Јован Делић

ПОСЉЕДЊА НОЋ ЗА РАДНИМ СТОЛОМ

Те ноћи 17. маја 2014. године сјео је Добрица Ћосић за свој радни сто чврсто ријешен да доврши рукопис књиге с којом се у посљедње вријеме носио. Завршавати посао – то је била једна од његових радних лозинки, наслијеђена од предака. Што можеш урадити данас, не остављај за сјутра. Сјутра је непоуздано и несигурно. Сјутра је варка. Ако не завршиш за дана, пред тобом је ноћ – идеално доба за суочавање са собом и са истином.

За столом је остао до три ујутро, већ 18. маја. Био је уморан и задовољан. Рукопис је завршен. Тачка је стављена. Може да крене на заслужени починак.

Легао је који минут иза три с осјећањем човјека да је завршио овоземаљске послове. Нема недовршених рукописа; има несређених и недорађених. Била је то прва ноћ, прво јутро, да лијежи с тим необичним осјећањем.

Шта је Добрица Ћосић доживљавао у сну између три и осам 18. маја 2014. године, нико никад неће поуздано знати. Извјесно да се у тих пет раних јутарњих сати, у сну, преселио на онај свијет. Готово истовремено стављена је тачка на по- сљедњи рукопис, засад тајанственог наслова и садржине, и на живот. 

Да ли је могућа смрт као утопија? Стварно и могуће – тако гласи наслов једне забрањиване Ћосићеве књиге.

Са социјалним утопијама у књижевности Ћосић се опростио својим анти утопијским романом утопијског наслова – Бајка (1965) – и помало ироничног поднаслова – „Роман о трагању за будућим временом“; романом који је имао огромну – преломну – улогу у пишчевом интелектуалном и књижевном развоју. Иза Бајке до лазе: Време смрти (тетралогија, 1972–1979), Време зла (трилогија: Грешник, 1985, Отпадник, 1986 и Верник, 1990), Време власти I (1996) и Време власти II (2007), романи који већ насловима упућују на трагично доживљавање и визију историје и човјека у њој. То је доба потпуног раскида с усрећитељском идеологијом и суочења не само са идеолошком, већ и са историјском лажи. Идеја револуционарног напретка показала се као горка варка, а „подвале су имале привид прогреса“. Бајка је била књига писана „само за себе“;„нека помамна катарза“ без које писац не бимогао даље да ради „на циклусу романа о људској судбини на српској земљи у овом веку“. 

Тек помамном катарзом, којом је прошао кроз антиутопију, тек раскидом с наивним оптимизмом идеологије напретка, писац се могао креативно суочити са својим вијеком, са Првим свјетским ратом, а онда и са идеолошким драмама свога доба. Ћосић је одмах послијеКорена(1954) покушавао да настави сагу о Катићима, али је доживио снажан „отпор материјала“. Морао се претходно ослободити идеолошке магле у којој је живио и којом је био заробљен. Бајка је донијела то осло- бођење. Ћосић је онда могао да склапа своју књижевну визију вијека, јединствену у српској књижевности.

Већ три прва Ћосићева романа посвједочују аутентичног романсијера коме је роман основни, практично једини белетристички жанр и вид комуникације са сви јетом и историјом. Сваки од та три романа значи битан помак у развоју овога жанра код Срба послије Другог свјетског рата. У наслову Ћосићевог првјенца Далеко је сунце (1951) интонациони и смисаони акценат је на лексеми далеко, што значи – тешко достижно, па и недостижно. То је први роман који дочарава драматичан сукобунутарпартизанскогпокретаиуносисумњуусмисаожртве,проблематизујући партизански морал, пријеке судове и стријељања. У томе је – како би рекао Иво Андрић – његова човјечност. Жртва узраста до трагичне величине, а Гвозденово стријељање је најпотреснији догађај не само у овом роману. Лик младог интелектуалца Уче један је од најуспјелијихисудбинскинајречитијихјунакасрпске ратнепрозенесамотогадоба:Учаговорикакојењеговдједједвастигаодасеожени и да роди Учиног оца, па погинуо у рату; затим се и отац врло млад оженио, стекао једнога сина и погинуо. Уча је неожењен, па се његовом смрћу гаси лоза Живића, а око презимена Живић затитраће иронија судбине. У Учином лику историја се понавља као понављање смрти, све до затирања живота и породице. У овом лику се слути доцније развијена и остварена трагична визија историје. Роман је преведен на тридесетак језика, а само у тадашњем Совјетском Савезу штамапан је у 1.600.000 примјерака. 

Корени (1954), кратак су поетски роман који уноси ток свијести, унутрашњи монолог, полиперспективизам и вишегласје у српски роман средином педесетих година; сав је у сукобима и драматичној напетости унутар породице Катић кроз коју се преламају социјално-политички потреси времена, митски сукоби међу браћом и оца са синовима, еротска драма и драма рађања, односно без дјетности и продужетка породице. Корени са Катићима и Дачићима постаће полазиште за романсијерски подухват којим ће Добрица Ћосић од 1972. до 2007. године успоставити своју јединствену романсијерску визију XX вијека. За Корене је Ћосић добио Нинову награду, чиме је промовисан у једног од најзначајнијих српских и југословенских романсијера. 

