Добрица Ћосић о српском културном простору – Писмо Добрице Ћосића Влади Стругару

ДОБРИЦА ЋОСИЋ О СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ПРОСТОРУ

 

Крајем октобра, тачније: 29. и 30. октобра 1998, у Бијељини је одржан научни скуп о српском духовном простору. Организовала га је Академија наука и умјетности Републике Српске, уз сарадњу с водећим културним и научним установама са целокупног српског духовног простора. Припремајући се за овај скуп, на коме је имао запажено излагање, Добрица Ћосић обратио се писмом историчару Владу Стругару, академику српском и црногорском, с молбом да размотри и критички оцени његове основне тезе. Стругар и Ћосић су били ратни другови и послератни пријатељи. Иако су обојица живели у Београду, имали су обичај да своје ставове о различитим политичким или научним дилемама један другом износе у писаном облику, својеручно. Тако је настала обимна кореспонденција коју је, с коментарима и допунама, објединио и објавио Миливоје Павловић у књизи „Писма с двоструким дном“ (издавачи Завод за уџбенике Србије и Службени гласник). Та књига имала је запажен одјек и била овенчана Наградом за уметност Вукове задужбине. 

Из те књиге преносимо Ћосићево писмо Стругару од 25. октобра 1998. Писмо је документ програмског карактера и садржи пресек драматичних историјских тренутака у којима се тада (а и сада) налазио српски народ и нуди извесне идеје о модалитетима консолидације његовог пољуљаног духовног положаја. Читалац ће се уверити у актуелност појединих идеја и у данашњем времену, као и у валидност Ћосићевих оцена о последицама територијално-етничког прекомпоноваља на Балкану. 

Ћосићево писмо преносимо у целини, а радозналији читалац може пронаћи детаљније напомене и коментаре у наведеној Павловићевој књизи.

Драги брате Владо, 

У вези са прекјучерашњим разговором у Академији, на коме си поделио моју забринутост за стање Српства у овом драматичном историјском тренутку, шаљем ти неколико својих теза у којима сам нашу заједничку запитаност покушао да претворим у истинско интелектуално искушење. 

Као што знаш, Академија наука и умјетности Републике Српске организује у Бијељини скуп са темом „Српски духовни простор“. Задужили су ме да припремим неколико уводних напомена за тај разговор, тачније, да сачиним неку врсту инвен - тара нашег историјског тренутка и изнесем своје мишљење о природи и карактеру српске културе и српског духовног идентитета. Реч је о темама којима се, иначе, бавим дуже време, а сад сам, на љубазну молбу прекодринске браће, био принуђен да објединим, разрадим и бацим на папир своје идеје. 

Хвала Ти што ћеш пажљиво ишчитати тезе које чине, можда, мој најзна - чајнији интелектуални став у последњој деценији. Верујем да ћеш у том тексту препознати неке од идеја о којима смо разговарали током ове године, чак и током читаве деценије, а можда и неке од Твојих ставова и сугестија.

Стало ми је да чујем Твоје мишљење како бих избегао ризик да се загубим у тематском пространству са нужним упропашћавањима, и како не бих подлегао „патетичној нејасноћи“ коју условљава агонија у којој се налазе српски народ и српска држава. Да бисмо сврсисходно размишљали о српском духовном простору данас, потребно је, по мом мишљењу, да што јасније сагледамо шта је српска нација данас, шта чини њено духовно биће и културу, у каквом свету и с каквим изгледима се заснивају духовни живот и идентитет данас. 

Дакле: 

Вековима дијаспоричан српски народ, који је турска сила разбацала по Балкану и Подунављу, у последњим деценијама двадесетога века, опет силом – сада хрватском, муслиманском и албанском, уз одлучујућу америчку и европску подршку – доживљава националну концентрацију. Српски народ се интегрише и хомогенизује; сабија се и заокружује свој животни простор, који добија етничке границе. То је епохална промена у бивствовању српског народа; та промена условљава стварање нове националне државе са етничким границама, али не и етнички чистом територијом, која само за агресоре може бити спорна.

Дијаспоричност српског етноса и живот под страним поробљивачима, с Првим српским устанком и низом буна и устанака Срба у Босни и Херцеговини, као и ослободилачки ратови Црне Горе, условили су стварање националне идеологије засноване на ослобођењу и уједињењу српског народа у једну државу. Та идеологија се касније лако поистоветила са југословенством. Читав двадесети век Срби су посветили остварењу југословенског циља; створене су и срушене две Југославије, да би у последњој деценији двадесетог века и национално-државна и револуционарно социјална идеологија доживеле потпун пораз. 

