|
Када су пре педесет година кренули у авантуру истраживања старе музике, Миомир Ристић, Љубомир Димитријевић и Драган Млађеновић завршавали су средњу музичку школу и припремали се за студије на Музичкој академији у Београду. Доступни увиди у музику средњег века и ренесансе (партитуре, инструменти, снимци), били су сасвим скромни, што младиће није обесхрабрило. Напротив.
„Већ на првим, истина, веома скромним, нотним записима до којих смо дошли, уверили смо се да је једноставност, архаична лепота и савршени склад музике давних векова оно што нас потпуно испуњава, води у неке непознате светове", открива нам Љубомир Димитријевић. Први наступ имали су у пролеће 1969, а први целовечерњи концерт јануара 1970. у Галерији фресака у Београду. Иницијална постава ансамбла била је петочлана: придружиле су им се Искра Узелац и Душица Обрадовић. Више од стотину уметника прошло је је кроз „Ренесанс“ током пет деценија, уграђујући много знања у афирмисање овог музичког поља. Треба поменути и то да је у овом ансамблу музичку каријеру започео прослављени српски појац Павле Аксентијевић; важан допринос дале су Људмила Грос, Драгана Југовић Дел Монако, Војка Ђорђевић, инструменталисти Војин Малиша Драшкоци, Драган Каролић, Светислав Маџаревић, Слободан Вујисић...
„Ренесанс" наступа у саставу од осам до петнаест чланова, у складу са потребама концертног програма. У актуелној сезони, у ансамблу су удружене три генерације музичара. Тројица оснивача и даље предводе ансамбл; од чланова из прве генерације, ту је Жорж Грујић (члан је од 1975). Другу генерацију репрезентују уметници који су у „Ренесанс“ дошли током осамдесетих и почетком деведесетих и до данас чине језгро ансамбла – Зоран Костадиновић, Дарко Карајић, Предраг Ђоковић и Вељко Николић. Трећа генерација прикључила се у периоду од 2009. до 2016. Предводе је Срђан Станић, Александар Јован Крстић, Ана Младеновић, Катарина Вешковац – Божић, Тина Младеновић, Маја Младеновић и Андрија Сагић.
Репертоар је грађен поступно и стрпљиво. Наиме, у време када је ансамбл „Ренесанс“ рођен, у Југославији није било лако доћи до нотних записа, а Љубомир Димитријевић наводи: „Најактивнији је био Драган који је са својих студијских путовања доносио неке од штампаних збирки – малих комада насталих у средњем веку и ренесанси. Бирали смо комаде према нашем саставу и могућностима, правили аранжмане (треба имати у виду чињеницу да смо и у томе били самоуки), бирали који ће инструмент свирати коју деоницу и шта нам је најбоље звучало. Било је ту и погрешних процена, то ми сада све изгледа симпатично“.
У погледу репертоара, само неколико година по оснивању, „Ренесанс" је поседовао капацитете обликовања тематских концерата: напре су своје наступе насловљавали према почетним стиховима одређених нумера („О, лепа дружино“, „Ко ће Вам дати више светлости“, „Није време да се чека“), да би се све више одлучивали за тематске формулације („Тај луди средњи век“, „Музика из Шекспирових комада“, „Пут ходочасника“). Посебну пажњу поклањају аутентичности звука самог, што значи континуирану потрагу и набавку старих инструмената, односно, њихових реплика. Најпре су то чинили одвајањем свих хонорара (добијених од концерата, учешћа у телевизијским емисијама и слично), да би до 1980. имали обимну колекцију инструмената средњег века и ренесансе – што им је омогућило да својој публици понуде прецизне звучне реконструкције датих епоха. Ансамбл „Ренесанс“ данас поседује изузетно богат и вредан инструментаријум, у који су укључени и инструменти барока, али и они који су употребљавани у музичкој пракси српске традиције (фрула, двојнице, кавал, крављи рог, гајде, ћемане, шаргија, саз...).
Концерти ансамбла „Ренесанс" су неконценционални. Ослобођени од сваке крутости, слободно се крећу по сцени (колико им то инструменти дозвољавају, наравно), живо комуницирају са публиком. На почетку су имали узоре у највећим ауторитетима ране музике (Дејвид Манроу, Томас Бинкли, ансамбли Про канцоне антика, Ла Мораш...), да би врло брзо дошли до сопственог сценског израза. Са њихових концерата не излазимо са утиском да смо слушали стваралаштво од чијег нас настанка деле столећа, јер они рану музику не представљају као музејске артефакте, већ као живо звучно ткиво. Одржали су између 3500 и 4000 концерата – широм Србије, некадашње Југославије, Европе, на Средњем Истоку и у северној Африци. У смислу емоција и атмосфере, Љубомир Димитријевић издваја „први концерт у Галерији фресака 1970. и серију концерата у Студентском културном центру у периоду од 1971. до 1980; наш први концерт на фестивалу ране музике у цркви Светог Доната у Задру 1975. и исте године концерт у клаустру фрањевачког самостана у Дубровнику; концерт у Барселони 1994, у Штутгарту 1998, у капели „Глинка“ у Петрограду 2000. године, у Стразбуру 2004, шест концерата у Шведској 2006, концерт који је одржан поводом 45 година рада ансамбла у Галерији фресака у Београду 2014. и, свакако, наш концерт у Коларчевој задужбини почетком 2019“. Димитријевић признаје и то да им је музицирање у престижним концертним дворанама доносило подједнако радости колико и оно приређено у малим сеоским школама и срединама у којима се захваљујући њиховом доласку први пут чуо звук старих инструмената.