Тротомни роман Деобе (1961), већ ће својим насловом, активирати архетип ко - јим ће се означавати српски национални усуд кроз вјекове и времена, мада ће доча рани догађаји бити просторно и временски локализовани на Други свјетски рат и самоуништавајући национални сукоб између партизана и четника у Србији. Није случајно што ће доцнији Ћосићеви романи имати лексеку време као кључну одред - ницу у својим насловима; што ће ријеч време одзвањати као прва ријеч свих шест књига Пишчевих записа: Време наде (1951–1968); Време искушења (1969–1980); Време отпора (1981–1992); Време власти (1992–1993); Време пораза (1993–1999) и Време змија (2000). Деобе су, упркос прејакој идеолошкој обојености, наговијестиле и својим обимом Ћосићеве вишетомне романе којима ће бити остварена књижевна визија историје земље и народа. Управо га је због те књижевно успјеле остварене ви зије историје високо цијенио један од најзначајнијих српских писаца друге половине XX вијека – Борислав Пекић. За овај роман писац је други пут награђен Ниновом наградом. 

Ћосићеве стваралачке заокрете, а посебно његову богату публицистику, лакше је разумјети на фону пишчеве богате биографије. Доброслав Добрица Ћосић рођен је од оца Живојина и мајке Радмиле у селу Велика Дренова фактички 4. јануара 1922, а вољом дједа Јефтимија официјелно 29. децембра 1921. године. Завршио је Воћар - ско-виноградарску школу у Александровцу, па средњу пољопривредну у Букову код Неготина, гдје ће постати скојевац и написати прве чланке. Од 1941. активан је у партизанском покрету отпора, прво као илегалац, па као комесар Расинског парти - занског одреда. Од 1944. је у Београду, занесен политиком у којој је врло брзо на - предовао до члана Централног комитета Комунистичке партије Србије и републи чког и савезног посланика (дванаест година). Припадао је најужем кругу сарадника Ми - лована Ђиласа који је на Ћосића оставио снажан утисак. Одлази 1952. године на Голи оток са планом да пише роман о информбировцима, али се враћа згрожен и о својим утисцима извјештава државни и партијски врх, тражећи да се прекине с методом убијања људске душе.

Октобра 1956. пошао је на сусрет писаца из совјетских земаља у Будимпешту и придружио се мађарским писцима и револуционарима из „Клуба Петефи“. Ћоси - ћеве забиљешке из Будимпеште („Седам дана у Будимпешти“) штампане су у високом тиражу листа Борба и послужиле су Титу у разгорову са Хрушчовом у вези с интер - венцијом у Мађарској. Ћосић постаје члан комисије за писање Програма СК Југо - славије и тада први пут долази до идеолошког сукоба и разлаза са Едвардом Кардељом. Ћосић је бранио југословенство као интегралу и трајну идеологију Ју - гославије виђене као чврсте државне заједнице, а Кардељ је припремао конфе - дералистички концепт земље као привремене и пролазне заједнице. Ћосић је већ почетком шездесетих година препознао сепаратистичке тежње западних југословен - ских република и енергично се том концепту јавно супроставио. Каснији Титов сукоб са Александром Ранковићем и њему блиским људима видио је као резултат процеса конфедерализације и разарања Југославије изнутра и са врха. Почетком шездесетих Кардељ ће идентификовати Ћосића као кључног и опасног идејног непријатеља и припремаће његову политичку ликвидацију.

Роману Бајка, раскиду са комунистичком идеологијом и сукобу са Јосипом Брозом, претходила су два Ћосићева путовања. Прво је путовање с Титом на броду „Галеб“ у својству члана државне делегације која је обилазила афричке земље од 14. фебруара до 26. априла 1962. године. На „пловећем двору“ пукла је раселина у пишчевој души до самога дна: „На Галеб сам ступио као социјалист са сумњом и надом, а са Галеба сам сишао опљачкан, пребијен и понижен, бивши комунист згађен на баналност и кич пловећег двора брионског морнара, адмирала наше ескадриле мира“.

Послије овог отрежњујућег путовања сломљени комуниста осјећа снажну побуду да види Дахау и Хитлерову кућу са бункером у Бергхофу. Ту је доживио нови и другачији потрес и ново драматично сазнање о свом вијеку – вијеку који је убио и Бога и човјека. Послије та два путовања Добрица Ћосић је постао други човјек, прео - бражен у побуњеника и критички усмјереног интелектуалца; у писца који другачије гледа на човјека и историју.