На југословенском тлу историја је у овом веку делала сумануто. Срби су прогнани из Северне Далмације, Буковице, Равних Котара, Лике, с Кордуна, Баније, из Славоније, доброг дела Босанске Крајине, Мостара, Сарајева, са Косова и Метохије... 

Преостали Срби у Босни и Херцеговини сада живе у Републици Српској, у „дејтонској“ држави, под окупацијом НАТО пакта, у напетој неизвесности и без могућности скорог уједињења са матицом. 

Територијалну интеграцију и хомогенизацију српског народа, као последице Хрватског и Босанског рата и албанског геноцидног насиља које траје читаво столеће, пратиле су несагледне личне и породичне трагедије скоро милион Срба. Али, шовинистичко зло од којег страдамо има и своју позитивну дијалектику: изводи нас из државног провизоријума у ком смо као кривци провели седам деценија и приморава нас на стварање друштва и државе по сопственој мери и снази. Патње и страдања које су претрпели и трпе Срби прогнани са својих огњишта, доносе и позитивне историјске промене. Дијаспоричан српски народ, изложен ксенофобији других народа, обесправљен, потчињен, асимилован – који је трпео неправде и страдања и узвраћао осветама за геноцид – згушњава се на свом животном простору који може цивилизацијски и културно да покрива и економски развија, а који за суседе, изузимајући агресоре и освајаче, не може бити споран. Ступили смо у период територијално-етничког прекомпоновања, можда и државнополитичког консолидовања балканског простора. Рекао бих да је пред нама раздобље смиривања међунационалних напетости трајног решавања национално-државног питања. На најгори начин решавају се вековни хрватско-српски и албанско-српски спорови и сукоби. Приводи се крају закаснели процес стварања националних држава дијаспоричних балканских народа који су империјалистичке силе некада спречавале, а сада га диктирају по својим стратешким интересима. У том процесу биће, ваљда, коначно решено и српско национално питање: стварање државе српског народа. Прва претпоставка стварања суверене демократске државе српског народа у садашњим условима јесте промена политичког поретка у Србији и усаглашавање националне политике Србије са интересима Европе, Америке Русије. 

На тлу бивше Југославије данас се према српском народу, његовом духовном идентитету и редукованом интегритету, уз проусташку Хрватску и милитантно католичанство, изразито претећи поставља милитантни ислам бошњачке државне и религијске идеологије са подршком светских исламских центара и под америчким патронатом. 

Двадесети век за српски народ окончава се и губитком Косова и Метохије. Не разматрајући овом приликом питање зашто и како се то догодило, и да ли је то био једини могући исход албанске агресије на српску земљу, сам губитак Косова и Метохије представља преломан, епохалан догађај. Њим се поништава смисао српских ратова из 1912. и 1913; поништавају се огромна финансијска и материјална улагања Србије у индустријализацију, просвету и урбанизацију Косова и Метохије после Другог светског рата; обесмишљавају се и велике људске жртве дате овога лета и јесени да би се угушио сепаратистички устанак Албанаца. Државно политичком националном капитулацијом пред ултиматумом НАТО пакта, потписаном 13. октобра ове године, слама се херојска ослободилачка историја српског народа која му је давала величину, али и одређивала високу цену постојања. Српском народу се одузима суштински део интегритета. Он остаје без реалних духовно моралних одредница његошевског етоса свог трагичког хибриса. 

Октобарску капитулацију у Белом двору прати домаћи цинизам: ултимативна капитулација слави се као политичка победа, а државничко слепило као државничка мудрост. Тако се национална трагедија преводи у националну гротеску политички скеч. Српски народ, који су до костију понизиле сопствена власт и светске силе, као кривац и немоћник ступа у раздобље које бих назвао – окупација у патикама, с бомбама над главом у коју нишане шиптарски снајперисти. Наступа време националног потчињавања и принудног прилагођавања, које ћемо морати да прихватимо као животну неопходност док некој светској сили наша моћ да храбро и достојанствено трајемо не буде кориснија од нашег понижавајућег постојања. 