Српска музика јесте изузетно вредан сегмент деловања овог ансамбла. Нашла се, штавише, на њиховој првој (LP) плочи („Стара српска музика"); на једној страни била је духовна, а на другој, световна музика. Најчешће се обраћају записима етномузиколога Миодрага Васиљевића, Драгослава Девића, Љубинка Миљковића, Димитрија Големовића. У прошлост одлазе колико год је то могуће; на њиховом репертоару тако откривамо шест народних песама које је према нотном запису Франтишека Мирецког објавио Вук Караџић у Бечу 1815, записе Емилија Коларевића, Алојза Калауза, Фрање Кухача, Косте Манојловића, Владимира Ђорђевића, проте Живојина Станковића, Стевана Мокрањца... Инсистирају на томе да сачувају архаичност и дух давних времена.
Уочивши паралеле између музичког наслеђа Запада и Србије, дошли су до функционалног интерпретативног решења: „За нас више није постојала разлика у интерпретацији музике трубадура, песама из збирке Кармина Бурана и песама из косовског циклуса, осим језика, наравно“, каже Димитријевић и додаје, „велико је то музичко благо и на свима нама је одговорност да уметност наших предака не препустимо забораву. Чланови ансамбла Ренесанс деценијама дају свој скромни допринос остваривању овог задатка, јер није грех певати туђе, већ је грех заборавити своје песме“.
Дискографија ансамбла „Ренесанс“ изузетно је богата. Њихове плоче, касете, компакт-дискови и видео-издања публиковани су, почев од 1980. у Србији/ Југославији, Немачкој, Шпанији и Грчкој. Албум „Пут Марка Пола“ („Marco Polo – The Journey“, објављен код дискографке куће Artelier Music из Келна), два месеца био је у врху топ листе издања класичне музике у Немачкој током 1993. (по рејтинзима часописа Фоно). Ансамбл „Ренесанс“ био је ангажован у низу пројеката везаних за телевизијске серије и радио-драме. Добро памтимо њихово учешће у позоришним представама („Сан летње ноћи“, Ричард III“, „Богојављенска ноћ“, „Тројанке“, „Живот је сан“), такође и у филмовима („Наивко“, „Бештије“, „Доротеј“, „Сеобе“, „Косовски бој“).
На њихову иницијативу, рана музика је ушла у српски школски систем. Догодило се то 1994. Најпре је у „Просветном гласнику“ објављен Програм и План рада за рану музику у основним и средњим музичким школама, да би исте године, у музичкој школи „Јосип Славенски“ у Београду био основан Одсек за рану музику. „Позвао сам своје колеге, чланове ансамбла „Ренесанс“, каже Димитријевић, „и сви заједно смо кренули да градимо будућност нашег ансамбла. Окупили смо ученике који су показали интересовање за изучавање ране музике, уступили им део инструментарија ансамбла и почели са наставом. Кроз одређени број година то се показало као мудар потез. Они најупорнији и највреднији прошли су све наше селекције и данас са поносом можемо закључити да смо себи обезбедили наследнике“.
Прослава педесетог рођендана ансамбла кренула је самим почетком године. У фебруару, у Коларчевој задужбини премијерно је изведен програм „Музика краљева“: обухватајући све три епохе које су данас познате као рана музика, средњи век, ренесанса и барок, представљена је музика са двора Алфонса Мудрог, Хенрија VIII и Елизабете I и двора пруског краља Фридриха Великог. Исти репертоар изведен је и у Банском двору у Бања Луци. У музеју ПТТ одржана је трибина посвећена раду. Сваког месеца током 2019, у Римској дворани Библиотеке града Београда чланови ансамбла „Ренесанс“ презентују програме из амбициозно осмишљеног циклуса насловљеног „Кроз векове громовите тишине, са ансамблом Ренесанс“ (велики и разноврстан репертоар ансамбла омогућава да сваки од планираних 12 концерата програмски буде различит и љубитељима ране музике). Током слављеничке музичке сезоне, ансамбл „Ренесанс“ ће интерпретирати још два премијерна програма: 15 средњовековних игара (рукопис са почетка XIV века из Фиренце у интегралном извођењу) и „Музика из доба Леонарда да Винчија“ (поводом 500 година од смрти овог уметника и научника). Почетком 2019, објављен је двоструки компакт диск – компилација „Најбоље од ансамбла Ренесанс“. Планирано је и публиковање монографије посвећене ансамблу „Ренесанс“.
У чему је (непрекидни) извор надахнућа ансамбла „Ренесанс“? Од Љубомира Димитријевића сазнајемо да инспирацију проналазе „у енергији и неописивој животној радости коју ова музика носи у себи. Ту налазимо много разлога и мотива и они нам омогућавају да на једноставан начин допремо до данашњег слушаоца. И оно што је можда и најважније: искреност наше намере и осећања непогрешиво проналазе пут до срца и душе сваког ко са нама дели ово непроцењиво музичко благо“.
|