Средином шездесетих година Тито се одлучио за Кардељев концепт конфедерализације Југославије, што је водило политичкој ликвидацији Александра Ранковића као потенцијалног политичког Титовог супарника и заступника концепта чвршће федеративне државе. Добрица Ћосић се 1966. први јавно супротставио Титу, што ће се ускоро претворити у отворен политички сукоб и разлаз с политиком Савеза ко - муниста, Јосипа Броза и са концептом конфедерализације земље. Дефинитиван раскид се догодио на XIV пленуму ЦК Савеза комуниста Србије 1968. године, када је Ћосић критиковао национализам у политици СК Југославије, а посебно албански сепаратизам на Косову, терор над Србима и њихов прогон. ЦК Србије је прогласио Ћосића за српског националисту, оградивши се од свих његових ставова, па и оних о Косову и Албанији.

Као предсједник Српске књижевне задруге (1969) окупио је у Управном одбору најуглендије, критички усмјерене интелектуалце, залажући се за цјеловитост српске културе и српског културног простора, што је комунистичко руководство Србије бескомпромисно напало као стварање опозиционе партије и принудило Ћосића и Управу на оставке. Од тада Ћосић дјелује као опозициони интелектуалац, удружујући се с отпуштеним професорима Београдског универзитета и загребачким „пракасовцима“. 

САНУ је изабрала Добрицу Ћосића за свог дописног члана 1971. године, у вријеме забране његове публицистичке књиге Моћ и стрепња, а за редовног члана 1979. године. И књига политичких есеја Стварно и могуће такође је забрањена (1982), али је илегално прештампавана у десетине хиљада примјерака. Претходно је власт осујетила покретање опозиционог часописа Јавност (1980). 

У вријеме оснивања вишестраначког система остао је партијски неангажован. Јуна 1992. прихватио је дужност предсједника СР Југославије, а смијењен је 31. маја 1993.

Своје погледе на рјешење косовско-метохијске кризе изложио је у књизи Косово (2004), а књига Пријатељи – својеврсна „аутобиографија о другима“ – рас - продата је у тиражу од 100.000 примјерака. Велики успјех имала је и публицистичка, дневничка књига У туђем веку у којој писац свједочи о почетку XXI вијека до смрти Зорана Ђинђића, а у њеном наставку У туђем веку 2 (2015) до 2010. године. Почетак овога стољећа и миленијума видио је као туђ и застрашујући. Ћосић је водио днев - ничке биљешке од 1951. године, па седам књига вјероватно најдужег дневника једнога писца гради Личну историју једног доба. Ћосићева публицистика ће бити незаобилазна грађа при стварању било какве озбиљне слике двадесетога и почетка двадесет првога вијека.

Добрица Ћосић је 2010. добио два признања од Русије: 18. маја у Москви награду „Пушкин“ за изузетну заслугу у књижевности, којом приликом му је уручен и „Златни витез за књижевно стваралаштво“, а 17. јуна му је у Амбасади Русије у Београду уручена медаља за борбу против фашизма, којом га је одликовао предсјед - ник Медведев. При уручењу књижевне награде у Москви речено је да је почетак XX вијека обиљежио Томас Ман, а крај тога вијека Добрица Ћосић. У Француској, гдје су преведени сви Ћосићеви романи, о Ћосићу је писано као о европском Солже - њицину и балканском Толстоју. 

Мало је писца таквог епског замаха и такве енергије. Ћосић је књижевно ус - поставио епоху и иза себе оставио снажну слику XX вијека, и Србије и Срба у томе 

вијеку. Њему припадају заслуге што је први проблематизовао смисао жртве и пар - тизанског морала, уздигавши жртву до трагичних висина; што је изнутра дочарао унутрашње напрслине у идеализованом партизанском покрету; што је увео поли - перспективизам и тековине модерног романа у српски роман; што је активирао архетип деоба који је прихваћен као оличење националне судбине; што је први наш романсијер који је закорачио у антиутопију; што је вратио трагедију Првог свјетског рата у српску прозу остваривши четворотомно ремек дјело Време смрти; што је дочарао драму интелектуалаца у идеолошким маглама вијека, у судару са искушењима догме, робије и побуне; што је отворио многе табу теме и убједљиво остварио трагичну визију историје свога народа; што је књижевно успоставио епоху. Ћосићу припада признање за борбу за књижевни модернизам; за супротстављање догматизму, за часно свједочење о догађајима у Мађарској 1956. године, за спремност на жртвовање зарад истине о разбијању земље и о злочинима над Србима на Косову и Метохији, за супротстављање неприкосновеном властодршцу и за разбијање идеолошке магле. 

Добрица Ћосић је живио од свога књижевног рада – његови романи су продавани у стотине хиљада примјерака. Остварио је богат и узбудљив живот испунивши безмало цио један вијек. Доживио је нестварно лијепу и лаку смрт. Сахрањен је у породичној гробници наНовом гробљу у Београду, поред супруге Божице, са којом је живио у браку од 1947. године.

(Годишњак САНУ, за 2016, књ. CXXIII, Београд, 2017