Губитком Косова и Метохије, што значи и културне и уметничке баштине на том тлу, а после анексије српске духовне баштине на тлу садашње државе Македоније – чије постојање начелно не сматрам спорним – српска култура губи главнину свог средњег века. Српски народ је једини европски народ који у другој половини двадестог века губи свој „златни средњи век“: то су верске, културне, градитељске и уметничке вредности, које представљају врхове византијско-српске цивилизације. Неки највиши културно-историјски садржаји вредности српског идентитета, постојаће само у српској имагинарној библиотеци и српском имагинарном музеју. Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница – постаће нови Хиландари. Приморани смо да та величанствена дела српског средњег века утемељимо у своје духовно биће и сачувамо их као садржај свог идентитета онако како чувамо Хиландар, Душанов законик и Мирослављево јеванђеље. Ту чињеницу епохалног значаја напомињем без помисли на било какво ратоборство и ревандикацију, али са уверењем да је она једна од темељних претпоставки нове националне самосвести коју Срби треба да заснују на енергији разумне наде, с циљем што бржег изласка из пораженичког мамурлука и очајничког нихилизма. Историја нема тачку ни на једном поразу и ни на једној победи. Из њених дубина и висина долази непознато неочекивано. Примарни идентитет Срба као словенског и хришћанског етноса и нације, у свом миленијумском опстајању претрпео је многе промене, преображаје и ерозије. Под примарним српским идентитетом данас подразумевам: византијско православно средњовековље, чији је врх светосавска духовност; сакрално градитељство и уметност; народно стваралаштво, чији је врх епска поезија; косовске митологеме; борбено-ослободилачки етос; патријархалну сеоску цивилизацију; књи - жевно стваралаштво на вуковским постулатима.

Објективна одредница српске културе није простор него време. Срби се као етнос крећу простором, а живе, мисле и стварају у времену. Стваралаштво Срба разастире се од Хиландара до Сентандреје и од Поганова до Крке, а траје осам векова. Српска култура нема једно средиште; она има више средишта, а већина тих средишта није више на њеној националној територији. Духовни лук српске културе разапиње се од Савиног „Житија Светог Симеона“ и Доментијанових житија до надреализма и данашњих постмодерниста. И традиције су темпоралне, а не просторне и топонимијске. 

Српска култура је гранична култура која је била и остала изложена утицајима спољних чинилаца и суседних култура. Спољни чиниоци били су и плодоносни и разарајући. Напори за очување духовног идентитета морају данас бити снажни и промишљени, али не смеју тежити затварању ни бити замућени ксенофобијом. Чувајући националне културне вредности, самобитност и различитост, српска култура треба да остане отворена за спољне подстицаје и универзалистичке утицаје; при томе се мора разликовати америчко-мондијалистичка супкултура од аутентичних култура Европе, Русије и осталог света.

Нагон за разликовањем је један од егзистенцијалних нагона људског бивствовања. А разлике међу народима остварују се идентитетом. Духовни идентитет се, пре свега, остварује на свом језику и грађењем на свом тлу све док свет не освоји – ако га освоји – кибернетичка цивилизација са својим системом значења. Духовни идентитет подразумева поштовање живих, трајних традиција и известан континуитет и када се он превазилази, па чак и кида, као што је случај са развојем српске културе, која је по свом садржају култура континуираног дисконтинуитета.

Духовни идентитет као темељ и самосвојност, основа је оне вредности која једном народу даје значај и место у култури људске заједнице, доноси му уважавање и поштовање, даје право на гордост и достојанство. Духовни идентитет је корен колективне егзистенције и стабло нације. Али, духовни идентитет није вечно осећање и коначно стање садржаја, потреба, обичаја, навика. Духовна ограђивања су немогућа и антиљудска. Ксенофобија је аутодеструктивна и понижавајућа; она је предиспозиција за злочин. 

Култура није систем трајних вредности, традиција и циљева; она је процес изложен унутрашњим и спољним енергијама и чиниоцима. Српска култура није „једноосновна“ и етнички самобитна у свом историјском трајању, што сматрам позитивном основом за њен даљи развој. 

