима: Муци Драш - кић, Милан Караџић, Јагош Марковић, наш велики дечији песник Љубивоје Ршумо - вић, глумица Вјера Мујовић, песникиња из Котора Дубравка Јовановић, као и многи други, Цветко им је свима урадио портрете, као и деци глумцима и многим Кото - ранима. За тих недељу дана урадио је више од 45 портрета. Претпоследње вече фе - стивала била је приређена свечана вечера у Прчњу, а како је било врело лето на вечеру се ишло тек око десет сати навече, јело се пило забављало до пред зору. Тамо сам чула да ће сутра сви Цветкови портрети бити приказани на телевизији. Вратили смо се у хотел „Фјорд“ у рану зору, сећам се да смо у аутомобилу били напаковани нас седморо-осморо и певали: „још не свиће рујна зора...“ то је било све, само не певање, јер смо сви остали без гласа. 

По доласку у хотел замолила сам Цветка да и мени уради портрет, пошто сам сваког дана била „малтретирана“ од раног јутра, од његових модела, који би од седам ујутро звонили на врата наше собе да буду портретисани. Он је помислио да нисам нормална – „ Какав портрет сада у ово доба, нема шансе, а немам ни услова“, правдао се слабим неонским светлом, и тд. „Богами мораш“, била сам изричита, и урадио ми је најбољи портрет икада. На портрету испод Цветковог потписа назначена је и сатница, стоји – 3 h, 9. VII. 93. Котор. 

Пошто ми је урадио портрет, Цветко рече: „Жено ако сада погодиш шта ја видим на овом портрету, добићеш хиљаду марака“ (немачке марке су тада биле у оптицају). Ја сам се трудила да запазим све што сам могла, али нисам успела да видим оно што је требало. „Жено, жао ми је, изгубила си, овај портрет изгледа као да је ура - ђен у уљу“ рече Цветко. Ујутро око осам, сишла сам до рецепције где су се предавали Цветкови портрети за тв снимање и налетех на Јагоша Марковића – „Види Јагоше и ја добих портрет“. Јагош, гледајући га рече: „ Дивно Љиљо, као да је рађен у уљу.“ 

За време трајања Цветкове самосталне изложбе у нашем Културном центру у Паризу 1995. у предаху од разгледања галерија и музеја Париза, отишли смо на ручак са Зорицом Терзић, радила је у нашем културном центру. Одвела нас је у латински кварт, у неку конобу, тада врло ексклузивно место, ми смо се изнедадили, као да смо се нашли у Далмацији или на Сицилији, распаљен камин у јулу, дрвени огромни столови, бурад вина, пршуте, огромни црни хлебови, као да су печени испод сача. Рекла нам је да је власник корзиканац. Познавала га је одраније, јер је доводила наше људе тамо. 

У пријатној атмосфери, уз добра вина током ручка појавио се и власник ресторана. Нешто касније, Зорица и ја предложиле смо Цветку, онако веселе и расположене, да уради портрет том необичном човеку. Цветко нам одбруси: „Не пада ми на памет, нисам ја улични цртач, уосталом овде смо да се опустимо, а и немам с чим да радим“. Када смо се још мало поднапили, атмосфера се поправила, те ја поново замолих Цветка за портрет власнику ресторана, и Цветко за дивно чудо пристаде. Зорица је довела Корзиканца, упознала га са нама и замолила да се набави све што је потребно за израду портрета у оловци. Све је убрзо набављено и власник је дошао са прибором. Цветко је добро говорио француски и Корзиканац и он су необавезно ћаскали и Цветко је почео да му ради портрет. У једном тренутку Цветко је стао и рекао: „Господине да ли могу нешто да вам кажем?“ После његовог пристанка Цветко је још дуго ћутао, цртао, а онда рекао: „Господине ви сте рођени убица“ Шок!!! Човек је такође ћутао пар минута, а онда рече: „Да, у праву сте, годподине, ја сам био у Легији странаца 15 година, све те смрти су у мојим очима. Цветко је довршио портрет без речи, био је одличан. Ни Цветко ни нас две дуго нисмо могли да се саберемо. Цветко је рекао да се и сам уплашио, и да више никоме, никада, ништа више неће рећи. 

Ово су само неке успомене из нашег занимљивог живота.