Српско духовно биће разламало се државним границама, државним порецима и њиховим сменама. Раскидали су се традиције и континуитети, стварале разлике и расколи, не само просторно и генерацијски него, последњих деценија, међу годиштима. А техничко-технолошке револуције наше цивилизације, с науком као одредницом и покретачем развоја, са супкултуром, потрошачким хедонизмом и нихилизмом као последицом слома есхатолошких идеологија, разарају и преображавају духовни идентитет нације, маргинализују његову аутохтону културу, чинећи је и анахроном. У духовном животу младих нараштаја српског народа национална култура постаје школска обавеза, предмет који се мора положити. Народна књижевност и вредности културне баштине су ствар струке, а не духовна потреба и садржај примарне свести. Ни савремена национална књижевност више нема битну улогу у духовном животу младог нараштаја. И она се ограничава на узак интелектуални слој, претварајући се, такође, у струку. Савремена ликовна и музичка уметност имају све мања и све безначајнија обележја тла и средине у којима настају; и тематски и стилски се универзализују. На тај стваралачки процес није могуће и не треба утицати.

Српска култура, заснована у немањићкој држави на православној вери, прошла је кроз неколико развојних периода. Преображавала се, удаљавала од православља и манастирства, приближавала се модерном добу, западноевропској, тачније, романско-германској култури, материјалистичкој и рационалистичкој цивилизацији, настојећи да сустигне духовне и културне мене и токове западноевропске културе. Стварно сустизање западноевропске уметности остварило се у другој половини двадесетог века. Српска култура у области уметности и хуманистичких наука, које нису условљене великим материјално-финансијским улагањима, сустигла је уметност и идејне токове западних народа и савремене светске цивилизације. Ми смо први српски нараштај после краја византијске епохе који је сазнајно-стваралачки сустигао европске и светске духовне токове и кретања. 

У овом часу немам храбрости да пророкујем будућност српске културе, која с православном вером твори духовни идентитет српског народа. Она ће делити судбину српског друштва, али не у потпуности. Духовно стваралаштво подлеже и позитивном и негативном утицају економије и политике, слободе и неслободе, али свагда задржава и аутономију, развија се унутрашњим мотивацијама, аутогенезом и властитом динамиком, коју више од објективних условљавања одређују појединци – стваралачке личности, снагом свога дара и убеђења. Духовно стваралаштво над - живљава ратове, националне и духовне кризе, победе и поразе; оно је индивидуално до највишег ступња. Стваралачки геније није условљен стањем нације и друштва на чијем језику мисли и ствара. Нашу одговорност за будућност нације, њеног духовног идентитета и развојног потенцијала видим данас у афирмисању и развоју сваке стваралачке и научно-проналазачке могућности. Појава названа „одлив мозгова“ несагледно уназађује српско друштво и његову културу. Поред одбране српског духовног простора и идентитета, највећа брига треба да нам буде обезбеђивање објективних услова за развој индивидуалних стваралачких могућности, особито у младим нараштајима. 

Наше доба има неке сличности са добом у ком су се сусретали, сударали и прожимали хеленизам и хришћанство. Тада су пагански богови умирали пред хришћанским Богом. Сукоб хеленизма и хришћанства родио је византијску цивилизацију. Живимо у времену темељних преображаја света и настајања нове цивилизације. Хришћански Бог узмиче пред кумирима материјалистичко-техничке и потрошачке цивилизације. Папа Војтила је привео крају претварање католичанства у световну идеологију и политику хегемонизма. У земљама у којима је владао атеизам бољшевичког социјализма, „на рушевинама система нада и душа“ обнавља се православно хришћанство са идеолошким ревандикацијама. Ислам је последњих деценија у експлозивном ширењу, са снажном фундаменталистичком, 

ратничком струјом, која озбиљно прети народима који не верују у Пророка. „Нови светски поредак“, под окриљем идеологије људских права и са хегемоном света – Сједињеним Америчким Државама – устремљује се у прави крсташки поход на Русију и њене просторе. Модерна супкултура, чија је домовина САД, помоћу електронских медија и компјутерских комуникација постаје владајућа култура данашњице. Рушење традиција схвата се као постулат прогреса. 

Георгије Флоровски сматра да је „наше доба критично доба, доба кризе и неразрешивих напетости... Ако уопште постоји нека историјска будућност, може се лако десити да та будућност буде намењена некој другој цивилизацији, вероватно оној која ће бити потпуно различита од наше”. Ако је ова мисао тачна, а мислим да јесте, нама савременицима, с „нелагодношћу припадања једном свету у преображају”, припада и изазов стваралачких одговарања на захтеве будућности. 

До скорог сусрета, на којем ћемо детаљније размотрити утемељење и носивост мојих ставова, као и Твоје евентуалне примедбе, срдачно Те поздрављам.

Београд, 25. октобар 1998. 

Твој 

Добрица Ћосић